Предговор

Када сам први пут посјетио велике европске метрополе, чија средишта градова већ неколико вијекова изгледају слично као данас, помислио сам сваки пут исто: ”Како су се осјећали велики Доситеј, Вук, Бранко и многи други, када су дошли из „мрачне и блатњаве Турске” и видјели сјај Беча, Пеште, Прага, Париза, када се ми овако одушевљавамо тим градовима данас? Како су успјели Јован и Милутин пола вијека касније, у тим истим градовима, досегнути врх свјетске научне мисли у домену гео наука, при томе студирајући на више мјеста и служећи се различитим језицима?” И то је била „Болоња”, а гдје смо ми данас у тим оквирима? Зато ова књига настаје као израз жеље за сагледавањем комплексног и хетерогеног простора Европе, од постојећих географских до иновативних регија, у којима се анализирају савремени регионални и урбани процеси и интеракција социјалних структура и природне основе. Истраживање је сажето кроз просторно-планска, регионалногеографска и економскогеографска истраживања, при чему се водило рачуна о цјелини Европе, кроз покушај превазилажења њене савремене дихотомије: ЕУ и „Не-ЕУ” чланице. Настојало се не заобићи и савремена културно-цивилизацијска питања…

Први дио: Регионално-географски изазови

1. МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР: РЕГИОНИ И ГРАДОВИ

2. ПРИРОДНОГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ ЕВРОПЕ

3. ДРУШТВЕНОГЕОГРАФСКЕ ОДЛИКЕ ЕВРОПЕ

4. СОЦИЈАЛНА И ЕКОНОМСКА КОХЕЗИЈА ЕВРОПЕ

5. ОСНОВЕ РЕГИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЕУ

Други дио: Европа регија-природа, цивилизације, функционалност простора

6. МАГЛЕ, ИНСТИТУЦИЈЕ И СУПЕРИОРНОСТ ЗАПАДА

7. БОРЕАЛ, МОНАРХИЈЕ И ИЗДРЖЉИВОСТ СЈЕВЕРА

8. ВЈЕТАР, НОВАЦ И РАЦИОНАЛНОСТ ЦЕНТРА

9. СУНЦЕ, ВЈЕРА И ЛАГОДНОСТ ЈУГА

10. ЛЕД, ДУХОВНОСТ И СКРОМНОСТ ИСТОКА

РЕЗИМЕ

Увод

Главни закључци ове књиге односе се на препознавање процеса снажне друштвеногеографскe трансформације Eвропe током протекле четвртине вијека, прије свега, њене анализе и назнака посљедица таквих промјена. То је видљиво на бројним примјерима, од некадашњих чврстих граница географских регија које су данас флуидне и преобликоване под утицајем Нове културне географије, па до инвентивности регија и градова, она је остварена на принципима креативне деструкције, а која је креирала нову регионалну структуру (груписање успјешних регија) која превазилази националне оквире („пентагон“) и која представља путоказ за остале регије. Други закључак се односи на идентификацију и појашњење паралелних процеса који озбиљно угрожавају европску економску, еколошку и демографску стабилност. Посредни закључак се односи на статус и перспективу регије „Западни Балкан“, која заокупљена проблемима „постисторијског свијета“ и не види да се „лавина покренула“ и да јури и према њој…

Европа versus ЕУ: What is wrong?

У овој књизи се често сучељавају два појма која немају исто значење и територијално одређење: Европа и ЕУ. Географске границе овог континента су неупитне, а појам ЕУ се у литературу често наводи као њен еквивалент, што је нетачно. Границе ЕУ су промјенљи- − 7 − ва категорија и у политичко-географском смислу, овај појам има тенденцију да обухвати простор који је шири од континента (економска димензија), једнак са континентом (политичка димензија) и ужи од европског простора (културна димензија). У Европи живи 740, а у ЕУ 504 мил. ст. при чему овој заједници не припадају, углавном, државе на истоку и југоистоку, те по једна држава у центру и сјеверу Европе. Политички процес ширења граница ЕУ се зове проширење (Enlargement), чију комплексност процеса је лакше сагледати кроз историјски развој три сукцесивне фазе: „пост-берлинска” 1991-01, „ЕУ-форија” 2002-13 и „ЕУ-уздржаност” 2014-20.

Прва фаза је наступила након пада „Берлинског зида“ 1989. и слома Совјетског савеза 1991. након чега се Европа поново ујединила и поставила нове економско-социјалне изазове и хоризонте и за не– чланице ЕУ. Изашла је из политичких подјела, које су подразумјевале не само разилажења у организацији економских, већ читавих друштвених система. Од тада се демократска Европа проширила са 22 на 42 чланице, тако да простор Савјета Европе има 770 милиона становника, што чини 14% свјетске популације. Са пријемом нових држава, економски диспаритети између чланица Савјета Европе су се повећали. У 14 првих земаља-чланица, BDP/per capita PPP је износио 20.000 $, док је у 11 нових, мањи од 5.000 $. У циљу смањења инфраструктурних разлика и боље повезаности огромних простора Централне, Источне и Југоисточне Европе, одржане су три Паневропске конференције министара саобраћаја. Савјет Европе је 1997. год., као одговор на изражене друштвене разлике, прогласио „социјалну кохезију као једну од најважнијих потреба проширене Европе”. Због тога је, након усаглашавања и постепене имплементације ESDP 1999, на Паневропској конференцији министара одговорних за просторно планирање у оквирима Савјета Европе , 2000. год. у Хановеру, усвојен стратешки документ о принципима будућег просторног развоја Европе.

Друга фаза „ЕУ-форија 2002-13“ се подудара са 6. и 7. буџетским оквиром ЕУ током којих је имплементирана већина зацртаних програма, прије свега проширења ЕУ на исток 2004. год. (10 држава), 2007. и 2013. (2 +1) и дјелимична реализација амбициозног пројекта изградње мреже европских транспортних коридора у Централној, Источној и Југоисточној Европи.

Нажалост, економска криза која је започела 2008. год., прекинула је фантастичан економско-социјални развој ЕУ и најавила да у 3. фази (2014-20.) неће бити проширења ЕУ, али ће бројни пројекти бити редуковани, а помоћ „НЕ- ЕУ чланицама“ ограничена. Управо у оваквој економској ситуацији неким ЕУ чланицама пријети банкрот, а егзодус миграната из Афро-азијског свијета према Европи поприма несагледиве размјере на дужи рок (покренуто је неколико десетина милиона миграната од Марока до Авганистана). Зато Мојси савремену дихотомију и ових појмова посматра у свјетлу страха једних од других („они“ и „ми“) а не геополитичког сучељавања заснованог на ширим и дубљим културним разлозима (Хантингтон) или идеализованој будућности Европе у неолиберализаму (Фукујама). Непостајање јасних географских граница увећава осјећај несигурност у Европи, што у комбинацији с неуспјехом ЕУ да створи јасно осјећање идентитета, сврхе и усмерења за земље које обухвата, несумњиво има негативан утицај и на европске психолошке границе, па зато и „први проблем на који наилазимо у дефинисању културе страха у Европи јесте сам појам Европа. Да ли говоримо о ЕУ или у ширем смислу, о европској културној или географској стварности. Да ли је то Европа која се дефинише заједничким наслеђем Грчке и Рима, јудео-хришћанских вредности и културе просветитељства? Или је то једноставно „ексклузивни клуб“ демократских режима и тржишних привреда који су у већем делу послератног периода оличавали наду, а данас представљају отелотворење страха?“ (Мојси 2012:116). Зато се он пита “Ко смо ми?“, али и одмах одговара „Европљани немају јасан одговор на питање где њихов континент почиње, а где завршава.“ (Ибидем, 126).

Урбанизација и култура: ка новој парадигми

За правилно разумјевање трансформације европских регија, неопходно је појашњење два незаобилазна појма: урбанизација и култура. Први појам најбоље одсликава Харви који каже да „још од њиховог рађања, градови су израстали кроз процесе географске и друштвене концентрације вишкова производа. Отуда је урбанизација увек била класни феномен одређеног типа, јер се вишкови издвајају из неког одређеног места и од неког, док се контрола над употребом вишкова обично налази у рукама мањине (као што је то религијска олигархија или песник ратник са амбицијама на краљевски престо). Ова општа ситуација, разуме се, одржава се у условима капитализма, али у том случају на делу је сасвим другачија динамика.

Капитализам почива, како нам Маркс вели, на непрестаној потрази за вишком вредности (профитом). Но, да би произвели вишак вредности, капиталисти морају да произведу вишак производа. То значи да капитализам непрестано производи вишак производа који захтева урбанизација. Такође, важи и обрнута релација. Урбанизација је потребна капитализму да би апсорбовао вишкове производа које производи у континуитету. На тај начин се појављује унутрашња веза између развоја капитализма и урбанизације. Стога није никакво изненађење да се логистичке криве раста капиталистичког output-а током времнена увелико поклапају са логистичким кривама урбанизације светске популације“ (Харви 2013:27). С друге стране, Пикети разоткрива коријене неједнаког раста и развоја, који је као глобални економски феномен присутан и на европском континенту, па констатује да је економска важност Европе достигла свој максимум пред Први свјетски рат (око 50% свјетског БДП) и од тада стално опада.

На свјетском нивоу становништво је 2012. достигло близу 7 милијарди становника, а БДП нешто изнад 70.000 милијарди евра, из чега произлази да БДП по глави становника износи готово тачно 10.000 евра. Ако отпишемо 10% на амортизацију и подјелимо са 12, установићемо да тај број одговара износу мјесечног прихода од 760 евра по становнику. Другим ријечима, да су свјетска производња и дохоци од ње једнако расподијељени, сваки би становник планете располагао приходом од око 760 евра мјесечно. У Европи живи 740 милиона становника, од чега око 540 милиона у ЕУ6 гдје је БДП по глави становника 27.000 евра, а око 200 милиона у блоку Русија/Украјина, гдје је БДП по глави становника 15.000 евра, једва 50% изнад свјетског просјека (Пикети 2015:70).

Европу карактерише и културна разноврсност, са регионалним, националним и транснационалним утицајем, а само једна од индикација је број од око 60 језика који се у њој говоре (24 званично у ЕУ). Разноликост култура је утицала на начине изражавања (језици, музика, сликарство, архитектура), као и на специфичност економских дјелатности, стамбене изградње, коришћења слободног времена и мобилности. Ове културе су у великој мјери обликовале разноликост пејзажа, градова и насељских матрица, као и архитектонско наслијеђе Европе. Са социогеографског аспекта, уважавамо све врсте процеса који данас битно одређују карактер европских друштава и структуру њених градова. Методолошки оквир за овај сегмент истраживања формиран је под импресијом радова Е. Гиденса о новом друштвеном моделу, социјалној правди, економској политици и значају иновација. Процеси промјене социјалне структуре града, настанак нове „креативне класе“ и позиционирања нових елемената креативне индустрије у њему је појаснио Р. Флорида , а који укључују премјештања појединих услужних сектора из центра града на периферију-предграђе, а у супротном правцу, у централне градске зоне улазе нови садржаји креативне индустрије. Да би установио распрострањеност креативне класе (на примјеру САД), Флорида је створио „индекс креативности“ (заснива на четири чиниоца: проценту креативне класе у оквиру радне снаге, проценту те класе у индустрији која почива на високој технологији, иновацијама мјереним бројем патената по раднику и „разноликости“ која се сматра одразом отворености ) на основу којег је издвојио градове које предњаче у погледу привредног напретка и стварања нових радних мјеста. (карактеришу их три слова „Т“ − таленат, технологија и толеранција). Ови градови су пре свега космополитски, а припадници креативне класе су веома покретљиви и опредељују се за оне градове који у погледу начина живота нуде оно што они желе. Њима одговара активна, учесничка рекреација и култура непосредности-мешавина кафеа, ресторана, уметничких галерија и позоришта. Они се баве разноликим активним спортовима. У њиховим редовима се налази висок про ценат квалификованих миграната“ (Гиденс 2009:91).

 Додатни простор у широј зони центра града се обезбјеђује кроз процес gentrifikacije (eng. gentry-средњи сталеж) у коме се старе зграде или читави дијелови  града, најчешће радничка насеља, бивши индустријски погони или складишта, претварају у скупе зграде за припаднике средње класе. Они се досељавају умјесто постојећег становништва, које себи не може да приушти повећање трошкова живота у центру града. Најчешће се џентрификују центри градова са тенденцијом помјерања сиромашног становништва ка периферији. Често се те зоне поклапају са „No-go zone“, областима које су насељене углавном имигрантима афро-азијског поријекла, која се најчешће налазе на периферији великих градова, Паризa (Saint Dennys, Clichy, Sevran), Лондонa (Enfield, Tower Hamlets, Newham ) или у ужем градском подручју нпр. Брисела (Molenbeek), Бирмингема (Alum Rock Road), Марсеја (Air-Bel, La Rose), Малмеа (Herrgården, Rosengård). Карактерише их низак ниво комуналне хигијене, запуштени објекти за становање и висок ниво криминала. Ово је резултат тешког социјалног стања његових становника (незапосленост, нередовно школовање, одсуство социјалне и здравствене заштите), али и недовољне интегрисаности ове полуације у домицилно друштво у чијој сржи су језик и религија. Само у Британији, на бази пописа 2011, процјењује се да постоји око 100 „затворених етничких енклава“, највише у Бирмингему, Лондону, Бредфорду и Лутону, а немири у париским предграђима 2012., које су пратиле рушилачке демонстрације, овај су проблем учинили глобално видљивим.

У Француској се налази око 750 оваквих осјетљивих зона (Zones urbaines sensible), а њихов абецедни преглед по градовима, укључујући картографски приказ, постављен је на званичној интернет страници француске владе10. Ово потврђују и терористички акти у Паризу и Бриселу (2015.) чији извршиоци су управо из ових предграђа (Saint Dannys, Molenbeek).

Овај процес прати и „diznifikacija“ која се односи на промјену просторне структуре града и изградњу објеката који својом величином и обликом најачешће одударају од околног амбијента и представљају нову симболичну вриједност града са којом се грађани требају идентификовати и који требају неутралисати локализам појединих квартова. Примјери овакве diznifikacijе се могу наћи у свим великим метрополама, нпр. карактеристичне зграде у облику крастaвца (Сucumber tower) у Лондону (Gherkin) и Барселони (Tore Agbar) или сутра, „Београд на води“. Градови се мијељају и прилагођавају потребама тржишта, па се и у антрополошком погледу мијењају кроз „komodifikaciјu“ која комерцијализује и оно што није имало тржишну вриједност, па се културна обиљежја, језик или идентитет претварају у потрошачку робу. Четврти сегмент социогеографског аспекта је и тематски најшири и укључује процесе глобализације, однос према мигрантима и транскултурални аспект европских друштава, а назнаке ових процеса су сагледани на примјерима које су обрадили Д. Мојси и У. Х. Мајнхоф и А. Триандафилиду. На овакав начин, питање географске регије (хомогене или функционалне и планске, градске или метрополитанске) посматрамо цјеловито и са више аспеката, јер је и њено формирање и развој, поред неког вида хомогености, резултат антропогеног дјеловања и стварања културног арела у видљивом функционалном пејсажу.

Структура књиге: пожељни оквир

Географска регија је састављене од низа структурних елемената, а регионална географија узима у фокус научног посматрања елементе који пресудно дјелују на формирање одређених пејсажа, а не све одлике и по шаблонском пропорционализму. Пошто регионална географија проучава структурне елементе регије и начине њиховог обједињавања, она не одговара само на питање „гдје и колико“ него, прије свега „зашто тамо и толико“. Зато није био фокус на детаљној типологији и опису свих географских регија, већ је акценат стављен само на примјере, а одабран је по један из сваке регије. Уважавајући ове постулате, настојали смо конципирати књигу на савремен начин, са јасним и чврсто повезаним цјелинама које се допуњују и између којих постоји јасна корелација.

Поред предговора, увода и прилога, књига се састоји од два дијела, десет поглавља и тридесет одјељака. Први дио је насловљен Регионално-географски изазови, који се састоји од пет поглавља, а свако поглавље се састоји од три одјељака. У првом поглављу у средишту интересовања су методолошка питања регионалне географије и њеног предмета проучавања-регије. То се односи и на политичкогеографски опис (кроз минималну квантификацију) и дефинисање карактера граница дате регије, успостављених између засебних природних цјелина или креираних као резултат различитих културних ареала или наметнутих ради издвајања посебних регија као политичких ентитета. Изучавање законитости развоја датих регија је остварено кроз тростепену анализу (географске, инвентивне и статистичке регије) у којој је природна различитост (рељефна, климатско-хидролошка и специфичност биодиверзитета) употпуњена анализом општецивилизацијског оквира (историјскогеографски развој, етничко-лингвистичке посебности и религијске специфичности). У другом поглављу, на основу анализе елемената природне средине и принципа природногеографске регионализације, а полази се од ставова да физичкогеографски елементи, фактори и процеси имају детерминистичку улогу у регионалном диференцирању, окупљању-интегрисању и у регионалној организацији географског простора, издвојено је пет хомогених природногеографских регија Европе и сматрају се за основни предмет регионалногеографских проучавања (теза). Кроз треће и четврто поглавље, показује се да ове регионалногеографске цјелине (Западна, Сјеверна, Централна, Јужна и Источна Европа), све више постају превазиђене и на принципима Нове културне географије и под притиском економско-социјалних процеса, у чијој сржи је глобализација опредмећена савременим политичко-географским и просторно-функцијским процесима, трансформишу се у нове регионалне цјелине (антитеза). Нова регионална структура се помјера у правцу инвентивних регија које немају искључиво географско одређење, али имају тенденцију груписања: инвентивне и богате регије чешће су заједно од сиромашних и успјешних. У петом поглављу се даје приказ регионалне политике ЕУ, као мотора и катализатора важних процеса који воде у правцу идеализованог циља европске територијалне кохезије – уједначеног територијалног развоја заснованог на принципима полицентричности.

У другом дијелу књиге (Европа регија: природа, цивилизације, функционалност простора), својеврсној синтези претходне тезе и антитезе, описују се европске регије које карактерише природногеографска различитост, цивилизацијска блискост и промјенљива функционалност простора. Полазимо од ставова савремене географије која регионализацију посматра „логиком функционалне парадигме, од првобитне претпоставке да разнородни и хетерогени елементи геопростора којег карактеришу различите просторне структуре и процеси, снагом функција могу бити повезани у јединствене регионалне цјелине високог степена функционалне кохерентности.“ (Тошић-Невенић 2008:182) Концепт ових регија темељи се на чињеници да се основне економске и социјалне функције концентришу у одређена поља и тачке које имају улогу полова конвергенције и дивергенције просторних и функционалних веза, па се унутар пет географских регија тестирају кроз просторно-функцијске елементе одрживости развоја и угрожености територије, карактера и степена миграција и типове градских регија. То је уобличено у три одјељка, идентично за сваку регију, као: природне различитости, општецивилизацијски оквир и просторно-функционални процеси. У жељи да на најједноставнији начин прикажу све специфичности ових регија, додијељени су им називи који представљају сложеницу три појма.

Први се односи на карактеристичне одреднице природне средине, а као типичан показатељ тих природногеографских различитости, изабрани су климатски појмови (магле, бореал, вјетар, сунце и лед). Магла је карактеристична за зону утицаја Атлантске климе и резултат је повишене релативне влажности ваздуха. Типична је одлика временских прилика у зимским мјесецима у Западној Европи. Хладноћа је одлика Сјеверне Европе, а бореални или умјерено-хладни климат има ознаку „D“ у Кепеновој класификацији климата. У зависности од релативне влажности, издвајају се влажни и суви климат са по 4 различита типа климе у сваком од климата. Вјетар је стална појава која представља усмјерено хоризонтално струјање ваздуха из поља високог у поље нижег ваздушног притиска. Са порастом висине се повећава и јачина вјетрова, а у Централној Европи се налазе Алпе, најдоминантнији планински ланац у Европи. Под утицајем Атлантске ваздушне масе, западни вјетрови прелазе и преко овог дијела Европе и доминантно утичу на климу наших простора. Идући јужније, постаје топлије и тужније. Инсолација представља просјечно годишње трајање сунчевог сјаја и највеће вриједности биљежи на простору Јужне Европе. Може се исказати кроз просјечан број сати/дневно или као просјечна сума топлотне енергије, kWh/m2 . Уопштено, инсолација се повећава идући ка југу и истоку. И поново супротност, на Истоку доминира хладна клима и снијег, а употребљава се израз лед који има значење агрегатног стања воде, а данас указује на захлађење односа Запада и Русије, при чему залеђени исток Украјине може представљати нову шаховску плочу.

Други појам има амбицију да одслика неке елементе друштвено-економског развоја (институције, монархије, новац, вјера и духовност). Појам институција се чини кључним за разумијевање стабилности и извора моћи. Асемоглу и Робинсон препознају својеврсни политички детерминизам у формирању економских институција. У свјетлу ове нове теорије политичке економије, они наглашавају својеврсни политички детерминизам у формирању економских институција и апострофирају везу између националног просперитета и карактера политичких и економских институција, интензивне (добре) или екстарктивне (лоше). Због „жељезног правила“ да политичке институције детерминишу економске, овај политички детерминизам уз кључне историјске скретнице (појава куге у XIV в, откриће Америке и настанак Индустријске револуције) и фактор „среће“, предвиђа да ли ће поједини народи и државе остварити просперитет или сиромаштво. Несумњиво, Западна Европа је изградила један тип институција код куће, а помогла је развоју другог типа институција у земљама широм свијета, кроз колонијализам и неоколонијализам. И облик друштвеног уређења може указивати на стабилност датог друштва. У комбинацији географског положаја („да кућа није на путу“) и компактних етно-религијских заједница са монархистичким друштвеним уређењем, настале су просперитетне заједнице на Сјеверу Европе. Наспрам ове ексклузивне одреднице, доминантно за хришћанске заједнице, новац има универзалну вриједност и три основне функције: као средство размјене, као јединица за рачунање и као складиште вриједности. Централна Европа је данас синоним за друштвено богатство, а већина NUTS2 унутар ове регије, спадају у најбогатије и економски најпросперитетније регије с највећим БДП по глави становника у цијелој Европи. Већина банака у нашој регији представљају кћерке-фирме великих њемачких или аустријских банака. Медитеран је постојбина главних монотеистичких религија, а управо у Јужној Европи се одвија најинтензивнији сусрет/сукоб хришћанства, ислама и јудаизма, као универзалних, монотеистичких и наднационалних религија (осим јудаизма). О њиховим заједничким карактеристикама, говориће се у датим поглављима, а посебну важност има значај духовног над материјалним. То је посебно изражено на Истоку Европе, јер се појам духовности уско везује уз религију, али може се односити и на филозофију или поезију, као не-вјерске облике духовности. Духовност значи и стављање духовног, метафизичког и нематеријалног испред пролазног, свјетовног и материјалног. Стога, да би у регионалном контексту приказали све изазове у домену одрживог просторног развоја и територијалне кохезије европског простора, одлучено је да елементе функционалности простора појединих регија представимо кроз етно-психолошке карактеристике појединих народа, односно за више народа једне регије. На крају, разлоге се уврсти и ова, овако широка и прилично слободно исказана одредница, црпи се из два додатна разлога. Овај текст настаје након терористичког напада у Републици Српској, у којем је један младић ушао у полицијску станицу у свом родном граду и убио једног и ранио двојицу полицајаца. Вриједи се присјетити Цвијићевог описа „Етничког јединства и психичких типова“ јужнословенских народа, прочитати Дворниковићев национал-романтичарски опис карактерологије Југословена и Јеротићев поговор у тој грандиозној синтези, у којој он каже

Лично сматрам да је данас Југославија модел у малом на коме се може показати да ли ће цело човечанство одлучно наставити да живи своју планетарну судбину у међусобном разумевању и помагању, истрајавајући на разликама, или се одлучило за „легион“ духова који ће нас све потопити у загађеној води или угушити отровним ваздухом. Ако се, пак, догоди да нашом сопственом кривицом пропустимо садашњи изазов јединства у разликама, онда не бих знао тачнији одговор на овакав један трагичан пропуст од оног који је Иво Андрић дао сам себи, и нама, у Знаковима поред пута: да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања (Јеротић 1990:6).

Због свега наведеног, трећа одредница је и најкомплекснија (супериорност, издржљивост, рационалност, лагодност и скромност). У њој се сучељавају два концепта просторног уређења, проистекла из различитог нивоа достигнутог економско-социјалног развоја. У првом су државе-регије (тежња ка наднационалном нивоу) које припадају „европском пентагону“ којег карактерише висок ниво друштвеног благостања и територијалне кохезије уз велику уједначеност услуга и инфраструктуре између градова различитог нивоа и периферије, а други концепт важи за све остале регије NUTS2-(снажно утемељене на националном нивоу), које немају неопходни ниво друштвеног богатства да обезбиједе жељени ниво територијалне кохезије и функционалности простора осим регије главног града и, евентуално, градова другог нивоа (second-tier cities). То су градови који су достигли европски просјек економског развоја и БДП према паритету куповне моћи у датој регији, имају у функцији напредне саобраћајне системе (метро или лаку градску жељезницу, кружни ауто-пут, бициклистичке стазе дуж главних саобраћајница, централизован систем управљања свјетлосном сигнализацијом и видео надзором, интермодални трансопрт) и представљају значајне култоролошке дестинације. Углавном, овако висок ниво градских услуга ван „пентагона“ имају само регије главних градова, па суштински оба поменута концепта теже истом циљу, да и „сиромашније и мање уређене“ државе, преко свог главног града уђу у јединствени и уређени европски простор заснован на доступности модерних научно-технолошких рјешења уз висок ниво заштите животне средине. У оваквом економско-социјалном амбијенту се одвија и снажна поларизација европског економског простора на „радини, штедљиви и одговорни сјевер и нераднички, расипнички и неодговорни југ-PIGS country“, а која провијава у свјетлу економске кризе и захтјева европског Југа за снажнијом помоћи и већим осјећајем солидарности.

С тим у вези, Запад најбоље одсликава придјев су перионост, оличена у економској (неолибералној) и војно-политичкој (NATO) надмоћи, чији су европски центри лондонски City и валонски Монс. Сјевер има озбиљан проблем, неповољно природно окружење, од хладне и дуге зиме, депресивне и кратке обданице/ ноћи, недостатка сунчеве свјетлости, а због које многи одлазе или желе отићи. Због страха да ће постати мањина у властитим државама, прибјегавају опробаном вишевјековном рецепту: издржати. Зато ову регију најбоље одсликава придјев издржљивост. Централна Европа, из традиционалне економске снаге и бројне интелектуалне елите, црпи дозу рационалности, коју ми доживљавамо као прорачунатост. На Југу важе друга правила, миленијумска драма одвија се око agore/foruma, при чему су локално и лично испред глобалног и колективног. Зато и плаћају цијену лагодности, која се препознаје од одијевања и исхране до начина живота. Истовремено, Исток је у свом свијету скромности и мистике, изазван сталном потребом за одбрану постојећих ресурса, борбе против позападњачења и жеље за модернизацијом, свјестан неправди Запада, али и свог економског заостајања. Према енциклопедији Мистика

У православној Цркви мистика не постоји као нека школа или нека посебна мистика везана уз одређено лично искуство. Карактеристика православне мистике јесте да је битно еклезијска. Православни хришћанин поучен о мистерији вјере, храни се и духовно обликује по Цркви и у Цркви. Мистерија Цркве јесте средиште његовог живота. Он га моли, он га пјева, Црква је примила мистерију Васкрснућа и она га мора научавати, поново објављивати, са свим могућим сјајем што га омогућује литургијски израз. У сваком крштеном Црква живи мистерију славног урањања у спасоносну воду, знак повратка Оцу (Renneteau, Marcadet 1990:286).

 Завршни сегмент просторно-функцијске анализе појединих европских регија, даје се кроз приказ изабране NUTS3 регије, са жељом да представимо равномјерно све државе или дијелове те регије. Стога, одлучено је да у оквиру Западне Европе представимо Антверпен, други по величини белгијски град, из Сјеверне Европе смо изабрали главни град Норвешке Осло, као типичан централноевропски град је изабран Штутгарт, из Јужне Европе смо изабран је Порто, другу метрополитанску регију Португалa, а из Источне Европе, опредијелили смо се за Темишвар. „Мали Беч“ или центар румунског Баната. Често из незнања или охолости, омаловажавамо достигнућа нових ЕУ чланица, а када се погледају њихови градови, остајемо изненађени љепотом и монументалношћу њихових архитектонских рјешења, али и застиђени скромношћу и једноставношћу стијешњених и неуређених појединих балканских градова, дојучерашњих касаба. Најбољи примјер који нас суочава с овим истинама је управо Темишвар, а потврда да брзо учимо је Андрићград-град преко којег желимо да надомјестимо нереализоване историјске стилове архитектонског наслијеђа, али и да превазиђемо „уклетост касабе“ и „менталитет паланке“.

1.    Методолошки оквир: региони и градови

Регија је срж регионално-географских истраживања, а конкретна тополошка и регионална разматрања резултат су примјене метода индукције, заснованог на прикупљању, селекцији, систематизацији и класификацији чињеница, на основу којих су усвојени закључци и хипотезе. На бази истраживања појединачних случајева, у почетном облику је то анализа природних услова, утврђује се каузалност и општа законитост. Дедуктивни метод је примијењен у детерминисању регионалних структура и процеса који доводе до диференцирања географског простора, јер је „погодан за научно сагледавање и објашњење појава и процеса који хомогенизују или диференцирају регионалне структуре, регионалне системе и њихове асоцијације” (Тошић 2012: 44−45). Примијењен је у функцији доказивања општег тренда, углавном економско-социјалних, културно-цивилизацијских и рурално-урбаних односа. Примјеном регионализације као методолошког поступка, идентификоване су и објашњене регије (природногеографске и просторно-функционалне), које су омогућиле диференцијацију територије на целовите територијалне системе-регионе (рејоне) као реалне геосистемске комплексе и на територијалну диференцијацију по критеријумима релевантне хомогености-хетерогености обележја, гравитацијско-функционалне повезаности, нивоа и карактера економске развијености, политичко територијалне организованости, производно-технолошке територијалне компактности, нивоа карактера и густине насељености, етнографске и културне повезаности (Радовановић 1993−94:69).

1.1 Парадигме у Регионалној географији

Да би се правилно разумјели сложени регионално-географски процеси који се дешавају у склопу савремених ширих друштвеногеографских процеса у Европи, кренуће се од појашњења појма парадигма. Поједностављено, парадигма је општеприхваћена теорија у науци која током свог развоја пролази кроз различите фазе слагања и неприхватања у односу на главне научне проблеме. С тим у вези, Кун (Khun) је издвојио пет фаза у развоју сваке парадигме. Предпарадигматски период карактерише одсуство општеприхваћеног консензуса у домену главних научних питања. У наредној фази долази до диференцијације једне или двије водеће школе које потискују остале, а при томе још постоје неразјашњена питања која преокупирају научну јавност. Током треће фазе долази до доминације једне парадигме и током које се знање на претпостављеној парадигми увећава. Постпарадигматски развој је вријеме појаве када се у теорији и пракси знања јављају диспропорције и први знаци могућег одбијања парадигме. Завршна фаза је период кризе током које се постојећом парадигмом не могу детерминисати одређени научни проблеми, те се стварају услови на настанак нове парадигме. Све ове фазе у развоју научних парадигми се могу препознати и у домену Регионалне географије. Уопштено, током њеног развоја се могу издвојити двије фазе: традиционална и нова географија. Темеље прве је поставио Ритер (Carl Ritter) половином 19. вијека на основама „Gestalt” теорије (теорија цјелине) према којој Земљу посматра као цјелину која је више од простог скупа дијелова. Он географију поистовјећује са науком о Земљи (Erdkunde), а регију дефинише као јединствену и непоновљиву цјелину у којој постоји јединство између природе и човјека. Он преузима из биогеографије појам хоролошке јединице, а који се односи на документовање раширености појединих врста по ареалима, чиме остварује јединство живе и неживе природе − јединство цјелине.

Табела 1.1: Парадигме у развоју географије

Главне замјерке овом учењу биле су због наглашеног детерминизма (пресудан утицај природе на друштвене процесе) и историцизма. Изузетну улогу у развоју класичне Регионалне географије је имао Хетнер (AlfredHettner) који је на основама неокантизма прихватио „Gestalt” теорију, али је сматрао да цјелину „Erdе” чине дијелови „Länder” (земља као регија) па је и науку назвао „Länderkunde” тј. регионална географија. По њему је предмет, а и круцијални задатак регионалне географије издвајање хоролошких јединица које одликује индивидуално јединство остварено у условима међудејства природних и друштвених фактора. Он у овом хорологизму развија елементе комплексности и системности, који ће накнадно бити развијени и у регионалним наукама. Из тога произлазе задаци који се односе на идентификацију, класификацију и типологију регионалних цјелина. За њега је географија „наука о размјештају, положају и испуњености простора различитим садржајима” и она је у том смислу „просторна наука, као што је историја временска”. Паралелно са овим учењем, у Њемачкој је текао развој о географији ка науци о ландшафту који неки аутори поистовјећују са пејзажом (Landschaftskunde или на руском Ландшафтоведение) из којег ће касније произаћи еколошки концепт.

Хартшорн (Hartshorne) је Хетнерове идеје пренио у америчку географију, a географију je схватио као науку која се бави описивањем и просторном диференцијацијом земљине површине. Регију je третираo као јединствену и непоновљиву просторну цјелину коју географија методом регионализације издваја, описује и објашњава. По њему је регија „конкретна стварност која је ушла у историју” и представља производ хармоничног односа становништва − друштва са физичким и биотичким обиљежјима окружења који јој осигурава хомогеност. Oслањаo се на „неокласицизам” и „неопозитивизам” и инсистирао на тражењу општег у посебном и издвајању, опису и класификацији регионалних цјелина на темељу стереотипа унапријед постављене схеме у чијој основи је „структурни функционализам”. Регионалној географији је дат искључиво синтезни карактер, па је као таква сматрана краљицом струке. Бројне су замјерке за овакав концепт регије и регионализације, а углавном се своде на когнитивну дескрипцију, неуједначеност принципа типологије и хијерархије назива, статичност регионалних структура, могућност комплексне синтезе од стране једног научника-регионалног географа и придржавања стереотипа тзв. Керовог система. Најзначајнијa дјелa су му била „Природа географије” и „Перспективе природе географије”. Кризу Регионалне географије су регионални географи правдали кризом географије, а не кризом хоролошког принципа тј. хоролошке парадигме. Ипак, главни разлози кризе и дјелимичног напуштања хоролошке парадигме су произашли из нових процеса који својом динамиком трансформишу геопростор. Овдје се мисли на индустријализацију, терцијаризацију, глобализацију привреде и урбанизацију са мултиплицираним и диверзификованим просторним, временским и социоекономским формама испољавања.

Нови приступ истраживању простора се своди на анализу простора  (истраживање просторних структура), оцјену простора са друштвено корисног аспекта (укључујући и будући развој) и указивање на алтернативне правце просторног развоја као основу за сврсисходну развојну политику и просторно планирање. Ови веома значајни процеси и крупни проблеми савременог друштва нису могли бити сагледани из перспективе хоролошке парадигме и у складу са стереотипима класичне географије (даљинске и површинске релације, математичко-географски положај, топографски смјештај, испуњеност простора природним и друштвеним садржајима и сл.), кроз анализу размјештаја елемената структуре датих простора. Класичним регионалногеографским приступом, базираном на условном и формалном хомогенизму, а чија суштина је опис и класификација регија издвојених на основу формалне једнородности једне или више особина (формалне регије), нису се могли детерминисати бројни процеси који су по својој структури најчешће хетерогени. Потреба реалног сагледавања општих трендова развоја хетерогених и динамичних форми регионалног окупљања и диференцијације геопростора је захтијевала и нови приступ у њиховом истраживању. Стога, структура простора се све више посматра кроз улогу−функцију и значај процеса−веза који је условно хомогенизују. Консеквентно томе, полази се од хипотезе да разнородни елементи структуре простора, снагом процеса који се одвијају између њих, могу бити повезани у хомогену и функционално кохерентну цјелину и, обрнуто, условно хомогене просторне структуре могу бити диференциране у посебне функционалне регионалне цјелине.

Истраживање ових процеса захтијева нови теоријскометодолошки оквир тј. парадигму, оваплоћену у кованици теоријска или нова географија, а у чијој основи је процесни функционализам. Нова парадигма подразумијева и увођење нових квантитативних метода и модела, а прихватају се и разрађују и нови постулати системског приступа, логика саморегулацијских система и теорија информација, који регију почињу третирати као систем, односно као процес. Међу првим заговорницима Нове географије је био Шефер (Schaefer) који се сматра пиониром квантитативне револуције (QR), једном од четири угаона камена Нове географије (поред еколошког детерминизма, регионалне географије и критичке географије). Његов рад је био значајан почетком 1950-их, а са својим капиталним радом „Exceptionalism in geography: A Methodological Examination” направио је снажан отклон од Хартшорновог класичног концепта Регионалне географије и поставио темеље новој методологији географских истраживања, од регионалне географије до просторног планирања. Претходно се квантитативна револуција одиграла у економији и психологији, а паралелно се развијала у политичким и другим друштвеним наукама. Кризу географије су повећавали и случајеви затварања бројних географских курсева на Универзитетима у САД (нпр. Харвард 1948), стални дуализам (физичка−друштвена географија), заговарање да Друштвена географија постана аутономна. Географи су препознати као дескриптивци и ненаучни, који су само констатовали, али не и објашњавали појаве и процесе, превасходно су препознати само као наставници без уплива у савремене пословне апликације, континуирано је проблематизована суштина географије − да ли је то наука или умјетност, друштвена или хуманистичка наука?

Излаз из ове кризе била је својеврсна „револуција” између 1950. и 1970. год. која није географију „математизирала”, већ омогућила да географи преко математике као алата, математичких модела и методологије статистичких истраживања експлицитно искажу хипотезе, моделе или теорије о развоју или генерализацији просторних аспеката предмета истраживања (природних и културолошких). Велики допринос развоју Нове географије je даo и Улман (Ullman) у домену проучавања транспортних токова у хомогенизацији економског простора. На основу улоге секундарних центара у организацији града, закључио је да су просторне интеракције фактор функционалне хомогенизације геопростора. Израдио је „Гравитациони модел трговине” који је заснован на три варијабле: комплементарности, могућности интервенције и трансферу роба, а у којем је ниво интеракције (I) између двије регије могуће измјерити на основу података о популацији (P), узајамној дистанци (D) и фактору импеданце (β). Бунге (Bunge) се залагао за квантификацију и егзактност у географији, вјеровао је да географски ставови изведени из логике математичких принципа подижу географију на висок степен егзактности и систематичности. Објединио је ставове својих претходника и устврдио да конфигурацију простора чине елемнти и везе, тј. процеси који се међу њима одвијају и да се квалитетом и карактером веза успостављају односи међу елемнтима регионалних структура. Закључио је и да се делимитацијом просторних веза и односа, путем математичких метода, могу одредити границе регија. Дао је допринос и у тумачењу условне хомогености и хетерогености регионалних структура, детерминацији географских таксона и њихове хијерархије. Један од најпознатијих њемачких теоретичара географије и заговорник совјетске конструктивне географије Неф (Neef) полази од чињенице да је географска средина саткана у сложеном дјеловању анорганских,  биолошких и друштвених елемената и фактора и да се њена структура може детерминисати елементарном и комплексном анализом. Уводећи у географију прецизне логичке форме аксиоматског типа (аксиоми хорологизма и функционализма), ради лакшег сагледавања „истине” тј. суштине географске средине и њене регионалне диференцијације, залаже се за посебне поступке елементарне и комплексне анализе којима се регионалне цјелине рашчлањују да би се открили елемнти њихове структуре и везе које их обједињују. Сматрао је да се математички модели не могу a priori користити при објашњавању сложених процеса који се одвијају у географској средини.

Тако и француски географ Клавал (Clavall) закључује да математички модел постаје циљ, а не метод у истраживањима англосаксонских географа. Клавал је значајан успјех постигао у домену истраживања теоријских питања регионалне географије (Introduction to Regional Geography и Geography since the Second World War: an international survey). Насљедници Бунгеа и савремени представници англосаксонске географске школе су бројни. Питер Хагет (Haggett) је написао капитално дјело Geography: a global synthesis и први је добитник престижне награде (у рангу Нобелове награде за географију) Vautrin Lud Prize. Дејвид Харви (Harvey) је данас најцитиранији географ у свијету и налази се међу 20 најцитиранијих научника из области друштвених наука. Увео је појам флексибилна акумулација, као резултат флексибилне производње. Дао је значајан допринос развоју квантитавне револуције у географији, антропологији и савременим политичко-географским темама, а најновије књиге су му: Seventeen Contradictions and the End of Capitalism (2014), A Companion To Marx’s Capital, Volume 2 (2013) и Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution (2012). Као марксиста, изразити је критичар неолиберализма, а сматра се водећим филозофом географије. Концепт „културних регија” се данас помињу у контексту културног преобликовања Европе, па ће се на овом мјесту дати и пресјек парадигме Културне географије, настале у првим деценијама ХХ в. Зачетак културногеографског погледа на свијет се среће крајем XIX в. у три различите географске школе, а које су на неки начин сублимиране и постављене на нову концепцијску основу кроз рад „Морфологија пејзажа” Карла Сауера (Sauer).

У Њемачкој због разочараности у географски детерминизам (заговорници Карл Ритер и Фридрих Рацел), успоставља се нови поглед на географију као Landschaftskunde (Регионална географија) при чему су се припадници овог учења оријентисали на анализу видљивог пејзажа, − 30 − односно физиономског садржаја простора који је створио човјек тј. „културног пејзажа” (зачетник Шултер). Истраживање морфологије „културног пејзажа”, његовог настанка из природног пејзажа, те узрока и еволуције његовог развоја, постају основна подручја интереса ове школе. Заснивају се на претпоставци да се природни облици земљине површине подвргавају промјенама кроз људску дјелатност, а материјални трагови његовог рада постају топографско свједочанство присуства дате активности. На тај начин природни пејзажи постају антрополошки, а сваки облик економске активности, који захтијева одређени начин обраде земље, оставља печат у пејзажу. Пол Видал де ла Блаш (de la Blache) прихвата основне поставке Регионалне географије које обогаћује новим тумачењем односа човјека и природе, одбацује географски детерминизам и формулише алтернативну концепцију посибилизма, засновану на појмовима pays (крај), genre de vie (стил живота) и possibilités (могућности). Његово учење се заснива на томе да је човјек апослутно независан од природе и њеног утицаја, а он се сматра веома значајним фактором за развој природне средине коју обликује и ствара својим радом. Коријени овог схватања леже у географском детерминизму а полазна хипотеза је била да човјек и природа чине недјељиво јединство, при чему људске заједнице прилагођавају свој начин живота природном окружењу и да то прилагођавање условљава стварање специфичних социјалних група чије се дјеловање испољава у физиономији земљине површине − пејзажу. Истраживао је узајамне везе људи са њиховим непосредним окружењем и схватио је да се у сваком од тих крајева човјек користио могућностима које пружа природа, а у складу са његовим историјским традицијама, циљевима и организацијом. Уочио је да перцепција природне средине од стране људских група, а посљедично и специфичан траг који они остављају у својој околини, варирају с обзиром на стил живота те групе. Увођењем појма вријеме, он уводи и индуковани историјско-географски модел у којем се регија као просторно-временска категорија обликује интеракцијом природе и друштва и постаје темељ географије. Његови ученици су успоставили везу између француског посибилизма и америчке културне географије, уједначивши по значењу стил живота с појмом културе. Стил живота је комбинација техника, а технике, у најширем смислу те ријечи, су материјални и духовни елементи културе. Америчка културна географија (Берклијска школа) је настала под јаким утицајем њемачке и француске географије и америчких антрополога са Берклија (Kroeber i Lowie). Према Кроеберу, реалност − 31 − се састоји од неколико нивоа, неоргански је на дну, потом органски, затим психолошки и на врху се налази социјални или културни ниво. Значи, реалност се не може свести само на њену људску, органску компоненту. Кроебер је сматрао да је људска култура супероргански ентитет који одређује индивидуално искуство, али се не може преко њега спознати. Материјална култура је обиљежје помоћу којег се може проучавати култура, тј. она је просторна и временска манифестација суперорганике. Одавде и интерес Кроебера према културним ареалима, а које је касније дијелио и Сауер и према чијем мишљењу култура својим значајем, да оставља видљиве трагове у пејзажу, чини занимљив објекат за географска истраживања. При томе, културна географија се бави оним људским радњама, које су уписане у површину земље и дају јој карактеристичан израз. Стога, материјалне форме културе су „отисци” људског дјеловања у оквиру појединих ареала. За Берклијску школу културне географије карактеристична је историјска оријентација, еколошки приступ и преокупација материјалном културом.

Термин „културни пејзаж” у америчку географију је ушао преко Сауера који је управо културни пејзаж, формиран под утицајем културне групе из природног пејзажа, држао првенствено објектом културне географије. Овакво тумачење се сматрало традиционалном културном географијом. У својој често цитираној изјави Сауер је тврдио да је „култура фактор, природни ареал је медиј, а културни пејзаж је резултат”. Промјене у гледањима различитих оријентација културне географије на културу, пратиле су и промјене у виђењу основног објекта истраживања-културног пејзажа. Различитим културним традицијама одговарају и различити пејзажи. Таква је концепција била у духу схватања културе као начина живота карактеристична за многе људске заједнице која настањује одређен културни ареал. Типови артефаката који су се налазили у пејзажу повезивали су се са различитим типовима културе. Скретање пажње на чињеницу да на одређеном простору не постоји једна култура, него да је свака култура поливокална, одшкринуло је врата тражењу трагова вишеслојности (тј. социјалне диференцијације) у пејзажима, те трагова политичких и идеолошких структура. С друге стране, свијест о томе да се значења изражавају у симболичким формама, открила је културној географији чињеницу да пејзаж није само оно што види око. Он носи своју симболику, своје скривене кодове, па стога, није довољно само описати пејзаж, треба га интерпретирати, открити кодове и претпоставити значења чији су они израз.

Крајем прошлог вијека се кроз критику традиционалне културне географије, а на бази нових концепција, јасно профилише нови приступ прочавању културногеографских садржаја. „Нова” културна географија се препознаје као мјешавина прерађене Сауерове географије пејзажа и британских културних студија чији су представници Данкан, Косгроув, Џексон (Duncan, Cosgruw, Jackson). Она се ослања на интерпретативни приступ антрополога Клифорда Гирца, који културу види као систем заједничких симбола и значења. Њихова анализа није експериментална наука која је у потрази за законима, него је она интерпретативна, у потрази за значењем. Другу визију представља концепција структурације Ентониа Гиденса који суштинску важност види у узајамној зависности људског дјеловања и социјалне структуре у времену и простору. (Шакаја 1998: 472−473)

Централна Европа као макро регија (исјечак), према критеријуму културних ареала, P. Jordan, 2005.                                         

Сада ће се обратити пажња на карту (исјечак) коју је објавио Јордан у раду „Макрорегионална диференцијација Европе на основу критеријума културних ареала” (Großgliederung Europas nach kulturräumlichen Kriterie). У овом раду аутор регионализује простор Европе примјеном осам критеријума и полази од Централне Европе. Као кључне индикаторе културне различитости, аутор нуди критеријуме: историјски утицај њемачке и јеврејске културе, значај протестантизма и католичанства, рани развој урбаних система, постојање класе слободних сељака, традиција локалне и регионалне самоуправе, културна тј. језичка и вјерска разноликост, увијек окренутост ка континенту, а не прекоморским зељама и каснија индустријализација у односу на Западну Европу. Када анализирамо границе овако дефинисаних географских регија, уочавамо да су Западна и Сјеверна Европа непромијењене у односу на традиционалну регионализацију, Јужна Европа је сужена само на југозападни дио (доминантно католичкио Апенинско и Пиринејско 20 P. Jordan „ полуострво), а новоформирана Југоисточна Европа укључује чак и Молдавију. У основи овакве подјеле је доминантан културолошко-цивилизацијски критеријум, који одваја католички Сјевер, Запад, Центар и Југ, од православно-муслиманског Истока и Југоистока Европе. На крају, испоставља се да су сви научни критеријуми за дефинисање граница Централне Европе били само у функцији других интереса (како тумачити другачије издвајање Војводине из културног круга Србије). Сада боље разумијемо да се у културној географији значења изражавају у симболичким формама, које треба интерпретирати, открити кодове и претпоставити значења чији су они израз.

Карта 1.2: Европске макро регије издвојене према критеријуму културних ареала и држава према P. Jordan

1.2 Кроз регионализацију до иновативних регија

Видљиво је да овај појам сублимира укупна просторна обиљежја неке територије и подразумијева интегрални и синтезни приступ проучавања, а и изведеница регионализација-regionalization је омогућила широку присутност и изван класичних географских форми кроз појмове Regional studies и Regional science. Без обзира на то који су циљеви регионалног истраживања, да би они били реализовани треба испунити предуслове. Наиме, како би x – појава на n – територији имала регионалне карактеристике, треба знати да ли је изражена једино на тој територији или се пружа и изван њених граница. Ако се простире изван граница треба утврдити њен територијални, тј. регионални оквир. То се постиже анализом оних квалитативни карактеристика, које су доминантне за дефинисање њеног домета. Када се одреди домет, утврђује се заступљеност и интензитет x – појаве, а затим регионална диференцијација територије према одабраном принципу или групи принципа.

Дефинисање принципа јесте кључ за усвајање поступка који претходи регионалној диференцијацији. То је емпиријска основа регионалне географије. Разноврсност географских садржаја у простору у физичкогеографском и друштвено – географском погледу, као и ниво економског развоја нису једини критеријуми регионалне диференцијације територије. Поред кохезионих сила којима су поједини структурни елементи повезани разнородним односима и везама на различитим мјестима и различитим интензитетом, сваки од њих располаже снагом или гравитационом привлачношћу различитог степена и интензитета у простору. Границе регија, такође, нису статичне категорије. Наиме, садржај структурних елемената у регији, као и појединачна и колективна искуства о регији доприносе промјенама у динамици њене величине, а самим тим долази и до промјена граница. Узроци су различити: ширење нодалних регија, срастање градова, промјене у односу становништва према регионалном идентитету и др.

Географске регије су динамичне категорије. Промјене у њиховој физиономији и територијалној структури најбрже уносе друштвеногеографски елементи и фактори, али и социопсихолошки, који се односе на искуство сваког појединца који живи у регији (индивидуални регионални идентитет), и на колективну везу становништва са регионалном цјелином (колективни регионални идентитет). Разлике се јављају у широкој лепези облика и форми, као што су, нпр., тип рељефа, лингвистички дијалекат, начин живота, обичаји, традиционална ношња, регионална кухиња, култура становања и др. Тако, обједињавањем географских принципа и социопсихолошких ставова становништва о свом регионалном идентитету (или културном), потврђује се индивидуалност географске регије у простору. Због свега тога, Регионална географија, у комплексу свих објеката, појава и процеса, мора са посебном пажњом примијенити принцип који одговара посебном карактеру њених изучавања.

Термин регионални идентитет се често користи у културолошкој, социолошкој и филозофској литератури, јер представља одрединицу плуралног идентитета. Његов садржај (структура) везан је за јединствен социокултурни систем вриједности. На тај начин регионални идентитет је близак категоријама културног и националног идентитета. Опште је познато да је културни идентитет дио одреднице заједништва, као што су раса, територија, традиција, језик, обичаји, религија, али и идеја. Регионални идентитет се у геополитичком смислу често тумачи и као елемент сепаратизма, иредентизма, шовинизма, национализма и др. У веома комплексним балканским историјским и геополитичким условима, регионални идентитет се јавља као реакција на неолиберални концепт друштвених односа. Током посљедњих деценија је питање регионалног аспекта развоја постало веома присутно у различитим друштвеним наукама (економија, географија, просторно планирање, психологија, политологија). Пол Кругман је добио Нобелову награду за свој допринос „новој економској географији”, промовишући идеју да повећани приноси доводе до повећања агломерације и раста богатих регија и њихове дивергенције спрам сиромашних регија. Заједничко свим овим доприносима јесте одмицање од националне државе као главног актера развоја и фокус на локалне и регионалне актере, као могуће носиоце развојних процеса. Ова димензија је од посебне важности, јер је ЕУ регије НУТС2 учинила кључним актерима развоја. Регионална политика ЕУ (и политика проширења) је покушај да се конвергенцијом нових и старих чланица ЕУ уклоне диспаритети у развоју, а то води ка већој економској успјешности. Она се може представити као општи ниво богатства мјерен кроз регионални бруто друштвени производ по становнику и као научно-технолошко иновирање мјерено кроз број патената (постоји јасна веза између иновативности и економског просперитета).  

Карта 1.3: БДП према паритету куповне моћи на нивоу НУТС2. (Извор: http:// ec.europa.eu)

Из карте 1.3 видимо да постоји груписање богатих регија (центар, сјевер, запад) и сиромашних (100% ЕУ просјека) представља општи успјех неке регије и најдиректније се тиче квалитета живота. Друга операционализација (иновативност) представља успјех у елитним и високо профитабилним привредним секторима и тиче се способности региона да се такмичи са другим регионима и земљама (WIPO22). Најпрестижнија институција која обрађује податке о иновативности држава је „Глобални индекс иновација” који покрива 143 економије свијета (39 европских), што чини 92,9% свјетске популације и 98,3% свјетског бруто домаћег производа. Полази се од тога да се иновативне регије темеље на постојању научно-технолошких иновација, а које настају као резултат истраживачког процеса (фундаментална и примијењена истраживања). Иновације генеришу и одржавају конкурентност земље, повећавају могућности њене привреде да иновира и унапређује привредни раст. Приступ иновацијама укључује освајање и примјену нових технологија и нових производа и блиско су повезане са унапређењем вјештина, компетенција и знања.

Већ је препознато да иновативност привреде представља кључну детерминанту економског раста, па је успостављен јасан инструмент за квантификовање овог процеса „Индекс глобалне иновативности” (види: Табела 1.1). То је кључна иновациона перформанса појединих земаља, а који се састоји од два подиндекса. Подиндекс иновационих улаза (input) чини пет стубова: институције, људски капитал и истраживање, инфраструктура, тржишна софистицираност и пословна софистицираност, а други подиндекс, Индекс иновационих излаза (output), граде два стуба: научни output и креативни output. Сваки од ових стубова додатно граде по три параметара (види дијаграм 1.2). Из овог концептуалног оквира, види се комплексност иновативног процеса и ширина друштвеног ангажмана с циљем остварења веће иновативности, а тиме видљивости и конкурентости на глобалном тржишту. Анализом података из Табеле 1.1 дошли смо и до регионалне конкурентности на европском тржишту (39 земаља сврстано у пет природногеографских регија). Првих 14 позиција заузимају државе Централне, Западне и Сјеверне Европе, а највећу иновативност од „осталих” показује Естонија (иза су само Чешка, Словачка и Пољска), а потом остале државе Јужне и Источне Европе. Посматрано регионално, средња вриједност Глобалног индекса инвентивности износи: Сјеверна 0,96; Западна 0,92; Централна 0,82, Источна 0,69 и Јужна 0,66. Поразан је податак да најслабији индекс у Европи имају Србија, БиХ и Албанија.

Дијаграм 1.1: Концептуални оквир Индекса глобалне иновативности

Сваки стуб (5+2) је подијељен на параметре које поближе одређује 81 појединачни индикатор. Вриједности ових параметара (нпр. Образовања, Основне инфраструктуре и Истраживања и развоја) су израчунате као пондерисани просјек појединачних индикатора, а вриједност цијелог стуба (Људски капитал и истраживање) резултат је пондерисаног просјека већ поменутих фактора. На основу ових 28 вриједности (плава боја), израчунавају се четири вриједности:

• Подиндекс иновационих улаза (input) представља просјек првих пет стубова (пинк боја).

• Подиндекс иновационих улаза (ouput) представља просјек два стуба (пинк боја).

• Укупни Индекс глобалне иновативности је једноставан просјек улазних и излазних подиндекса (није приказан на дијаграму), и

• Индекс иновационе ефикасности је однос ouput/ input. На бази ових индекса креирана је ранг листа европских држава према елементу иновативности (Табела 1.2 у Прилогу).

1.3 Урбани развој: између креативности и конкурентности

Током протекле три деценије остварен је изузетан помак у условима урбаног развоја, а што је омогућило развој новог тренда у развоју градова, заснованог на социо-економској поларизацији, као резултату промјене укупних друштвених односа. Тај процес се није одвијао линеарно (све државе) и равномјерно (исти интензитет) широм Европе, па данас, у свјетлу економске кризе која се рефлектује регионално, богати сјевер (превасходно Њемачка) инсистира на штедњи и финансијској дисциплини, док се економски уздрмани југ (Грчка, Шпанија, Португал, Ирска и Кипар) позива на солидарност и издашнију финансијску помоћ. Отворено се указује на немогућност наставка постојећег економског концепта и траже се нови модели друштвеног развоја (по могућности лијеве оријентације), засновани на већој социјалној правди и равноправнијој расподјели дохотка. Стога, актуелне су дискусије о ревизији и посљедицима на свјетску економију у свјетлу промјена и преласка са кејнзовске24 „дириговано-регулативне” економске доктрине која се залагала за државу социјалног благостања на доктрину неолиберализма, а која се тумачи и као однос фордиста и пост-фордиста и питања друштвеног развоја заснованог на неједнакој расподјели дохотка. Према Пикетију неједнака расподјела дохотка једно је од најприсутнијих и најконтроверзнијих питања данашњице. Јер, чим стопа приноса на капитал премаши стопу раста производње и дохотка, што је био случај у XIX в. и увелико пријети да поново пријети да постане норма у XXI в., капитализам аутоматски доводи до неодрживих, неоправданих неједнакости, које корјенито поткопавају меритократске вриједности на којима се заснивају демократска друштва (Пикети 2015: 20-22).

 Пошто примјећује да су драстичне неравнотеже посљедњих деценија настале на финансијским, нафтним и тржиштима некретнина, Пикети се пита да ли ће свијет 2050. или 2100. бити у власништву трговаца, топ-менаџера и ултрабогаташа? На нивоу градова, овај процес промјена је кренуо из њихове економске структуре (повећање терцијаризације) што је довело до напуштање концепта „градови стварања” и прерастања у нови концепт „градови потрошње”. Захваљујући технолошкој револуцији информациона и електронска), омогућен је лак и брз трансфер технологија (производња) и услуга са једне на другу локацију (глобално). Како примјећује Кастелс (Castells), наступање овог система је нераздвојиво од једног

низа упоредних феномена, повезаних са њим на тако присан начин, да се често не могу разликовати узрок и посљедицe: напуштање кејнсовског програма друштвене прерасподјеле од стране државе, убрзање интернационализације економских процеса, децентрализација производње спојена са флексибилном локализацијом постројења и развојем нових технологија обраде података. То је имало ефекат, како каже Харви, на убрзану циркулацију капитала, креирање нове „географије акумулације” и реструктурисање простора у смјеру регионалног аспекта економске географије. (Тошић 2012: 118-119)

У савременом свијету, појављује се нова развојна парадигма која повезује економију и културу, а прихвата економске, културне, технолошке и социјалне аспекте развоја на макро и микро нивоу. Централна новост у овој парадигми је чињеница да креативност, знање и приступ информацијама све више се препознају као моћни покретачи привредног раста и промовишу развој у глобализованом свијету. Креативност се у овом контексту односи на формулацију нових идеја и њиховој примјени у стварању оригиналних умјетничких дјела и производа културе, функционалних креација, научних изума и технолошких иновација. Економски аспект креативности је примијењен на начин да доприноси предузетништву, иновацијама, повећању продуктивности и на промовисању економског раста. Креативност се налази у свим друштвима – богатим и сиромашним, великим и малим, напредним и оним у развоју. Ријеч креативност повезана је са појмовима: оригиналност, машта, инспирација и иновативност. То је унутрашња карактеристика појединца која га чини маштовитим да изражава идеје засноване на знању, које представљају, у суштини, интелектуални капитал. Двадесет први вијек је спознао растуће разумијевање између креативности, културе и економије, што је разлог за покретање концепта креативне економије. То подразумијева прелазак са конвенционалног модела према мултидисциплинарном моделу суочавања са везом између економије, културе и технологије и усмјерен је на доминацију услуга и креативних садржаја.

Креативна економија представља холистички концепт који се бави различитим везама између културе, економије и технологије у глобализованом свијету, а у којој доминирају симболи, текстови, звук и слике. Не постоји јединствена дефиниција појма креативна економија, јер је то субјективни концепт који се још увијек обликује. Нижи таксономски ранг представља појам креативне индустрије, која се може дефинисати као циклус стварања, производње и дистрибуције роба и услуга које су настале као израз креативног и интелектуалног потенцијала. Они садрже низ активности заснованих на знању која дају видљива добра и нематеријалне интелектуалне или умјетничке услуге, а чији креативни садржај и циљеви имају економску вриједност на тржишту. Креативне индустрије представљају огромну и хетерогену област која се бави проучавањем односа разних креативних активности, од традиционалне умјетности и заната, издаваштва, музике визуелне и извођачке умјетности у различитим изражајним формама као што су филм, телевизија и радио, нови медији и дизајн. Креативни сектор има флексибилну и модуларну тржишну структуру која се креће од независних умјетника и малих предузећа до неких од највећих свјетских конгломерата. Данас, креативне индустрије су међу најдинамичнијим секторима у свјетској трговини. Неколико варијација на ову тему је сковано у форми концепта: креативни град, креативно знање, креативна економија, економско знање, креативна учење, регион који учи. Приступи који повезују ове концепте и хипотезе, разликују се значајно у погледу ефеката изазваних везама и анализама „како у ствари урбани економски раст функционише”? Шта они имају заједничко, осим да сви наглашавају круцијалну улогу креативности и знања као мотора развоја градских економија које стално траже нове иновације. Док знање још увијек игра значајну улогу у многим стратегијама регионалног развоја, како Бонтје примјећује, „изгледа да је креативност побиједила међу креаторима политика урбаног и регионалног развоја широм свијета”. (Bontje 2010: 15)

Назнаке овога су видљиве још од краја прошлог вијека када је у Великој Британији усвојена национална стратегија о „креативним индустријама”, а претходно је добио на значају појам „културне индустрије”. Епицентар тих креативних индустрија постаје Лондон, тада оптерећен као и други британски градови економским реструктурисањем, али охрабрен да игра на карту креативности. Убрзо и друге европске земље почињу да прате примјер Велике Британије, а национални, регионални и урбани програми почињу да привлаче и стимулишу креативне индустрије које почињу да се шире глобално. Овај процес одлично осликава Р. Флорида31 који указује „да би град постао економски успјешан, привлачење креативних талената представља приоритет од највеће важности”. Његова креативна класа је широка и хетерогена категорија са значајним вјештинама и талентованим професионалцима у креативним и на знању заснованим брзо растућим индустријама. Да би привукао ту креативну класу, град треба понудити атрактивно окружење за живот које карактерише различитост и толеранција. Под различитошћу сматра се састав становништва, активности и функције, а толерантност често подразумијева прихватање другачијег животног стила, углавном супротно од доминантног, мултиетничност и транскултуралност. Књиге Флориде и Чарли Лендрија (Charles Landry), постају глобално важне и каже се да их доносиоци одлука о регионалним политикама „морају имати у спаваћој соби”. И поред критика, његови радови су извршили значајан утицај на политике развоја, а појмови креативна класа и креативни град су ушли у развојне документе локалног, регионалног и националног нивоа глобално. Нови погледи на развојне политике и различити актери, изазвали су живу дискусију о томе како градови и градске регије требају одговорити на процес економског реструктурисања са којим се сусрећу. Удио услуга (терцијаризација привреде) у националној економији битно одређује и степен укупног развоја, у ширем смислу постиндустријског друштва. Раст услужног сектора не значи и да та економија аутоматски прераста у друштво знања, јер треба разликовати стандардни услужни сектор од сектора интензивних услуга заснованих на знању.

Производ оваквих односа је настанак мрежне економије која постепено почиње да негира класичну хомогену економску регионализацију и даје јој форму функционалне, засноване на повезивању економских чворишта у економске мреже. Најчешће су та чворишта, у економском и политичком контексту, урбани центри глобалног значаја. Колико год да су они географски везани за конкретну локацију, они су транстериторијални, јер повезују међусобно удаљене пунктове међу којима се одвијају интензивне економске везе. Зато су ови градови повезани глобално, али нису повезани локално, физички и друштвено. Повећање имиграције нових етничких група прати и процес њихове маргинализације, а са друге стране, ширењем градова угрожава се њихова територијална кохезија, па интензивни урбани развој прате социјалногеографска несагласја, исказана и кроз процесе џентрификације и сегрегације.

Због овако динамичних промјена у урбаном развоју и планирању, избор моноцентричног или полицентричног развојног концепта у условима различитих перспектива урбаног реструктурисања и идентификација и процјена европских чворова у глобалним мрежама постаје прворазредни циљ. Овај процес прати настанак и значење нових функција које воде ка другачијем рангирању урбаних система. Урбано реструктурисање на регионалном нивоу прати и процес метрополизације, под којим се сматра релативно висока концентрација градских функција у урбаним агломерацијама. Метрополизација није једнака у свим градовима, јер економски и демографски раст у агломерацији, као и полицентричност функција, јављају се на различитим нивоима и на различит начин. Такође, процес метрополизације превазилази границе града, производећи специфичан друштвени, економски и просторни исход, а који зависи од локалних фактора који их креирају. Кроз ова мјеста повезаних утицаја, фактори метрополизације доводе до одређених градских карактеристика, које граде његов специфичан профил. Иако је метрополизација општи тренд, метрополитанска подручја европских градова се међусобно разликују. Главни градови доминирају у националним економијама. То показује и износ БДП главних градова, који премашује вриједности других градова (осим Њемачке и Италије). Они концентришу кључне економске функције и виши ниво услуга од општег економског интереса, а то нису само финансије и напредне услуге, већ и инфраструктура (луке и аеродроми), који омогућују размјену добара, лица и услуга глобално. Концентрација људи и предузећа ствара значајна тржишта и могућности, а раст економије знања и успон услужног сектора су проширили ове велике градске предности. Сједишта транснационалних компанија су концентрисана у ограниченом броју великих градова, углавном у европском језгру између Лондона и Милана и на периферији, неким од нордијских престоница, Риму и Мадриду. Уважавајући економску логику и јасну везу између урбаног развоја и друштвеног богатства, постаје јаснија економска основа раста главних градова и њиховог доминантног утицаја у националним економијама. Још прије 30 год. је Џејн Џејкобс је препознала значај и одлике успјешних градова-регија „који успешно обављају извозне активности, привлаче посетиоце или представљају културне, политичке или религијске центре, али не стварају увек градске регионе. Потребно је нешто више од извоза или администрације. То нешто више је способност града да непрекидно, у великом обиму обезбеђује замену за широк асортиман увозних производа. Градови који стварају градске регионе од неког значаја, поседују ту способност или су је поседовали у прошлости. Сам процес градске замене увоза аутоматски захтева стварање градских региона, а иоле значајна градска замена увоза догађа се експлозивно и ослобађа пет великих економских сила експанзије: градска тржишта за нову и разноврсну увозну робу, нагло повећање броја градских радних места, технологију за повећање руралне производње и продуктивности, пресељавање градских постројења, те капитал градског порекла (Џекобс 2010:59) Регионалне диспропорције могу се сагледати и кроз конкурентност привреда, а то показује Индекс европске конкурентности, чији концепт (Дијаграм 1.3) указује на комплексност садржаја који га битно одређују. То су три подиндекса: креативност, економске перформансе и инфраструктура и доступност, које изграђује 16 индикатора. Као што се види из наредног дијаграма, један од подиндекса је креативност.

Дијаграм 1.3: Концептуални оквир Индекса конкурентности eвропских градских регија

Препознаје се као својеврсна инвестиција у људски капитал у сегменту истраживања и развоја, и заједно са повећањем броја запослених квалитетних кадрова, производи повећан број патената. То се сматра највећим досегом креативности и тај сегмент се квантификује. Овај подиндекс указује на комплексност процеса, укључујући визију и дугорочно планирање, да би се створили резултати. Други подиндекс представља економске перформансе, с чијим повећањем се унапређује степен економске активности. Резултат је повећана продуктивност и БДП по глави становника (такође, мјерљиви учинци). Исходи се манифестију кроз висину личног дохотка, стопе незапослености и дугорочне стопе незапослености. Са повећањем улагања у економске перформансе (превасходно у технологије), могу се очекивати релативно брзо позитивни ефекти кроз повећање продуктивности и БДП, али на крају пута, повећање зарада, смањење стопе незапослености краткорочно и дугорочно, и обрнуто. Без инвестиција у економске перформансе, дугорочно се могу очекивати лоши економски показатељи. Трећи подиндекс је доступност и квалитет инфраструктуре, која се мјери степеном загушености друмских и жељезничких саобраћајница, као и бројем возила на цестама. То се директно одражава на количину карго терета у ваздушном саобраћају и броју путника у јединици времена и типу превоза. Исход представљају саобраћајне гужве (има их или нема), а број возила директно утиче на захтјеве за ширење мреже аутопутева.

Карта 1.4: Регионални индекс конкурентности ЕУ 2013.

Други методолошки оквир за израчунавање конкурентности представља ЕУ индекс регионалне конкурентности35, који израчунава од 2010. и укључује 11 индикатора који креирају три стуба. Основни подиндекс представља управљачке програме свих економија (квалитет институција, макро-економска стабилност, инфраструктура, здравље и квалитет основног и средњег образовања). Ови стубови су најважнији за мање развијене регионе. Подиндекс ефикасности чине стубови: високо образовање и цјеложивотно учење, тржиште рада, ефикасност и величина тржишта. Иновативни подиндекс је посебно важан за најнапредније регионалне привреде и укључује стубове: технолошку способност, софистицираност бизниса и иновације. Ова група игра важнију улогу за средње, а посебно за високо развијене регионе. Овај регионални Индекс је креиран са циљем да сними краткорочне и дугорочне могућности региона.

Десет најконкурентнијих региона ЕУ на основу RCI 2013 су: Утрехт, Лондон (Inner London, Outer London, Bedfordshire, Hertfordshire и Essex), Оксфорд (Berkshire, Buckinghamshire и Oxfordshire), Стокхолм, Сури (Источни и Западни Sussex), Амстердам (Flevoland and Noord-Holland), регион Франкфуртa (Darmstadt), Париз (Île de France), Копенхаген (Hovedstaden) и Ротердам–Хаг–Гоуда (ZuidHolland). Упадљиво је да су најконкурентнији региони главних градова, укључујући велике градове, од којих се осам налази унутар „Пентагона”. На другом крају скале конкурентности, најслабији региони су: бугарска регија Сјеверозапад (Видин), грчка острвска област Јужни Егеј (Родос-Кос-Санторини), два јужна румунска региона Југоисток (Галати) и Југозапад Олтениа (Олт). Индекс открива и значајне разлике у конкурентности појединих земља, тако да су једино Њемачка и Италија изузеци, гдје регион главног града није најконкурентнији.

2.    Природногеографске одлике Европе

Поријекло имена овог континента је вишезначно и води од асирске ријечи ereb, а тај термин је преко Феничана прихватио остали свијет. Овај назив у семитској групи језика означава запад, што простор Европе и јесте из угла посматрања Асираца, Феничана и народа семитске групације језика. Митолошки, ова ријеч (грч. Europe) је име кћери феничанског краља Агенора. Првобитни назив означавао је залазак сунца тј. „земље сунчевог заласка”, попут назива за Азију=Asu, који је означавао „земље сунчевог изласка”. Ово друго објашњење је логичније и тачније у односу на митолошко значење коријена ријечи Европа. Имена Европе, па и Азије, стара су око 5.000 година. Европа је дио знатно пространије континенталне масе, под именом Евроазија, а наш континент са површином око 10,5 мил км2 чини близу 20% површине те површине, али само око 7% свјетског копна. На овом простору живи око 742 милиона становника, (просјечно 73 ст/ км2 ) што чини око 15% свјетске популације, а што Европу као континент сврстава на друго мјесто у свијету, одмах иза Азије. Географске координате показују да се Европа налази на сјеверној полулопти, простире се линијом запад–исток има облик троугла. Врхови тог троугла су: Карска врата, ушће ријеке Волге и рт св. Висенте у јужној Португалији. Страница троугла Карска врата–ушће Волге, дуга је 3.300 км, од ушћа Волге до рта св. Висенте, праволинијски, има 5.000 км, а од рта Св. Висенте до Карских врата има 5.600 км, а од Трста до Шћећина, свега је 900 км

Карта 1.5: Карактеристичне тачке Европе су: најисточнија (безимени 545 м врх на сјеверном Уралу), најзападнија (Cabo da Roca), најсјевернија (Kinnarodden на полуострву Nordkap), а најјужнија (Punta Tarifa)

2.1 Рељеф: постанак, грађа и облици

Геолошка прошлост Европе може се пратити у дугом периоду развитка Земље, при чему је њен најстарији дио настао у прекамбрији (подијељена на три еона-хад, старости од 4,6 до 3,8 млрд година, архаик 3,8 до 2,5 и протерозоик 2,5 до 0,54 млрд година) и (према Moores and Fairbridge,1998) дијели се на три развојна периода. Први развојни период обухвата прекамбрију, када су настали кратони, стабилни дијелови Земљине коре који представљају иницијална језгра праконтинента. Иницијална језгра континента су се прекамбријским орогенезама консолидовала и формирала Источноевропски кратон. Други развојни период је везан за палеозоик и покрете убирања, расједања и спајања Лауразије на сјеверу и Гондване на југу у палеоконтинент Пангеу. Трећи развојни период подразумијева двије посљедње геолошке ере – мезозоик и кенозоик, када је дошло до раздвајања Пангее, настанка алпског орогеног појаса, ширења сјеверног дијела басена Атлантског океана и формирања савремене физиономије Европе. (Шабић, Вујадиновић, 2014:29)

Током архаика се одвијала интензивна тектонска и вулканска активност која је проузроковала испаравање воде која се ослобађала из вулкана, а затим се кондензовала формирајући океане. Силикатни минерали мале густине су се таложили и градили спољашњи омотач Земљине коре, стијене мале густине су се сјединиле у континенте, а стијене веће густине формирале су дно океана. Земљина кора је тада издијељена на тектонске плоче конвергентних и дивергентних ивица, а тектоника плоча је омогућила настанак кратона (стабилни дијелови Земљине коре који нису деформисани од камбрије) који се састоје од штитова (магматско-метаморфни комплекси изложени на површини Земље) и платформи (магматско-метаморфни комплекси прекривени слојем седиментних стијена). Источноевропски кратон обухвата Балтички штит на сјеверозападу, Украјински штит на југу и Источноевропску платформу на истоку. Дебљина литосферне коре варира од 120 км (јужна Русија), до 250 км (сјевероисток Балтичког штита). Ове формације су изграђене од архајских реликата и протерозојских орогених јединица (шкриљци, гнајс и амфиболити). Старији појас Балтичког штита се пружа од полуострва Кола на сјеверу до Финског залива на југу, док млађи појас заузима јужну Норвешку и сусједне регионе у југозападној Шведској. За Украјински штит и Вороњешки масив (Сарматиа) се веже и Курска магнетна аномалија (налазишта жељезне руде). Источноевропска (Руска) платформа обухвата европски дио Русије, прибалтичке републике, Бјелорусију већи дио Украјине и сјевероисток Пољске. Прекривена је серијом седиментних стијена, чија моћност варира од 1000 до 5000 м.

Пелеозоик покрива геолошки период (камбрија, ордовик, силур, девон, карбон, перм) од појаве граптолита (изумрле морске животиње сличне црвима, припадају типу Hemichordata) и трилобита (изумрли морски зглавкари), до времена када су континентом 37 Шабић, Вујадиновић, Регионална географија Европе доминирали рептили. Палеозоик Европе је обиљежио настанак каледонског, херцинског и уралског орогеног појаса. Током ове ере се поред поменутих граптолита и трилобита јављају кичмењаци, циклостоме, рибе, водоземци и гмизавци. Биљке еволуирају и развијају се у савремену флору. Каледонски орогени појас је почео да се интензивно убира крајем силура и у девону на Скандинавском полуострву (скандинавска фаза) и Британским острвима (гремпијенска фаза).38 Овим убирањем су захваћени сјеверозапад Ирске, Гремпијенске, Пенинске и Кембријске планине у Британији, те Скандинавске планине, Нова Земља, Свалбард, и Земља Фрање Јосифа на сјевероистоку. Помјерање тектонских плоча и јаки бочни потисци су утицали на настанак расједа у овом орогеном појасу, који су запуњени црвеним пјешчарима и конгломератима од Британских острва на западу до Руске платформе на истоку.

Карта 1.6: Поједностављена геолошка структура Европе и TESZ (Trans-European Suture Zone) или Зона транс-европског шава или Транс-европске грешке која се пружа правцем СЗ-ЈИ око 2000 км и дијели Европу на два дијела (стабилни дио је Источноевропски кратон на сјеверу и истоку, а лабилни дио је на западу и југу). Различите нијансе плаве боје указују на три главне орогенезе: каледонску, херцинску и алпску. (Извор: http://exploringthearth.com/ Pharaoh et al. 1997)

Овај простор данас карактерише богатство руда (угаљ и жељезна руда), које ће уз специфичне историјске и социјално-географске факторе, условити развој првих индустријских регија и настанак већих градова (централна Енглеска, сјеверна Француска, Порајње). Херцинско убирање је започело током карбона, када су ширење океанског дна и колизија тектонских плоча довели до убирања планина и настанка палеоконтинента Пангее. Ово убирање је захватило дијелове централне Европе, током којег је издигнут Централни француски масив (ЦФМ) који представља исходишну тачку за два планинска лука: Арморички који од ЦФМ иде преко Бретање, јужне Енглеске (побрђе Дартмур и полуострво Корнвол) до Ирске и Варисцијски лук, који се пружа од ЦФМ преко Вогеза, Рајнског масива (Ардени, Ајфел, Хунсрик, Зидербергланд, Вестервалд, Таунус), Њемачко-чешко средогорја (Шварцвалд, Харц, Шумава, Рудне планине и Судети) и аустријског побрђа (Валфиртел и Милфиртел). Овај орогени појас обухвата и просторе португалске и шпанске Мезете, планине Корзике и Сардиније, те српско-македонску, родопску и пелагонијску масу коју изграђују гранити, гнајсеви, кристаласти шкриљци. Пошто је током млађег Палеозоика над овим дијелом Европе владала веома топла и влажна клима, то је био веома богат биљни свијет. Управо ова дрвенаста маса ће бити основа за настанак најбогатијих лежишта каменог угља карбонске старости, који се сматра и најквалитетнијим угљем у Европи (Енглеска, Велс, Ардени, Сар, Шлезија, Доњецк). Уралски орогени појас чини источну границу Европе пружа се у дужини од 3500 км од Мугоџарских брда (Боктобај 657 м, сјеверно од Аралског језера) преко планинског вијенца Урала до острва Нова Земља (Крузенштерн 1571 м. на сјеверном острву). Први расједи у архајским и протерозојским стијенама су настали колизијом балтичког штита и Сибирског кратона прије 500 мил. год. Урал је упоредо с издизањем, флувијалном ерозијом и денудацијом у мезозоику дисециран и снижен, а посљедњи орогени покрети у терцијару су регенерисали ову планину, па су лежишта минералних сировина доспјела ближе топографској површини. (Шабић, Вујадиновић, 2014:31–32).

Мезозоик је ера повећане тектонске активности. Почела је настанком суперконтинента Пангее, а завршила се алпском орогенезом и формирањем обриса данашњих континената. Пангеа се прво раздвојила на Гондвану на југу и Лауразију на сјеверу, која се након тога подијелила на Сјеверну Америку и Евроазију (без индијске и арабијске плоче). У мезозоику се развијају амонити, белемити и хаскорали у океанима и велики гмизавци, диносауруси, кичмењаци и скривеносјеменице на копну. Мезозоик чине три периоде – тријас, јура и креда. Алпски орогени појас је почео да се формира у раној креди, а његово стварање је настављено и интензивирано у палеоцену. Када се афричка тектонска плоча са југа сударила са евроазијском плочом тектонском плочом на сјеверу, на мјесту Тетиса настаје Средоземно море и систем вјеначних планина у Европи. Процес формирања вјеначних планина се још увијек одвија, а вулкани у Јужној Европи су јасан доказ судара двије тектонске плоче.

Крајем Мезозоика, у горњој креди, започели су снажни тектонски покрети који су условили почетак треће велике орогенезе – Алпске. Ови покрети су углавном захватили простор Тетис океана, у којем ће узроковати набирања, расједања и издизања тла. Највећи дио ових процеса се одиграо углавном током кенозоика. То је најмлађа ера у геолошкој прошлости Земље и трајала је око 68 мил. година. Током терцијара се одиграла Алпска орогенеза којом је рељеф Европе попримио садашњи изглед. Између Афричке и Евроазијске плоче, владали су бочни притисци (црвене стрелице) који су довели до издизања планинских ланаца. Алпска орогенеза је утицала на настанак данашњег геоморфолошког мозаика, који је предетављен басенима и вјеначним планинама које се у Европи пружају у виду сјеверног и јужног орогеног стабла. Она је оживјела и дијелове каледонског и херцинског орогеног појаса, а у терцијару је забиљежена и вулканска активност у Централном масиву. Сјеверно алпско орогено стабло у Европи почиње од Кантабријских планина (2648 м), преко Пиринеја (3404 м), Алпа (4810 м), Карпата (2665 м), Балкана (2376 м) и Кримских планина (1545 м) и завршава се на Кавказу (5642 м). Јужно алпско орогено стабло у Европи почиње од Бетијских планина (3481 м), преко Апенина (2914 м), Динарида (2694 м) до Хеленида (2637 м) и наставља се у Малу Азију. Током еоцена су издигнути Пиринеји, а у олигоцену су настали Апли, Динариди и Карпати. Успостављена је поморска веза (долином Роне) између Тетиса (јужно од Алпа) и Паратетиса (Бечки басен), која је повремено егзистирала и са издвојеним басенима на истоку: дакијски, црноморски и каспијски. Данас младе вјеначне планине карактерише изражена енергија рељефа са елементима хоризонталне и вертикалне рашчлањености. Веома стрме падине, оштри и високи врхови, дубоке ријечне долине, доминантне су карактеристике рељефа који употпуњује и чињеница да је ово подручје сиромашно рудама (осим боксита и грађевинског материјала), да постоје сметње за саобраћајно повезивање сјевера и југа (ови планински ланци представљају физичку баријеру која је савладана прокопавањем бројних тунела). Данашњи изглед, ове планине су попримиле крајем плеистоцена, којим је завршен период ледених доба (прије два милиона година) и започео холоцен или доба човјека. Због важности плеистоцена за коначно обликовање рељефа, узрока појављивања глацијације и распростирања леденог покривача (inland ice), обратићемо додатно пажњу на овај период геолошке прошлости Земље, а прије свега, због његових географских посљедица и општег географског оквира у којем су се појавили хоминиди, а потом и сам човјек (homo sapiens sapiens).

Астрономскe узроке појављивања глацијације и распрострањење леденог покривача на Земљи је, вјероватно, цјеловито најбоље сагледао Милутин Миланквић (1879-1958). Промјену климе на Земљи током ледених доба он је објаснио астрономским разлозима, од којих су најважнији: промјена угла еклиптика-небески екватор, промјена нагиба земљине осе ротације (41.000 г. циклус), прецесија равнодневничких тачака (циклус 22.000 г.) и промјена смјера магнетног поља Земље. Математичким прорачунима и доказима свих тврдњи, његово учење је прихватано (нпр., Владимир Кепен и Алфред Вегенер), али и оспоравано (није било материјалне потврде његових доказа). Потврду својих ставова није доживио, али је након његове смрти група научника у експедицији CLIMAP (1968) проучавала лед са Антарктика и непоремећене слојеве са дна Индијског окена, у којима је пронашла потпуну подударност Миланковићевих ставова о интензитету и трајању ледених доба са материјалним доказима у овим узорцима (изотопски састав кисеоника). Ледена доба су важан период Земљине прошлости у коме су настали многи глацијални облици, биљне и животињске врсте и homo sapiens. Она су утицала на човјеков живот, посебно на миграције и размјештај живог свијета. По завршетку ледених доба настали су климатски појасеви. Данас се лед налази изнад сњежне границе у  планинским предјелима и као ледени покривач на сјеверном и јужном полу (Антарктик). Током геолошке историје је долазило до глацијације (нагла захлађења), позната под називом ледена доба. Сматра се да су прва ледена доба (три), наступила у прекамбријуму. Затим су услиједила ледена доба у девону, горњем карбону и перму. Трагова тих старих глацијација има мало, али неки су пронађени (тилити-моренски материјал). Посљедње ледено доба наступило је у квартару прије 2 мил. година. Врхунац је био у плеистоцену, подијељеном на глацијале и интерглацијале. Глацијали су били ледена доба у којима се континентални лед ширио на југ, те се упоредо с тим, сњежна граница спуштала много ниже него што је данас. У Европи се лед ширио из центра који се налазио у Скандинавији и на Балтику. Прекривао је Шкотску, највећи део Британских острва, Данску, Финску и велике дијелове сјеверне Њемачке, Пољске и Русије. Мања ледена капа којој је центар био у Алпима, прекривала је Швајцарску и дијелове Аустрије, Италије и Француске. Ниво свјетског мора се спустио за око 180 метара. Због тога су многа данашња острва била дио копна (Британија). На просторима морских пролаза настале су превлаке које су битно утицале на распрострањеност животињских врста и човјека. Током посљедње глацијације, изнад великих, ледом прекривених континенталних простора, формирало се дуготрајно поље високог атмосферског притиска, а путање влажних океанских ваздушних маса потиснуте су према југу. То је успоставило, у подручјима која нису била под директним утицајем сјеверних ледених покривача, изразито влажна раздобља – плувијале. Нека од тих подручја, за леденог доба богата падавинама, данас су пустиње. Такође, смјена топлих и хладних раздобља узроковала је и повремено ширење и повлачење ледених покривача и појединих ледника. То је допринијело стварању бројних глацијалних облика и акумулацију глацијалних седимената. У Европи, највеће распрострањење морена је од Холандије до Пољске, те у Шведској, Финској и високим планинама (Алпе, Татре, Пиринеји, Карпати). Морена има доста и на Динарским планинама, од Велебита до Проклетија.

У рељефном погледу, Европа је најразуђенији континент. Она сама је једно велико полуострво. Посматрамо ли њу као континент онда на том полуострву (континенту), на полуострва и острва отпада 28% њене цјелокупне површине. Посматрано из другог угла, око 62% европског простора налази се близу мора, а само за 38% тога простора је удаљено од мора. На разуђеност Европе великог утицаја има рашчлањеност њеног рељефа, при чему вертикална није толико изразита у односу на друге континенте колико је то хоризонтала рашчлањеност. Висине до 200 м чине 60%, 200–500 24%, 500–1000 10%, терени 1000−2000 5% и они >2000 м свега 1%. Обале Европе дуге су 41.000 км и са том дужином обала, Европа је најразуђенији континент (на 1000 км² површине Европе долази 4,1 км обале). Планински систем Европе је разноврстан (громадне, вјеначне и вулканске) и широко распрострањен (од Пиринеја на западу до Урала на истоку, од Скандинавских планина на сјеверу до Хеленида на југу). Током палеозоика су створене громадне планине, које се снижене (око 1500 м), одвојене су широким басенима од вјеначних планина и могу сврстати у три орогена појаса: каледонске, херцинске и уралске.

Каледонске планине су заступљене на британским острвима (Гремпиенске, Пенинске, Камбријске и Виклоу планине) и Скандинавији. Изграђене су од магматских и кристаластих стијена, пјешчара и кречњака. Биле су захваћене плеистоценом глацијацојом и на њима се налазе бројна глацијална језера. На британском острвима, највећи врх је Бен Невис (1344 м), док су Скандинавске планине више и са пространих платоа (фјелд), дижу се бројни врхови од којих је највећи Галдопиген (2469 м), а надморске висине опадају идући од запада ка истоку. Због ниских температура, на Скандинавским планинама се јавља вјечно замрзнуто тло (tjel ili permafrost), при чему је на југу та граница на 1200 м (исток) и 1500 м (запад), тј. на сјеверу Норвешке та граница знатно ниже, на 800 м (исток) и 200 м (запад). Херцински орогени појас (види карту 1.6) чини шест тектонско-морфолошких цјелина (Мезета, Арморички масив, Централни масив, Рајнски масив, Шварцвалд и Харц, те Чешки масив и Шлеско-моравска зона.

Карта 1.8: Поједностављена структура херцинских планина                                                      

                     

Шпанска и португалска висораван Мезета(1), је врло висока (610−760 м) и највећа је висораван Јужне Европе, у чијој шаховској структури рељефа доминирају платои и котлине (Дуро, Тежо, Гвадијана) те геолошке структуре: Јужно-португалска зона, Оса-Морена зона и Централно-пиринејска зона. Кастиљске планине (2592 м) је дијеле на Стару (сјевер) и Нову (југ) Кастиљу. Арморички масив (2) обухвата Бретању и јужни дио Нормандије, изграђен је од метаморфних стијена архајске и протерозојске старости, а најзначајнија узвишења су Авалор (417 м) и Бел Ер (341 м). У рељефу доминирају флувијалне форме на ободу и абразиони облици у приобаљу (клифови у Бретањи и плаже у Нормандији). Централни француски масив (3) је регион у централној и јужној Француској који чини 15% француске територије и који се састоји од више платоа (Ларзак, Милевак, Левезо) и планина, углавном угашених вулкана (Пиј де Дом и Кантал), а највећи врхови су Пиј де Санси (Puy de Sancy, 1886 м) и Пиј Мари (Puy Mary 1787 м). Снажна вулканска активност (450 угашених вулкана) је доминантно утицала на грађу и састав терена, који је изграђен је од вулканских и кристаластих стијена и представља дио херцинског орогеног појаса. Велики број термалних извора и бања свједочи о некадашњој вулканској активности (Vichy, Châtel-Guyon, Royat). Рајнски масив (4) обухвата планине: Ардени, Ајфел и Хунсрик (западно од Рајне), те Зидербергланд, Вестервалд и Таунус (источно од Рајне). У Саксо-тиринсшкој зони (5) се налазе ниске планине изграђене од гнајса и гранита, у којима (Шварцвалд) извиру саставнице Дунава (Брега и Бригах), а језеро Мамелзе свједочи о глацијацији ових простора. Харц је највиша планина на сјеверу средње Њемачке (1141 м) дуга око 100 км. Чешки масив (6) представља завршне дијелове херцинског горја, а чине га Шумава, Рудне планине, Судети, те аустријска побрђа Валфиртел и Милфиртел (1378 м).

Урал је стара громадна планина која је већим дијелом издигнута током палезоика и представља дио херцинског орогена, али је захваћена и млађим неогеним издизањем. На сјеверу је доминантан глацијални рељеф, а у средњем и јужном дијелу крашки рељеф (Кунгурска пећина дугачка 5700 м). Урал представља границу између Европе и Азије, има меридијанско пружање у дужини 2500 км, ширина му је 100−300 км, средња висина 700−1000 м, а највиши врх 1894 м. Правцем исток−запад, дијели се на Предураље (западне падине), Урал (централни дио) и Заураље (источне падине), а правцем сјевер−југ, Урал се дијели на: поларни, субполарни, сјеверни, средњи и јужни Урал.

Громадним планинама припадају и планине на југоистоку Европе, Родопиди, Српско-македонска и Пелагонијска маса. Родопске планине већим дијелом чине високе и средње планине, које представљају најстарије дијелове Балканског полуострва. Састављене су претежно од кристаластих шкриљаца и гранита. Рељеф је у основи тектонског поријекла и знатно модификован под утицајем ерозије. Оне не представљају јединствен планински систем и немају јасан правац пружања, већ су то громадне планине раздвојене ријечним долинама и котлинама. Највиши дијелови планина су најчешће широки и заобљени, а падине су стрме. Бројне котлине су повезане уским тјеснацима и клисурима, а овај планински систем обухвата три планинска вијенца: Рилу, Пирин и Родопе. Рила се пружа правцем запад−исток између долина Струме и Марице, а највећи врх је Мусала (2925 м). Она је и највећи хидрографски чвор Балкана (Искар, Марица, Места), а има и 145 глацијалних језера. Пирин је омеђен долинама Струме (запад) и Месте (исток) и има 40 врхова преко 2500 м. На сјеверу се наставља на Рилу, а на југу на Славјанку. Родопи се пружају дужином 240 км кроз Бугарску и Грчку, а ширина им је 100−120 км. Бројни су пећински системи (Јагодинска пећина дуга је 10, 5 км), а највиши врх је Велики Перелик (2915 м). Српско-македонска маса захвата централни и југоисточни дио Балканског полуострва, чине је ниске планине широких тјемена и стрмих страна, изграђених претежно од кристаластих шкриљаца и гранита. У Србији се пружа уз Велику и Јужну Мораву. Западно од ове осе су: Кукавица, Гољак, Радан, Пасјача, Видојевица и Јастребац (1491 м), а источно су: Дукат, Варденик, Бесна Кобила (1923 м), Грамада, Велики Стрешер, Руј, Острозуб, Гарина, Рујен, Чемерник и Селичевица. И Пелагонијска маса има сличну грађу и састав с јаким утицајем тектонике у западном дијелу: Егејска Македонија (Олимп, 2918 м), Тесалија (Метеори) и Тракија, док је источни дио потопљен (грчка острва). На западу су котлина Аркадија и низија Тесалија, а на истоку бројни мореузи и заливи43. Вјеначне планине се пружају од Атлантика до Црног мора у два лука, сјеверно и јужно орогено стабло. Сјеверно орогено стабло обухвата Кантабријске планине, Пиринеје, Алпе, Карпате, Балкан, Кримске планине и Кавказ. Западне Алпе чине: Приморске, Провансанске, Грајске, Савојске, Дофинске, Пенинске, Лепонтијске, Бернске и Гларијске. Источне Алпе чине: Ретиске, Бернинске, Ецталске, Ортлерске, Цилерталске, Високи и Ниски Тауерн и Ајзенцерске Алпе. Источне Алпе су окружене предалпима, са сјевера: Алгојске, Баварске, Салцбуршке и Аустријске, а са југа: Ломбардијске, Бергамске, Доломити, Венецијанске, Карнијске, Јулијске и Каравнке.

Од осталих већих планинских система, поменућемо Пиринеје, који се простиру од Бискајског до Лионског залива у дужини 435 км, ширина им је 50−300 км, а површина 55.000 км2 . Подијељени су на Западне, Централне и Источне. Западни Пиринеји се пружају од Атлантика до превоја Сомпорт , карактерише их крашки рељеф, а ту се налази јамски систем Пјер Сен-Мартен (најдубље испитана јама на свијету, до дубине 1171 м). Централни Пиринеји се пружају од превоја Сомпорт до превоја Перш, овдје се налази и највиши врх Пиринеја (Пик де Ането – 3403 м), изражене су глацијалне форме рељефа, бројна су језера (>1000), а има и 33 км2 ледника. Источни Пиринеји се пружају од превоја Перш до низија Русијон и Ампурден. Доминира крашки рељеф и бројни циркови. Јужно орогено стабло обухвата Бетијске планине, Апенине, Динариде и Хелениде. Апенини се пружају дуж Апенинског полуострва и Сицилије у дужини 1370 км. Дијеле се на: Сјеверне, Централне, Јужне и Сицилијанске. Сјеверни Апенини обухватају Лигурске и Тосканско-емилијске (Етрурски) Апенине, у њиховом обликовању је доминантно утицала флувијална ерозија, а глацијални облици су сачувани око врха Ћимоно 2165 м. Централни Апенини се пружају од долине Тибра до долина Калоре и Ћерваро. Овдје су Апенини највиши (2194 м) и најшири (200 км), присутан је крашки рељеф, а има остатака циркова и валова. За Јужне Апенине је карактеристичан вулканизам, овдје се налазе вулкани Везув код Напуља, те Вулкано и Стромболи на Липарским острвима. Преовлађује крашки рељеф. Сицилијански Апенинима доминира вулкан Етна (3340 м), а имају сложену структуру и литолошки састав (шкриљци, флиш, кречњаци, магматити).

Фотографија 1.2: Поглед с ауто-пута Фиренца-Ђенова на Лигуријске Апенине и највећи рудник мермера Карара.

Низијски простори Европе заузимају око 60% укупне површине, а при чему су то компактни терени који се пружају од Атлантика до Урала. Сходно географском положају, дијеле се на низије Источне, Средње и Западне Европе, а мање површине ови терени заузимају на тлу Јужне и Сјеверне Европе. У Источној Европи је најзначајнија Источноевропска или Руска низија (3 мил. км2 ), уједно и највећа геоморфолошка цјелина у Европи. Пружа се од Прикаспијске и Црноморске низије на југу до Арктика на сјеверу, те од Балтика и Пољске на западу до Урала на истоку. Просјечна висина терена је око 150 м, већа узвишења су Тиманско (463 м), Приволшко, Валдајско, Смоленско-московско и Средњеруско побрђе. Остале низије су Црноморска, Прикаспијска, Сјевернокримска, Влашка низија и Добруџа. Сјеверноевропска низија обухвата на сјеверу Колу и Карелију, а на југу низијске дијелове Финске и Шведске. У грађи доминарају моренски материјал и иловасти марински седименти. У морфолошком погледу, сјеверно од приморске низије на југу Финске, настављају се низови чеоних морена, а потом финска језерска плоча. На западу ове цјелине се налази Сканија (јужна Шведска) која прелази у Јужношведска брда (дио Балтичког штита, 378 м), а сјеверно од линије ријека Дале − језеро Силјана, улази се у благо заталасани Норланд, висина 200−500 м (између Категата и Ботничког залива). У Средњој Европи су највеће Средњеевропска или Њемачко-пољска низија и Панонска низија. Средњеевропска низија је наставак Источноевропске, која је наслијеђе плеистоцене глацијације. За вријеме глацијала су се ледници кретали са Скандинавских планина према југу (до Чешког масива), а током интерглацијала се повлачили према сјеверу. Дужина јој је 1000 км, ширина варира од 200 (на западу) до 400 км (на истоку). Средња надморска висина ове низије је око 50 м, а у морфолошком погледу могу се издвијити три појаса: сјеверни, средњи и јужни дио. У рељефу сјеверног појаса преовлађују ниски замочварени и језерски предјели уз обалу, посебно у регијама Мекленбург и Мазурија, док морски заливи представљају потопљене терминалне басене бројних некадашњих ледника. У средњем појасу доминирају благо таласасти платои изграђени од моренског материјала у појасу од Шлезвиг-Холштајна на западу до Западног Поморја, те мочварно-језерска зона (Великопољска, Мазовија, Мазурија). На југу овај појас прелази у таласасти предио платоа, влажних прадолина и сушног појаса под пијеском и лесом (Браденбург, Шлеска, Малопољска). У јужном дијелу Средње Европе се налази Панонска низија која се налази између Карпата, Алпа и Динарида. Долинама Одре и Мораве је повезана са Средњеевропском, преко Дукелског (502 м) и Лупковског превоја (између Високих Татри и Западних Карпата) је повезана са Источноевропском низијом. Постојинска врата и Моравско-вардарска удолина су једина два пролаза према Средоземљу (одвојена је Алпима, Динаридима и Родопидима), а долина Дунава повезује Баварски плато (400−600 м) и Бечки басен преко Ђердапа са Влашком низијом и црноморским басеном. Панонска низија је настала спуштањем Паноноског басена (Паратетис) који је изолован (Панонско море), а потом га је Дунав исушио, када је направио пробојницу кроз Ђердап. Надморска висина низије се креће од 250 м (Градишће и Прекомурје) до 60 м (Ђердап), а у њеном рељефу доминирају лесне заравни, пјешчаре, лесне терасе и алувијалне равни, развијене поред великих ријека (Дунав, Тиса, Драва), те усамљене планине: Фрушка гора и Вршачки брег (Србија), Псуњ, Папук, Диљ, Билогора (Хрватска), Матра, Бик, Бакоњска гора и Мечек (Мађарска).

У Западној Европи су низије знатно мање по површини од оних на истоку континента, а најзначајније су Низоземље (шири појам који обухвата и рубне дијелове сусједних држава) или Холандско-белгијска низија, Париски басен, Аквитански басен, долина Роне и Саоне, те Ниска Британија и Ирска низија. Низоземље је продужетак Њемачко-пољске низије и пружа се кроз сјеверозападну Француску, Белгију, Низоземску и сјеверозападну Њемачку. Холандско-белгијска низија представља централни дио Низоземља. У њеном сјеверном дијелу се паралелно с ниском пјешчаном обалом пружа регион дина (у Холандији широк 5 км), иза кога је 10−15 км широк појас мочвара. Према истоку се терен издиже у нешто виши сушне платое изграђене од пјешчаних наноса (регион геста). У јужном дијелу регије, плеистоцене наносе прекривају флувијални рељеф (Рајна, Меза, Шелда), а на југоистоку се прелази у виши терен у којем се преко кредне основе наталожио лес.

Фотографија 1.3: Највеће европске плантаже маслина налазе се на ободу Андалузије, источно од Кордобе, између Линареса и Гранаде.

У Јужној Европи су највеће Андалузијска, Арагонска и Валенсијска низија на Пиринејском полуострву, Падска низија на Апенинском, а Тракија, Солунско поље и Тесалија на југоистоку Европе. Андалузија се налази у доњем току Гвадалкивира, оивичена са сјевера Сијера Мореном (1332 м), а са југа Бетијским планинама (3481 м). На падинама ове низије се налазе највеће европске 44 Ibid − 63 − плантаже маслина, а дно низије је искоришћено за ратарске културе и испресијецано је мелирационим каналима. Низија је широко отворена према западу, гдје се на обали Атлантика налази велика мочварна зона, национални парк Donana. Падска низија се налази у сјеверној Италији и пружа се поред ријеке По у дужини од 550 км, а ширина се повећава са 50 км, идући према истоку, на 120 км. Настала је као предпланинско тектонско улегнуће у процесу убирања Алпа, које је потом запуњено моћним серијама флувиоглацијалних седимената. Ушће Поа у Јадранско море је у регији Венето, које се завршава широком делтом која је претворена у UNESCO заштићено подручје Parco Delta del Po.

2.2 Клима и воде: између одрживости и угрожености

Ваздушне масе које се формирају на рубовима Европе (атлантска, арктичка, медитеранска, афричка, сибирска) и годишњи распоред ваздушног притиска у њима (антициклона и циклона), уз основне климатске факторе (географска ширина и удаљеност од мора), пресудно одређују климатске карактеристике Европе. Над Атлантским океаном су стално присутне азорска антицклона (суптропска ваздушна маса) и исландска циклона (субполарна ваздушна маса), док се у сибирској ваздушној маси током љета формира циклон, а у зимском периоду је присутан антициклон. Поред ових сталних баричких система, постоји већи број мањих и периодичних система који битно одређују вријеме и климу у појединим дијеловима Европе. Западни вјетрови стално доносе влагу с Атлантика и њена количина опада идући ка истоку. Осим тога, западни и сјеверни дио континента је под снажним утицајем Голфске струје, која настаје у Мексичком заливу и креће се према сјеверном Атлантику. Под утицајем западних вјетрова, преноси огромну количину топлоте из суптропског појаса до обала Европе гдје се зове Сјевероисточна атлантска струја. Ширина струје је око 75 км, дубина покренуте воде је до 800 м, а брзина кретања је 70 км/дан. Температура воде је између 26 °С и 32 °С, а долазећи у сјеверније и источније предјеле, вода постаје хладнија и спорија. Код Британских острва се рачва у три крака, Бискајски крак повија према југу и поред португалске обале се враћа, Ирмингерова струја стиже до обала Исланда и Гренланда, а Норвешка струја поред Скандинавског полуострва улази у Сјеверни ледени океан. Овај крак је широк око 180 км, дубина покренуте воде до 500 м, а температура 8 °С − 13 °С.

2.2.1 Клима

На бази просјечних вриједности основних метеоролошких елемената (температура, ваздушни притисак, влажност, вјетрови и падавине), Европа има умјерену климу и равномјерно распоређена четири годишња доба.

Карта 1.10: Климатске карактеристике Европе                                                                                                

Три главне климе су суптропска или средоземна на југу, океанска на западу и сјеверу, и континентална у средишњем и источном дијелу. Атлантска клима је доминанатна у уском приобалном појасу од Португалије до сјевера Норвешке. Карактерише је велика количина падавина, уз умјерене температуре (Лондон: јануар 4,1 °С, јули 17,1 °С) и мале годишње амплитуде (12 °С − 18 °С). Зиме су благе, влажне и магловите, а љета свјежа.

Карта 1.11: Годишњи распоред падавина у Европи

Број сунчаних дана током године је веома мали (око 50). Континентална клима је карактеристична за највећи дио континента. Због специфичности, које се препознају кроз повећање годишње амплитуде средњих мјесечних температура, издвајају се двије зоне утицаја ове климе. Средњоевропска захвата простор од Роне до Мораве и јужне Шведске до софијске котлине. У току љета је под јачим утицајем Атлантског океана, а током зиме под утицајем сибирске масе (Берлин има мању амплитуду од Варшаве за 4 °С). Иначе, ср. јануарске температуре су негативне, а јулске су око 20 °С. Крајњи исток и сјевер континента је просторно највећа цјелина под утицајем континенталне климе, који прима малу количину падавина (500−600 мм), има изражене температурне екстреме и максимум падавина пада у љето. (Москва: јануар -10,8 °С, јули 18 °С). Суптропска клима је карактеристична за обалски појас Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва. Клима је веома угодна: зиме благе са падавинама углавном у виду кише, а љета веома топла и сува. (Рим: јануар 6,9 °С, јули 24,7 °С)

2.2.2 Воде

У хидролошком погледу, Европа је веома богат континент. Карактерише је веома дуга и разуђена обала, настала у различитим природногеографским условима. Према начину постанка, издваја се Норвешки тип са карактеристичним фјордовима (настао потапањем глечерских долина-валова). Далматински тип карактерише велики број залива, острва и полуострва (тип трансгресионе обале) и Егејски тип, настао усљед тектонских покрета (бројна острва). Карта изотела (криве затворене линије које повезују мјеста једнаке удаљености од обалне црте) показује да су та одстојања најкараћа у Јужној и Сјеверној Европи, у Западној и Средњој Европи ниједна тачка у унутрашњости континента није удаљена више од 500 км, док је у Источној Европи ова удаљеност 1.200 км. Европу запљускују три велике водене масе које представљају хидролошку фасаду континента: са запада је Атлантска, на сјеверу је Арктичка, а на југу Медитеранско-црноморско-каспијска. Атлантску фасаду карактерише снажан процес абразије (клифови) и изразита појава плиме и осеке на ријечним ушћима (морска доба). Ова обала је најразуђенија, припадају јој Сјеверно море (ивично), Балтичко (унутрашње море с пролазима Скагерак, Категат и Сунд), Ирско море (унутрашње), а највећи залива су Фински, Ришки и Ботнички. Карактеристични облици ријечних ушћа су фјордови (Согне), ријаси (Гвадалкивир) и естуари (Жиронда).

Сливу Балтичког мора припадају Нева, Нарва, Западна Двина и Њемен (на истоку), Висла и Одра на југу, а Клар, Мјонио и Дал на сјеверу. Сливу Сјеверног мора припадају скандинавске ријеке Глома и Гота, у Низоземљу су Рајна, Мас, Емс, Весер и Лаба, а на Британским острвима Оуз, Трент, Кам и Темза. У Атлантски океан утичу Сена, Лоара, Гарона, Дуро, Тежо, Гвадиана, Гвадалкивир, те Северн у Ирско море. Арктичка фасада обухвата крајњи сјевер Европе. Бијело и Баренцово море су дијелови Сјеверног леденог океана, а острво Нова Земља има улогу природне бране (санте леда с источне стране, а Голфска струја са западне). Арктичком сливу припадају Печора и Сјеверна Двина. Медитеранску фасаду карактеришу три велика европска полуострва. Средоземно море је подијељено Апенинским полуострвом на источни (стјеновите, разуђене и високе обале) и западни дио (углавном пјесковите и ниске обале). Средоземном сливу припадају (Ебро, Рона, По, Неретва, Вардар и Марица), сливу Црног мора (Дунав, Дњестар, Буг, Дњепар и Дон), а Каспијском језеру Волга и Урал.

Фотографија 1.4: Поглед на Кијев и ријеку Дњепар. Град је пун зеленила и широких булевара. Био је сједиште „Кијевске Русије” и због великог броја православних цркви, зову га „Јерусалем истока”. Најпознатије цркве су: манастир светога Михајла,  св. Софије, св. Андреја, св. Владимира и сабор Успења у Кијевско-печорској лаври. О Дњепру су говорили: „Реткие птици которие могут долетет до среди Днепра”

Карта 1.13: Ријечни систем Рајне и мрежа пловних канала.

Посебно хидролошко богатство Европе су језера. Највећи број језера је сконцентрисан у области сјеверо-источне Европе, између Готаланда на западу, Карелије на истоку, Лапоније на сјеверу и Помераније на југу. Ова језера су настала у тектонски предиспонираним удубљењима која су ледничком ерозијом обликована, а потом испуњена остацима inland ice у пост плеистоцену.

Такође, постоји велики број планинских језера који је настао у ледничким цирковима Пиринеја, Алпа, Карпата (горске очи) или у терминалним басенима у њиховом подножју (Нојшателско, Циришко, Комо, Мађоре, Гарда, Амерзе, Кимзе, Гмунден, Атерзе, Мондзе). Значајан је број и тектонски предиспонираних великих котлина које су постале језерски басени (Леманско, Боденско).

Карта 1.14: Највеће језерске области и језера Европе су у јужној Шведској Венерн и Ветерн (1), Сајма и Инари у Финској (2), Ладога и Оњега у Карелији-Русија, (3), Сњардви (4) у Мазурији  и Лебско у Померанији (5), Пољска, те Мириц и Плојер у Мекленбургу (6), Њемачка.

2.3 Живи свијет: како сачувати биодиверзитет?

Живи свијет Европе у значајној мјери је одраз општих рељефно-петрографских и климатско-хидролошких карактеристика терена. У Европском простору се издваја десет специфичних биогеографских региона који се могу сврстати у седам биогеографских области.

2.3.1 Биогеографске области

Арктичка обухвата крајњи сјевер Европе, гдје су присутне двије флористичке заједнице: поларна и субполарна, у оквиру којих су најзаступљеније тундре. Развијене су на каменитим или пјесковитим подлогама фјелдова, мраз је присутан 7-8 мјесеци годишње, доминирају лишаји, маховине и грмолика вегетација. Атлантска област захвата уски појас од Шпаније до Норвешке и острва (Мадера, Азори, Канари), па је присутна вегетацијска појасност (умјерене ширене) и висинска зоналност (по надморској висини). Доминантно тло су подзоли смањене плодности. Шуме су углавном искрчене, осим у Норвешкој, па је њихова заступљеност од 6% у Ирској до 15% у Белгији (Ардени). Доминарају буква и храст. Бореална област обухвата највећи дио Скандинавије и сјеверни дио Русије, а најзаступљенија заједница су тајге. Највећа заступљеност шума је у Финској 66%, а најважније врсте су четинари (бор, јела, смрча, ариш). На основу података Европске агенције за заштиту животне средине, 2012. (www.eea.europa.eu) у централноевропској области су најзаступљеније мјешовите шуме, алпске шуме и полустепе. Од вегетацијских заједница, са порастом висине јавља се вегетацијска зоналност (буква, храст, мјешовите шуме, четинари, планинске голети), а у низијским теренима доминира култивисана степа (ниске траве), која је претворена у житнице (пшеница, кукуруз, соја, репица) или на теренима слабије плодности (Њемачко-пољска низија) узгој ратарских култура, крмног биља, кромпира и јечма. Источноевропска област је доминантно степски региони са развијеним чернозомима и култивисаним врстама.

Фографија 1.6: Оскудна вегетација Мезете у околини Толеда, поред обала ријеке Тежо бујнија вегетација

У медитеранској области присутне су заједнице проријеђених медитеранских шума (приморски бор, храст плутњак, кедар, платан, јасен) и широки појасеви жбунасте макије или гарига. У Грчкој је најмање шума (5%), а у Италији 18%. Значајни простори су под засадима јужног воћа: агруми, рижа, памук, винова лоза, смоква, маслина, рогач. Прикаспијски и црноморски регион је заједница степа и полупустиња. Један од најзначајнијих и највриједнијих ресурса планете јесте разноврсност биолошких врста, позната као биодиверзитет. Овај ресурс се састоји од три компоненте, при чему генетска разноврсност подразумијева индивидуалну различитост унутар једне исте врсте, разноврсност врста подразумијева свеукупност органских врста на нашој планети од настанка живота до данас, а екосистемска разноврсност се односи на постојање разноврсних шума, пустиња, поља, ријека, мора, океана и других биолошких заједница које су у међусобним интеракцијама и у интеракцијама са неживом средином у којој живе.

Посебна пажња посвећује се екосистемској разноврсности, која се манифестује кроз постојање различитих осам станишта (биотопа): шуме, шикаре и ливаде, копнене воде (ријеке и језера), влажна станишта (каљуге, баре и мочваре), приобални и морски екосистеми, пустиње и тундре, пољопривредни екосистемии урбани екосистеми. Један од најприсутнијих негативних процеса је огољавање шума (дефорестација), која је једним дијелом посљедица промјене климатских услова, али је највећим дијелом резултат различитих људских активности, прије свега крчења шума (економски разлози). Данас шуме заузимају око 33% површине европског континента од чега се половина те територије налази у европском дијелу Русије. Култивисани простори чине >50% примарних биотопа, при чему су највећи дијелови под биљкама. На сјеверу Европе су то кромпир и шећерна репа, у централним и источним дијеловима житарице, а на југу памук и агруми. Винова лоза успијева до 52° сгш, пшеница до 56° сгш, а јечам до 70° сгш.

Фографија 1.7: Алпски предјели, Швајцарско-француска граница код Мартиниа.

2.3.2 Биодиверзитет и климатске промјене

Човјек, као и свако друго живо биће на Земљи, има двије основне потребе због којих улази у „сукоб” са другим врстама, а то су: потреба за ресурсима (храна, вода, гориво, грађевински материјал) и потреба за простором. Свјетска популација сувише брзо расте, што је праћено сталном потребом за новим површинама за пољопривреду, насеља, па наведене човјекове потребе, првенствено потреба за ресурсима, представљају основни узрок за уништавање природних екосистема. Према званичним процјенама Међународне уније за заштиту природе (IUCN), око 60.000 врста биљака је већ угрожено, или ће нестати у наредних неколико деценија, уколико се истим темпом настави са угрожавањем животне средине. Основни фактори нарушавања биодиверзитета су дефинисани акронимом HIPPO, који је изведен од почетних слова сљедећих ријечи (H = Habitat alteration-промјена станишта, I = Invasive species − инвазивне, алохтоне врсте, P = Pollution − загађивање, P = Population growth − популациони раст и O = Overexploitation – претјерана експлоатација).

Карта 1.15: Флористички састав Европе. (Извор: Прерађено на основу http://www.britannica.org)

 Међународна унија за заштиту природе, организација је која обједињава преко 900 владиних и невладиних чланица из 137 земаља, с циљем пружања помоћи друштвима широм Свијета у заштити природе и обезбјеђивању одрживог и равномјерног коришћења природних ресурса. Човјек је до данас уништио више од половине укупног шумског фонда на Земљи; екосистеми медитеранских тврдолисних вјечнозелених шума више не постоје; листопадне шуме умјерене зоне углавном су уништене или деградиране; шибљаци и шикаре доминирају на изворним шумским стаништима. Оваквој ситуацији су допринијеле различите антропогене активности, од пољопривреде екстензивног и експанзивног типа која уништава степе, паљења примарне вегетације које доводи до суштинских промјена природних екосистема, исушивања мочвара и бара с циљем претварања ових станишта у пољопривредне културе, урбанизације, отварања површинских копова и на крају, загађивања ваздуха које има индиректан али не и мали негативни значај по биодиверзитет природних екосистема. Значајне промјене у клими и њени утицаји су већ видљиви на глобалном нивоу, а очекује се да ће постати још израженији. Европске планинске регије, обалске зоне, мочваре и регија Медитерана, посебно су угрожене. Иако су неки ефекти позитивни, многи утицаји су штетни. Постојеће мјере су прилагођене и концентрисане на одбрану од поплава, тако да постоји значајан простор за прилагођавање у домену планирања и имплементације и у другим подручјима, као што су јавно здравље, водни ресурси и управљање екосистемима. Пројекције за 2100. год. указују да ће температура у Европа порасти од 2 до 6,3 °С у односу на ниво из 1990. Пројекције показују да ће и ниво мора расти и да ће бити већа учесталост и интензитет екстремних временских прилика. Чак и ако се емисија „гасова стаклене баште” заустави данас, ове промјене ће се наставити још много деценија. Ово је резултат великог нагомилавања гасова у атмосфери и „застоја у одговору” климатских и океанских система због промјена у атмосферској концентрацији гасова. Савјет за животну средину ЕУ је потврдио циљ да се ограничи раст температуре за максимално 2 °С изнад прединдустријског нивоа, како би се избјегле озбиљне и штетне посљедице климатских промјена. Постизање таквог циља ће захтијевати значајно смањење глобалне емисије GHG, и изнад оних вриједности које су већ договорене у оквиру „Кјото протокола”. Угроженост се односи на ризик од негативних утицаја климатских промјена, укључујући и екстремне временске прилике и пораст нивоа мора. Регионално посматрано, најрањивији на климатске промјене су региони: Југоисточна Европа, Медитеран и Централна Европа. Пројектован је знатан негативни утицај на  УН протокол, потписан 2005. са циљем смањивања емисије угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат стаклене баште, а до 2006. га је потписало 170 држава (детаљније: http://unfccc.int) природне системе и људе кроз промјене у коришћењу земљишта. Са друге стране, у сјеверним и западним регионима Европе, може доћи до корисних утицаја на одређени период, посебно у домену пољопривреде.

Планине и субартичка области су под утицајем раста температуре на сњежни покривач, повлачење глечера и простирање пермафроста, па ће ово, вјероватно, имати негативне утицаје на развој зимског туризма. Ове негативне ефекте већ видимо на Јахорини и другим скијалиштима ЈИ Европе, на којима због недостатка снијега пропдају цијеле сезоне и намеће се потреба за вјештачким осњежавањем. Ту се, такође, може очекивати повећан ризик од природних непогода и губитка биљних врста и њихових станишта. У приобалним зонама климатске промјене могу имати дубоке утицаје због висине морског нивоа и промјена у учесталости и интензитету олујног времена. То би довело до пријетње за екосистеме, инфраструктуру и насеља, туризам и људско здравље.

риобална станишта и екосистеми на Медитерану, Балтичком и Црном мору, имају посебно висок ризик. Предвиђа се значајан губитак мочварних терена на медитеранским и балтичким обалама, иако су таква бројна станишта заштићена, нпр., Donana у Андалузији, Camargue у Прованси, делте ријеке По и Неретве, околина Скадарског језера, ушће Вардара и Марице, делта Дунава, а на балтичкој обали од Помераније до Финског залива. Рањивост екосистема и биодиверзитета због емисије штетних гасова је исто тако изражена. Раст температура и промјена количине падавина су обрасци који утичу кроз различите аспекте на европске природне системе. Најугроженији екосистеми су Арктик и планинске области, приобалне мочваре и екосистеми на Медитерану. Пројектоване климатске промјене ће довести до значајних губитака врста и станишта широм Европе, а одразиће се и на пољопривреду и рибарство. Климатске промјене и повећана концентрација СО2 могу имати користан утицај на пољопривреду и сточарство у Сјеверној Европи кроз дужи вегетациони период и повећање продуктивности биљака. Међутим, на југу и дијеловима Источне Европе, утицај ће вјероватно бити негативан. У рибарству се очекују промјене везано за богатство рибљег фонда и обрасце њихових миграција. Међутим, прекомјерна експлоатација ресурса је тренутно важнији фактор, који угрожава одрживост комерцијалног риболова у Европи.

Климатске промјене ће се значајно одразити и на шумарство, при чему ће вјероватно, позитиван примјер бити повећање приноса у привредним шумама у Сјеверној Европи, али ће медитеранска регија и континентална Европа доживјети смањење приноса дрвне масе због чешћих суша. Поред тога, биће повећани ризици од пожара у Јужној Европи. На водне ресурсе ће пораст температуре и промјена количине падавина дјеловати негативно, погоршаће се акутни проблем несташица воде у јужној и југоисточној регији. Промјена учесталости и интензитета суша и поплава су већ пројектовани, што би могло довести до значајних финансијских и људских губитака широм Европе. И за туризам ће ово бити велики изазови. Смањење сњежног покривача је резултат пораста температуре и довешће, вјероватно, до смањења зимског туризма, а недостатак и проблеми квалитета воде, те чешћи и интензивнији топлотни таласи у Јужној Европи, могли би довести до значајне редукције и у љетњем туризму. Међутим, нове могућности за туризам могу настати и у другим областима.

Здравље људи је битно нарушено овим климатским промјенама. Учесталост и интензитет екстремних временских и климатских догађаја може представљати озбиљну пријетњу за људско здравље. Ове пријетње могу бити или директне, као што су топлотни таласи и поплаве, или индиректне, на примјер, ширење крпеља, комараца и других преносника заразе. Посебно угрожене категорије становништва су старије особе са ограниченим приступом здравственим услугама. Пораст температуре ће вјероватно повећати потражњу за енергијом ради климатизације током љета, нарочито у Јужној Европи. Таква додатна снажна потражња, праћена климатским промјенама, довешће до смањења производње електричне енергије из хидро-потенцијала. Због тога су веома важне стратегије и политике прилагођавања, а које се односе на политике, праксе и пројекте који могу да умање негативне ефекте и реализују нове могућности у вези са климатским промјенама. На глобалном нивоу, Оквирна конвенција УН и Конференција о климатским промјенама, договорили су развој структурираног програма рада, заснованог на научним, техничким и друштвено-економским аспектима утицаја, рањивости и прилагођавања климатским промјенама.

До сада, интеграција климатских промјена и питања о кључним политикама ЕУ у домену животне средине, као што су Стратегије о биодиверзитету и о стаништима и Оквирна директива о водама, нису остварене у значајнијој мјери. Наиме, такве интеграције су реализоване у другим релевантним областима ЕУ политика, као што је заједничка пољопривредна политика (CAP). Примјери актуелних или планираних мјера су: Аустрија: природне опасности и туризам у Алпима, Белгија: управљање ризиком од поплава ријека, Финска: хидроенергија, инфраструктура и шумарство; Француска: здравствени сектор и шумарство; Италија: управљања морским добром и туризам у Алпима; Норвешка: инфраструктура и шумарство; Холандија: управљање ризиком од поплава ријека и одбрана обалних подручја од поплава; Шпанија: пољопривреда и суша; Шведска: шумарство; Швајцарска: хидроенергија, екосистеми и туризам у Алпима; Велика Британија: ријечне поплаве и ризик управљања, одбрана приобаља од поплава и осигурања. Постојеће прилагодљиве мјере су веома концентрисане на одбрану од поплава. Дакле, постоји значајан простор за напредније прилагођавање, планирање и имплементацију у областима као што су јавно здравље, водни ресурси и управљање екосистема. Постоји читав низ изазова који би требало да буду унапријеђени у прилагођавању климатским промјенама. Ово укључује: побољшање климатских модела и сценарија на нивоу детаљног регионалног нивоа, посебно за екстремне временске догађаје, који смањују висок ниво неизвјесности; унапређење разумијевања примјера „добре праксе” у мјерама прилагођавања кроз размјену информација о изводљивости, трошковима и користи; укључивање јавног и приватног сектора, и јавности на локалном и националном нивоу; јачање координације и сарадње унутар и између земаља, како би се осигурала кохерентност мјера прилагођавања са осталим циљевима, кроз расподјелу одговарајућих средстава.

Фотографија 1.8: Острво Мадеира се налази у Атлантском океану (Португалија) и веома је осјетљиво на шумске пожаре који су 2009. уништили значајне површине под шумским састојинама.

3. Друштвеногеографске одлике Европе

Данашња друштвеногеографска слика Европе је веома комплексна, а то значи да су присутне значајне разлике у домену бројних показатеља, од макроекономских преко социјалних до насељско-демографских на макро нивоу и можемо их генерално посматрати у свјетлу односа сјевер-југ. Просторна дистрибуција БДП и стопа продуктивности јасно указују да европско језгро оличено у Пентагону (Лондон-Милано-Минхен-Хамбург и Амстердам) представља неки „други свијет” у односу на регије Пелопонеза, Пуље, југоисточне Бугарске или Републике Српске. Проценат запослености или достигнути ниво терцијарног образовања младих, указује на крупне дисбалансе и на националном нивоу. У домену демографских структура, највећи проблем није просторни размјештај или број становника, већ негативан природни прираштај, изражено старење и енорман прилив имиграната који се недовољно интегришу у постојећа друштва, као идеал мултикултурализма, већ граде свој паралелни свијет који се исказује у домену културне искључености и социјалне сегрегације. Примјери су бројни, од афро-азијских заједница у Марсеју, Малмеу, Бирмингену или Берлину, до пољских у Лондону или Даблину и румунских у Милану или Барселони. То већ предствља специфичности које се креирају на микро нивоу и препознају се кроз социјални зонинг или, шире посматрано, однос центар-периферија. Европа је ипак високоурбанизовано подручје (70%) које се током ХХ в трансформисало из, углавном, сеоског у претежно урбани континент. Карактерише је више полицентричност и мања концентрација у урбаном ткиву, него што је у САД или Кини. У Европи има мање веома великих урбаних агломерација, али и већи број великих градова распоређених широм континента. Ова полицентрична урбана структура је јединствена карактеристика европске територије и сматра се значајном вриједности и централном компонентом европског урбаног модела развоја. Политике развоја наглашавају значај интегрисања територијалне и урбане политике о чему говоре и документи ЕУ, који високо и досљедно изражавају снажан консензус за хармоничним, полицентричним и уравнотеженим територијалним развојем ЕУ, као кључним елементом за постизање економске, социјалне и територијалне кохезије. Слиједећи логику интегрисаног приступа, европске политике урбаног развоја имају значајну улогу у том погледу. Кључни социјални, економски и еколошки потенцијали и изазови са којима се суочавају европски градови у ери глобализације, не могу се дефинисати само у њиховим административним границама, али су присутни у ширем територијалном контексту већих функционалних урбаних подручја, у оквиру којих се данашњи урбани развој одвија. Једнако, постизање ширих политика територијалног развоја ЕУ не може се ријешити без позивања на кључну улогу градова у којима расте свијест о потреби интегрисане европске урбане политике и побољшања квалитета градског живота.

3.1 Становништво − од етничког и лингвистичког до миграција и старења

Према подацима UN World Population Prospects Европа има континуирано смањење учешћа у свјетској популацији које је 2014. износило 11 %, а 1950 је представљало 22 %. Стопа укупног фертилитета такође опада, што доводи до старења становништва и релативно мањег учешћа радно активног становништва. Због специфичне методологије у обради свјетског становништва коју проводи УН, Свјетска банка, ОЕЦД, а превасходно због различите регионализације и трансконтиненталних држава (Русија, Турска, Казахстан, Азербејџан и Грузија), не постоји егзактан податак о укупном броју становника који живи у Европи. Процјена је да је то 742 милиона становника, од којих највише живи у Централној, Западној и уском приобалном појасу Јужне Европе, а најмање у Сјеверној и Источној Европи, што представља просјечно 73 ст/км2 .

3.1.1 Етно-лингивстичке карактеристике

У етничком и лингвистичком погледу, Европа је веома хетерогена, а питање националног идентитета и језичке посебности веома изражено. То је резултат сложених етно-генетских процеса који су се дуго развијали кроз Нови вијек, а са друге стране, комплексних историјско-политичких прилика које су пресудно утицале на изградњу политичког идентитета и националне свијести. У многим државама етничко одређење није могуће изједначити са националним, које у себи носи и димензију политичке припадности некој држави. Нпр., Шпанац је политичко одређење за становника Шпаније, а етничко одређење се односи на Каталонце, Галицијане, Баскијце и др., између којих постоје и етничке и религијске и лингвистичке разлике. Слично је и са Французима или са одређењем за становнике бивше Југославије које нам је ближе. У Европи су најзаступљенији припадници Индоевропске породице народа у оквиру које постоји више грана, а најбројније су три: Словени, Романи и Германи, који чине око 80 % укупне европске популације.

Карта 1.17: Уопштена лингвистичка слика Европе. (Извор: Прерађено на основу http://www.wikipedia.org) Најбројнија група су Словени, а који се према географском критеријуму дијеле на источне, западне и јужне. Најбројнији су Руси, Украјинци, Пољаци, Бугари, Чеси, Срби, Бјелоруси, Словаци, Хрвати, Бошњаци, Словенци, Македонци, Црногорци, Буњевци, Јањевци и Горанци. Романи су по бројности друга етничка скупина, доминантни су у Јужној Европи, а најбројнији народ су: Французи, Италијани, Шпанци, Румуни, Португалци, Каталонци, Валенсијани, Галициани. Германи су најважнија етничка скупина у Централној, Сјеверној и Западној Европи, а најбројнији народи су: Нијемци, Енглези, Холанђани, Аустријанци, Швеђани, Норвежани, Данци, Фламанци, Фарани, Исланђани и Фризијци. Малојбројнијији народи као припадници Индоевропске породице су: Грци, Келти (Шкоти, Велшани, Ирци, Бретонци), Балтички народи (Летонци и Литванци), Албанци, а од неиндоевропских народа, најбројнији су Угро-финци (Мађари, Финци, Естонци и Лапонци). Баски су једини неидоевропски народ у Западној Европи и њихово поријекло (Кавказ?) није до краја разјашњено.

У лингвистичком погледу, у Европи се говори око 80 језика53, од којих 24 имају статус званичних у ЕУ, на основу чега се снажно промовише идеја мултилингуализма (матерњи+два језика). Постоји значајна подударност између етничких и лингвистичких заједница. Славенске језике говори око 235 милиона, од чега су најзаступљенији руски језик (95), украјински (41), пољски (38), бугарски (12), чешки и српски (11), бјелоруски (10 милиона).

Карта 1.18: Религијска слика Европе, према већинској припадности становништва.

Романским језицима говори око 190 милиона људи. Најзаступљенији су: француски (72), италијански (61), шпански (40), румунски (26), португалски и каталонски (12 милиона).

Германске језике говори око 180 милиона људи, од чега највише њемачки (89), енглески (45), холандски (23), а скандинавске језике (22 милиона људи).

У домену религијске припадности, доминирају четири традиционалне вјероисповјести: православна, римокатоличка, протестантска и исламска. Анкета Еуробарометра 2010 је утврдила да, у просјеку, 51% грађана земаља чланица ЕУ наводе да ”вјерује да постоји Бог”, 26% ”вјерује да постоји нека врста духа или животне силе”, док 20% ”не верује да постоји нека врста духа, бога или животне силе”, а 3% није одговорило.

Присутно је смањење религиозности у бројним државама нпр. у Данској, Белгији, Француској, Њемачкој, Холандији, Шведској, Румунији, а у неким се биљежи раст нпр. Грчка (2% за 1 годину). Такође, велики број европљана се изјашњавају као агностици56 или атеисти57, што многе наводи да у религијском погледу, наступа фаза „пост-хришћанске Европе”. На бази података о религијској структури становништва Европе по државама58, установили смо да се број хришћана по регијама креће од 65,9 (Западна) до 82,5% (Јужна), муслимана од 3,3 (Централна) до 7,6 % (Источна), оних који се „не изјашњавају” од 14,2 (Јужна) до 26,3% (Западна). У категорији „остали” (обрађени подаци за јевреје, хиндусе, будисте, народна вјеровања и друге религије), учешће се креће од 0,4 (Источна) до 2,1% (Западна).

3.1.2 Мањинске групе, Балкан и мултикултурализам

Мањинске групе се разликују од већине националних на много начина. Разлике могу бити засноване на националности, култури, религији или раси. За правилно разумијевање овог процеса, неопходно је терминилошко појашњење. Појам нација подразумијева постојање „националног идентитета”, што се може описати као „осјећање припадности” нацији, али идентитет је сложен и вишедимензионалан појам и не постоји јединствена дефиниција нације. Једни је виде као „…одређену и самоодабрану људску заједницу чији чланови дијеле заједничке успомене, симболе, митове, традиције и вриједности, укоријењена и повезана са историјским територијама или отаџбином, креира и шири препознатљиву културу засновану на заједничким обичајима и неписаним законима”59. Поједностављено, нација се може представити и као ”…замишљена заједница сународника који осјећају да дијеле заједничку прошлост и заједничку судбину”60. У историјском смислу, мисли се да појава нације означава прелазак из локалних заједница у којим су се људи међусобно познавали, на заједнице које су постале ”виртуелне” и које постоје само у нашој машти. С тим у вези, танка је линија између националисте који афирмише национални идентитет и национализма, у којем се то право не дозвољава другима. У коријену појма нације је идеја заједничке националне баштине која се не односи само на садржај култура, него и на начин на који се обликују, па се може дефинисати као скуп културних образаца који карактеришу специфичну нацију и који претпостављају оквир у ком су чланови нације социјализовани. Поједине елите могу промовисати различите историјске наративе о прошлости своје нације, а који могу бити различити у односу на друге групе. Бројни примјери су присутни данас у нашој регији, у којима се могу јасно препознати супротни дискурси у тумачењу националне баштине, а они полазе од сукоба секуларног и религиозног (Турска), историјског (Грчка), до етногенетског (Македонија, Босна и Херцеговина, Хрватска). С циљем модернизације земље и прихватања општецивилизацијских вриједности, Кемал Ататурк је почетком ХХ вијека промовисао турски национализам као основ за секуларну и републиканску државу. Његов однос према другима, али и самокритичност, најбоље одсликава овај његов цитат:

Ви знате да постоји неопростиво непријатељство између муслиманског и хришћанског свијета. Муслимани и хришћани постадоше вјечити непријатељи. Посматраше једни друге као невјернике, фанатике. Та два свијета су коегзистирала с тим фанатизмом и непријатељством. Као резултат тог непријатељства, муслимански свијет био је удаљен од западњачког прогреса, који је мијењао форму и шароликост током сваког вијека, зато што су муслимани посматрали прогрес са неповјерјењем и гађењем. Истовремено се муслимански свијет држао свог оружја, због непријатељства које је трајало вијековима између двију група. Та стална окупација оружјем, непријатељством и презирањем западњачког прогреса, представља још један разлог нашег (турског) назадовања (Ататурк).

Мултикултурализам није ознака за друштво које садржи различите културне групе. Таквом друштву више одговара назив „културни плурализам“. Мултикултурализам је политика или низ политичких мера – односи се на политичке програме који прихватају аутентичност различитих начина живота у оквиру једне друштвене заједнице и настоје да унапређују њихове корисне и позитивне међусобне односе – али у оквиру целовитог, јединственог система грађанских права и обавеза. Европске земље могу много да науче од канадског мултикултурализма. Кимлика је утврдио три услова који доприносе успешном прихватању мултикултурализма. Прво, за њега није лако добити подршку јавности, ако највећу корист извлаче илегални имигранти. У већини земаља се за такве имигранте сматра да се изругују закону и да „крше правила понашања“. У том погледу постоји градациона линија. На једном њеном крају је Канада у којој је ниво илегалне имиграције најнижи међу развијеним земљама, а јавна подршка мултикулктурализму је највећа. На другом крају је Италија у којој је ниво илегалне имиграције највиши у Европи, а мултикултурална политика једва да постоји – што ће у будућности, због маргиналног положаја културних мањина, стварати велике проблеме.

Друго, значајно је о којим је културама реч, које чине мултикултурализам и веома је тешко добити подршку јавности ако се конкретне културе сматрају нелибералним. Трећи чинилац је како се гледа на економски утицај имиграната. Тамо где се сматра да они којима мултикултурна политика доноси корист, узимају од социјалне државе више него што јој дају, подршка јавности ће опадати (Гиденс 2012:159).

Према савременим социолошко-политиколошким студијама о утицају религије на креирање новог европског идентитета, јасно се адресира потпуна „одговорност” бројних и веома различитих имигрантских заједница. У складу с њиховим културолошким навикама, а тежишно према њиховој бројности, религијском и расном одређењу, назначују се и најугроженије имигрантске заједнице. Према Триандафилидоу66, то су муслимани, „обојени” имигранти и Роми. Зато Мојси наводи да

за већину Арапа и муслимана који живе у западним земљама понижење и фрустрације које осећају једнако су културолошке колико и социо-економске природе. Оно што их доводи у стање очајања јесте снажно осећање отуђености од скоро читавог модерног света, а ожиљци из не тако давне колонијалне прошлости чине ту фрустрацију још болнијом. То осећање посебно је снажно где је колонијална прошлост и даље живо присутна (Мојси 2012:97).

У извјештају вашингтонског истраживачког центра Pew Европа је једини свјетски регион у којем ће се укупан број становника смањити до 2050. год. Хришћанско становништво Европе ће се смањити за око 100 милиона људи, са садашњих 553 милиона на 454 милиона. Они ће и даље остати највећа религијска група у Европи, али ће се смањити у односу са три четвртине становништва на мање од двије трећине. Очекује се и да скоро четвртина Европљана (23%) неће имати вјерску припадност, а муслимани ће чинити око 10% становништва, што је огромно повећање у односу на 5,9% у 2010. У истом периоду, број хиндуса у Европи ће се отприлике удуплати, од 1,4 милиона (0,2% становништва Европе) на скоро 2,7 милиона (0.4%), углавном као резултат имиграције. Слично, и будисти ће имати брзи раст у Европи, са тренутних 1,4 милиона имаће раст на 2,5 милиона. У земљама југоисточне Европе живи 7.483.000 муслимана. То је скоро 35 посто укупне популације овог дијела Европе. Највећи број муслимана налази се у Албанији, 2.601.000 или 82,1% укупне популације те земље. На Косову их живи 2.104.000, или 91,7%, а у Босни и Херцеговини се процјењује, око 1.564.000 или 41,6% укупне популације. У Македонији живи 713.000 или 34,9%, у Србији 280.000 или 3,7%, у Црној Гори 116.000 или 18,5%, у Хрватској око 56.000 или 1,3 % и у Словенији 49.000 или 2,4%. Од европских земаља, највећи број муслимана живи у Русији 16.379.000, у Француској 4.704.000, Њемачкој 4.119.000, Великој Британији 2.869.000, Италији 1.583.000, Шпанији 1.021.000, Бугарској 1.002.000, те Холандији 914.000.  У односу на укупну популацију европских земаља, највећи процент муслимана живи у Бугарској и то 13,4%, Русији 11,7%, Француској 7,5%, Белгији 6,0%, Аустрији и Швајцарској 5,7%, Холандији 5,5% и Њемачкој 5.0%. У неким европским градовима муслимани чине значајан дио укупне популације. На примјер, према посљедњим подацима, у Малмеу и Марсеју муслимани чине 25 % укупне популације, у Амстердаму 24%, Стокхолму 20% Бриселу 17%, Москви и Бредфорду 16%, Лутону 15%, Бирмингему и Хагу 14%, те Копенхагену и Келну 12% укупног становништва. Дакле, у Европи живи близу 45 милиона муслимана, што је око 6% укупне популације. Најсликовитије положај ове религиозне групе у Француској представља Мојси када каже да

нема сумње да су муслимани у Европи изложени политичкој, друштвеној, полној и урбаној сегрегацији. Политички су третирани као сумњиви због своје културе и религије, друштвено због својих имена и места становања. Није им лако да нађу посао (стопа незапослености међу њима три пута је већа него код неемигрантског становништва). Имају проблема са законом (иако представљају само 15% француског урбаног становништва, чине 70-80% затвореника). Тешко им је и да нађу емотивне партнере: ко жели да се заљуби у младића без будућности који потиче из културе која тежи потчињавању жена? Уз то, најчешће живе у полуурбаним гето насељима, тако близу а ипак тако далеко од градова чија се светла, динамичност и сјај болно разликују од њихових свакодневних живота (Мојси 2012:98).

3.1.3 Раст становништва, миграције и старење

На регионалном нивоу постоје многе разлике. Поједини региони имају пад броја становника, због старења и исељавања младих, док остали региони биљеже пораст популације, са релативно младим становништвом уз релативно високу стопу фертилитета. Ова демографска кретања у Европи су везана за оно што се дешава у другим дијеловима свијета, не само у економском смислу већ и у демографском, а што је резултат процеса глобализације. Европска популација одржава релативно висок ниво заштите од негативних аспеката глобализације кроз међународну подјелу рада, при чему се производња помјера на друга географска подручја (широм свијета) у складу с најповољнијим компаративним предностима. Примјер за то је премјештање производње у земље гдје је радна снага јефтинија, а специјализована и завршна обрада производа је смјештена у Европи.

Од 40 европских држава смањење укупног броја становника је забиљежено у њих 18. Просјечна вриједност за ЕУ28 је била 3,4%, а највеће смањење су имале новопримљене чланице ЕУ из централне, источне и јужне Европе. Према ЕSPON69 студији, на нивоу NUTS2 су биле значајне разлике у расту становништва. У периоду 2000–2007 губитак становништва је био у 75 од 287 NUTS2 региона, 171 регион је имао просјечан годишњи прираштај становништва мање од 1%, а за само 41 NUTS2 регион тај проценат је био изнад 1%. Највећи губици становништва су били у бугарским и источноњемачким регионима, док су највећи добици забиљежени на југу Шпаније. У периоду од 2000. број NUTS3 региона са растом броја становника је опао на мање од 60%. Насупрот општем тренду, у Шпанији и Италији број региона са растом становништва је значајно повећан, углавном због повећаних миграције изван Европе. На регионалном нивоу, потенцијали појединих региона су уско повезани са питањем демографских промјена и њиховим будућим економским, социјалним и демографским развојем. У будућности треба очекивати значајније уважавање демографског фактора у регионалним политикама. Процес старења није нова појава, јер од „индустријске револуције”, у континуитету се продужава квалитет живота уз очекивано продужење животног вијека, смањење стопа наталитета и морталитета, па се данас већина европских држава налази у завршној фази демографске транзиције70 и при томе већина их има негативан природан прираштај, нпр. чак 17 држава ЕУ, али и БиХ, Србија и др. Упоредо са овим процесом су снижене и стопе фертилитета и ово није само европски већ и свјетски феномен. Продужен животни вијек је имао утицај на старење, али главни узрок је веома низак фертилитет, јер је база демографске пирамиде постала ужа. Процес старења није само проста функција продуженог животног вијека и стопе фертилитета који је испод просте замјене генерација (2,1 дјеце по жени). Просјечна вриједност Oпште стопе фертилитета (ТFR) у ЕУ28 у периоду 2002–2012. је забиљежила раст са 1,45 на 1,58. Највећу стопу фертилитета су имали Исланд (1,93-2,04), Ирска (1,97- 2,01), Француска (1,88-2,01), Велика Британија (1,63-1,92) и Шведска (1,65-1,91), а најнижу Португал (1,46-1,28), Пољска (1,25-1,3), Шпанија (1,25-1,32), Словачка (1,19-1,34) и Мађарска (1,3-1,34). Србија је забиљежила пад са 1,57 на 1,45 док је Хрватска имала раст са 1,42 на 1,51. На регионалном нивоу, у више од половине NUTS2 региона ТFR је 1,5 или нижа, док само за седам региона ТFR износи 2 или више.

Очекивани животни вијек у ЕSPON области је међу највишим у свијету. Са само неколико изузетака (Литванија и Летонија за мушкарце) дуговјечност наставља да расте у свим земљама. Тренутно, европске жене у просјеку ће живјети 82 године, а мушкарци 76 година. Јаз између полова у дуговјечности полако се сужава. Док је животни вијек висок у Италији, Шпанији и већини региона Западне и Сјеверне Европе, у Источној Европи је низак. Најбољи начин борбе против старења популације је повећање плодности. Ипак, ово је дугорочна мјера, јер ће за 20–25 година данашње бебе бити у радном односу и постати продуктивни. Имиграција може само дати краткорочни и неизвјестан ефекат на ублажавање старења. Демографске промјене ће генерисати значајне изазове за наша друштва − на свим нивоима и у већини аспеката наших живота (од инфраструктуре и стамбених питања, до тржишта радне снаге и пензијских фондова). Миграциони трендови изгледа наговјештавају убрзано старење и депопулацију у слабо насељеним руралним и периферним подручјима и регионима у заостајању. Због тога постоји директна и веома чврста веза између депопулације и економског развоја. Тржиште ће реаговати кроз прихватање регионалних разлика у понуди радне снаге, јер ће и становништво постати све старије. Старење неће утицати равномјерно на регионе, а с обзиром на различитост тих утицаја, постојаће неопходност прилагођавања новим демографским околностима који ће захтијевати различите мјере у различитим регионима. То ће захтијевати статистичку анализу и детаљна истраживања узимајући у обзир чињеницу да је демографски тренд само један фактор у веома великом и сложеном низу фактора који утичу на друштвено-економски развој. Значај међународних миграција се огледа на читав сет важних питања, од утицаја на привредни раст, незапосленост, понуду радне снаге, ниво плата, износ пореза и других трансфера. Стога и не чуди да постоји општи консензус у погледу економске користи од миграција.

Импликације овог развоја несумњиво утичу на демографски развој, јер имигранти из свих дијелова свијета желе да се уселе у политички стабилне и релативно богате европске земље. Европа и њени региони су интегрисани дио глобалне економије, а то је основни разлог њеног релативног богатства, јер су њена инфраструктура и радна снага конкурентни у погледу технолошких захтјева, стручности и зарада. Данас, далеко најважнија снага која стоји иза раста европске популације је међународна имиграција. Као главни покретач европског раста становништва, у 2013. међународне имиграције су износиле 3,3% за ЕУ28, док је само 0,2 ‰ износио природни прираштај. У апсолутним износима, тај однос је 20:172. Посматрано појединачно, највећи апсолутни износ миграција су забиљежиле Италија 1.183.000, Њемачка 445.000 и Велика Британија 200.000, а најнижи укупни миграцини салдо Шпанија − 251.000, Португал − 36.000 и Пољска − 26.000. Јасно је да су на ове процесе утицала пресудно два процеса. Први је негативан учинак економске кризе која траје од 2008. и највише је погодила земље Јужне Европе, па се негативан миграциони салдо односи на исељавање Шпанаца и Португалаца у развијеније земље ЕУ (Њемачка, Француска, Велика Британија) или чак њихове бивше колоније у Латинској Америци и Африци (нпр. велики број Португалаца је отишао у Бразил, Анголу и Мозамбик). Други кључни процес се зове политичка нестабилност ЕУ периферије, унутар које се издвајају четири посебно осјетљиве зоне, као потенцијални извори нових емиграција (Западни Балкан, Блиски Исток, сјеверна Африка, исток Украјине). Према подацима Frontex73 број илегалних имиграната је око 100.000/год. Далеко већи број је илегалних боравака у ЕУ и креће се око 350.000 /год, уз повратак у земљу поријекла (репатријација) од 60%.

Картодијаграм 1.7: Kарактеристичнe рутe миграната ка Европи: централни Медитеран (Италија–Малта), источни Медитеран (Грчка, Бугарска и Кипар), западни Балкан (Македонија, Србија, БиХ), кружна рута (Албанија–Грчка) и Западни Медитеран (Сеута и Мељиља). У горњем лијевом углу, број миграната на „Балканској рути“ у периоду 2014: јан-јуни 2015. На основу Eurostat, Економска неизвјесност на „Западном Балкану“ траје још, иако су прије 20 година завршени грађански ратови. Током 2012–13. велики број Албанаца и Рома је затражио политички азил у земљама ЕУ (углавном безуспјешно и највећи број их је у процесу репатријације), што је довело у питање слободу кретања за становнике ове регије (Шенгенски споразум). Политичку осјетљивост ове регије употпуњује и чињеница да преко овог подручја иде и један од најбројнијих миграторних таласа према ЕУ. Анализирајући „Балканску руту“, уочава се нагли пораст броја миграната током 2015, тако да је број миграната око 100.000/мјесечно. Турска је главна транзитна земља, при чему ови мигранти прелазе уски приморски појас до грчких острва (Додеканези), а потом преко атинске и солунске луке иду до границе и преко Македоније и Србије до Мађарске. „Арапско прољеће“ је процес који подразумијева комбинацију војних пучева и грађанских револуција широм арапског свијета, од Магреба до Блиског Истока, а који су почели 2010. На Блиском Истоку су активна војна жаришта у Ираку, Сирији и Јемену, и ово су главни извори нестабилности у регији. Суштина овог проблема је потенцијални број миграната из ових земаља који је тешко предвидјети, јер се само у Турској налази око 1,2 милиона, а у Либану се налази 1,8 милиона привремено расељених особа са Блиског Истока који ће, вјероватно, покушати остварити политички азил у ЕУ.

Табела 1.2: Индекс зависности старих лица, 2000-07.

Најбројније етничке групе међу илегалним имигрантима у ЕУ су из Сирије, Авганистана и Ирака. На тлу Африке је изражена политичка нестабилност у сјеверној (Либија), источној (Еритреја, Сомалија, Уганда), централној (Чад и Јужни Судан) и западној Африци (Сенегал, Сијера Леоне, Гана, Нигерија, Камерун, Нигер и Мали). Највећи број миграната из ових држава се креће према Европи због глади, болести (епидемија еболе у Гвинеји, Либерији, Сијера Леонеу), терористичких напада религиозних милитаната (Боко Харам је 2009. повео рат на сјеверу Нигерије, потом џихадистичке групе у Малију и Сомалији), али, прије свега, економских разлога и жеље за бољим животом. Ови мигранти се крећу преко „централне и западне медитеранске руте“, укључујући и Канарске отоке.

Након успостављања исламског калифата на територији сјеверозападног Ирака 2014. (центар је Мосул), овај број је значајно увећан (Јазиди, Курди, Ирачани). Такође, видимо да су грађани ЕУ велики путници, али и да су њихове земље интересантне дестинације за друге, јер је укупни путнички саобраћај прешао седамсто милиона путника у 2013. Од тог броја, просјечно у ЕУ долази 10−14 милиона путника годишње с визама, од чега су половина Руси. Спорост раста европског становништва је главни разлог за убрзање његовог старења. Иако старење становништва утиче на све дијелове свијета, то је најинтензивније у Европи. Показатељи о просјечној старости европског становништва нису нимало охрабрујући. Просјечна старост у ЕУ28 је 41,9 год. Најстарије становништво имају Њемачка (45,3), Италија (44,4) и Србија (42,9), а најмлађе становништво је у Молдавији (34,8), Ирској и Исланду (35,5) и Кипру (36,2)79. Индекс зависности старих лица (ODR) служи као индикатор притиска на радно способно становништва да брине о старом становништву. У 2000. год. просјечна вриједност за ЕУ27 је износила 23,2; највећи индекс су имале Шведска (26,9) и Италија (26,8), а најмањи Турска (8,3) и Македонија (14,6). Након 7 година, већина држава је имала изражен раст овог индекса, а највећи Њемачка (6,0), Италија (3,4) и Словенија (2,9), а најмањи Луксембург (-0,7), Ирска (-0,6) и Шведска (-0,5). На нивоу NUTS2 региона, већина је имала вриједност ODR између 20 и 35. Више вриједности су забиљежене у Италији, Грчкој и Њемачкој, а ниже вриједности на Исланду, Ирској и неким регионима у Пољској и Словенији. За процјену ефекта старења, ради повећаних захтјева за бригу старих лица, бољи је показатељ „веома стара зависност” (VODR), која је повећана са 11,0 у 2000. на 12,7 у 2007. години. Број региона са VODR испод 10 је преполовљен (од 96 до 46), док је број региона са VODR изнад 15 више него удвостручен (од 30 до 70). У 21 региону дошло је до пада VODR. Многи од ових региона су велики градови (нпр Лондон, Стокхолм, Брисел, Осло и Беч).

Картодијаграм 1.8: Главни правци кретања миграната из Африке према Европи у периоду 2011–15.

Други важан сегмент у диференцији европског становништва је однос између унутрашњих (УМ) и међународних миграција (ММ) на регионалном NUTS2 нивоу. У већини ЕSPON земаља величина радно способног становништва је повећана у периоду 2000-2007. год., али је у више од једне четвртине NUTS2 региона потенцијална радна снага опала. У том контексту, Њемачка је илустративан примјер: становништво старости од 20 до 64 године је смањено у три од свака четири њемачка NUTS2 региона. Друге земље са релативно бројним регионима у којима је удио радно способног становништва смањен су: Велика Британија, Бугарска, Мађарска, Данска и Шведска. С друге стране, постоје скоро 50 региона у којима је ова популација повећана за више од 1% годишње. Многи од ових региона су у источном дијелу Шпаније, у јужном дијелу Француске, у Ирској и Пољској. И овдје је потврђена тврдња да велики градови привлаче мигранате због посла. Већина региона ће и даље имати раст радно способног становништва због генерација које долазе, као и позитивних нето миграција. Ови региони се налазе у скоро свим земљама изузев Њемачке и балтичких држава. У већини западноевропских земаља ово је доминантна класа региона (тип 1). Други по величини тип садржи регионе са позитивним укупним растом због позитивног кохортног ефекта (нове генерације) који прелази негативне нето миграције (тип 2). Ови региони се обично налазе у Пољској, Словачкој и Великој Британији, али и у Чешкој и Француској. Ако се наставе садашњи трендови за већину ових региона, прелазак у пад потенцијалне радне снаге ће само бити питање времена. У типу 3 укупан раст је позитиван због позитивних нето миграција који превазилази смањени број нове генерације. Скоро сви региони са овог типа могу се наћи у Италији и Њемачкој. Региони у којима пад радно способног становништва се може у потпуности приписати смртности (тип 4) су веома малобројни и налазе се у Естонији и Грчкој.

DEMIFER типологија се заснива на постојању седам врста региона и баца свјетло на преовлађујући демографску разноврсност у већини европских региона. Различити типови широко одражавају географску различитост европских макро региона, наглашавајући демографске разлике између источне, јужне и северозападне Европе. Процес старења становништва не мора ићи заједно са процесом опадања популације; упркос ниским стопама фертилитета и високим процентом старих лица, јак прилив миграната може довести до раста популације. Готово сви региони су суочени са изазовима радне снаге, али врста изазова разликује се по типу региона, у зависности од величине, старосној структури, или саставу радно способног становништва. Регионална типологија демографског стања по DEMIFER типологији NUTS2 региона је свеобухватна класификација демографске структуре и краткорочних кретања у ЕSPON подручју до 2005. Типологија је заснована на четири кључне варијабле: удио старосних група 20 до 39 година и +65 у 2005. години, годишњи просјек природног прираштаја и нето стопе миграције у периоду 2001. до 2005. Иако старосна група 20–39 год. одговара превасходно репродуктивном добу, као и млађем радно способном становништву, удио старосне групе +65 је показатељ фазе старења. Ове двије старосне групе представљају и врх старосне мобилности.

Карта 1.19: Миграциони салдо ЕSPON земаља, уважавајући апсолутне износе унутрашњих (УМ) и међународних миграција (ММ).

Природна равнотежа становништва показује размјере повећања или смањења броја становника на основу разлике између броја рођења и смрти, док миграциони салдо изражава раст или смањење броја становника због миграција. Ова комбинација структурних индикатора и компоненти развоја становништва омогућава да се повежу типологије у широком обиму области политике са утицајем на уређење простора. Типологија разликује седам типова региона, који су различито захваћени демографским и миграционим токовима, али омогућава и да се схвати демографска разноликост европских региона до 2005. год.

 ”Тип 1-Евро Стандард” је близу укупног просјека за ЕSPON регију у односу на показатеље који се користе у кластер анализи. Међутим, старосна структура је нешто изнад просјека, природни прираштај становништва стагнира, а миграциони салдо је позитиван. Ови региони су углавном налазе у Сјеверној и Западној Европи. „Тип 2 – Изазов радне снаге” има висок удио младих у популацији радно активног становништва, биљежи благи пад становништва уз негативан природни прираштај. Ови региони се углавном налазе у Источној Европи и у неким периферним областима у Јужној Европи. „Тип 3 – Породични потенцијали” карактерише старосна структура која је испод просјечне, има висок природни прираштај и позитиван миграциони салдо. Неколико регија Сјеверне и Западне Европе припада овом типу. „Тип 4 – Изазов старења” карактерише старија популација и низак природни прираштај. Ипак, укупна величина популације и даље расте због јаког миграционог суфицита. Овај тип је карактеристичан за Јужну Европу. „Тип 5 – Изазов смањења” је обликован негативним природним прираштајем и негативним миграционим салдом. Као посљедица тога, долази до смањења броја становника коју прати демографско старење. Овај тип региона налази се у Источној Европи, укључујући и источни дио Њемачке. „Тип 6 – Млади потенцијали” има младу старосну структуру, позитиван природни прираштај и јак миграциони суфицит. Ови региони су углавном налазе у Шпанији. „Тип 7 – Прекоморски” је значајан због високог учешћа младих и далеко најнижег процента старије популације. Јак природни прираштај је већи од негативног миграционог салда који чини контрабаланс. Овај тип региона чине шпанске ексклаве Сеута и Мелиља.

Карта 1.20: Прерађено на основу DEMIFER 2013

3.2 Од свјетског индустријског језгра ка друштву знања и паметном расту

Нагли развој трговине и поморства условили су развој градова и техничко-технолошких достигнућа, па је Енглеска већ половином XVIII в. постала средиште савременог свијета. То је допринијело и да се овдје развије „Индустријска револуција”, коју је карактерисала примјена машина у текстилној индустрији, рударству и саобраћају. У вријеме Прве индустријске револуције дошло је до промјена и на селу. У пољопривреди западних европских земаља полако се примјењују научне спознаје, посебно чиме је дошло до вишеструког повећања производње хране. Све те промјене у пољопривреди се називају аграрном револуцијом. Уз то је у већини држава током XIX в. дошло до укидања феудалних односа на селу и јачања приватних предузетника у пољопривреди што је био поступни прелаз из старог феудалног у модерно грађанско друштво. Нове фабрике у Британији су подигнуте у близини лежишта угља, као што су јужни Велс, средња Шкотска и сјеверна Енглеска. У потрази за послом, људи су се из руралних подручја селили у стамбена насеља подигнута у близини рудника и фабрика. Мала трговишта су убрзо прерасла у велике индустријске градове (Бирмингем, Ливерпул, Манчестер). То је био резултат нових тржишних односа и новог друштвеног уређења (капитализам) који су кроз процес индустријализације створили нови облик града током XIX в., а који је назван „угљени град”.

3.2.1 Финансијска криза ЕУ 2008.

Фактори који су утицали на настајање нових градова били су рудници, фабрике и жељезница, а индустријализација је била главни покретач у XIX в. Све ове иновације (нпр., парна локомотива је конструисана прије два вијека), омогућиле су да, прије свега Западна Европа, постане свјетско индустријско језгро које ће постати мотор човјечанства у помјерању ка новим цивилизацијским вриједностима у свим сферама, од науке и образовања, до привреде и културе, а европска друштва својом организацијом и богатством, модел за друге системе широм свијета која желе да постану просперитетна. И ево нас два вијека касније, а Европа више није у свјетским оквирима оно што је била.

Карта 1.21: Британско колонијално царство 1921. год.

Свјесни ове чињенице, ЕУ је усвојила ЕСФ визију развоја 2000. године у Лисабону познату као Лисабонска стратегија са стратешким циљевима да ЕУ до 2010. године, постане најконкурентнија и најдинамичнија привреда на свијету, заснована на знању, способна да оствари одрживи економски раст са већим бројем и квалитетнијим радним мјестима и јачом социјалном кохезијом. Суочена са великим промјенама које је донијела глобализација, проблемом старења популације, изазовима нове економије засноване на знању, као и очекиваним пријемом нових чланица, ЕУ је дефинисала циљеве и инструменте како да обезбиједи конкурентност у измијењеним условима и побољша стандард својих грађана. Кључна компонента Лисабонске стратегије била је развој и унапређење знања што је подразумијевало већа улагања у образовање и стручно усавршавање, научна и технолошка истраживања и иновације.

Диајграм 1.9: Запосленост и бруто додана вриједност (GVA) у индустрији 1970- 2012

У почетку су постављени амбициозни квантитативни циљеви до 2010. године: просјечна стопа раста око 3% годишње; стопа запослености 70%, задржати 50% радника 55−64. године у радном односу продужењем радног вијека за пет година; улагање у истраживања и развој од 3% БДП, од тога двије трећине средстава треба да буде из приватног сектора; обезбиједити да 30% европског становништва користи брзи интернет. Имајући у виду да је реализација већине циљева готово у потпуности била у надлежности држава чланица, утврђен је механизам за спровођење стратегије „Отворени метод координације” (ОМК) који се заснива на сарадњи међу државама чланицама чије се националне политике тиме усмјеравају према заједничким циљевима. 

Лисабонска стратегија је због нејасне подјеле одговорности између ЕУ и земаља чланица је 2005. године редефинисана је и широко постављени циљеви из Лисабона су сведени на приоритете раста и запошљавања. Потврђено је да су знање, иновације и оптимизација људског капитала кључни за развој и дефинисана су три приоритетна правца дјеловања: снажна подршка развоју знања и иновација; стварање бољих услова за инвестирање и рад у Европи и јача социјална кохезија. Раније постављени амбициозни квантитативни циљеви сведени су на два, а није остварен примарни циљ Лисабонске стратегије да трансформише ЕУ у најдинамичнију и најконкурентнију привреду свијета и нису достигнута два основна циља (стопа запослености 70% и улагање у научно-технолошка истраживања од 3% БДП).

Нажалост, финансијска и економска криза је током 2008–09. године довела до знатног пада привредних активности чиме је готово поништена већина резултата уско везаних за лисабонске циљеве. Само у 2009. години, БДП на нивоу ЕУ пао је за 4%. У периоду од марта 2008. до децембра 2009. године, незапосленост се повећала за 7 милиона, док је индустријска производња пала за 20%. Криза је избрисала године економског и социјалног напретка и указала на структурне слабости европске економије. Од 2008. године, јавни дуг се драстично повећао, приход за многе људе диљем ЕУ се смањио, стопе запослености су пале у већини држава, незапосленост је највиша у посљедњих 20 година, док су сиромаштво и социјална искљученост постали раширенији. Истовремено, проширили су се регионални диспаритети на подручју запослености те стопе незапослености као и разлике у БДП по становнику у многим државама. У првој фази криза је имала велики утицај на грађевинарство и производњу. У оба сектора, запосленост је наглашено пала, у грађевинарству као резултат урушавања балона некретнина у неким државама чланицама, док је смањење јавног улагања и производње резултат смањења глобалне потражње. Територијални учинак кризе је мјешовит, у већини држава ЕУ, показало се да су градска подручја више подложна наглом расту и паду, док су се рурална подручја показала отпорнијим. Учешће људи с терцијарним образовањем се повећао, а смањиле су се стопе особа које рано напуштају школовање.

Истовремено, истраживање и развој се нису смањили у односу на БДП током кризе и чак су се почели лагано повећавати. Ипак, иновације се не шире на регије које заостају. Улагање у превоз и дигиталну инфраструктуру смањили су слабости у тим мрежама у многим руралним подручјима и слабије развијеним регијама. Ипак, приступ интернету коришћењем технологије сљедеће генерације ствара нове изазове за рурална подручја у којима таква технологија готово да и не постоји. Крупне промјене изазване разним аспектима глобализације, одразиле су се и на све сегменте тржишта и на класну структуру друштва па „ класне промене које се доводе у везу с привредом утемељеном на знању/услугама веома се разликују од оних у индустријском добу. Радници у индустријској производњи били су најбројнија класна група у старом друштвеном поретку. Маркс је радничку класу називао „универзалном класом“ и, наравно, од ње очекивао да буде носилац револуционарних промена. Данас физички радници чине незнатну мањину и њихов број ће се смањивањем обима рада у индустријској производњи смањивати. Некадашња „средња класа“ постала је много разноликија, а земљопоседничка виша класа је у великој мери нестала. Разне пољопривредне класе су се, такође, изгубиле.

Класна структура у постиндустријском друштву, уопштено приказано, изгледа овако: космополитске елите окупљене око владе, пословних организација и врхунских кругова појединих занимања (<2%), стручњаци и менаџери (9%), стручњаци за информационе/високе технологије  „Apple-Mac“ групе (22%), радници који у послу користе компјутер, укључујући административне раднике (18%), власници малих фирми (10%), радници на пословима типа „Big Mac“ (22%), индустријска радничка класа (15%) и пољопривредници (3%). (Гиденс 2009:83-85).

Поред тога, за довршетак трансевропске превозне мреже биће потребно још барем двије деценије значајних улагања, посебно у већини нових држава чланица.

Незапосленост је и пре 2008. представљала веома озбиљан проблем, нарочито међу младим људима који су желели да се укључе у тржиште рада. У психолошком смислу, то је стварало осећање несигурности које се преносило с генерације на генерацију, јер деца незапослених родитеља склона су тражењу сигурности и не желе да ризикују. У Француској су недавна истраживања јавног мнења показала да готово 75% младих сања о послу у државној служби како би обезбедили доживотни посао (Мојси 2012:120).

Карта 1.22: Стопа незапослености 2001−2011.

Као резултат кризе, у слабије развијеним регијама стопе запослености су око 10% испод националних циљева у поређењу са само 3% испод националних циљева у развијенијим регијама. Повећања незапослености су већа у тим регијама и просјечно су износила 5% 2008−2013. године за разлику од 3% у развијенијим регијама. Стопе запослености за жене остају ниже него за мушкарце у свим регијама ЕУ. Изражена је веома висока незапосленост младих (15-24 год.) и просјек за ЕУ28 је 23,4%, а најугроженија подручја су Југ и Исток Европе89. Већи ризик сиромаштва или социјалне искључености друга је посљедица економске кризе. Тренутно је око 9 милиона људи изложено ризику од сиромаштва или искључености у ЕУ при чему је повећање посебно наглашено у Грчкој, Шпанији, Италији и Великој Британији. Кључно је питање разлика међу државама. Ризик од сиромаштва много је нижи у градовима него у остатку државе у слабије развијеним државама чланицама, док је у градовима развијенијих држава чланица случај обрнут. У складу с тим, потребно је значајно смањити број људи изложених ризику од сиромаштва или искључености у урбаним центрима, док је у слабије развијеним државама главни изазов смањити број угрожених у руралним подручјима. Велике разлике у запослености, нивоима прихода и социјалном благостању, главни су фактори великог незадовољства унутар ЕУ (Грчка и Шпанија). У централним и источним државама чланицама, у задњих 20 година постоји тенденција пресељавања људи из руралних у урбана подручја, посебно у главни град, као и у друге дијелове ЕУ. Комбинација негативног природног прираштаја становништва и eмиграције, довела је до значајног смањења броја људи који живе у руралним регијама у ЕУ13 током прошле деценије, a у ЕУ15 је тај број порастао због унутрашње имиграције која је била три пута веће од природног прираштаја. Широм ЕУ остају велике разлике везане за очекивани животни вијек и стопе смртности. Разлика очекиваном трајању животног вијека између екстрема је 9 година. Урбана димензија одрживог раста садржи много контраста. С једне стране, квалитет ваздуха је лош у многим градовима због саобраћајних гужви, а градови су осјетљивији на топлотне таласе због ефекта „врућег острва”, као и на поплаве због близине ријека и великог ширења урбаних површина.

3.2.2 Визија ЕУ 2020

С друге стране, градови нуде главне предности у смислу еколошке ефикасности, јер због близине различитих локација, смањује се потреба дугачких путовања. Јавни транспорт је доступнији у градовима, нудећи енергетски ефикаснија превозна средства, а људи који живе у градовима, просјечно користе мање енергије за гријање својих домаћинстава. Једнако тако, градови користе земљиште ефикасније од других подручја у којима је густоћа становништва много мања, а изграђено је земљиште по становнику много веће. У већини држава чланица, буџети влада су у значајном дефициту током кризе, а нивои јавног дуга драстично су повећани, у неким случајевима изнад 100 % БДП. Погоршање стања јавних финансија довело је до широке примјене мјера фискалне консолидације и многе су владе значајно смањиле јавна улагања. У просјеку, јавно улагање у ЕУ је смањено за 20% у реалним оквирима између 2008. и 2013. године, у Грчкој, Шпанији и Ирској за више од 60%, а у државама ЕУ12 за 32%. То би могло смањити стопе раста у средњорочном раздобљу. У периоду 2010−12. године, финансирање кохезионе политике износило је 21% јавног улагања у читавом ЕУ, до 57% у свим кохезионим државама и преко 75% у Словачкој, Мађарској, Бугарској и Литванији.

Карта 1.24: Индекс хуманог развоја (HDI) за 2014 је износио ЕУ28 = 54

Без овог финансирања, јавна улагања би у слабије развијеним државама чланицама била чак и више смањена. Локалне и регионалне владе у ЕУ одговорне су за готово двије трећине свих јавних улагања те су настала смањења имала велик учинак на њих. Политичка аутономија регија је расла током задњих неколико деценија уз значајна повећања у многим државама чланицама. У Италији, посебно, степен самоуправљања у регијама је сада већи него у федералним државама у Њемачкој, Аустрији и Белгији93.  Ови показатељи су били аларм који је захтијевао нову визију преображаја и усвајање нове стратегије „Европе 2020”. Док се свијет брзо креће напријед, а дугорочни изазови: глобализација, недовољни ресурси и старење, појачавају се.

Зато стратегија Европа 2020 доноси визију европске социјалне тржишне економије за ХXI вијек и предлаже три приоритета који се међусобно надопуњују:

• Паметан раст кроз развијање економије утемељене на знању и иновацији,

• Одржив раст кроз унапређење економије која боље користи ресурсе

• Укључив раст с економијом високих стопа запослености Пошто ЕУ мора дефинисати гдје жели бити 2020. године, ЕК предлаже сљедеће главне циљеве ЕУ:

• 75% популације старости између 20−64 године требало би бити запослено.

• 3% БДП ЕУ треба инвестирати у истраживање и развој.

• треба испунити климатско-енергетске циљеве „20/20/20”

• број особа које рано напусте школовање требао би бити испод 10%, а најмање 40% младих би требало завршити терцијарни ниво образовања.

• 20 милиона људи мање би требало бити у опасности од сиромаштва.

Ови су циљеви репрезентативни за три приоритета паметног, одрживог и укључивог раста, али нису разрађени: за подршку ће бити потребан читав низ активности на националном нивоу, на нивоу ЕУ и међународном нивоу. ЕК је представила седам предводничких иницијатива које ће убрзати напредак у оквиру сваке приоритетне теме:

• „Унија иновација” с циљем трансформације иновативних идеја у производе и услуге које стварају раст и радна мјеста,

• „Млади у покрету” с циљем повећања резултата образовних система и лакшег уласка младих на тржиште рада,

• „Дигитални програм за Европу” с циљем ширења брзог интернета те предности јединственог дигиталног тржишта,

• „Ресурсно ефикасна Европа” за боље коришћење обновљивих извора, модернизацију саобраћаја и енергетску ефикасност,

• „Индустријска политика за глобално доба” с циљем унапређења пословног окружења и развоја снажне и одрживе глобално конкурентне индустрије,

• „Програм за нове вјештине и радна мјеста” за модерније тржиште рада, боље вјештине људи и мобилност радне снаге,

• „Европска платформа против сиромаштва” за бољу друштвену и територијалну повезаност и већу социјалну укљученост.

За остварење резултата биће потребно снажније економско управљање. Стратегија Европа 2020 почиваће на два темеља: тематском приступу састављеном од приоритета и главних циљева; те извјештавању држава чланица, које ће помоћи државама чланицама да развију своје стратегије за повратак на одржив раст и јавне финансије. Интегрисане смјернице биће усвојене на нивоу ЕУ како би се покрили приоритети и циљеви ЕУ. Државама чланицама биће послате препоруке специфичне за сваку државу, а у случају неодговарајуће реакције, могла би бити послата упозорења везана уз политику.

3.3 Град и одрживост развоја руралног окружења

„Хоће ли град нестати или ће се цијела планета претворити у огромну урбану кошницу? Могу ли потребе и жеље, које су људе натјерале да живе у градовима, поново оживјети на једном вишем степену, све оно што су Јерусалем, Атина или Фиренца, једном обећавали? Остаје ли нам уоште избор између Некрополиса и Утопије: да ли је могуће изградити нови град који ће, ослобођен својих унутрашњих супротности, обогатити и подстаћи људски развој”, питао се Мамфорд прије педесет пет година. „Да бисмо могли да положимо нове темеље урбаног живота, морамо најприје да схватимо историјску природу града и разграничимо његове првобитне функције, оне које су из њега произашле, од оних које се можда тек сада јављају. Велики дио наших садашњих планова, од којих се многи поносе својом „савременошћу” и „напредношћу”, само су жалосне механичке карикатуре некадашњих урбаних и регионалних облика које бисмо ми сада могли да остваримо. Било нам је потребно више од пет хиљада година да схватимо природу и драму града, па ће нам сигурно бити потребан још дужи временски период да исцрпимо његове још увијек неостварене потенцијалне могућности. У жељи да добијемо бољи увид у садашње стање града, морамо да се нагнемо преко ивице историјског хоризонта и да завиримо дубље да би открили нејасне трагове ранијих структура и примитивнијих функција. С тог пута нећемо да скренемо док не пређемо свих пет хиљада година забиљежене историје, са свим скретањима и враћањима, и не дотакнемо будућност која наилази. Кад најзад дођемо до нашег времена, видјећемо да је урбано друштво стигло на раскрсницу путева.

3.3.1 Антички град

С јачом свијести о сопственој прошлости и јаснијим увидом у одлуке донесене прије много времена, које још ипак владају нама, моћи ћемо да донесемо непосредну одлуку о питању шта се сада налази пред човјеком и које ће га у крајњој линији преобразити, на боље или на горе; хоће ли се он посветити развијању најдубљих вриједности људске личности или ће се препустити власти готово аутоматских сила које је сам покренуо и препустити своје мјесто свом дехуманизованом „другом ја”, постисторијском човјеку. Овај други избор довешће до постепеног губљења мисли, осјећања стваралачке смјелости и коначно, свијести. Многи градови, многе образовне установе и политичке организације већ су се опредијелиле за постисторијског човјека. То послушно биће неће имати потребу за градом: оно што је некада био град, свешће се на димензије подземног управљачког центра, јер ће се у интересу механичког управљања и аутоматизма негирати сви остали атрибути живота. Прије него што већи дио човјечанства слијепо прихвати перспективу такве будућности, привучено ситним обећањима „пнеуматског блаженства” иза којег се крије пријетња потуног уништења, још једном да из друкчије перспективе погледамо како је град усмјеравао и обликовао историјски развој човјека. Да бисмо захтјеве садашњег тренутка поставили у потребну перспективу, потребно се вратити на почетак града. За то нам је потребна нова слика поретка, која ће обухватити и органске и личне видове живота и која ће садржавати све дјелатности и функције човјека. Само ако успијемо да представимо ту слику, доћи ћемо и до нове форме града (Мамфорд 2001: 5−6)

Фотографија 1.11: Поглед на дио Атине, Акропољ и Атенин храм.

Како Мамфорд наводи, сама чињеница да се село бројчано повећало, никада не би могло, с обзиром на његов ритуал и ограничене могућности, бити довољно да се оно претвори у град. Морало је доћи до дубље промјене да би се погледи усмјерили према другим циљевима, а не само на основну бригу за прехрану и одржавање живота заједнице. Тај процес је захватио само мали дио становништва Земље, јер све до најновијег периода урбанизације, у градовима је живио веома мали проценат цјелокупног становништва. Град је настао као одређена појава у палео-неолитској заједници када су старе компоненте села пренијете и обухваћене у новој урбаној јединици, која је била комплекснија и нестабилнија структура од сеоске. И њен људски састав постао је сложенији, поред ловца, ратара и пастира у град су ушли и други елемнти и дали свој допринос његовом настанку: били су то рудар, дрвосјеча и рибар који су својим алатима, вјештинама и животним навикама дали нови импулс развоју града. Из ове опште подлоге, у појединим фазама живота у ријечној долини су израсли градитељ и морнар, а потом војник, банкар, трговац и свештеник. На основу цијеле ове комплексности, град је створио ново више јединство, а архаична сеоска култура је замијењена новом урбаном која се може сматрати структуром способном за чување и преношење цивилизацијских добара. То је била употреба писаних документа, библиотека и школа, као најранијих и најкарактеристичнијих остварења града. Овај преображај је назван Урбаном револуцијом. У европским оквирима, с обзиром на историју развоја градова и урбаних система, могуће је издвојити неколико фаза. Почетак свакако представља антички град, који је настао на обалама Егејског и Средоземног мора и који је имао дуг развојни пут од архајског, преко класичног до хеленског града. Егејска култура (3. миленијум п. Х.) је захваљујући поморству, трговини и доброј валоризацији природне основе, остварила велики културни напредак, а врунац је био настанак првих градова на Криту (Кносос и Фестос). Носиоци ове културе су били Пелазги, а култура је пренијета и на сусједна подручја Пелопонеза и Мале Азије (Микена, Тиринт, Аргос, Троја). (Вреск 1984:20) Продори народа са сјевера (Јоњани, Ахајци и Дорани) су донијели хеленску културу и преко новооснованих колонија (Сицилија, Прованса, Египат, Крим, Јадран…) проширили је на велики дио Медитерана.

Фотографија 1.12: Остаци Аполоновог храма из VI в. п. Х. у Сиракузи, најстаријег дорског споменика у Италији и града славног Архимеда. Ово је била прва грчка колонија у Медитерану и град са правилним геометријским распоредом улица.

 У класичном периоду (VI- IV в. п. Х.) снажно се развија Атина чији храмови Партенон и Ерехтеон на Акропољу, представљају најзначајније свјетско градитељско наслијеђе. Оснивају се нове колоније и градови на Сицилији (Сиракуза, Агриђенто, Селинунт) и Пелопонезу (Епидаурус и Месена). У хеленистичком периоду (IV- I в. п. Х.) кроз освајања Александра Македонског, урбана мрежа се још више шири на исток, а главни центри културе и развоја постају Александрија, Антиохија, Пергамон и Родос. Током овог дугог периода развоја, антички град је мијењао облик, изглед и функције, а то се посебно препознаје у његовим урбаним садржајима, просторној структури и политичкој организацији. Овакав облик грчког града се назавао „полис” тј. град-држава (Спарта, Атина). То је била политички и функционално нераздвојна просторна цјелина, основана на демократским принципима власти. Многи полиси су се удруживали у савезе и остали су мали, с обзиром на површину и број становника, а њихов број је био промјенљив. Атина је имала око 250.000 становника и 340 полиса у савезу.

У просторној структури полиса су се разликовале три функционалне цјелине: акропола, агора и стамбени дио. Акропола или светилиште се налазило на узвишењу изнад града (вјерска власт), испод које се налазио трг или агора окружена јавним зградама (политичка и економска функција), која је касније помјерена према луци (трговачка функција). Ова вишеструка функција центра града се одржала кроз цијелу историју до данас. У домену садржаја, град је добио спортска борилишта (након 1. олимпијских игара 776 п. Х.) и позоришта. У просторној структури градова наступају промјене, град поприма правилни геометријски распоред улица (решеткаста структура), а стамбени блокови се групишу на дијелове једнаке величине. Овај плански развој градова почиње у VI в. п. Х. (Милет). Улице постају шире, а монументалност зграда постаје примарни естетски атрибут хеленског града. Ове карактеристике града преузимају касније и Римљани, при чему двије главне улице имају географску оријентацију: decumanus (И-З) i cardo (С-Ј) и сијеку се на главном градском тргу-forumu. Правилни геометријски распоред улица се касније преноси и на нове градове у колонијама Сјеверне и Јужне Америке (Чикаго, Вашингтон, Сиjудад Мексико) током ХVI в., али и током XIX в. у појединим дијеловима европских градова (нпр. Барселона).

3.3.2 Средњовјековни град

Средњовјековни град је настао као резултат промјена у политичко-територијалној организацији Европе након пропасти Римског − 114 − царства. Многи дотадашњи градови су изгубили ранију функцију и пропали су или су их разрушили освајачи. С настанком средњевјековног друштва настају велике промјене и у привредној структури Европе. Нарушена је равнотежа привреде створена у античком периоду, при чему је трговина ослабила, а градови и градски начин живота су запостављени, што је довела до рурализације и настанка изразитог аграрног друштва. С увођењем феудалних односа и развојем цркве као моћне организације, ствара се специфична структура и организација друштва (хришћанско-феудално-аграрно). Уз то, племство и црква постају одлучујући фактор урбаног развоја, што је посебно дошло до изражаја у просторној структури средњевјековног града. Опоравак европског друштва почиње у XI в. (романика) и започиње процват урбанизације. У склопу нових политичких цјелина подижу се нови градови, а значење појединих центара се с временом просторно мијења. Рани средњи вијек (IV-XI в.) је представљао мрачни период за развој урбаних система. Језгро новог урбаног развоја је почивало на новим основама, функцијама и у склопу новог друштва. Посебно значење је имала црква, за чије потребе се граде манастири-самостани, као нова жаришта урбаног развоја. Други објекат око којег настају урбана средишта су замкови. С јачањем феудализма је јачало уситњавање посједа и осамостаљивање нове властеле која је градила замкове (X-XIII в.) као центре политичке, судске и економске моћи. Јачањем централне власти (краљ, цар), слаби моћ феудалаца, а тиме и престаје градња нових замкова. Многи градови су у том периоду настали поред замкова (chateau), о чему свједоче називи у Француској: Chateauroux, Chatellerault, Chateau-Thierry, Chateaudun.

Слично су се развијали замкови (burg) у континенталном подручју насељеном Германима: Regensburg, Magdeburg, Strassburg, Wurzburg. У домену континуитета урбаног развоја од Римског периода до средњег вијека, били су ријетки обновљени градови, затим центри епархија-бискупија (civitas), манастири-самостани и замкови. Период процвата у градњи нових градова се веже на настанак нове грађанске класе-слоја трговаца и ситних предузетника, а не за слој властеле и свештенства. Ови нови градови се подижу уз замкове или бискупске градове као предграђа и називају се wik. У почетку су ово била мала насеља, једна улица, а потом се ширила. Други облик насеља је portus, који нису били луке у данашњем смислу, већ жива трговачка и транзитна средишта на обали ријеке или мора гдје се трговало. У раном средњем вијеку урбана мрежа Европе је била веома скромна, сведена на бивше градове, захваљујући традиционалним трговачким везама, и бискупске градове.

У раном средњем вијеку, највише градова је било у Византијском царству (Консантинопољ, Солун, Сиракуза, Атина, Софија, Пловдив), при чему је Константинопољ био највећи европски град од VIII до XIII в. (док га нису на наговор Млечана крсташи два пута опљачкали 1203–1204., а Турци освојили 1453.) и Шпанији, која је имала велике и богате градове (Кордобски емират): Кордоба, Севиља, Мерида, Толедо, Картагина, Елвира, Барселона, Валенсија, Алмеира, Мурсија, Сарагоса. (Вреск 1984:39-40)

Табела 1.3: Преглед највећих европских градова 800−1400 год.

Највећи италијански градови су били Рим, Напуљ, Беневенто, Амалфи и Бари у јужној, те Милано, Верона, Падова и Павиа у сјеверној Италији. Од XI в. развијају се Ђенова, Болоња, Пиза, Бреша, а око 1300. год. највећи град је постала Венеција. Француска (римска Галија) је већ имала густу мрежу саобраћајница и градова, а нови градови су настајали близу бивших келтских центара-oppiduma. Многи римски градови су наставили континуитет и у новој црквеној организацији постали средишта, нпр, Лион је постао први бискупски град 200. г., а затим Арл, Нарбон, Тулуз, Лимож, Клермон-Феран, Бурже, Тур, Париз и др. Тадашњих 16 бискупија и територијална подјела Француске је остала иста до Француске револуције 1789. Урбана мрежа Њемачке је била најгушћа на западу: Порајње, Алзас и Хесен. Келн је био највећи град током цијелог средњег вијека, мрежа градова се постепено ширила с експанзијом Германа према истоку. У алпском простору настају Цирих, Базел и Констанц, а с германском колонизацијом на исток, настаје Беч и Бечко Ново Мјесто (Wiener Neustadt). Од XII в. већу улогу добива обала Сјеверног мора и расте значај трговине.

Фотографија 1.14: Праг – катедрала Тин и трг Староместске Намести.

Вреск (1984:46) наводи да је оснивање Велике ханзе значајно развило сјеверне Њемачке градове, а колонизација Германа источно од Лабе је почела у XIII в. с оснивањем нових градова (Либек, Росток, Висмар, Грифсвалд, Стралсунд, Данцинг, Елбинг и Кенигсберг), при чему су се Германи смишљено проширили до Финског залива и потиснули славенски живаљ. Урбани развој Велике Британије је имао неке друге специфичности. Током римске власти је успостављен систем градова у складу с потребама одбране и просторне организације. Обим међународне трговине био је безначајан на Балтику до појаве Ханзеатске лиге, а њемачки градови су током једног вијека великом брзином постигли доминацију, а Либек је постао централни чвор. Слабљењем и пропашћу римске власти, урбани развој стагнира и нит урбаног развоја је била прекинута, али постојећи градови Хасингс, Лондон, Јорк и Честер нису уништени, већ су имали значајну одбрамбену функцију против освајача (Нормани). Од Х в. јача трговина и невојне функције у градовима (Саутемптон, Ексетер), а бенедиктинском реформом из ХI в. расте број самостана, и до ХIV в. се увећава број малих градова, па се овај период назива златно доба за урбанизацију.

У Скандинавији су освајачки походи Нормана (Викинзи) на обале западне Европе оставили значајне трагове. Првобитно су били гусари који су градили замкове и постепено су се почели бавити трговином. Данци и Норвежани су били више окренути сјеверозападној Европи, а Швеђани према Балтику и Русији. Слично је било и на просторима гдје су живјели Славени. У Пољској је развој урбаног система започет у басену Висле, гдје су подигнута два замка Гниезно и Познањ. Након тога поред других замкова, цркви и уз важне путеве, настају нови градови: Варшава, Лублин, Плок, Пиелце и Ченсточова. На даљи развој је био значајан њемачки утицај, што је постало видљиво у просторној структури градова од XIII в. и кроз ширење хришћанства, а до ХV в. је већина садашњих градова постојала као слободни градови. На територији Чешке и Словачке које, су биле прве славенске феудалне државе још у IХ в, постојала су келтска утврђења, а потом и римска иако су били ван лимеса (Дунав). Био је веома изражен њемачки утицај (трговачке колоније и рудници) од XIII до ХV в. и настали мали центри у сјеверној Чешкој и јужним дијеловима Моравске и Словачке. Праг је је кроз читав период највећи град, уједно и бискупско средиште од 973. год, а слободни град тек од 1220. год.

У Русији је урбани развој био условљен снажним утицајима Германа са запада, Византије и Багдадског калифата са југа. Развој трговине су потицали Јевреји, скандинавци, Арапи и византинци. Најстарији градови су Кијев који се помиње од 800 год., Новгород, Смоленск, Чернигов, Полотск, Владимир, Псково, Витебск, а Москва се помиње 1147., а 1328. год. постаје сједиште великог кнеза. На подручјима која су насељавали Јужни Славени, настанак градова је био условљен стварањем националних политичко-територијалних творевина, ширењем хришћанства, феудалних односа те развојем рударства и трговине. Најгушћа мрежа градова је била на јадранској обали (Дубровник, Котор), а у Србији су се налазила бројна утврђења (елементе монументалности су имали Звечан, Смедерево и Београд) која су штитила руднике, комуникације, манастире. Утврђених и великих градова са монументалним грађевинама, као што су тада били Кијев, Праг, Краков, Трново, на нашим просторима није било у овом периоду.

Просторна структура средњевјековног града је била сложена јер се већина градова развијала постепено током неколико вијекова. Тако се у структури ових градова може уочити генетски тј. морфолошки и функционални дијелови: замак, центар свјетовне власти, комплекс вјерских институција (саборна црква-катедрала, парохијска-жупна црква и двор, манастири-самостани), комплекс градске управе с градском кућом, комплекс објеката везан за привредни живот града (пијаца, удружења цехова и гилди, занатске радионице) те стамбени дијелови. Замак је био језгро многих градова, средиште политичке власти одређеног краја и културни центар (Вреск 1984: 53-54)

Фотографија 1.15: Антверпен, градски трг са спомеником Питеру Полу Рубенсу, а упозадини чувена катедрала у којој се налазе бројна дјела фламанских сликара (Рембрант, Рубенс и др)

Било је важно и ко је власник замка (краљ, гроф, кнез, витез) или је био манастирски-самостански. Његов положај према осталим дијеловима града је био различит, а што је зависило од конфигурације терена, могућностима одбране и времену изградње. Негдје се налази у центру града (Констанц, Пасау, Утрехт), а у другим је положај замка рубни, удаљен од града на посебно изабраној локацији поред ријеке, на узвишењу (Бамберг, Егер, Браденбург, Хановер). Од вјерских институција, највећи значај су имале саборне цркве-катедрале и истицале су се својом величином и положајем. Оне су биле и центар окупљања становништва, а не само вјерски објекти. Њихова величина и раскош је показивала и значај у друштву (Антверпен, Лион, Келн, Ремс, Амиен).

У смислу аутономије градова, највећи статус су имали слободни градови civitas са својим градским управама, а нижи степен у смислу аутономије су представљали locus, opidum и burgum. За потребе градске управе и удружења трговаца и занатлија (гилде, ханзе, цехови) градиле су се куће, као и куће за продају житарица и других производа (лијеп примјер је Бриж или Минхен). Градски трг је имао више намјена и специфичан положај у граду. Служио је за размјену добара, за јавне скупове, вјерске обреде, смотру војске, разне свечаности. Главни градски трг је увијек био чвориште и највриједнији дио града око којег су се градиле најрепрезентативније зграде, црква-катедрала, градска кућа, зграде занатских удружења и положај некретнине према тргу је одређивао и социјални статус појединца (нпр., бриселски трг Grand Place, прашке Staromestske Namjesti, милански Piazza del Duomo). Функције градова су превасходно везане за образовање, лијечење и одбрану. Првобитно је црква била одговорна за оснивање школа и универзитета, али од XI в. то преузимају градови и тако настају први универзитети у Европи. Најстарији је Универзитет у Болоњи (1088) по којем и процес хармонизације висошколског образовања у Европи носи име, Универзитет у Паризу (1150), Оксфорд (1167), Кемриџ (1209), Саламанка (1218). Фортификације су имале животно важну улогу за сваки град, па су бедеми, шанчеви, куле стражаре биле у функцији одбране града.

Овај историјски пресјек настанка античких и средњевјековних градова и њихова просторна структура, послужиће нам као увод у анализу савремених урбано-руралних односа. Већина савремених великих европских градова настали су током ових историјских епоха, па је важно да разумијемо општи историјски контекст у којем су ти градови настајали. Свакако, веома су важни и други типови градова, прије свега ренесансни, барокни или индустријски градови, али њима ћемо се бавити у у оквиру конкретних регионалних цјелина за која су ови градови карактеристични. Нашу пажњу сада заокупљају савремени урбани односи и обиљежја националних и међународних урбаних система, на основу којих можемо сагледати њихове хијерархијске односе (вертикална димензија) између главног града и осталих градова према „правилу реда величине”, и њихову просторну (хоризонталну) димензију која указује на правилност урбане мреже.

3.3.3 Савремени урбано-рурални односи

Главни градови, с једне стране, представљају моторе развоја цијелих регија и држава, а са друге, „вуку све према себи”, па живот ван ових центара, не пружа једнаке прилике за успјех свима. Велики градови су, прије свега, и велика тржишта, која представљају изазов за младе у домену терцијарног образовања, широке лепезе занимања и добрих услова за живот, па дјелују двоструко негативно на периферију: привлаче квалитетне и креативне кадрове, а тиме стварају слику о бесперспективности живота у мањим срединама. Бројни су примјери на нашим просторима били присутни и раније. Београд и Загреб, битно мање и Сарајево, били су најатрактивније дестинације за студирање и рад, а живот у „унутрашњости” је био добар за друге категорије. Све се то раније дешавало у условима релативно мањег процента урбанизације, док је данас живот у граду постао глобални тренд. Зато и постављамо питања: Колики притисак имиграната данас могу да поднесу урбани центри, а да њихови образовни, здравствени, социјални, еколошки и културолошки институционални системи задрже ниво функционалности и одрживости?

Фотографија 1.16: Београд − Трг Републике и споменик кнезу Михаилу Обреновићу, у позадини Народни музеј.

С друге стране, како рурална подручја реагују на континуирано смањење броја становника с аспекта одрживости развоја и економске логике – број конзумената појединих услуга, њихов квалитет и цијена? Може ли тржиште нивелисати ове дисбалансе у домену понуде и тражње и колико стварно треба новаца у кохезионим фондовима (и одакле?) за креирање једнаких услова за све? Да би одговорили на ова питања, сагледаћемо прво постојеће стање у домену рурално-урбаних односа кроз типологију појединих подручја и квантификацију важних социјално-економских показатеља као претпоставки за регионалну политику економског развоја о којој ћемо говорити у наредном поглављу.

Прву општеприхваћену методологију делимитације руралних подручја је разрадио ОЕCD 1994. На основу густине становања је извршена класификација на урбана, прелазна и рурална подручја, а према учешћу становништва једне регије које живи у руралним локалним јединицама које су дефинисане као локалне административне јединице са густином насељености испод 150 ст/км2 . Рурална подручја се дефинишу као подручја са више од 50% становника које живи у руралним локалним јединицама; у прелазним регионима живи од 15% до 50%, а у урбаним подручјима, живи мање од 15% становника у овим јединицама. Ако област има урбани центар, рурални регион може бити рекласификован као прелазни, или прелазни регион као урбани, у зависности од величине градског центра. Критеријум је разуман, али има ограничења и произведи неочекиване резултате који зависе од разграничења заједница, посебно за велике, хетерогене NUTS3 јединице.

ESPON 2004 је на основу урбанистичког утицаја и људске интервенције дефинисао европску типологију урбано-руралних односа да би обезбиједио боље разумијевање различитости европских региона. Разрађена типологија је заснована на идеји двије главне димензије, односно степену урбаних утицаја и степену људске интервенције. Двије класе урбаних утицаја и три класе људске интервенције су спојени у шест различитих типова у којој је главна подјела на двије класе урбаног утицаја, висок и низак, и три класе према интензитету људске интервенције: висока, средња и ниска. Dijkstra и Poelman су 2008. год. дефинисали нову типологију користећи класификацију OECD у комбинацији са удаљености мјеста становања од најближег града. Овај нови приступ комбинује утрошак времена приликом путовања до најближег града, што подразумијева да најмање 50% становништва живи ближе од 45 мин од града већег од 50.000 становника.

На основу „Grand narrative”, ESPON Edora је 2010. год. разрадила нову типологију урбаних и руралних подручја. Типологија је разрада Dijkstra-Poelman урбано-руралне класификације, која представља низ руралних социоекономских окружења која дјелују као полазне основе за поједине високо диференциране промјене. Типологија поседује релативно једноставан хијерархијски и вишекритеријумски приступ, у коме су рурални региони прво раздвојени од урбаних, а онда се на основу учешћа „исцрпљених” и „акумулативних” јединица превасходно примарног сектора, врши раздвајање на пољопривредне регионе, који се затим класификују у „полунатуралне”, „полупродуктивне” и „пара-продуктивне”. Даљом диверсификацијом, региони се сврставају у „Нову руралну економију” и „Слабије фордистичке” регионе. Пратећи Европски програм просторног развоја (ESDP), Европски студијски програм просторног планирања (SPESP) спроводи низ специфичних истраживања о урбаном и руралном партнерству и урбаним структурама. ESDP је увео концепт „урбано-руралног партнерства” и идентификовао је бројне области које су од значаја за уређење простора.

Ближа испитивања ових подручја открила су да је било мало веза између политике која се бави развојем руралних подручја и оних која се баве развојем урбаних подручја. Међу најважнијим трендовима који обликују просторне обрасце, различити су импулси раста који утичу на регионе кроз процесе који су повезани са глобализацијом, либерализацијом и просторном концентрацијом у иновативним срединама: старење популације, ширење урбане културе на сва подручја, све веће разлике између различитих подгрупа становништва. Сматрало се да је неопходна систематизација и типологија различитог степена урбанизације-руралности, карактеристичних за различите регионе и да блиско гледајући, тренутни трендови су релевантни за развој ових односа. Традиционална дихотомија између „урбаног” и „руралног” је све мање значајна, јер функционални региони постају све раширенији, а прате их различите врсте функционалних веза које су већ развијене. Стога, специфична типологија је развијена за европске територије, на основу степена урбанизације; густине сеоског становништва; контраста у расподјели величине насеља; просјечне удаљеност од било ког урбаног насеља; примата највећег града и величина највећег центра:

• Региони под доминацијом велике метрополе

• Полицентрични региони са густо насељеним градским и сеоским срединама

• Полицентрични региони са високом густином урбане насељености

• Рурална подручја под утицајем метропола

• Рурална подручја са мрежом средњих и малих градова

• Удаљена рурална подручја

Понекад, развој руралних подручја ограничава урбани развој, али чешће развој руралних подручја зависи од економских активности и објеката који се налазе у градовима и урбаним срединама. Када се анализирају урбано-руралне интеракције, важно је направити разлику, према SPESP, између односа у урбаним и сеоским срединама, а која се односи на стварно дјеловање функционалних веза између урбаних и руралних подручја, и урбано-рурална партнерства, која се односе на иницијативе да формулишу, прилагоде и спроведу интегрисану политику. Различите типологије урбано-руралних односа представљене су као:

• Односи кућа-посао

• Односи централног мјеста

• Односи између метрополитанских области и урбаних центара у руралним и прелазним подручјима,

• Односи између предузећа у руралним и урбаним подручјима

• Рурална подручја као области потрошње за становнике града

• Рурална подручја као отворени простор за урбане средине

• Рурална подручја као носиоци градске инфраструктуре

• Рурална подручја као извор природних ресурса за урбане средине

Град-село захтијевају нове облике партнерства урбаних и сеоских средина, кроз које се заједнички развојни потенцијали могу дефинисати и имплементирати. Само на основу примјене принципа на „од дна ка врху” у обликовању партнерства, синергија и додата вриједност могу имати добит у таквој сарадњи. Ово је задатак за саме регије. Циљеви урбаног и руралног партнерства су класификовани у четири категорије:

• Уједначена структура насеља и побољшање доступности (коришћење земљишта и развој јавног превоза).

• Диверсификација привреде у ширем контексту урбано-руралног: реструктурисање привреде (заједнички регионални маркетинг, стимулација за формирања кластера), и диверсификација пољопривреде (тј. развој производње ниша у пољопривреди).

• Очување и развој природних ресурса и наслијеђа.

• Промоција културе и културног наслијеђа у стратегијама економског развоја као потенцијали својствени регионалној култури.

Партнерства могу имати различите форме и композицију, која укључује искључиво институционалне – јавне глумце, или се на основу јавних административних структура, али у пратњи неформалних савјетодавних тијела који укључују приватне партнере, или се заснивају само на неформалној структури која укључују приватна и/или јавна тијела. Чини се да су највећа ограничења и препреке против ефикасног урбано-руралног партнерство, слабо развијен осјећај заједничког циља између различитих актера у самом региону. Политика треба да узме у обзир специфичне регионалне контексте, који се разликују значајно од земље до земље и региона до региона. Четири специфичне области јавне политике су откриле са посебном пажњом:

• Убрзано пољопривредно реструктурисање и диверсификација економије у руралним подручјима;

• Мобилизација и јачање унутрашњих ресурса, не само кроз вредновање природних и културних услуга;

• Развој економије малих и средњих градова;

• Промовисање одрживог развоја у метрополитанским и другим високо урбанизованим регионима.

У развијеним тржишним економијама промјене доносе помјерање руралних подручја све више према такозваном „пост-продуктивистичком зеленилу”. Нови захтјеви који се односе на интеракцију између руралних и урбаних подручја могу се идентификовати као мобилизација локалних заједница и партнерство различитих врста, јер је то од суштинског значаја за успјешан развој руралних области. Може се рећи да у урбано-руралним односима постоји двојност структурне и функционалне природе. Структурни аспект је физичке природе, вођен је логиком доступности земљишта и ресурса и често је изложен конкурентности између урбаног и руралног (вода, енергија и земљиште). Функционални аспект урбано-руралних односа је повезани са процесима социо-економске диверсификације и повезаности различитих функција, а које се налазе и у урбаним и руралним областима (туризам, некретнине). Ово је пут за избалансиран приступ, јер није исто свуда у Европи, посебно у веома ријетко насељеним областима или у подручјима гдје се корјените културне промјене још нису догодиле. Урбано-рурални односи су еволуирали од примитивне производње хране, засноване на тржишним односима у трговини на повећану зависност руралних подручја од индустријализације градског подручја коју је карактерисао раст једносмерног протока људи са села ка граду, и на крају, до сложенијих двосмјерних видљивих и невидљивих токова између урбаног и руралног становништва, капитала, роба, информација и технологије у посљедње вријеме.

Табела: 1.4: Макроекономски показатељи о БДП, продуктивности и запослености за урбане, прелазне и руралне регионе ЕУ 2000-11. (Извор: ESPON)

Анализирамо ове параметре кроз два периода, прије кризе (2000-08) и послије кризе (2008-11). У првом периоду сви региони су имали раст БДП, при чему су далеко већи раст биљежили региони новопримљених чланица ЕУ у односу на ЕУ15, а био је више од 4 пута већи у урбаним и 3,5 пута већи у руралним регионима (1,3:5,5 и 1,2:4,3). Слично је било у урбаним регионима у домену продуктивности и запослености (0,8:3,6 и 0,5:1,9), а битно другачије у домену запослености у руралним регионима (0,7:4,5 и 0,5:-0,2). Након избијања кризе, региони новопримљених чланица су исказали већу адаптивност и биљежили су ниже осцилације, док су урбани региони, генерално, биљежили већи пад од руралних у домену раста стопе БДП ЕУ15(-0,9:- 0,5 ) и ЕУ13 (0,7:0,6), продуктивности ЕУ15 (0,2:0,4) и ЕУ13 (0,9:1,6) те домену запослености ЕУ15 (-1,0:-0,9) и ЕУ13 (-0,2:-1,1).

Табела 1.5: Промјена броја становника, изазвана прир. прираштајем и миграцијама, у урбаним, прелазним и руралним регионима 2001−11. (Извор: ESPON)

У домену укупне промјене броја становника, вишеструко већи раст су забиљежила претежно урбана, у односу на претежно рурална подручја (6,1:0,4). Слично је било и у домену природног прираштаја (2,2:-1,0) и миграционог салда (3,8:1,5). Посматрајући однос старих и нових чланица, ЕУ15 је било атрактивније подручје за имигранте и у урбаним (4,1:1,8) и у руралним подручјима (3,7:- 2,2), а био је и већи износ природног прираштаја: урбана (2,6:-1,2) и рурална подручја (-0,6:-1,8). У већини земаља, урбани центри су одавно изгубили своје посебне привилегије и више не постоји јасна разлика у статусу између града и села, или је она бар замагљена. Рурални живот је у значајној мјери изједначен са оним у урбаним центрима, а то се види кроз квалитет становања, квалитет саобраћајница и трансорта, могућности снабдијевања и обрасцима широке потрошње, тако да је у значајној мјери општи концепт живљења у развијеним регијама уједначен, без обзира на мјесто живљења. Ранији концепт руралности је потпуно превазиђен и представљан је као подручја не-градског карактера или са елементима руралног изгледа (отворени простори, мала насеља). Руралност се данас доживљава двојако, као друштвени конструкт који умјесто јединственог руралног простора, предлаже преплитање више различитих „социјалних простора” преко истог географског простора.

Други приступ је деконструктивистички, који прихвата да друштвено конструисан рурални простор постаје све више одвојен од „географије свакодневног живота” у руралним подручјима. Нови урбано-рурални односи не односе се само на побољшања физичке инфраструктуре и приступачности, већ и зависности и могућности које нуди развој комуникација и других технологија. Висок квалитет окружења постаје магнет не само за становнике, већ и за предузећа. У доступним сеоским подручјима, изгледа све се више диверсификује економска подлога, а пољопривредни сектор постаје све маргиналнији. Према теорији диференцијалне урбанизације, полицентричност је карактеристика појединих фаза процеса урбанизације у било којој земљи, али је тешко њоме управљати. Град средње величине омогућује боље урбано-руралне односе на регионалном нивоу. Анализа развојних трајекторија урбаних региона указује на тенденцију ка све већем богатству средње великих градова. Докази показују да ће приступачне и атрактивне области у близини разноврсних урбаних центара имати највећу добит од све веће урбано-руралне интеракције. Туризам је, било као једнодневна рекреација или дужи боравак, свакако кључни сектор који може да помогне у очувању виталности руралних подручја. Пројекат ЕСПОН 3.2 интегрисани основни сценарио, показао је могућу еволуцију европске територије у ситуацији без већих промјена (политичких или екстерних). Два потенцијална сценарија су истраживала ефекте политике ЕУ у кохезионо-оријентисаном сценарију (политике формулисане са циљем социјалне, економске и територијалне кохезије као главним приоритетима) и у сценарију конкурентне оријентисаности (укупна глобална конкурентност ЕУ привреде као главни циљ). Значајна концентрација снажних метропола у „пентагону” је примјетна, али и у мање централизованим регионима. Основне карактеристике система насеља у смислу полицентричности се нису суштински промијениле.

Карта 1.25: Типологија регија на бази промјене броја становника (врло висока, висока, ниска, веома ниска) и степена урбанизације (ниска, средња, висока) 2001-11. (Извор: Прерађено на основу ESPON)

 Главни циљ је израда просторног сценарија развоја руралних подручја ЕУ до 2015 (средњорочни) и 2030 (дугорочни). Кохезионо-оријентисани сценарио је показао да је број области у којима постоји опасност маргинализације и опадајућих активности, био упоредив са важећим у основном сценарију, али њихова величина је смањена и њихов интензитет нижи. Коначна слика 2030. у кохезионо-оријентисаном сценарију открила је мање концентрисане, али раширеније обрасце привлачних и поларизованих потенцијала градских области. Градска насеља карактерише већа полицентричност и простирање преко већих дијелова територије него у основном сценарију. Сценарио конкурентне оријентисаности указује на много интензивнији ризик руралне маргинализације него у основном сценарију. Коначна слика 2030. конкурентно-оријентисаног сценарија, показала је снажнију привлачност и поларизацију потенцијала метрополитанских подручја и концентрисаност у традиционалном пентагону. Веома мали број метрополитанских подручја ван овог подручја ће генерисати значајније ефекте привлачности и поларизације. Област концентрације токова и активности је много више ограничена него у основном сценарију.

Циљ ESPON Edora пројекта је развој бољег разумијевања развојних могућности и изазова са којима се суочавају различите врсте руралних подручја у Европи. Основ потражње за таквим знањем је да подржи развој циљаних политика, које се односе на отварање нових радних мјеста и друштвене промјене. Посебно, увид треба подржати практичну примјену − у низу области политика − од принципа просторног развоја који су еволуирали од перспектива представљених у Кохезионим извјештајима. У основи овог пројекта су три ”велике нарације” које су идентификовале руралне промјене, а могу се дефинисати као свеобухватни социјални и економски трендови који играју улогу у диференцијацији руралних подручја. Велике нарације су:

• „Агро-оријентисани наратив”, указује на спору транзицију са „продуктивизма” различитих оријентација „пара” или „пери-продуктивности”. Он конструише и деконструише поставке да су рурална подручја нераскидиво везана за пољопривреду, што потврђује и пад учешћа пољопривреде у БДП који се наставља. Едора пројекат припада првом типу ЕСПОН 2013 програма и има за циљ да креира информације и доказе о територијалним изазовима и могућностима за успјешан развој региона. Питање тренда развоја и могућности диверсификације привреде, као просперитета појединих држава је у порасту, различито од региона са производним активностима концентрисаним у најплоднијим подручјима до оних на маргиналним и обезвријеђеним површинама. По први пут, поменут је почетак развоја „етичког” тренда пољопривреде, који понекад полази од нео-руралног или од мјештана у другим случајевима.

• „Урбано-рурални наратив” се односи на процесе урбанизације, counter-urbanisation, регионално проширење, и развојне облике периферности. Уважава важност свих процеса, од премјештања људи из руралних подручја у градове и обрнутог процеса, токова дневних миграната, као и утицаја свих ових кретања на друге области живота, као што је пружање различитих услуга. Подвлачи разлике између приступачних руралних подручја за дневне мигранте, запослене и counter-urbanisation са једне стране и удаљене руралне области у земљама широм Европе.

• „Наратив капиталистичког продирања” који открива различите локално-глобалне тензије у којима сеоска подручја настоје да се прилагоде новом распореду економске моћи. Ради се у суштини о снази и недостатку снаге неких руралних региона да контролишу своју будућност.

Дијаграм 1.10: EDORA коцка која указује на комплексност урбано-руралних процеса заснованих на Dijkstra-Poelman (D-P) типологији региона. (Извор: Прерађено на основу ESPON Edora)

Повезаност је општи термин за све просторно повезане елементе у многим аспектима живота, а може бити економска, социјална, политичка и еколошка. Три типологије покушавају да обухвате сљедеће аспекте руралне диференцијације: Прва типологија полази од руралности и приступачности појединих региона и односи се на Урбано-рурални наратив, који на бази Д-П типолологије разликује четири типа не-урбаних региона: „Средње доступни”, „Средње удаљени”, „Доминантно руални-доступни”, „Доминантно рурални-удаљени”. Друга типологија се заснива на реструктурисању привреде и односи се на оба наратива, „Агро-оријентисани” и наратив „Глобалне конкуренције”. Развијена је на бази 13 индикатора, користећи вишекритеријумски дисагрегативни приступ. Поново се разликују четири врсте не-урбаних подручја: „Аграрни”, „Потрошачка периферија”, „Разноврсни са јаким секундарним сектором” и „Разноврсни са јаким сектором тржишних услуга”. Трећа типологија узима у први план „перформансе” при чему посматра регионе у континууму између акумулације и потрошње.

Типологија „перформанси” своју логику углавном црпи из Урбано-руралног наратива и заснива се на синтетском индексу перформанси, који укључује пет индикатора, а разликују се четири врсте региона; „Акумулативни”, „Надпросјчни”, „Исподпросјечни” и „Истрошени”. Као резултат примјене ових типологија у анализи руралних подручја Европе, произашле су три карте које одсликавају сву специфичност урбано-руралних односа. У овој карти се издваја пет типова региона: „Доминантно урбани”, „Средњи – близу градова”, „Средњи – удаљени”, „Доминантно рурални – близу градова” и „Доминантно удаљени”. На бази других карата, могуће је апострофирати структурне типове: „Доминантно урбане”, „Аграрне”, „Потрошачку периферију”, Разноврсне са јаким секундарним сектором” и „Разноврсне са снажним сектором приватних услуга”, као и указати на распрострањеност „Урбаних”, „Истрошених”, „Исподпросјечних”, „Надпросјечних” и „Акумилативних” региона. Укрштеном анализом типологије ових карата, омогућује се корисна „триангулација” европских руралних региона. Главни закључци ове анализе су:

• Региони у којима примарни сектор игра главну улогу у локалној привреди су углавном концентрисани у луку који се протеже око источних и јужних граница ЕУ27.

• Остатак европског простора карактерише мозаик три врсте руралних подручја: „Потрошачка периферија”, „Разноврсни (секундарни сектор)” и „Разноврсни (приватне услуге)”, од којих је посљедњи повезан са највише доступних мјеста.

• Уопштено говорећи, постоји тенденција да „Аграрни региони” поприме релативно ниске перформансе, што показује многе карактеристике процеса друштвено-економске истрошености. Разноврсни региони са снажним секундарним сектором, такође, имају сличну тенденцију, можда зато што су зависни од пада индустријске производње.

• Региони „Потрошачке периферије” и „Разноврсни (приватне услуге)” имају високе перформансе, и вјероватно ће остати „Акумулативни” у непосредној будућности. То су врло једноставне и широко генерализоване оцјене на макро-регионалном нивоу, које не могу да „исправе неправде” на микро нивоу, засноване на обиљу локалних варијација у руралним подручјима широм ESPON простора, или да опишу бесконачни број могућих комбинација изазваних бројним економским специфичностима, могућностима и ограничењима. Утицај ограничења је истражен кроз „студије случаја” у дванаест типичних региона, што одражава широку лепезу различитих руралних ситуација.

Карта 1.26: Типови урбано-руралних регија (Извор: Прерађено на основу ESPON Edora.

4.  Социјална и економска кохезија Европе

Проширење Уније на 27 земаља чланица у јануару 2007. године донијело је потпуно нове односе. Површина ЕУ повећана је за 1/4, становништво за >1/5, а њено богатство отприлике за 5%. Просјечни БДП по глави становника у Европској унији смањио се за више од 10%, а регионалне неједнакости су удвостручене. Будући да се 60% региона који заостају у развоју, налази у 12 земаља чланица које су се прикључиле ЕУ од 2004. године, центар равнотеже регионалне политике помјерен је према истоку. Јасно је да су овако крупне структурне промјене у самој ЕУ изазвале низ супротстављених мишљења, а у коријену свих су два питања: новац и идентитет.  И без ових „унутрашњих губитака”, ЕУ је у економском погледу почела да заостаје за другим најразвијенијим регионима Свијета, па се развој иновативних економија, као одговор за већу конкурентност ЕУ привреде, поставило као питање од највећег интереса. Почетак је, ипак, усаглашавање у вези са конституционалним идентитетом (Устав ЕУ) из кога треба да извире политички и културни идентитет, а за Хабермаса и Дериду, да би се сачувала ЕУ, неопходно ју је прекомпоновати. Они у књизи „Стара Европа, Нова Европа, суштинска Европа”, објављеној 2005. заговарају прекомпозицију ЕУ на „језгро и периферију”, а с циљем њеног очувања. Кроз низ предложених институционалних реформи „политичко језгро Уније” постало би аутентично „мјесто формирања демократске воље” и ова ”демократија у језгру” била би постнационална и космополитска. Стара државна сувереност остала би на снази за ”периферне државе”. Након политичке реконфигурације ЕУ, очекује се и нови концепт социјалне политике, тј. социјални модел који треба бити израз потребе за новом конкурентском предности, а не нова економска препрека.

Значи, у првом плану треба бити „људски капитал са својом креативношћу заснованом на знању”, а не само социјална давања, која ће исцрпити акумулацију. У таквим околностима су економска и социјална кохезија постале приоритетно европско питање које подразумијева промјену понашања, па многи захтијевају реформе, како каже Ентони Гиденс (он је 2007. написао књигу „Европа у глобалном добу”, посвећену новом европском „социјалном моделу”, наслућујући бројне промјене и изазове за ЕУ, а посебно апострофирајући питање њеног новог идентитета. Вјероватно није могао ни наслутити долазак „Арапског прољећа” које је представљало „политички и социјални крах” за многе арапске државе у сјеверној Африци и Блиском Истоку, а који ће донијети бројне проблеме и Европи кроз снажан талас избјеглица), али оне нису довољне, јер се тражи смјелије размишљање. Економска и социјална кохезија почивају на солидарности између држава чланица ЕУ, а циљ је остварење уравнотеженог развоја, смањивање структурних разлика између регија и промовисање једнаких могућности за све. Некада се за ЕУ социјални модел говорило да је резултанта разлика између социјалне политике Совјетског Савеза и либерализма америчког слободног тржишта, али то више није тако. Кључну промјену је донијело глобално доба, као скуп друштвених околности које је наговијестило бројне промјене, а глобализација је процес који је довео до тих промјена. Економска криза се није једнако одразила на све чланице ЕУ, већ је и продубила регионалне подјеле унутар ЕУ

Богати сјевер (Њемачка, Холандија, Финска) је био отпорнији на кризу и излаз види кроз строге мјере штедње и поштовање преузетих обавеза (кредити се морају вратити), а пољуљане економије југа (Грчка, Шпанија, Португал, Кипар, Малта), оштро се боре против мјера штедње које нису дале резултат, већ су терет кризе само продубиле. За Грчку се ова политика штедње показала погубном јер је њен БДП је од 2009. год. пао готово за четвртину, а тренутна стопа незапослености је око 25%. Штедња није смањила дуг, већ га повећавала, тако да сада износи око 175% БДП107. Зато се Грчка и остале државе позивају на солидарност свих чланица ЕУ, која подразумијева већу финансијску помоћ, дјелимични отпис дугова, повољније услове враћања кредита. Неуспјех Грчке да нађе прихватљиво рјешење би вјероватно довело и до напуштања монетарне уније, што би оставило огромне посљедице на њену привреду, али би цијену платили и ЕУ кредитори (60% дуга Грчке), а тиме би започео и процес разградње заједничких институција ЕУ. Многи у односима кредитора према дужницима виде остатке империјалистичке политике и дубоке социјалне подвојености, па тако виде и различите интересе у овој ситуацији.

До данас, Њемачка је имала највећу корист од заједничке валуте кроз пораст извоза. Због овог извозног суфицита Њемачка додатно доприноси погоршању економских неравнотежа унутар монетарне уније и, због такве своје улоге, дио је проблема. На крају, сама Њемачка профитира због кризе, јер повећање каматних стопа за државне обвезнице кризом погођених земаља прати смањење каматних стопа за њемачке државне обвезнице (Хабермас 2013:3).

У овако комплексним економско-политичким односима између држава чланица, а чијој сржи су регионалне разлике, јаз се покушава превазићи кроз повећање конкурентности ЕУ привреде и јачање унутрашње кохезије. Одговор на ово нуди „Европа 2020”, стратегија за паметан, одржив и инклузиван раст. Паметан раст подразумијева развој економије утемељене на знању и иновацијама. Одржив раст је развој ефикасније, чистије и конкурентне привреде, а инклузиван раст предвиђа јачање економије високе запослености, социјалне и територијалне кохезије. Нова развојна стратегија дефинише и нове циљеве: остваривање стопе економског раста од 3%, опште стопе запослености од 75%, као и издвајање за инвестиције у истраживање и развој на нивоу 3% БДП. Економска и социјална кохезија примјењује се у оквиру регионалне политике ЕУ, која представља другу највећу ставку буџета ЕУ. То је новац који чини >1/3 буџета Уније. Структурна помоћ се усмјерава у географска подручја суочена са специфичним структурним проблемима (подручја која пролазе кроз поступак индустријског реструктурисања, урбана подручја, рурална подручја, подручја зависна о рибарству, те подручја са природним или демографским недостацима). Структурни фондови (Европски фонд за регионални развојни – ЕФРР и Европски социјални фонд – ЕСФ) и Кохезиони фонд су финансијски инструменти регионалне политике Европске Уније, којој је циљ смањење разлика у степену развијености међу регионима и државама чланицама.

4.1 Институције ЕУ − оквир за разумијевање

Структуру ЕУ институција чини 15 тијела и институција, од којих седам представљају основна тијела. Двије изражавају национални карактер: Европски савјет и Савјет ЕУ, пет које се дефинишу као супра (над) националне: Европски парламент, Европска комисија, Европски суд правде, Европска централна банка и Ревизорски суд. Осталих осам институција чине: Европска служба за спољне послове која представља мрежу ДКП ЕУ широм свијета, а савјетодавну функцију имају два одбора: Одбор региона и Економско-социјални одбор. Европска инвестициона банка и Европски инвестициони фонд су главне финансијске институције, а Европски омбудсман, Европски супервизор за заштиту података и Међуинституционална тијела (Европска управна школа, Европски уред за одабир кадрова, Тим за брзи одговор на пријетње информатичкој безбједности и Уред за публикације) представљају савојеврсну техничку подршку осталим институцијама.

4.1.1 Европски парламент

Ово је ”глас грађана” ЕУ још од првих непосредних избора који су одржани 1979. године. Такав статус произлази из чињенице да је то једино наднационално тијело Уније чији се чланови бирају на непосредним демократским изборима за период од пет година. Парламент утврђује начела, врши контролна и савјетодавна овлашћења, а истовремено има улогу у законодавном процесу. Његов састав броји 785 посланика и дјелује по принципу европских фракција, а од 1999. године укинуто је право стварања фракције из само једне државе чланице. За формирање политичке групације (фракције) у Парламенту потребно је најмање двадесет посланика, уз услов да долазе из најмање једне петине држава чланица. Неки чланови Парламента не припадају ниједној политичкој групацији и препознати су као независни посланици. Прије сваког пленарног гласања политичке групације разматрају извјештаје парламентарних одбора и сачињавају евентуалне амандмане на ове извјештаје. Позиције које заузимају политичке групације дефинишу се у дискусији унутар самих фракција, уз услов да ниједан члан Парламента не може бити присиљен да гласа на начин утврђен у политичкој дебати унутар фракције. Постојећа Парламентарна структура састављена је од седам политичких групација које се профилишу према сопственим програмима и интересима. Ради ефикасности рада Парламента, формирано је 17 посебних одбора, односно комитета, а најбројније фракције су: EUL&GDL (Европска уједињена љевица-Нордијска зелена љевица) S&D (Прогресивна алијанса социјалиста и демократа), GREENS-EFA (Европски зелени-Европски слободни савез), ALDE (Савез либерала и демократа за Европу), EPP (Европске народне партије), ECR (Европски конзервативци и реформисти), EFD (Европа слободе и директне демократије) NI (Несврстани). Поред обавезног мишљења које се тражи од овог тијела, Парламент располаже и правима саодлучивања (од Мастрихта), врши парламентарну контролу Савјета ЕУ, Европске комисије, Европске централне банке, а у односу на поступак пред Европским судом правде легитимисан је и као могући тужилац у спору. Прима и разматра извјештаје од органа заједнице и држава чланица. Одлуке доноси простом, односно квалификованом већином, зависно од предмета одлучивања. Посланици у Европском парламенту, које сваких пет година директно бирају бирачи у ЕУ, заступају народ. Парламент је, уз Савјет ЕУ једна од главних законодавних институција ЕУ. Европски парламент има три главне улоге: расправа о европским прописима и њихово доношење, у сарадњи са Савјетом, праћење активности осталих институција ЕУ, посебно Комисије, да би се гарантовало њихово дјеловање у складу с демократским начелима, расправа о буџету ЕУ и његово доношење, у сарадњи са Савјетом. У многим подручјима, нпр., заштити потрошача и животне средине, Парламент при одлучивању о садржају законодавства ЕУ и његовом службеном доношењу, сарађује са Савјетом. Тај се поступак зове „редовни законодавни поступак”. Према одредбама Лисабонског уговора, повећао се број политика које се доносе новим редовним законодавним поступком, па је Парламент добио већи утицај на садржај законодавства у подручјима као што су пољопривреда, енергетска политика, имиграција и средства ЕУ. Парламент мора дати сагласност и при доношењу других важних одлука, нпр., при одобравању приступања нових земаља ЕУ. Када се именује нова Комисија, њезиних 28 чланова не може преузети дужност док их Парламент не одобри. Парламент може од Комисије затражити и да поднесе оставку током свог мандата. То се назива „приједлог за изгласавање неповјерења”. Парламент надзире Комисију прегледањем извјештаја који она подноси, те постављањем питања посланицима. При томе, важну улогу играју парламентарни одбори. Посланици у Европском парламенту разматрају петиције грађана и оснивају истражне одборе.

4.1.2 Европски савјет

Европски савјет чине шефови држава и влада земаља чланица, као и предсједник Европске комисије, уз министре спољних послова и једним чланом Европске комисије. Одлуке доноси најчешће консензусом, али и путем квалификоване већине. Установљен је као вануговорни механизам договором влада држава чланица 1974. године. То је највише политичко тијело Уније које доноси начела и опште смјернице дјеловања у односу на кључна стратешка питања. Састанци Европског савјета у основи су састанци на врху шефова држава чланица који на њима одлучују о општим политичким приоритетима и великим иницијативама. Годишње се обично одржавају четири састанка, којима предсједава стални предсједник. Савјет има двоструку улогу – одређује општи смјер политичког дјеловања и приоритете ЕУ те се бави сложеним или осјетљивим питањима која није могуће ријешити на нижим нивоима међудржавне сарадње. Иако је утицајно у смислу доношења плана политичког дјеловања ЕУ, нема овлашћења за доношење законодавних прописа. Европски савјет састоји се од шефова држава или влада свих земаља ЕУ, предсједника Комисије и предсједника Европскога савјета, који предсједава састанцима. На састанцима учествује и високи представник ЕУ за спољне послове и безбједносну политику. Савјет се састаје сваких шест мјесеци, иако његов предсједник може заказати и посебан састанак по потреби, а обично се одржавају у Бриселу. Европски савјет одлуке доноси консензусом, осим ако оснивачким уговорима није одређено другачије. У неким случајевима одлуке се доносе једногласно или квалификованом већином, зависно од одредби Уговора. Предсједник Европског савјета, предсједник Европске комисије и високи представник ЕУ за спољне послове и безбједносну политику, немају право гласа. Почетак рада Европског савјета је 1974, када је служио као форум за неслужбене расправе шефова држава чланица. Брзо се развио у тијело које одређује циљеве и приоритете европског блока. Службени статус добио је 1992, а 2009. постао је један од седам службених институција ЕУ.

4.1.3 Савјет Европске уније

Ово тијело се неслужбено назива и Савјет ЕУ, састоји се од националних министара свих држава чланица који доносе законодавство и усклађују политике. Треба га разликовати од: Европскога савјета  и Савјета Европе. Савјет ЕУ Доноси законодавство ЕУ, усклађује шире економске политике држава чланица, потписује споразуме између ЕУ и других земаља, одобрава годишњи буџет ЕУ, развија спољну и безбједносну политику ЕУ, усклађује сарадњу између судова и полиција држава чланица. У оквиру Савјета, министри правосуђа осигуравају једнакост судских пресуда широм ЕУ, нпр., бракоразводне парнице. Министри правосуђа и унутрашњих послова усклађују полицијски надзор вањских граница ЕУ те борбу против тероризма и међународног организованог криминала. Не постоје стални чланови Савјета ЕУ. На сваку сједницу Савјета свака држава шаље министре задужене за подручје политике о којој се расправља, нпр., министра просвјете на сједнице о образовању. Тада се сједница зове „Савјет за образовање”. Савјет ЕУ за спољне послове има сталног предсједавајућег-високог представника за спољну и безбједносну политику. Свим другим сједницама Савјета предсједава одговарајући министар државе која тренутачно предсједава ЕУ. Све расправе и гласања су јавни. За доношење одлука углавном је потребна квалификована већина: 55 % земаља (с тренутних 28 чланова то значи 15 земаља) које представљају најмање 65 % укупног становништва ЕУ. За спречавање доношења одлуке потребне су најмање четири земље (које представљају најмање 35 % укупног становништва ЕУ). Изузетак су осјетљиве теме попут спољне политике и опорезивања за које је потребна једногласна одлука (сагласност свих земаља). Обична већина потребна је за поступравна и управна питања.

4.1.4 Европска комисија

Европска комисија је једна од главних институција Европске уније. Она заступа и брани интересе ЕУ као цјелине. Саставља приједлоге за нове Европске прописе, управља свакодневним провеђењем политика ЕУ и трошењем средстава ЕУ. Састав од 28 комесара, по један из сваке земље ЕУ, чини политичко вођство Комисије. Мандат комесара траје пет година. Предсједник сваком комесару додјељује надлежност за одређена подручја политике. Предсједник Европске комисије тренутно је Жан Клод Јункер (Jean Claude Juncker). Предсједника кандидује Европски савјет, а бира и остале комесаре у договору с кандидованим предсједником. Избор свих комесара, укључујући предсједника, мора одобрити Европски парламент. Када преузму дужност, комесари и предсједник и даље одговарају Парламенту, који једини може смијенити Комисију.

Фотографија 1.19: Препознатљиви изглед зграде Berlaymont  у Бриселу, у којој је сједиште Комисије ЕУ 

За обављање свакодневних послова Комисије, брине се њезино особље – администратори, правници, економисти, писмени и усмени преводиоци, секретарско особље итд. – организовано у службе које се називају главне управе (ГУ). Појам „Комисија” може се односити на 28 појединачних комесара, на стално особље или на институцију као цјелину. Комисија надгледа и проводи политике ЕУ кроз:

1. Предлагање нових прописа Комисија има тзв. право иницијативе – може предлагати нове прописе ради заштите интереса ЕУ и његових грађана. То право користи само када је ријеч о питањима која није могуће дјелотворно ријешити на националном, регионалном или локалном нивоу (према тзв. начелу супсидијарности). При предлагању нових прописа Комисија настоји задовољити највећи могући број интереса. Да би се гарантовала тачност техничких аспеката, проводе се савјетовања са стручњацима путем разних одбора и скупина. Одржавају се и јавне консултације. Службе Комисије састављају нацрт предложеног новога прописа. Ако се најмање 14 од 28 комесар сложи с њим, нацрт се шаље Савјету и Парламенту. Након расправе о нацрту и уноса измјена, Савјет и Парламент одлучују хоће ли га усвојити и донијети нови пропис.

2. Управљање буџетом ЕУ и додјелом средстава у сарадњи са Савјетом и Парламентом, Комисија поставља дугорочне приоритете потрошње ЕУ у облику „финанцијског оквира” ЕУ. Саставља и годишњи буџет који морају одобрити Парламент и Савјет те надзире потрошњу средстава ЕУ, нпр., у агенцијама те националним и регионалним тијелима. Комисијино управљање буџетом надзире Ревизорски суд. Комисија управља средствима за проведбу политика ЕУ (нпр., за пољопривреду и рурални развој) те програма као што је „Ерасмус” (мобилност студената и академског особља).

3. Провођење европског законодавства као „чувар оснивачких уговора”, Комисија провјерава примјењује ли свака држава чланица законодавство ЕУ на правилан начин. Ако сматра да влада неке државе не примјењује законодавство ЕУ, Комисија најприје шаље службени допис у којему од те владе тражи да отклони проблем. У крајњој нужди, проблем се упућује на рјешавање Суду ЕУ. Суд може одредити казну, а његове су одлуке обавезујуће за државе чланице и институције ЕУ.

4. Заступање ЕУ у међународним односима, Комисија заступа све државе чланице ЕУ у међународним тијелима као што је Свјетска трговинска организација. Такође, у име ЕУ преговара о склапању међународних споразума.

4.1.5 Остала тијела ЕУ

Европски суд правде тумачи право ЕУ како би се осигурала његова једнака примјена у свим државама чланицама. Осим тога, рјешава и правне спорове између влада држава чланица и институција ЕУ. Приватне особе, предузећа или организације могу се, такође обратити Суду ако сматрају да је нека од институција ЕУ прекршила њихова права. Суд се састоји од по једног судије из сваке државе чланице, а помаже му девет „независних адвоката” који износе мишљења о предметима пред Судом и њихов рад мора бити јаван и непристрасан. Судије и независни адвокати се именују на раздобље од шест година и могу бити поново именовани. Именовања се темеље на договору између влада држава чланица. Како би се Суду помогло у рјешавању великог броја предмета, те како би се грађанима понудила боља правна заштита, основан је Општи суд надлежан за предмете у поступцима које су покренуле приватне особе, предузећа и неке организације, те предмете који се односе на право тржишног такмичења, а Службенички суд ЕУ суди у споровима између Европске уније и њезиног особља. Суд доноси одлуке у поступцима који су покренути пред њим. Пет најучесталијих врста поступака односи се на:

• Поступак одлучивања о претходним питањима. Национални судови у државама чланицама обавезни су осигурати правилну примјену права ЕУ у њима. Међутим, постоји опасност да судови у различитим државама право ЕУ тумаче на различите начине. Како би се то спријечило, постоји „одлучивање о претходним питањима”. Ако национални суд има недоумице у вези с тумачењем или ваљаношћу прописа ЕУ, он се може, а понекад и мора обратити Суду за савјет. Тај се савјет назива „одлука о претходном питању”.
• Поступак због неиспуњења обавезе. Комисија може покренути поступак поводом такве тужбе ако сматра да одређена држава чланица не испуњава своје обавезе у складу с правом ЕУ. Тај поступак може покренути и друга држава чланица. У оба случаја Суд испитује оптужбе и доноси пресуду. Ако Суд установи да држава није испунила неку обавезу, она мора одмах предузети мјере да то исправи. Ако Суд утврди да држава није поступила по његовој одлуци, може јој изрећи новчану казну.
• Тужбе за поништење. Ако држава чланица, Савјет, Комисија, а под одређеним условима и Парламент, сматрају да је одређени пропис ЕУ незаконит, од Суда могу затражити да га прогласи неважећим. „Тужбу за поништење” могу покренути и приватне особе које желе да Суд поништи одређени пропис јер директно и штетно дјелује на њих као појединце. Ако Суд утврди да дати пропис није правилно донесен или да није утемељен на уговорима, може га прогласити ништавим.
• Тужбе због пропуста. Уговором се предвиђа да су Парламент, Савјет и Комисија обавезни доносити одређене одлуке под одређеним околностима. Ако то пропусте учинити, државе чланице, остале институције Заједнице, а под одређеним условима и приватне особе или предузећа, могу поднијети притужбу Суду како би тај пропуст био службено забиљежен.
• Директне тужбе. Свака особа или предузеће које је претрпјело штету због дјеловања или пропуста Заједнице или њезиног особља, може поднијети тужбу за накнаду штете Општем суду. За сваки поступак покренут пред Судом, додјељује се један судија и један независни адвокат.

Поступци покренути пред Судом проводе се у двије фазе: писана и усмена фаза. У писаној фази све странке у поступку прво подносе писана мишљења надлежном судији. Судија саставља скраћени извјештај тих мишљења и описује правну позадину предмета. Усмену фазу чини јавна расправа. Зависно од сложености предмета, расправа се одвија пред савјетом од три, пет или тринаест судија или пред цијелим Судом. Током расправе адвокати обје стране представљају предмет судијама и независном адвокату који их могу испитивати. Своје мишљење затим износи независни адвокат. Након тога, судије заједно расправљају о предмету и доносе пресуду. Независни адвокати су обавезни дати своје мишљење само о предметима за које Суд сматра да отварају нова правна питања. Суд не мора прихватити мишљење независног адвоката. Пресуде Суда доносе се већином гласова и читају на јавним расправама.

Европски ревизорски (финансијски) суд представља „савјест” ЕУ. Он врши финансијску контролу пословања њених органа. Годишње извјештаје и мишљења подноси на крају сваке буџетске године. Овлашћен је да самоиницијативно износи своја запажања, а нема овлашћење да изриче санкције и осуде. Предмет његове контроле су потенцијално све институције које управљају средствима пореских обвезника ЕУ. Како би се гарантовало најбоље могуће коришћење средстава порезних обвезника, Ревизорски суд има право провјерити сваку особу или организацију која користи фондове ЕУ. Ревизорски суд често проводи провјере на лицу мјеста. Резултати се у облику писмених извјештаја подносе Комисији и националним властима. Ревизорски суд нема законска овлашћења и ако ревизори открију превару или неправилности, обавјештавају о томе ОЛАФ – Еуропски уред за борбу против превара. Једна од најважнијих задаћа Ревизорског суда је подношење годишњег извјештаја о протеклој финансијској години Европском парламенту. Прије него што одлучи хоће ли одобрити Комисијино управљање буџетом, Парламент темељито прегледава извјештаје Ревизорског суда. Ревизорски суд даје и своје мишљење о финансијским прописима ЕУ, те о најбољим начинима борбе против преваре. Ревизори често проводе инспекције у институцијама ЕУ, државама чланицама и државама које примају помоћ ЕУ. Док се Ревизорски суд углавном бави новцем за који је Комисија одговорна, с 80 % прихода и расхода у стварности управљају национална тијела. Како би могао добро обављати свој посао, Ревизорски суд мора бити у потпуности независан од других институција, али и остати у сталном контакту с њима.

Европска инвестициона банка је финансијска институција ЕУ која има улогу обезбјеђивања средстава за инвестициона улагања намијењена развоју и интеграцији земаља чланица. Банка одобрава кредите за развој недовољно развијених региона, модернизацију саобраћајне, телекомуникационе и енергетске инфраструктуре, конкурентност европске индустрије, развој малих и средњих предузећа, заштиту животне средине и слично, при чему се средства пласирају уз минималне годишње камате. Европски омбудсман прима жалбе грађана ЕУ када сматрају да су им комунитарне установе повриједиле одређено право. Омбудсман је установљен уговором из Мастрихта с циљем унапређивања демократичности и транспарентности у раду комунитарне управе. Омбудсман, самоиницијативно или на основу пријаве, разматра одређене случајеве кршења права у поступку рада органа ЕУ, врши улогу посредника у споровима између лица која подносе притужбу и органа ЕУ на чију повреду се притужба односи. Омбудсман несметано врши испитивање повреде права, а орган на који се притужба односи дужан је да на захтјев омбудсмана достави сва релевантна документа која се односе на тај случај. Омбудсману се могу обратити држављани ЕУ, држављани трећих земаља који бораве у ЕУ, компаније, удружења, као и организације које имају сједиште у ЕУ.

Европска централна банка представља монетарну власт Европске уније. Њено оснивање је предвиђено Уговором из Мастрихта, чиме је покренут пројекат стварања монетарне уније као надоградње унутрашњег тржишта ЕУ. Основана је 1998. године, а њено сједиште је у Франкфурту. Главни разлог њеног оснивања је био стварање монетарне уније с јединственом валутом-евром, осигурање стабилности цијена у ЕУ и провођење економске и монетарне политике ЕУ. Државе које партиципирају у монетарној унији пренијеле су овлашћење над монетарном политиком на европски ниво, чиме је формулација и спровођење такве заједничке монетарне политике припала Европској централној банци. ЕЦБ је једна од институција ЕУ. Банка сарађује са централним банкама у свих 28 држава чланица. Оне заједно чине Европски систем централних банака (ЕСЦБ). ЕЦБ проводи блиску сарадњу између централних банака у еврозони, која се састоји од 19 држава чланица које су увеле евро. Та скупина банака чини „Евросистем”. Европска централна банка: одређује кључне каматне стопе за еврозону и надзире количину новца у оптицају, управља девизним резервама еврозоне те купује и продаје девизе у тренуцима када је потребно осигурати стабилност курса, помаже националним тијелима у успостављању одговарајућег надзора над финансијским тржиштима и институцијама те неометаном функционисању платних система, даје централним банкама у државама чланицама еврозоне одобрење за издавање новчаница евра, надзире кретање цијена и процјењује ризик за њихову стабилност. У организационом погледу, ЕЦБ има сљедећа тијела с правом одлучивања: Извршни одбор – надзире свакодневно управљање, има шест чланова које су на мандат од осам година именовали владе држава чланица еврозоне. Управни савјет који одређује монетарну политику и утврђује каматне стопе уз које комерцијалне банке могу посудити новац од ЕЦБ. Састоји се од чланова Извршнога одбора те гувернера 19 националних централних банака у еврозони. Састоји се од предсједника те потпредсједника ЕЦБ и гувернера националних централних банака свих 28 држава чланица ЕУ. ЕЦБ дјелује потпуно независно. Ни ЕЦБ, ни националне централне банке у Евросистему ни чланови тијела с правом одлучивања, не смију тражити ни прихватити упутства од других тијела. Све институције ЕУ и владе, такође, морају поштовати то начело.

Економски и социјални комитет (ЕСК) је консултативно тијело, задужено за стручну помоћ код доношења одлука на нивоу ЕЗ око социјалних и економских питања. ЕСК има суштинску улогу у промовисању веће подршке за учешће организација цивилног друштва у европском пројекту. У том послу он помаже развоју партиципативне демократије и социјалне инклузије. ЕСК значајно јача улогу цивилног друштва у процесу доношења одлука са циљем да ЕУ буде прихватљивија и транспарентнија свим грађанима Уније. Свака ревизија Оснивачког уговора, од Јединственога европског акта до Уговора из Нице, постепено је ширила дјелокруг питања у којима је битно мишљење Комитета, тако да је он данас добио савјетодавну улогу већ и у фази израде нацрта приједлога прописа ЕУ. Економски и социјални комитет је консултативно тијело, састављено од представника група које заступају различите социјалне, економске и професионалне интересе. Његови задаци су: да савјетује кључне институције ЕУ (Европски парламент, Савјет и Комисију); да омогући организацијама цивилног друштва у ЕУ да остваре већу посвећеност и већу укљученост у европске послове, како у националним оквирима, тако и на европском нивоу, и да помогну у приближавању ЕУ њеним грађанима; да оснаже улогу организација цивилног друштва у земљама које нису чланице ЕУ. Чланови ЕСК организовани су у три групе: послодавци, радници и различите интересне групе, у које спадају представници економског и социјалног живота који нису укључени у прве двије групе, фармери, занатлије, потрошачи, „зелени”, представници социјалних предузећа, и сл. Европски савјет бира чланове ЕСК-а са листа које понуде државе чланице ЕУ, а чланови ЕСК-а могу бити реизабрани. Свака земља, сразмјерно својој величини и економској снази, делегира чланове ЕСК-а и Комитета региона. Уговором из Нице оснажена је улога ЕСК-а, тако да данас Економски и социјални комитет чине представници економских и социјалних организација у организованом цивилном сектору, при чему стално расте улога цивилног друштва као посредника између органа ЕУ и грађана. ЕСК је организован у девет секција према темама: за економска, финансијска и монетарна питања; спољне односе, трговину и развој; социјална, породична, образовна и културна питања; за заштиту околине, јавно здравље и заштиту интереса потрошача; пољопривреду и рибарство; регионални развој; индустрију, занатство, услуге; саобраћај и везе; енергију, нуклеарна питања и истраживања. Улога и значај Економског и социјалног комитета огледају се у томе што каналишу комуникацију између организација цивилног друштва и ЕУ институција, као и по томе што све више расте његов реалан утицај на ЕУ легислативу. ЕСК одржава сталне контакте са економским и социјалним савјетима у земљама чланицама ЕУ. Имајући ово на уму, конференције на ове теме се редовно одржавају заједнички у земљи која предсједава ЕУ.

Комитет региона је представничко тијело локалних и регионалних власти држава чланица ЕУ. Комитет представља савјетодавни орган који обезбјеђује институционално заступање интереса општина и региона и уградњу тих интереса у законодавни процес на ниову ЕУ. Функције Комитета региона проистекле су из процјена да се највећи дио европског законодавства примјењује на локалном и регионалном нивоу, тако да је постало сасвим оправдано да представници локалних и регионалних власти учествују у стварању нових аката Уније. У то вријеме је искуство са спровођењем регионалне политике на наднационалном нивоу већ било веома богато и оснивање овог Комитета је био додатни подстицај за њено унапређивање. Често се указује да интеграциони процеси доводе до нових облика централизације, што, опет, подстиче нове видове децентрализације – децентрализације на европске регионе. Будућност Европе поједини аутори отуда виде не као интегрисану заједницу држава, него као интегрисана заједница региона. Овакве тезе имају свој израз у све више коришћеном термину Multi-level Governance, односно, систему управљања на више нивоа. „Европа региона”.  Са економског становишта, пак, регионализам означава хармоничан и континуиран развој више локалних заједница које су свестрано функционално повезане и животно упућене једне на друге. Најважнија улога Комитета региона је учешће у законодавном процесу, кроз сумирање регионалних и локалних интереса. Друга улога – да се идеје и концепт ЕУ приближи грађанима – обезбијеђена је редовним окупљањима представника региона и градова, који размјењују искуства и укључују се у дијалог са институцијама ЕУ. Отуда су основни принципи рада Комитета региона: супсидијарност − што значи да све одлуке које се могу донијети на локалном или регионалном нивоу тамо и треба да се доносе и да их органи ЕУ неће преузимати на себе, осим уколико се циљеви не постижу боље тиме што ће се усвојити на нивоу ЕУ; тзв. близина − сви нивои власти треба да теже да буду „што ближе грађанима”, да раде транспарентно и одговорно и да буду доступни грађанима; партнерство − укључује заједнички рад на европском, националном, регионалном и локалном нивоу, јер су сви они подједнако важни у процесу одлучивања. Консултације су обавезне за сљедеће области: економска и социјална кохезија, транс-европска инфраструктурна мрежа, здравство, образовање и култура. Политика запошљавања, социјална политика, заштите животне средине, стручна обука и транспорт. Изузев ових подручја Комисија, Савјет и Европски Парламент имају могућност да консултују Комитет региона када год процијене да је важно укључити локални и регионални ниво власти у расправе о неком документу. Такође, Комитет региона и на своју иницијативу може предлагати мишљења. Чланство и организација Комитета региона имају бројне сличности са Економско социјалним комитетом. Рад Комитета региона је организован кроз 6 специјалистичких Комисија, које су одговорне за припремање савјетодавних мишљења: питања територијалне кохезије, економску и социјалну политику, одрживи развој, за културу и образовање, уставна питања и европску управу и подручја слободе, безбједности и правосуђа и спољне послове и децентрализовану кооперацију. Ове комисије разматрају детаље докумената око којих се од Комитета тражи мишљење. Резултат рада ових комисија су нацрти мишљења, о којима се дискутује на пленарним сједницама, које се одржавају пет пута годишње.

Фотографија 1.21: Синтра код Лисабона − град под заштитом UNESCO, овдје је усвојена Декларација о спровођењу мировног споразума у БиХ 1997.

  

4.2 Сиромаштво + искљученост = ЕУ укљученост

На једној страни Европе видимо озбиљне економске проблеме који доводе до низа крупних макроекономских и политичких девијација, а посљедице које су трауматичне за њене грађане, обично видимо само у локалној заједници (пријатељи, познаници). Како се мјери и како се дефинише степен материјалног сиромашења грађана и шта је фокус социјалне политике? Први појам који то осликава је социјална искљученост, тј. процес кидања веза између појединца и шире заједнице који се може одвијати на једној или више димензија: запошљавање, образовање, учествовање у политичком животу, друштвеним и културним активностима, мрежама социјалне бриге и подршке. На исти начин могу бити искључене и читаве географске области – од села до региона и то из развојних процеса, тржишних токова, градње саобраћајница, услуга које пружају различите институције (образовања, здравствене, социјалне заштите), због чега бива искључено и њихово становништво. У различитим схватањима социјалне искључености постоји сагласност да је ријеч о вишедимензионалној појави. Сиромаштво и социјална искљученост су блиски појмови, али између њих постоје разлике. Најуже дефиниције своде сиромаштво на недовољност финансијских средстава за задовољење основних животних потреба, при чему једни виде сиромаштво као узрок социјалне искључености, други је посматрају као посљедицу тога процеса, а заправо њихов однос је двосмјеран.

Карта 1.28: Ризик од сиромаштва или социјалне искључености према државама за 2013.

Такође, искљученост се више схвата као процес који појединце спречава да учествују у свим аспектима живота једног друштва, зато што су сиромашни, зато што немају основне компетенције или зато што су дискриминисани. Однос између сиромаштва и социјалне искључености није само питање узрока и посљедице, већ и тога како појмове описујемо и стављамо у шири друштвени контекст. Сиромаштво се може посматрати као само једна од димензија ширег појма социјалне искључености. У савременом концепту социјалне искључености у ЕУ, сиромаштво се управо посматра као један од многих облика депривације које заједно чине стање социјалне искључености. Једну од најширих дефиниција сиромаштва понудио је индијски нобеловац Сен. Колико је искљученост вишезначан и комплексан појам, указује и методолошки оквир њеног проучавања који полази од: различитих облика (економска, политичка, социјална и културна), степена искључености који указује на инензитет (апсолутна, релативна), трајања искључености које може бити временски ограничено (краткотрајна, дуготрајна трајна), неопходности идентификовања најугроженијих категорија (пол, старост, квалификација, подручје становања, етничко одређење), препознавања узрока и посљедица (колико је сиромашних и ко су сиромашни), као и њене распрострањености, тежине и мапа сиромаштва (препознаје различите друштвене групе које се суочавају са проблемом сиромаштва). Званична политика ЕУ не препознаје појмове друштвена искљученост и сиромашни појединци или породице, већ само појам социјалне укључености. То је због тога што се званична политика борбе против сиромаштва и социјалне искључености у ЕУ назива политиком социјалне укључености.

Већину друштвених узрока сиромаштва и социјалне искључености могуће је сврстати у четири најважније групе: процеси друштвених промјена (пољопривредници у периоду индустријализације), политике (уравнотежена политика регионалног развоја), институције (селективан приступ, неефикасно функционисање, лош квалитет услуга), вриједности и норме (најтеже их је промијенити политикама, законима и мјерама). Важно је разликовати узроке од детерминанти сиромаштва и социјалне искључености. Узроци су неки фактори који директно или индиректно утичу на појаву сиромаштва и социјалне искључености, а детерминанте су различити чиниоци који могу да повећају или смање ризике, али сами по себи не доводе нужно до ових проблема. Миграције (унутрашње и спољне) представљају још једну могућу посљедицу сиромаштва и социјалне искључености. Оне могу бити привремене, трајне, могу укључити пресељење читавог домаћинства или одлазак појединих чланова. Са становишта појединаца и породица оне могу имати и позитивне и негативне ефекте на животне услове. Са једне стране могу обезбиједити финансијску подршку, а тиме и излазак из сиромаштва, али могу довести и до подјеле домаћинстава, дезинтеграције породице и тиме створити друге проблеме. За друштво, сиромаштво и социјална искљученост могу имати високу цијену. Могу угрозити демократске облике власти и водити успостављању и одржавању ауторитарних и тоталитарних режима. Они смањују ефикасност и потенцијал за развој, а могу водити и неефикасним политикама. Могу повећати вјероватноћу избијања насиља и опште стопе криминалитета, али друштвена брига за социјално укључивање грађана, не треба да буде мотивисана само потребом да друштва успјешно функционишу и развијају се. Она треба да буде вођена принципима социјалне правде који стварају услове за социјалну кохезију и хармонију. Све мјере усмјерене ка смањењу сиромаштва и социјалне искључености спадају у ширу област социјалне политике, која обично подразумијева скуп јавних мјера или владиних политика, којима је циљ да промовишу или да остваре одређене социјалне циљеве. Под тим, прије свега мислимо на мјере које повећавају благостање и добробит појединаца и у модерном западном дискурсу често се поистовећује са фразом „држава благостања”.

Због свих ових разлога, социјална политика не може се посматрати независно од економских, друштвених и политичких процеса, како на нивоу државе, тако и на међународном нивоу. Због тога што обухвата циљеве и мјере усмјерене на спречавање или санирање социјалних ризика могу настати у различитим областима друштвеног живота, на практичном нивоу, социјална политика обухвата и различите секторске политике: социјалну заштиту, образовање, здравство, становање и запошљавање. Социјална заштита је скуп програма који умањују посљедице друштвено признатих ризика, као што су болест, незапосленост, старост, инвалидитет итд. У те програме спадају различита материјална давања (пензије, надокнаде за незапослене, социјална помоћ и др.) и услуге (за старе, дјецу, породицу итд.). Системи социјалне заштите разликују се од земље до земље, одражавајући различите традиције, институционална окружења, друштвене структуре и др. У систем социјалне сигурности спадају још дјечија заштита и пензијско и инвалидско осигурање.

Здравље је важна детерминанта социјалне укључености и партиципације на тржишту рада, а здравствено стање становништва је у позитивној корелацији са нивоом економског развоја, развијеношћу система социјалне заштите, као и са стопама активности, посебно у старијим годинама. Препреке у остваривању здравствене заштите имају директан пропратни ефекат на сиромаштво и социјалну искљученост, погоршањем финансијске ситуације или угрожавањем способности да се активно учествује у друштву. Основни социјални индикатор квалитета здравља популације је очекивано трајање живота. У 2007. години, очекивано трајање живота за жене је у ЕУ износило 82 године а за мушкарце 76 година, што представља повећање од 4 тј. 5 година, у задње двије деценије. Наиме, јужноевропске земље имају највише вриједности очекиваног трајања живота. Такође, здравље је једна од кључних детерминантни социјалне искључености. Само здрави људи могу у пуној мјери да учествују у животу заједнице: могу да се запосле, крећу и комуницирају, буду друштвено или политички активни. Лоше здравље умањује изгледе на тржишту рада и погоршава материјални положај појединаца и породица, а представља и велики индивидуални и друштвени трошак. Здравствени системи примјењују различите мјере како би се здравље становништва одржало на задовољавајућем нивоу. Оне се крећу од имунизације (вакцинација), превентивног рада и промоције здравих стилова живота до адекватне здравствене заштите. Посебан проблем савременог човјечанства представља вишак килограма и гојазаност, која се оцењује на основу „индекса тјелесне масе“.

За особе „чији је ИТМ 25-30, сматра се да има вишак килограма, а она чији је ИТМ >30 сврстава се у категорију гојазних. Највећи проценат гојазних у ЕУ имају велика Британија (22%) и Малта (20%), а сувишне килограме има висок проценат становника у више земаља (45% Словака и Грка). Становништво плаћа изузетно високу цену нездравог начина исхране и недовољне физичке ктивности: мало повећање ИТМ, нпр. са 28 на 29% повећава ризик од обољења за 10% (Гиденс 2009:183)

Карта 1.29: Очекивано трајање живота грађана ЕУ28 за 2011. Просјечна вриједност је износила 80,3 год, а на карти је представљено на нивоу NUTS2.

На овој карти се јасно издвајају два региона, између којих је граница очекиваног трајања живота од 80 год. веома јасна. Подручја са нижим просјеком трајања живота се подударају са економски сиромашнијим простором Централне и Источне Европе, па је зато и јаснија дефиниција здравља која у то укључује, поред осталих параметара, и економско-социјални статус грађана.

 

4.3 Европски социјални модел

Модерна држава благостања почела се развијати крајем XIX в. из програма социјалног и здравственог осигурања. Први такви програми уведени су у Њемачкој, (Бизмарк), а у наредним деценијама и друге земље увеле су сличне програме. У овом периоду јавили су се први системи за осигурање у случају незапослености, који су се постепено развијали. Најприје су све већи сегменти популације укључивани у социјалне програме (прво радници, а затим и пољопривредници), а затим се повећавао и број земаља које су прихватале и примјењивале ове програме. Процват државе благостања везује се за период после Велике депресије и другог светског рата. Искуство масовног сиромаштва, губљења послова и политичке нестабилности допринијело је да се многе државе одлуче да успоставе програме који ће гарантовати приходе у случају четири основна и призната социјална ризика − старост, болест, инвалидитет и незапосленост. Овим програмима касније су прикључени системи јавног образовања, подршке породици и старима, стамбене политике, програми за младе итд. Период од 1950-тих до 1970-тих година је златно доба модерне државе благостања које обиљежава све већа јавна потрошња на ове програме и све већа улога државе као послодавца. То подразумијева изградњу Европе са већим степеном социјалне укључености, а која се огледа у постизању одрживог привредног раста, увећању броја и квалитета радних мјеста и јачању социјалне кохезије.

Карта 1.30: БДП по становнику 2011. према индексу куповне моћи, NUTS2.

Богатство економије само је један од услова унапређења квалитета људског живота. Све актуелнији концепт развоја по мјери човјека редефинише појам развоја, који се више не мјери само дохотком по глави становника или просјечним животним вијеком, већ у обзир узима и писменост становништва, здравствено стање, слободу говора, удруживања и кретања, спровођење социјалне правде и заштиту од дискриминације по основу расе, вјерског или етничког поријекла и бројне друге аспекте. Историјски развој примарног социјалног законодавства почиње с Уговором о Европској заједници из 1957. године, који је као општи циљ промовисао социјални напредак и веће стопе запослености, ближу сарадњу у унапређивању услова за живот и рад, омогућио једнаке плате за жене и мушкарце (за исте послове), већу струковну и географску мобилност кроз примјену Европског социјалног фонда, те слободно кретање радника с правом боравка, социјалне сигурности и недискриминације у запошљавању.

 Прве деценије развоја европских интеграција је обиљежила laissez-faire фаза, пошто се сматрало да ће процес економских интеграција сам по себи утицати на ток социјалног развоја. Посебан подстрек социјална политика ЕУ је добила током 1980-их из страха да ће јединствено тржиште имати користи само за власнике капитала, а не и за раднике, што производи и нове социјалне ризике. У случају Западно-европских земаља, ове промјене се најчешће описују као промјене од индустријских ка пост-индустријским друштвима. У случају друштава Централне, Источне и Југоисточне Европе ове промјене су прво описиване као пост-социјалистичка трансформација, да би се данас, као и у Западној Европи, више посматрале у контексту неколико кључних и међусобно повезаних процеса: либерализације, глобализације, информатичке револуције, демографског старења и промјена у породичним односима и функцијама. Као резултат ових промјена и социјалних ризика за раднике, а под утицајем француских социјалиста, заговарана је већа „социјална димензија” европске интеграције. Посљедица тога је усвајање Јединственог европског акта 1986. године, који уводи социјални дијалог на нивоу Уније. Нешто касније, 1989. године усвојена је Повеља о основним правима радника (тзв. Социјална повеља), на основу које је 1992. године уз Уговор из Мастрихта донесен посебан Споразум о социјалној политици (тзв. Социјални протокол), који је 1997. године уврштен у Уговор из Амстердама. Овако дефинисана социјална политика постаје дио „Лисабонске стратегије” (2000-10), која по први пут уз економске циљеве поставља и циљеве социјалне кохезије. Ову стратегију је 2010. године замијенила „Европа 2020 – стратегија за паметан, одржив и инклузиван раст”. С циљем хармонизовања заједничких политика између држава чланица, успостављен је „Отворени метод координације”.

Држава благостања, каква је у Западној Европи постојала у другој половини ХХ в. обиловала је различитим програмима подршке незапосленима. Међутим, крајем ХХ в. у готово свим развијеним државама мијењају се социјалне политике. Издашну државу благостања постепено замјењује систем који подстиче рад и чини га исплативим, те радним ангажманом условљава социјалне програме126. Неки аспекти социјалне искључености своје коријене имају у самом процесу образовања и његовим исходима, недовољним квалификацијама и неадекватним знањима и вјештинама (квалификације нису прилагођене потребама тржишта рада). У Европској унији не постоји јединствен образовни систем (осим хармонизованог болоњског система високог образовања).

Графикон 1.14: Раст БДП по становнику према реалним оквирима, ЕУ28 за период 2001−1015. Промјене исказане у % за три типа држава према развијености

Образовне политике су предмет усаглашавања преко Отвореног метода координације. Промјене које се одвијају унутар ЕУ мотивисане су како жељом да се повећају животни изгледи свих, тако и потребом да привреда ЕУ остане конкурентна у условима глобализације и повећане међународне конкурентности. Због тога се као показатељ финансијског сиромаштва узима доходак нижи од 60% националне медијане по потрошачкој јединици, а стопа ризика од сиромаштва представља удио особа са оваквим приходом у укупном становништву. У 2008. години стопа ризика од сиромаштва у ЕУ27 износила је 16.5%, с тим да је праг ризика од сиромаштва у Данској и Њемачкој био готово 4 пута виши него у балтичким земљама. Такође је важно сагледати и колика је дубина сиромаштва, односно колико су приходи сиромашних удаљени од дефинисане линије сиромаштва. На нивоу ЕУ дубина сиромаштва је у 2008. години износила 22%, што значи да су сиромашнима у просјеку потребни за толико виши приходи како би изашли из сиромаштва.

У Србији је дубина сиромаштва износила 23.6%, а највећи јаз (од 32.3%) забиљежен је у Румунији. Материјална депривација или ускраћеност у задовољењу животних потреба представља важну димензију сиромаштва и социјалне искључености јер указује на шире материјалне аспекте квалитета живота. Док се у Луксембургу, Шведској, Холандији, Данској и Финској мање од 10% становништва суочава са материјалном депривацијом, у Пољској, Летонији и Мађарској са таквим проблемом се суочава око трећина популације, а у Румунији и Бугарској половина. Стопе ризика од сиромаштва незапослене популације на нивоу ЕУ27 пет пута су више у односу на запослене. Ризике од сиромаштва повећавају и дуготрајна незапосленост, нестабилност запослења или прекиди у каријери које жене врше у животним фазама рађања и подизања дјеце. Поред тога, ови облици неадекватне укључености на тржиште рада повећавају и ризике од сиромаштва касније, у старости, због тога што не обезбjеђују адекватну основу за пензије. Пензија се, међутим, показује као релативно добра заштита од ризика сиромаштва, јер пензионери имају значајно мању стопу ризика од укупне неактивне популације. Ниско образоване особе изложене су већим ризицима незапослености, али и неповољнијим условима запослености, јер често обављају ниско плаћени, повремени рад и сл. Због тежег запошљавања и неповољних форми запослености, особе ниских квалификација су изложене и вишим ризицима од сиромаштва. Стога стицање адекватних знања и вјештина постаје нужан предуслов квалитетнијем запослењу и изласку из сиромаштва. Због уоченог значаја образовних постигнућа у смањењу ризика од сиромаштва, у ЕУ се прати рано напуштање школовања међу младима (18−24), односно напуштање образовног система прије стечене средњошколске дипломе.

Социјална политика на нивоу ЕУ је превасходно регулаторна, док се редистрибутивна улога социјалне политике и даље остварује на нивоу држава чланица. Међу 35 поглавља acquis communautaire три имају посебну и непосредну важност за Европски социјални модел: Друго поглавље које се тиче слободног кретања људи, деветнаесто, које се тиче социјалне политике и запошљавања и двадесетосмо, које се односи на заштиту потрошача и здравље. Велики значај има „Европска социјална агенда 2005−10”. Агенда се фокусира на стварање услова за обезбјеђивање послова и једнаких могућности за све, при чему управо модернизација тржишта рада треба да омогући сваком појединцу да осјети шансе које пружа конкуренција и технолошки напредак. Европска социјална агенда посебно потенцира инвестирање у људски капитал и социјалну кохезију, коју посматра као активно учешће свих у друштвеном и привредном животу, борба против маргинализације и сиромаштва. Такође, у Лисабонској стратегији се каже да ће ”Унија постати најконкурентнија и најдинамичнија економија на свијету, заснованa на знању, способна да оствари одрживи економски раст с више квалитетних радних мјеста и већом социјалном кохезијом”. Реализација овако оптимистично постављених циљева подразумјева и проширење интереса ЕУ с макроекономске политике и политике запошљавања на шире подручје социјалне политике и борбе против социјалне искључености, при чему је било веома важно усагласити идентичну методологију за њену обраду, познату као „Индикатори из Лакена”. ЕУ је данас много више укључена у питања социјалне политике него икада прије. Ова област је кроз Лисабонску агенду дошла у средиште интересовања ЕУ и интегрисана је у питања свеукупног економског развоја. Лисабонска стратегија покушава да нађе излаз из наглашеног конфликта између тржишне Европе и социјалне Европе, с обзиром да под утицајем глобалних тенденција долази до прожимања карактеристика социјалне тржишне привреде и (нео)либерализма. Историјска, а не само економска, конкурентност ЕУ у глобалним токовима суштински зависи од тога какав ће бити њен социјални лик. На основу прегледа постојећих законских одредби, видљиво је да су најважнији помаци у области социјалнe политике ЕУ остварени у седам области. Слободно кретање радника је проширено на студенте, пензионере, бивше послодавце и самозапослене, али су се проблеми са примјеном слободе кретања људи понављали, посебно у случају држављана трећих земаља, а радници из других држава чланица и даље немају потпуно једнака социјална права свуда у ЕУ. У домену поглавља Здравље и безбједност на раду, донијета су упутства која уводе општи оквир за здравље и безбједност у свим главним секторима, посебна правила за одређене индустрије, као и за заштиту здравља и безбједности хонорарних радника. Услови за рад су проширени низом мјера која укључују упутства за одређене категорије: труднице, једнака права за запослене на привременим пословима и стално запослене, као и одредбе којим се дефинишу радно вријеме, доказ радног односа и родитељско одсуство. Конслутовање радника је дефинисано упутством које успоставља општи оквир за информисање и консултовање запослених чак 30 год након његове иницијативе, а једнакост жена и мушкараца је загарантована кроз плате и једнак третман на радном мјесту (2002), при чему је терет доказивања са запосленог пребачен на послодавца. Након додавања опште клаузуле о недискриминацији у Амстердамском уговору, ЕУ је усвојила неке од најнапреднијих прописа у свијету који регулишу једнакост на радном мјесту (без обзира на етничко или расно поријекло), као и недискриминацију на основу религије, инвалидитета, година старости и сексуалне оријентације. У сегменту запослења, активности ЕУ укључује обавезе да свака чланица представи национални акциони план за запослење на основу којег Комисија и Савјет износе необавезујуће препоруке које воде ка формирању Европске службе за запошљавање (EURES), мреже јавних агенција за запошљавање, синдиката и организација послодаваца, како би се промовисало прекогранично регрутовање незапослених.

На основу ових примјера, како наводи Хикс, социјално законодавство на европском нивоу је далеко од традиционалне социјалне политике благостања, у којој је држава надлежна да обезбиједи социјално осигурање, здравствену његу, образовање и становање. Ове кључне редистрибутивне моћи остају у надлежности националних управа, па је социјална политика на нивоу ЕУ доминантно регулаторна, сачињена тако да да рјешава тржишне поремећаје, радије, него да редистрибуира средства између послодаваца и запослених или сиромашних и богатих. Најразвијеније области социјалне политике ЕУ су социјална сигурност, права радника на рад у иностранству, здравствени и безбједносни стандарди, као и стандарди о сигурности производа. Одредба о социјалној сигурности радника у иностранству повећава ефикасност тржишта рада као дијела јединственог тржишта, док здравствени, сигурносни и стандарди за производе смањују цијену, информисаност потрошача, а негативне ефекте процеса производње пребацују на здравље радника. Цијена ових стандарда дијели се између произвођача и потрошача, а користи имају потрошачи и идустријски радници, па су и трошкови и користи дјелимично разнолики. У одређеним областима регулаторни режим ЕУ тежи да буде волунтаристички, а добар примјер је социјална политика, за коју се каже:

Неоволунтаризам важи за тип социјалне политике који настоји да учини што више уз минималне измјене националних јавних политика, представљајући на тај начин алтернативу за прекомјерно или никакво регулисање. Неоволунтаризам омогућава државама да изађу на сцену са заједничким стандардима. Он представља кочницу пракси европских држава благостања да креирају снажна, законски спроводљива, статусна права и обавезе за појединце и организоване колективитете  (Стрек, ).

Према Гиденсу, социјални модел спада у основне разлоге постојања ЕУ и према његовим наводима, истраживања показују да Европљани, у цјелини гледано, социјалну бригу и заштиту сматрају кључним елементима у свом животу и зато је социјални модел кључни дио „европејства“. Према њему, приоритетан задатак је одржавање зоне мира у и око ЕУ, а он тек треба да се оствари када је ријеч о балканским земљама. У тумачењу основних разлика унутар појединих социјалних модела на тлу Европе, он полази од Госте Еспинг-Андерсена који „говори о три основне врсте „социјалног капитализма“. То су нордијски, заснован на високим порезима и широким могућностима запошљавања које обезбеђује сама социјална држава, конзервативни или корпорацијски (Њемачка, Француска, Италија), заснован углавном на доприносима од плата и либерални или англосаксонски, у Великој Британији и Ирској, који је претежно „резидуални“ облик социјалног система с мањим опорезивањем и политиком која је усмјеренија на социјална питања. Тим врстама које је Еспиг-Андерсен идентификовао додата је и четврта – медитеранска (Шпанија, Португалија, Грчка), која се, такође, заснива на прилично ниском опорезивању и у великој мери зависи од породичне помоћи. Данас би, вероватно, требало да им придодамо и пету врсту, посткомунистичку, која се односи на земље бивше Источне Европе које настоје да изграде социјалне системе западног типа. У стварању своје типологије Еспиг-Андерсен је обилато користио „трилему услужне привреде“-појам који су први формулисали Торбен Иверсен и Ен Рен.

Та „трилема“ је главни разлог, што су се три социјална система раздвојила, која је он идентификовао, јер она ограничавају меру у којој се у оквиру њих може применити заједничка политика. То значи да је у савременој економији немогуће истовремено остварити уравнотежен буџет, низак ниво економских неједнакости и висок ниво запослености. Владе могу да у одређеном тренутку буду успешне у остваривању два од три циља, али не и сва три. Различите врсте система постоје делом и због тога што су у њима заступљене различите комбинације тих циљева (Гиденс 2009:23-24).

Социјални модел се може квантификовати кроз повезивање најважнијих показатеља о одрживом развоју сваког друштва. За многе људе, основна идеја одрживости фокусира се у великој мјери на исцрпљивање ресурса. Други сматрају да одрживост покрива и (неповратно) загађење, очување природе и других аспеката животне средине. Неки укључују аспекте квалитета људског живота, људског благостања. Током протеклих тридесет година су написане бројне дефиниције одрживости и одрживог развоја. Многе од њих имају једну велику заједничку ставку: да преживе – да је намијењено људима − да дуго траје. Иако се дефиниције могу разликовати оквирно, сада је широко прихваћено мишљење да одрживост обухвата све три горе наведена елемента. Тако одрживост за нас, људска бића, представља људско благостање; окружење, екосистем у којем живимо, односи се на благостање животне средине, а економија, која нам омогућава да радимо, креира економско благостање. Три основне вриједности благостања: људско, животне средине и економско, нису независне већ су повезани и веома зависне. Компромиси између ова три елемента не могу бити прихваћени, јер се одрживост само може постићи када су сва три елемента постигла ниво одрживости. Основни принципи на којима почива одрживост се могу описати као јединство међугенерацијске једнакости која подразумијева солидарност међу свим људима данас, међугенерацијског капитала који не треба оставити сљедеће генерације „празних руку” исцрпљивањем постојећих ресурса и загађењем животне средине дате земље и принципа предострожности, који полази од тога да у случају недовољне информисаности, треба повећати опрезност и испитати све ризике. То значи да одрживост није само савремени или идеолошки проблем. Одрживост утиче на све нас и стога захтијева одговарајућу акцију свих нас. Стога, прикладне су двије дефиниције одрживости које су прихватиле међународне институције:

концепт одрживог развоја представља даљу разраду о блиским везама између економске активности и очувања природних ресурса. То подразумијева партнерство између екологије и привреде, у оквиру које је кључни елемент наслијеђе ресурса животне средине која није „претерано” умањена (ОЕЦД, 1990)

 И друга дефиниција (Свјетска банка, 1992) наглашава да „Одрживи развој подразумијева заснивање развојних и еколошких политика на поређењу трошкова и користи и на пажљиву економску анализу која ће ојачати заштиту животне средине и довести до повећаног и одрживог нивоа благостања“. Индекс социјалне одрживости (SSI индекс) је исказан први пут 2006. год. и има за циљ исказивање степена који је друштво достигло на свом путу ка „одрживом друштву”, а које је дефинисано као: друштво које задовољава потребе садашње генерације, које не компромитује способност будућих генерација да задовоље своје потребе и, то је друштво у којем човјек има могућности да се развије као слободна личност у добро избалансираном друштву и у хармонији са окружењем134. Тренутно, овај SSI индекс укључује 21 индикатор, груписан у 7 категорија распоређене у три благостања (подиндекса): људско (1−9) животне средине (10−16) и економско (17−21). Због суштинског значења одрживости, нe постоји могућност исказивања цјеловитог SSI индекс као средње вриједности, па ћемо ова три подиндекса изразити појединачно за сваку регију, а на основу вриједности припадајућих показатеља у оквиру сваке од седам категорија. Подинекс људског благостања се састоји од три стуба. Први су основне потребе, које подразумијевају довољност хране, воде и санитарне услове. Довољност хране се дефинише као доступност барем минималног нивоа дијететске енергије за сваку особу. То је један од најосновнијих услова за правилан развој људи.

 

5. Основе регионалне политике ЕУ

Регионална политика је једна од најстаријих заједничких политика. Већ 1958. године основана су два фонда: Европски социјални фонд и Европски фонд за смјернице и гаранције у пољопривреди. Усљед првог таласа проширења, основан је Европски фонд за регионални развој (1975). Његов главни циљ је била прерасподјела буџетских средстава у најсиромашније регије. Кохезиона (регионална) политика је започела развој пројеката успоставе јединственог европског тржишта и утврђена је у Јединственом европском акту из 1986. године 1992., заједно с економском и монетарном унијом и јединственим европским тржиштем, постала је један од главних циљева Европске уније, утврђеним Уговором из Мастрихта. Тим уговором је основан Кохезиони фонд за подршку у подручју политике заштите животне средине и саобраћаја у најмање развијеним регијама ЕУ.

5.1 Регионална политика: зашто и колико то кошта?

Политика привредног и социјалног повезивања (Economic and Social Cohesion) једна је од финансијски најважнијих заједничких политика ЕУ и на њу се троши трећина укупног буџета ЕУ. Осмишљена је за смањење привредних и социјалних разлика између држава чланица ЕУ помагањем регионалног развоја. Због тога, кад се говори о регионалној политици ЕУ, треба имати на уму да није ријеч само о регионалном развоју у ужем смислу ријечи, него о настојању да се постигне повезивање на нивоу ЕУ смањивањем постојећих разлика у степену развоја између свих регија. Уз назив регионална политика (Regional Policy) користи се и назив кохезиона политика (Cohesion Policy), а оба се односе на политику чији је циљ солидарност и смањивање разлика које су одувијек постојале, а продубљују се након стварања заједничког тржишта и увођења заједничке валуте или су настале током провођења неких других заједничких политика ЕУ. Регионална политика ЕУ најважнији је инструмент за постизање кохезије и подразумијева прилагођавање новим кретањима те реструктурисање великих размјера (развој инфраструктуре, смањивање незапослености, подстицај индустрије и свих облика дјелатности) како би се побољшала конкурентност локалних привреда и тиме изједначиле неједнакости у развоју регија ЕУ.

Остварење социјалне и економске кохезије промовисано је као циљ још Римским уговором, у чијем Члану 2 стоји да „Заједница има за циљ да успостављањем заједничког тржишта унапређује складан, уравнотежен и трајан привредни развој у цијелој Заједници”. У члану 67 се предвиђа постојање „Европске институционе банке која има задатак да доприноси уравнотеженом и складном развоју заједничког тржишта. У том циљу она помаже давањем зајмова и гаранција на непрофитабилној основи и финансира програме за развој мање развијених региона”. Члан 158 предвиђа „складан развој Заједнице који као посебан циљ има смањење разлика у степену развијености различитих региона, а Чланом 159 се предвиђа „координација политика држава чланица ради постизања складног развоја Заједнице”. И поред ових прокламованих високих циљева, разлике и сада постоје и увећале су се, а само стварање заједничког тржишта није аутоматски довело до складног и уравнотеженог економског развоја Уније. Регионалне разлике је требало смањити ради нормалног функционисања ЕУ као цјелине. Настанак ове политике се веже за 1965. годину када је Европска комисија представила у свом извјештају и први пут најавила формирање једне регионалне политике, чији циљ би била помоћ неразвијеним регионима и спречавање неконтролисаног ширења урбаних центара. Наредне године је предвиђено формирање структурних фондова из којих би се финансирале акције и програми регионалне политике, а 1967. године формирана је Дирекција европске комисије, која је требало да формулише основе регионалне политике. Установљени су основни принципи о планирању регионалног развоја и вођењу акција помоћи регионима који:

• Заостају у развоју,

• Граничним регионима,

• Регионима са високом стопом незапослености и

• Неразвијеним индустријским регионима.

Током седамдесетих година, државе чланице су дошле до закључка да се регионални проблеми могу најбоље рјешавати на комунитарном нивоу, много боље него на националном. Разлике с обзиром на стандард, посебно су постале видљиве након приступања Грчке (1981), Шпаније и Португала (1986), а уједињењем Њемачке (1989) појавило се још једно велико подручје (бивша Источна Њемачка) с великим привредним и структурним проблемима. Привредно најзаосталија подручја ЕУ с 15 чланица била су: југ Италије, дијелови Ирске, Грчке, Шпаније и Португала, Корзика, Сардинија, француски прекоморски територији, удаљени шпански и португалски отоци. У вријеме мандата предсједника Жака Делора, 1988. године је усвојен план којим је значајно реформисана регионална политика. Том реформом одређени су принципи и циљеви регионалне политике, а предвиђено је 33% средстава из буџета за регионални развој. Према одредбама Уговора из Нице из 2007. у Савјету ЕУ, одлуке које се односе на кохезиону политику, доносе се квалификованом већином гласова. Одбор регија те Привредни и Социјални одбор имају савјетодавну улогу у поступку доношења одлука на подручју регионалне политике. Националне структуре, односно државна, регионална и локална тијела имају велику улогу при изради регионалних развојних планова и главни су носиоци провођења програма и пројеката који се суфинансирају из буџета ЕУ. За правилно и ефикасно вођење регионалне политике, била су неопходна значајна финансијска средства и зато су формирани структурни фондови. Европски фонд за регионални развој (ЕФРР), основан 1975. године, из кога се финансирају улагања у инфраструктуру, инвестиције с циљем стварања нових радних места, локални развојни пројекти и помоћ средњим и малим предузећима. Европски социјални фонд (ЕСФ), основан је 1957, а оперативан од 1960. године, финансира: програме смањења броја незапослених улагањем у људске ресурсе кроз едукацију и укључивање незапослених и сиромашнијих група у оквире групе запослених. Кохезиони фонд (КФ) формиран је с циљем омогућавања свим државама чланицама улазак у европску монетарну унију и прихватања евра као домаће валуте. Он помаже у рјешавању проблема из области животне средине и саобраћајне инфраструктуре у државама чланицама чији је БДП испод 90% просјека ЕУ. Када се говори о регионалној политици ЕУ, не може се избјећи помињање и других политика ЕУ које се дотичу овог питања. Пољопривредна и регионална политика преклапају се својим акцијама у доста случајева. Један од циљева регионалне политике је и развој пољопривредних региона у стагнацији. Циљеви Пољопривредне политике139 постављени у Римском уговору другачије су формулисани од циљева регионалне политике, с тим што су намјера и очекивани резултат исти. Те активности су финансиране из фондова из којих се финансирају и активности пољопривредне политике. Што се тиче односа регионалне политике и политике конкуренције, државна помоћ, иако дефинисана као некомпатибилна са заједничким тржиштем, у неким одређеним случајевима је дозвољена. А то је случај када она представља помоћ за унапређење економског развоја подручја на којима је стандард изузетно низак или у којима постоји висок степен незапослености. У својим периодичним извјештајима, састављеним на темељу статистичких података Евростата140, ЕК испитује стање регионалних разлика. Два важна показатеља развијености неке регије, бруто домаћи производ по глави становника (БДП) и стопа незапослености, врло су неравномјерно распоређени у ЕУ. Статистички подаци прикупљају се на нивоу административних јединица NUTS1, 2 и 3 (Номенклатура територијалних статистичких јединица-Nomenclature des unites territoriales statistiques). То је геокодски стандард ЕУ који се користи у статистичке сврхе и помоћу које је направљена подјела Европе на административне регионе. Овај стандард обухваћа само земље чланице ЕУ. Ознака NUTS кода почиње са два слова која се односе на дотичну државу. Поддивизије, мање административне јединице државе, су означене са наредним кодом, бројем. Свака наредна мања административна јединица државе, такође, добија свој број у оквиру претходно наведених кодних ознака. Сваки бројчани код почиње са бројем 1, а 0 се ставља у виши ниво. У случају да постоје више од девет административних јединица кодирање се наставља са великим словима абецеде. Евростат је дефинисао постојећа три нивоа NUTS према броју становника:

• NUTS 1 − од 3 до 8 милиона становника

• NUTS 2 − између 800 хиљада и 3 милиона становника

• NUTS 3 − од 150 до 800 хиљада становника

До 2003. године постојали су и нивои NUTS 4 и NUTS 5, који су тада преименовани у ЛАУ (local administrative units – LAUs). Свака држава користи онолико нивоа колико јој је потребно. Луксембург, на примјер, има само први ниво, док Мађарска у оквиру нивоу NUTS 1 има три главне регионалне јединице.  Ево ипримјера Њемачка:

• DE7: Хесен Као највиша административна јединица Њемачке- NUTS 1
  • DE71: Дармштадска регија је сљедећи ниво- NUTS 2
    • DE71E: Ветераукрајс − Крајс је трећи ниво- NUTS 3

Подаци засновани на NUTS класификацији су темељ за утврђивање регија које заостају у развоју и подобне су за коришћење средстава Структурних фондова и Кохезионог фонда (eligible regions). Већ од самих њених почетака, регионална политика темељи се на претпоставци да су регије у средишту ЕУ у предности пред онима на периферији. Због сложености система коришћења Структурних фондова, постојала је могућност да се нове чланице ЕУ суоче с проблемима код коришћења структурних фондова због недовољно припремљених установа и структура потребних за њихово коришћење те недостатка оспособљених кадрова у њима (тзв. ниска апсорпцијска способност). Због тога је ЕУ већ и прије њиховог приступања увела посебне предприступне програме чији је циљ постепено прилагођавање институција држава кандидата за чланство у ЕУ: PHARE (јачање институција, улагања у регулаторну инфраструктуру те улагања у привредну и социјалну кохезију), ISPA (пројекти у подручју заштите животне средине и саобраћаја) и SAPARD (пољопривреда и рурални развој). Циљ ових програма није био само конкретно пружање помоћи, него понајприје успостављање потребних система за коришћење средстава ЕУ-а, „учење” правила и увођење нових прописа, како се не би догодило да нова држава чланица након приступања ЕУ не успије искористити средства која су за њу предвиђена. Од 2007. те програме је замијенио јединствени предприступни програм IPA (Instrument for pre-accession). IPA је нова ријеч која је ушла у наш рјечник, међутим мали број људи зна шта заиста значи и шта стоји иза ње. Боље информисани знају да је то фонд који се састоји од пет компоненти, од којих двије БиХ − Република Српска може одмах да користи и то оне за унапређење институционалног капацитета и за прекограничну сарадњу, а остале три компоненте намијењене регионалном, руралном и развоју људских ресурса када испунимо неке институционалне услове и један врло важан политички − да постане земља кандидат.

Највећи дио средстава намијењених регионалном развоју потрошио се у регијама чији је БДП нижи од 75% просјека ЕУ, а циљ је побољшање инфраструктуре те развој економских и људских потенцијала тих регија. Свих 27 држава чланица у својим мање развијеним регијама могу користити средства намијењена иновацијама и развоју, одрживом расту и образовању уз посао. Мањи дио средстава се троши за прекограничне и међурегионалне пројекте сарадње. С циљем рјешавања специфичних проблема, ЕУ је успоставила тзв. регионалне иницијативе које се финансирају из структурних фондова. У том оквиру постоји неколико програма који су подложни промјенама, а најпознатији су:

• INTERREG − за прекограничну, транснационалну и међурегионалну сарадњу,

• URBAN − намијењен је одрживом развоју градова и градских подручја,

• LEADER − намијењен је развоју села путем локалних иницијатива.

 Кључну улогу у провођењу регионалне политике има Европска комисија. Она одобрава стратешке програме, прати њихово провођење, судјелује у изради програмских докумената те надзире провођење и начин коришћења одобрених средстава. Осим што је предлагач расподјеле средстава у оквиру програмских седмогодишњих раздобља (буџетски период), Комисија одобрава програме финансирања састављене у државама чланицама, у складу са предвиђеним средствима. Савјета ЕУ и Европски парламент на приједлог ЕК, а након тражења мишљења Привредног и социјалног одбора те Одбора регија, утврђују укупна средства за седмогодишње раздобље, задатке, циљеве и начин рада фондова за додјелу помоћи, те правила која се на њих примјењују. У ЕК за регионалну политику и финансирање развоја у државама чланицама, задужена је Општа управа за регионалну политику (DG Regio).

При Европском парламенту за регионалну и европску привредну и социјалну кохезију надлежан је Одбор за регионалну политику, саобраћај и туризам, a локалне и регионалне власти у ЕУ представља Одбор регија. Његов циљ је повећање успјешности политика ЕУ. Представници Одбора редовно дају мишљења о регионалној политици и о смањивању социјалних и привредних разлика унутар европских граница. Савјет и Комисија савјетују се с Одбором регија о питањима образовања и политици младих, културе, јавног здравства, трансевропских саобраћајних мрежа, телекомуникације и енергетике, о запошљавању, социјалној политици и заштити животне средине и политици развоја саобраћаја. Европска инвестициона банка је једна од кључних институција које пружају подршку остваривању циљева регионалне политике. Кредитима и зајмовима, EIB помаже развој трансевропских саобраћајних мрежа и енергетике, предузећа чини динамичнијим, шири знања и иновације, штити животну средину и побољшава квалитет живљења у градовима. Мастрихтским уговором (1992.) формирана је институција Комитета региона, као савјетодавног тијела ЕУ, чији чланови репрезентују регионалне и локалне управе. Комитет даје мишљења на своју иницијативу и кад су Савјет министара и Европска комисија дужни да затраже мишљење и то: по питањима која се тичу образовања, културе, јавног здравства, трансевропске транспортне мреже, телекомуникацијске и енергетске инфраструктуре, економске и социјалне кохезије и политике запошљавања. Главне одлуке се доносе на сједницама Савјета министара ЕУ на приједлог Европске комисије и уз сагласност Европског парламента. Циљеви и принципи су више пута мијењани за сваки буџетски период и прилагођавани су околностима и новонасталој ситуацији. За период 1992–2000. било је прописано шест циљева и одобрено 170 милијарди евра или трећина тадашњег буџета:

Циљ 1. Развој и структурне промјене неразвијених региона чији је БДП мањи од 75% просјека ЕУ: Грчке, Португала и Сјеверне Ирске, те Корзика.

Циљ 2. Развој неразвијених индустријских региона у којима је степен незапослености већи од ЕУ просјека, углавном региони с доминатно тешком индустријом у којима је живјело 17% становника тадашње ЕУ.

Циљ 3. Дугорочна борба против незапослености као и професионално оспособљавање младих и незапослених

Циљ 4. Прилагођавање радника промјенама на тржишту. То су били програми којима је финансирана професионална обука запослених.

Циљ 5. Развој пољопривредних подручја. Региони са генерално ниским пољопривредним приносима

Циљ 6. Развој и структурно реформисање слабо насељених региона. Региони са просјечно осам становника по квадратном километру.

Захваљујући средствима добијеним из тих фондова, четири најсиромашније чланице су остваривале годишњи привредни раст у том периоду од по 4% и створено је 2,2 милона нових радних мјеста. Улагања су извршена претежно у научноистраживачки развој, туризам и сектор средњих и малих предузећа. У Данској и Италији је пружена значајна помоћ малим и средњим предузећима у рибљој индустрији. У Грчкој су највећу корист имала мала и средња предузећа из области текстилне индустрије, а корисници из земаља Бенелукса су били региони на чијој територији се налазе национални паркови. За период 2000–2006. била су прописана три циља. Требало је да ти циљеви допринесу економском развоју, повећању запослености, изједначавању шанси за мушкарце и жене и заштити животне средине, а укупни фонд за овај буџетски период је износио 213 милијарди евра.

Циљ 1 – (територијални) Развој и структурна помоћ слабо развијеним регионима. Ту се радило о око 50 региона, у којима је живјело 25% становништва ЕУ са БДП-ом мањим од 75% просјека ЕУ. Око 70% средстава из структурних фондова је потрошено на Циљ 1. То су били региони источне Њемачке, цијела Грчка, јужни италијански региони са Сицилијом и Сардинијом, скоро цијели Португал, Шпанија без Мадрида, Каталоније, Баскије и Арагона, западне и сјеверне области Велике Британије, прекоморске територије Француске и аустријски регион Градишће.

Циљ 2 – (територијални) Помоћ индустријским регионима са великом стопом незапослених и пољопривредним регионима са < 100 ст/км2 и са великим процентом пољопривредног становништва као и рибарским регионима. Они су суочени са друштвено-економским проблемима усљед реформисања и реструктурисања рибарског индустријског сектора и урбаним центрима са великим бројем незапослених, суочених са озбиљним проблемом сиромаштва и са великом стопом криминалитета. У њима живи 18% становништва ЕУ, а 11,5% средстава из фондова намијењено је том циљу.

Циљ 3 – (тематски) Развој људских ресурса и борба против незапослености покривао је територију цијеле ЕУ, осим региона који су обухваћени циљем 1. За циљ је било предвиђено 12,3% средстава из структурних и кохезионоих фондова. Од 2004. године, ЕУ се проширује за још десет држава. Територија ЕУ се повећава за 30%, док се БДП Уније увећава за само 5%. На основу нове ситуације, државе чланице се могу категорисати у три групе. Прву групу чини дванаест најразвијених, другу групу осам држава средњег нивоа развијености и остале земље чији просјечан БДП чини 40% од просјека остатка ЕУ.

Након приступања нових чланица, разлике још веће због укупне слабије привредне развијености свих нових чланица ЕУ, па су многе регије изгубиле могућност коришћења средстава структурних фондова. Тако је било и након приступања нових дванаест чланица због спуштања просјека БДП ЕУ, на којем се темељи систем одређивања регија, које могу користити средства Структурних фондова. Након њиховог приступања, већ постојеће разлике посебно су наглашене јер све оне имају БДП по глави становника битно нижи од просјека ЕУ15, па је и цијели систем регионалне политике битно реформисан како би у наредном финансијском раздобљу могао задовољити веће потребе. Државе чланице ЕУ27 са БДП < 90% од просјека ЕУ су биле: Бугарска Чешка, Естонија, Грчка, Кипар, Латвија, Литванија, Мађарска, Малта, Пољска, Португал, Румунија, Словенија и Словачка. Буџетски период 2007–2013. год. је креиран на основу другачијих циљева, принципа и структурних фондова. Током овог периода око 36% буџета ЕУ (347 милијарди евра) било је намијењено структурним фондовима (ЕФРР, ЕСФ и КФ). Принципи на којима се заснивала регионална политика за овај период су били:

• Програмирање – програми који за циљ имају дугорочни развој, а не пројекти

• Концентрацијa – мањи број програма, који су већег обима и скупљи

• Додавање – фондови ЕУ не замjењују националне фондове, већ их допуњују,

• Партнерство – сарадња свих нивоа власти, од ЕУ до локалног нивоа власти.

Циљеви регионалне политике за период 2007–2013. год. су били:

Циљ 1 – Конвергенција је помоћ неразвијеним регионима чији је БДП испод 75% просјека ЕУ. За овај циљ намијењено је 75% средстава из фондова. Овај циљ требао је да допринесе привредном расту и порасту броја запослених у дотичним регионима. Нарочита пажња се поклањала развоју друштва заснованог на знању, прилагођавању новим друштвено-економским околностина и заштити животне средине, као и јачању капацитета локалних администрација. Финансирао се из свих фондова. То су углавном сви региони нових држава чланица, са изузетком централне Мађарске, Братиславског региона и Прага. Од старих држава чланица, биле су обухваћене јужне италијанске покрајине, већи део Португала и Грчке, Андалузија, Екстрамадура, Галиција и Кастиља ла Манча, као и Корнвол, западни Велс и острво Сицилија.

Циљ 2 – Регионална конкурентност и запошљавање су били против незапослености на нивоу ЕУ, за стимулисање и подстицање конкуренције, отварање нових радних мјеста, адаптацију на друштвене и економске промјене и помоћ регионима који би, да није било проширења, били испод просјека од 75%. Он се финансирао из ЕФРР и ЕСФ. Ту су спадали сви остали региони који нису били обухваћени првим циљем.

Циљ 3 – Прекогранична територијална сарадња региона је интензивирала прекограничну, транснационалну и међурегионалну сарадњу. Овај циљ је представљао допуну претходна два циља. Овдје су били у питању региони који нису покривени првим и другим циљем. Финансиран је из ЕФРР и нудио је заједничка рјешења локалним властима различитих региона, која су се односила на урбани и рурални развој, као и на развој средњих и малих предузећа. Инсистирало се на научном развоју и на друштву заснованом на знању.

Достизање економске кохезије и уравнотеженог привредног развоја, иако постављени као темељни циљеви у оснивачким уговорима, нису у потпуности остварени, упркос значајно уложеном напору. Није могуће пренебрећи историјске, географске и економске условљености са којима се ЕУ суочила и још се суочава. бље 2014−2020. год. главна улагања у ЕУ биће у оквиру кохезионе политике. Пружиће највећи допринос у подршци малим и средњим предузећима (МСП), истраживању и развоју те иновацијама, образовању, привреди с ниским учешћеме угљеника, животној средини, борби против незапослености и социјалне искључености, развијања инфраструктуре за међусобно повезивање грађана ЕУ и модернизацију јавних управа. Улагања у оквиру кохезионе политике у комбинацији са структурним реформама имаће кључну улогу у пружању подршке расту и стварању радних мјеста те у остварењу циљева стратегије „Европа 2020” за паметан, одржив и укључив раст. Изазов ће бити осигурање ресурса који ће се употребљавати најкорисније и најдјелотворније и да се учврсти опоравак и помогне ЕУ да из кризе изађе јача и конкурентнија него прије. Нова кохезиона политика потпуно је усклађена са стратегијом „Европа 2020” и с њезиним главним циљевима у погледу запошљавања и развоја, климе и енергије, образовања те борбе против сиромаштва и социјалне искључености, а повезана је с европским семестром142 и процесом привредног управљања ЕУ.

Уговором о ЕУ за кохезиону политику, утврђен је циљ смањивања привредних, социјалних и територијалних неједнакости, посебно пружањем подршке слабије развијеним регијама. Та је политика током времена помогла унапређењу животног стандарда и економских прилика у регијама ЕУ, побољшавајући вјештине и запосленост, поправљајући приступ регијама, подржавајући изградњу административних капацитета, успостављајући везе између истраживачких установа, универзитета и пословне заједнице, те пружајући услуге малим и средњим предузећима.

Графикон 1.18: Посљедице економске кризе на директне инвестиције у ЕУ. (Извор: Прерађено на основу ESPON)

 Остајући вјерна својим коријенима, кохезиона политика се развијала и напредовала је. У својим раним фазама је та политика била првенствено национално усмјерена, финансирајући унапријед утврђене пројекте у државама чланицама, с тек слабим европским утицајем. С временом су уведена кључна начела попут израде вишегодишњих програма, више стратешког улагања те веће укључености регионалних и локалних партнера. Главнина финансијске подршке у оквиру те политике, досљедно се усмјеравала према слабије развијеним регијама и државама чланицама. Међутим, дошло је до преусмјеривања улагања с инфраструктуре према МСП, иновацијама, иновативнијој политици запошљавања и социјалној политици. То преусмјеравање је омогућено развојем инфраструктуре у државама чланицама уз подршку кохезионе политике у претходним раздобљима. Кад је политика покренута и након проширења 2004, кад су се ЕУ придружиле земље с очитом инфраструктурном празнином, удио улагања у велике инфраструктурне објекте (углавном саобраћај) био је висок. Са стварањем Кохезионог фонда (КФ) у деведесетим годинама прошлог вијека, важније је постајало улагање у заштиту животне средине. Улагање у производни сектор и МСП остало је размјерно стабилно. Међутим, улагање у људе (образовање, запошљавање и социјално укључивање), релативно гледано, лагано је пало. Ипак, улога ЕСФ као инструмента за улагање у људски капитал значајно је нарасла, посљедњи пут као посљедица драматичног утицаја привредне кризе на тржишта рада у државама чланицама.

Регулаторним оквиром за раздобље 2014−20. год. одређен је минимални удио (23,1%) буџета кохезионе политике за ЕСФ, који се као нова мјера намјењује за рјешавање тог питања143. То је важно јер треба осигурати обим улагања у људски капитал, запошљавање, социјално укључивање, јавну управу и изградњу институционалних капацитета неопходних за рад на остварењу циљева стратегије „Европа 2020”. Карта 1.32: Симулација подобности НУТС2 региона у периоду 2014−2020. год. Постоје три врсте региона, од тамнијих ка свјетлијим, а који имају БДП 90%. (Извор: Прерађено на основу ESPON) У оквиру кохезионе политике, подршка је по први пут, посебно кроз ЕСФ, понуђена у осавремењивању и реформи јавних управа и правосудних система у конвергенцијским земљама. Сврха те подршке је побољшање рада, доступност и квалитет јавних служби, олакшано креирање политике на темељу доказа и њезино доношење заједно са социјалним партнерима и цивилним друштвом. На крају, удио ресурса намијењених за техничку помоћ, знатно је нарастао од периода 2000–2006. год., што показује колико је добро функционисање институција важно за квалитетно управљање програмима кохезионе политике. Прилагођавањем улагања нивоима привредног развоја, кохезиона политика ће се прилагодити промјенљивости потреба сваке регије. Ипак, развој те политике није био онолико одлучан колико се то могло очекивати. Све је јасније да дјелотворност кохезионе политике зависи од чврстих макроекономских политика, повољног пословног окружења и снажних институција. Циљеви програма понекад су били нејасни, што је отежавало праћење и оцјењивање успјешности. Одређивање циљева је сложено, а циљеви које су одредиле неке државе чланице нису биле довољно амбициозне. Тиме су ограничени капацитети за оцјену учинка интервенција и могућност да се разумије које су мјере биле најкорисније и зашто. Циљеви кохезионе политике усклађени су са стратегијом „Европа 2020”, а у планирању улагања системски се у обзир узимају релевантне препоруке за поједине земље.

Карта 1.33: Програми међународне сарадње у оквиру ЕФРР у периоду 2014−2020. год. Ван ЕУ ће се улагати у Мадагаскар и Мауританију (Африка) и Француску Гвајану и Суринам (Ј. Америка). (Извор: DG Regio)

Реформисан је и начин на који функционише кохезиона политика, на основу пет главних идеја. Нова кохезиона политика повезана је с процесом привредног управљања ЕУ и с „европским семестром”, с обзиром на то да се улагање у оквиру кохезионе политике не може разматрати издвојено из привредног контекста у којем се предузима. Да би се избјегле неодрживе фискалне или економске политике којима се поткопава успјешност подршке ЕУ током 2014−20. год., финансирање се може обуставити ако држава чланица не поштује препоруке које је добила у склопу процеса привредног управљања ЕУ. Успјешност улагања не смије се нарушавати непоузданим политикама или недовољним регулаторним, административним или институционалним капацитетима. Државе чланице и регије зато морају задовољити низ предуслова који су замишљени тако да се њима осигура слијевање улагања у јасан стратешки политички оквир, којим се осигурава брз пренос права ЕУ. Ово утиче на провођење финансирања за кохезију, а има довољно управних капацитета и поштовања минималних захтјева у погледу, на примјер, антидискриминације, родне равноправности, инвалидности, јавних набавки и државне помоћи. Посебно је важно да се свако подручје улагања обвезно заснива на добро осмишљеној стратегији. На примјер, у саобраћај се ништа не може улагати док се не усвоји свеобухватна национална или регионална саобраћајна стратегија. Слично томе, улагање у подручје истраживања, развоја и иновација треба ставити у оквир „стратегије паметне специјализације”, што укључује поступак развијања визије, препознавање предности у тржишном такмичењу, одређивање стратешких приоритета и искоришћавање паметних политика, како би се за сваку регију постигао максималан развојни потенцијал утемељен на знању. Укратко, пројекти морају слиједити стратегије, а не обрнуто.

Концентрисањем ЕСФ на највише пет приоритета улагања, подупријеће се консолидација остварења и резултата на европском нивоу. Тиме ће се осигурати и јаснија веза с Европском стратегијом запошљавања и интегрисаним смјерницама о запошљавању. Барем 20% буџета ЕСФ намијениће се за подршку социјалном укључивању и борби против сиромаштва и дискриминације. С обзиром на потребу да се хитно почне рјешавати проблем незапослености младих, покренута је иницијатива за запошљавање младих вриједна 6 милијарди евра, којом се осигуравају намјенска средства за помоћ у провођењу програма „Гаранција за младе широм ЕУ”. Тиме се осигурава да свакој младој особи буде понуђено примјерено запослење или оспособљавање у року од четири мјесеца од завршетка школе или престанка запослености. Кад државе чланице и регије осмишљавају своје програме, морају прецизније навести резултате које намјеравају постићи до краја програмског периода. У програмима ће се морати навести како ће предложене активности допринијети остварењу тих циљева те ће се успоставити показатељи успјешности с јасним почетним стањем и циљевима ради мјерења напретка. Ради веће транспарентности и одговорности, сваки ће програм имати оквир за процјену успјешности.

Градови могу имати кључну улогу у оквиру кохезионе политике и у остварењу циљева стратегија „Европа 2020”. Више од двије трећине Европљана живи у градовима. Градови су продуктивни и иновативни те могу бити предводници у постизању паметног раста. С обзиром на разлике у богатству, концентрацију социјално искључених и концентрацију сиромаштва у градовима, они су кључни за савладавање изазова укључивог раста. Због тога се очекује да ће око половине ЕФРР у периоду 2014−2020. год. бити потрошено у градовима. Новом кохезионом политиком се градове жели овластити да сами смишљају и проводе политике које доприносе остварењу циљева стратегије „Европа 2020” тако што је утврђен најнижи износ (5% ЕФРР) за интегрисано улагање у одрживи урбани развој и што је загарантовано да ће градови имати главну улогу у бирању пројеката. По први пут се на нивоу ЕУ, Европским кодексом понашања за партнерство за државе чланице, предвиђа детаљан изведбени план за обраћање партнерима и њихово ангажовање у развијању програма за вријеме провођења програма и током праћења и евалуације. Партнерства би могла бити посебно успјешна у изради развојних стратегија којима управљају локалне заједнице. У новим правилима су садржане и мјере за изградњу капацитета социјалних партнера и партнера из редова цивилног друштва. Укупно посматрано, око 336 милијарди евра додијељено је за националне и регионалне програме у оквиру циља „Улагање за раст и радна мјеста”. Та су средства расподијељена на сљедећи начин: 187,5 милијарди евра ЕФРР, 63 милијарде Евра Кохезионом фонду и 85 милијарди евра ЕСФ, што је више од законом прописане обавезне додјеле од 80 милијарди евра. Приближно 124 милијарде Евра додијељено је за истраживања, развој и иновације, ИКТ, МСП и привреду с малим учешћем угљеника. То је пораст од готово 22% у поређењу с периодом 2007-2013. Већина тог износа финанси ра се из ЕФРР (116,5 милијарди евра), док се остатак финансира из Кохезионог фонда. На националном нивоу су осмишљене стратегије паметне специјализације, како би се убрзао привредни преображај и смањиле празнине у знању.

Неке државе чланице су осмислиле и програме којим се успостављају јасне везе између дигиталне привреде и иновација. На крају, али не мање важно, ново раздобље захтијева снажне механизме управљања и координације на националном и регионалном нивоу како би се осигурала усклађеност између програма, подршке стратегији „Европа 2020” и препорука за поједине земље, те како би се избјегла преклапања и празнине. Кроз кохезиону политику ће се у периоду 2014-2020. год. управљати улагањем једне трећине буџета ЕУ, како би се широм ЕУ остварили циљеви раста и нових радних мјеста те смањиле привредне и друштвене неједнакости. На нивоу ЕУ она је и највећи инвестициони инструмент за остварење циљева стратегије „Европа 2020”. Кроз њу се осигуравају највећи доприноси у бројним подручјима, укључујући подручја подршке МСП, истраживањима, развоју и иновацијама, улагању у квалификовану и конкурентну радну снагу, борбе против незапослености и социјалне искључености, прилагођавању на климатске промјене те заштити животне средине. Пошто су привредни модели показатељ макроекономског успјеха, процјењује се да ће до 2030. БДП у тим земљама бити више од 3% изнад нивоа који би се могао очекивати без те политике.

Фотографија 1.22: Музеј Лувр у Паризу, један од најпознатијих и највећих европских музеја који има збирку од 400.000 предмета. У предњем плану стаклена пирамида кроз коју се силази у огромни хол из којег се иде у један од три крила музеја: Денон (десно), Сули (право) и Ришеље (лијево на слици). Овај комплекс је био краљевско сједиште, а музеј је од 1793. Најпознатија слика је Мона Лиза и због великих гужви, у задње вријеме није дозвољено фотографисање.

5.2 Проширење на југ: изазови или расплет?

Гдје су границе ЕУ, а шта је њена периферија? Прецизних одговора на ова питања нема, али се на основу података Eurostat за 2011. види да ЕУ има 507 милиона становника, али и 504 милиона комшија. Они живе на њеном ободу од Арктика до Алжира, у четири дјелимично повезане цјелине. „Центар“ цијеле регије смо ми-Западни Балкан или Југоисточна Европа (1), „Исток“ представљају земље бившег СССР без централно-азијских република (2), на „Југу“ је Афро-азијско медитеранско подручје (3), а „Сјевер“ представљају Фарска острва и Гренланд, Норвешка и Исланд су дио EФTA (ту су још Швајцарска и Лихтенштајн) и не сматрају се периферијом (вјероватно због достигнутог економско-социјалног нивоа развоја и припадности западној цивилизацији). Комшилук, сусједство или ЕУ периферија је разноврсна у сваком погледу: економски, социјално, културно и природногеографски. Односи Европе са својим комшијама нису ни статични ни униформни и били су веома промјенљиви током задњих деценија. Главни изазови са којима се данас суочава Европа се рефлектују на ово подручје у различитим елементима и препознају се као: међународна конкурентност, утицај климатских промјена, енергетска сигурност, демографско старење, биодиверзитет, али и цивилизацијска различитост.

Карта 1.33: ЕУ и периферија: Балкан, Исток, Медитеран и Атлантик. (Извор: Прерађено на основу ESPON

Утицај ЕУ у њеном комшилуку се смањује, а дио проблема са њене периферије се премјешта у „њено двориште“. Савремене односе између ЕУ и њене периферије можемо посматрати у свјетлу различитих економско-политичких модела свијета, при чему поларизација „богати Сјевер-сиромашни Југ“ то представља поједностављено. Чини нам се да је примјерена и Фукујамина опсервација о суштинском постојању два свијета: историјском и постисторијском. Он сматра да је унутар постисторијског свијета главна линија интеракције између држава економска и стара правила политичке моћи губе релевантност. С друге стране, историјски свијет је опхрван различитим религиозним, националним и идеолошким конфликтима, чији интензитет зависи од појединих земаља. Граница између ова два свијета брзо се мијења, а ова два свијета одржавају одвојену и паралелну коегзистенцију са релативно ниским степеном интеракције. Додирне тачке су енергетски ресурси и радна снага, у најширем смислу тржиште. Овдје је јасна алузија на ЕУ (као на постисторијски свијет) и периферију (историјски свијет). Ово нарочито важи за „Југ“ у којем се политичке страсти, изазване „Арапским прољећем“ не стишавају, а посљедице (егзодус становништва) се преливају у Европу. И у домену економских односа дошло је до промјена, успостављају се нови партнерски односи, али се и поправљају макроекономски показатељи „периферије“ док ЕУ већ 15 година стагнира. Овај тренд појачава опоравак бивших совјетских држава након њиховог економског слома у 1990- им, али и снажног раста у медитеранским земљама, нарочито Турској. То потврђује и укупни БДП по глави становника „периферије“, који је 1994. износио само 2000 USD, већ 2011. је био на 8000 USD годишње. Једно од главних економских питања су енергенти, јер је то од кључног значаја за сигурност Европе и њен развој. ЕУ се сусреће с два проблема, недостатком довољне количине јефтиних и еколошки прихватљивих енергената и борбом против аерозагађења (смањењу емисије штетних гасова). ЕУ нема довољну количину властитих енергетских извора, а неке од највећих свјетских резерви се налазе на њеној периферији (Сјеверно море, Сибир, сјеверна Африка и Блиски Исток), осим на Балкану. Зависност енергетских извора од угљоводоника (нафта, плин) повећава емисије гасова стаклене баште, а коришћење нуклеарне енергије се сматра недовољно безбједном и многе земље су због тога ушле у phase out. Стога, територијална сарадња, кроз приближавање европских региона и сусједних територија, могу створити обострану корист, јер постоје јаке везе које су обликоване различитим историјским и културним утицајима европских регија и сусједства, нпр., Данска са Фарским острвима и Гренландом, земље централне Европе са земљама источне и југоисточне Европе, Шпанија, Француска и Италија са земљама сјеверне Африке, Велика Британија са земљама Блиског Истока. То укључује многе спорне територије и мноштво мањинског становништва, које са њиховим различитим економским и демографским потенцијалом представља комплексан мозаик у коме нема ни једноставних геополитичких рјешења, а без тога и дугорочног мира и хармоничног развоја, који прeдставља conditio sine qua non. У економском погледу, постоји јасан интерес од добрих веза ЕУ и периферије, заснован на партнерским односима, а који се може исказати и учешћеме ових тржишта у европском са: 7,5% у промету робе, 7% ваздухопловних веза, 15% европске помоћи за развој, 30% ЕУ имиграната, али и трећина европског енергетског тржишта. Односи ЕУ са „периферијом“ су од кључног значаја за њену енергетску стратегију, јер ће енергетска зависност ЕУ до 2025. достићи 65%, а у домену гаса 80%.

Карта 1.35: Највеће свјетско налазиште земног гаса у Барентсовом мору, плиновод ће бити завршен 2016. год. (Извор: http://www.hydrocarbons-technology.com)

Европа је углавном окружена извозницима енергије, а са изузетком Норвешке, све земље ЕУ и ЕФТА морају да увозе енергију. Док је Русија имала највећи укупни енергетски извоз у 2011, Алжир, Саудијска Арабија, Ирак, Кувајт, УАЕ и Азербејџан су имали највећи извоз енергената у односу на сопствене потребе. Данас, европске земље које производе енергију или служе као транзитне земље, на сличан начин зависе од тржишта европских потрошача, док знатан раст тражње за енергијом очекују земље Медитерана у наредним деценијама. Периферија је важно тржиште за ЕУ, јер у погледу трговинских и тржишних прилика представља 11% од потенцијалног раста тржишта Европе за наредну деценију. Улога ЕУ у трговини са свим дијеловима периферије је у паду. Разлог је снажна трансформација привреда на периферији ЕУ, које карактерише специјализација и висока конкурентност. Прије 50 година ЕУ је била углавном окружена земљама извозницама нискоакумулативних производа (рударство, пољопривредни производи и дјелимично енергија), док је ЕУ извозила производе и услуге високе вриједности.

 Данас су државе чланице ЕУ окружене земљама које углавном извозе енергију, а тек неколико земаља има извозни фокус на текстилној индустрији и представљају све већу директну конкуренцију овим секторима унутар ЕУ (Турска, Мароко). У демографском погледу постоје значајне разлике између ЕУ и перфиреје. Те разлике су видљиве и између појединих регија (посебно између Истока и Југа), при чему просјечна старост становништва и стопе природног прираштаја представљају огромну разлику и вјероватно, извор нових миграција и политичких нестабилности. Такође, постоје велике разлике и у животним условима унутар и између држава, урбаних и руралних подручја, али постоје и политички ризици и нестабилност у неколико земаља (Украјина, Либија, Сирија, Ирак, Израел). Јужна периферија има много израженији демографски потенцијал од ЕУ, што је потенцијално тржиште за европске робе и услуге, али и тржиште радне снаге унутар ЕУ.

Исток карактеришу неповољни демографски трендови, пад броја становника и убрзан процес старења, али и раст великих градова. Негативан тренд је видљив у Молдавији, Белорусији и Украјини које показују пад у већини демографских показатеља, док развој Русије оптерећује неравномјеран размјештај становника (у европском дијелу живи 80% становништва). У периоду између 1994-2009. године, Русија је имала пад броја становника за 11,9 милиона, углавном због негативног природног прираштаја, мада је имиграција (углавном припадници руске мањине из бивших совјетских република, али и економски мигранти с Кавказа и централноазијских држава) и умањила тај губитак на 6,7 милиона становника. Сјеверна подручја, сеоске средине и гранични региони су претрпјели најизраженији губитак становништва. Међутим, Москва и Санкт Петерсбург биљеже раст, као и главни градови Бјелорусије и Украјине. Молдавија има изражену емиграцију, углавном у Турску и ЕУ. Генерално, Исток има неповољну демографску структуру и већина великих градова се налази на коридору југозапад-сјевероисток. Москва је мегалополис са више од 11 милиона становника и доминантан је град у овом дијелу свијета. Санкт Петербург има 5, Кијев 2,8 и Минск 1,9 милиона становника. Већи градови су главни извори привредног развоја, запошљавања и образовања, и у њима је очекивано трајање живота више него у унутрашњости ових држава. Сировинска база ове регије је импозантна, Русија има 32% свјетских утврђених резерви природног гаса, 12% резерви нафте и 10% истражених резерви угља. То је изузетно значајан снабдјевач горива за цијелу Европу. Руске фирме имају по трећину власничког удјела у енергетским фирмама балтичких држава, а које 100% природног гаса и нафте увозе из Русије. Поред тога, постоје ресурси нафте и гаса у Туркменистану и Азербејџану. Бјелорусија има велике наслаге соли калијума, неметала и тресета. Доњецки басен је најважнији угљени басен у Украјини, која је богата рудама уранијума, гвожђа и никла, а резерве сумпора се сматрају највећим на свијету. Сјеверне дијелове Русије154 карактерише екстрактивна индустрија, мали број становника и висок БДП по глави становника (становништво сконцентрисано у малобројним урбаним центрима). Главнина послова је везана за прерађивачку индустрију, посебно нафту и гас, нпр у Ненецији, прерада нафте и гаса представља око 99% укупне индустријске активности. Највеће урбани центри су Архангелск, Мурманск, Петрозаводск и Сиктивкар155. Главни природни ресурси су велике наслаге нафте и гаса, али и ријетких материјала и дрвета. У Баренцовом мору се налазе велике резерве нафте и гаса, посебно поље Штокман, али и Тиман-Печорски басен. Остали региони са великим налазиштима нафте и гаса су Јамалија (више од 90% производње природног гаса у Русији данас) и Ненеција. Мурманска област заузима високо мјесто у смислу минералних резерви, а полуострво Кола је богато налазиштима, фосфора, титанијума, апатита, никла, нефелина и других ријетких метала.

Картодијаграм 1.19: Највећи извозници (плаво) и увозници (црвено) нафте и гаса. (Извор: ESPON)

Густина путне мреже је знатно већа у близини границе са ЕУ и у том погледу, најзападнији региони Украјине и Белорусије су упоредиви са балтичким државама. У домену густине жељезничке мреже и квалита превоза, Украјина се издваја међу земљама Истока. У Русији су најважнији жељезнички чворови унутар Московске и Курске области. Генерално, жељезнички саобраћај је прилично развијен у централним и јужним регионима европског дијела Русије, гдје је и густина насељености већа. Доступност сјеверних региона Истока није на завидном нивоу. Квалитет и ефикасност саобраћајне инфраструктуре (оба правца: сјевер-југ и исток-запад) омета регионалну интеграцију у региону Балтичког мора. Исток је, до увођења санкција Русији 2014. представљао глобално важног трговинског партнера за ЕУ, јер је Русија била њен трећи трговински партнер. Главни извоз из ЕУ у Русију су били индустријска роба, услуге и пољопривредни производи, а Русија је највише извозила нафту и гас у ЕУ. Она је нудила могућност за компаније из ЕУ да организују своју производњу на територији Русије и да остваре интензивну производњу са нижим трошковима за радну снагу, него у ЕУ, при чему су њемачке компаније имале највећу корист од тога (BASF, Siеmens, Folkswagen, Adidas, Deutche Bank). Након 2014. ова привредна сарадња је доведена у питање, а општи ниво сарадње између ЕУ и Русије је на ниво из доба „хладног рата“.

Најмногољудније европско сусједство је Југ са 285 милиона становника. С обзиром на ниску просјечну старост становништва и традицију, предвиђања указују на веома значајан демографски раст до 2025. када би број могао бити око 340 милиона, а 460 ако се укључи Арапско полуострво и Ирак. Ове разлике указују на велике могућности у домену развоја тржишта, али и радне снаге. Овакав демографски раст се понекад описује као фаза „демографског поклона”, током које држава има користи од великог броја младих који могу допринијети развоју своје земље. Ову фазу развоја карактерише одсуство већих издатака за здравствену и социјалну заштиту, које долазе са старењем становништва. Највећи градови у овој регији су Каиро (18), Истанбул (14), Aлександрија (4,5) и Тел Авив (3,6 мил. ст). Прије „Арапског прољећа 2010“ у сјеверној Африци су постојале јасне назнаке о демографској транзицији и убрзаном расту урбанизације, која би до 2025. требала достићи 75%. Југ задовољава 1/3 потреба ЕУ за нафтом, 1/4 потрба за гасом и обезбјеђује њихов транзит из других регија у Европу. Међутим, ЕУ је, такође, главно тржиште за сјеверноафричке произвођаче енергената, који 70% производње нафте и 90% гаса извозе у ЕУ.Близина, али истовремено и значајна различитост између ЕУ и њене периферије, може се најбоље видјети на најужем дијелу између Европе и Африке. Само 15 км дијели Гибралтар од Марока, али јаз у БДП по глави становника је 7:1. Мароканска економија постаје све отворенија и све већи број шпанских фирми се отвара у сјеверном Мароку од средине 1990-их. Истовремено, више од 500.000 Мароканца се преселио у Шпанији између 1998. и 2008. године, постајући растућа конкуренција у бројним секторима који су стратешки за обје обале, од туризма до текстилне индустрије. Повећање доступности је један од кључних изазова које треба превазићи уколико се жели постићи већа интеграција између Европе и овог подручја, јер у великим дијеловима ове регије, повезивање на главне транспортне мреже (друмски, жељезнички и ваздушни) је прилично ограничено само на уски приобални појас, осим Израела, у којем је саобраћајни систем изнад ЕУ просјека.

Због великог економског заостајања, политичке нестабилности и одсуства ЕУ перспективе, данас на Балкану расте ЕУ скептицизам. Величина појединих земаља и њихове географске посебности, политички статус уз историјско наслијеђе, значајно отежавају економску интеграцију. Tрговинска размјена унутар ЦЕФТА је значајно релаксирала цијелу регију (Србија остварује 10 пута већи обим од Албаније) и представља добар увод у мирнији развој ових држава. Овај регион нема довољно инвестиција, при чему „стране директне инвестиције“ (СДИ) су од изузетне важности. Најкраће речено, остаци вриједности старог система су недовољни, грађански ратови су деградирали инфраструктуру и индустрију, приватизација друштвених добара је изведена на лош начин, а застарјеле технологије је потребно иновирати. За период 2008-2012, просјечно годишње учешће прилива СДИ у БДП је било од 3% у БиХ до 8% у Албанији, а у Црној Гори 20%. У Бугарској, која је ступила у ЕУ 2007., прилив СДИ представљао је 31% БДП у односу на 6% у 2000. Ова регија представља мало тржиште на којем је финансијска криза имала веома негативан утицај, а која није велики произођач енергије. Ипак, ова регија се налази на раскрсници енергетских путева из руске и каспијске области ка Европи. Генерално, због индустријске инфериорности и општег нивоа урбанизације, ове земље су мање енергетски зависне од земаља ЕУ. Балкан има потребу за инвестицијама у транспортни систем, при чему саобраћајни коридори, посебно путеви регионалног и међународног значаја, су ограничени и потребно је побољшање да се достигну европски стандарди у брзини и безбједности. Потврда тога је недостатак аутопутева у Босни и Херцеговини, Црној Гори и у Албанији. Земље нису добро повезане ни жељезницом, а потребу за реконструкцијом има 80% укупне жељезничке мреже БиХ. Регионални чвор је Београд (једини има стабилну националну авиокомпанију и аеродром са прометом преко 2,5 милиона путника годишње) и перспективу унутар EU TEN-Т (мрежa брзих пруга), због продужетка брзе пруге од Будимпеште до Београда, а потом до Солуна и Атине-Пиреја. Постоје назнаке и о градњи брзе пруге Сарајево − Београд, преко Добоја, Тузле и Зворника.

Карта 1.36: Статус појединих држава Западаног Балкана 2014. год. у процесу придруживања ЕУ: започети преговори (зелено), кандидати (жуто) и потенцијални кандидати (црвено). (Извор: http://ec.europa.eu)

У политичкогеографском погледу, све државе регије имају парламентарни облик државне власти, вишестраначје и различит ниво демократизације институција. Све владајуће елите изражавају јасну оријентацију према ЕУ интеграцијама, а статус држава кандидата имају Црна Гора, Србија, Албанија и БЈР Македонија, а потенцијални кандидати су Босна и Херцеговина и Косово*. Вриједност БДП по глави становника је 2013. у ЕУ27 износила 25.700 евра, а изражена у стандарду куповне моћи (БДП СКМ)159 12.970 Евра. На Западном Балкану те вриједности су од 28% до 40% ЕУ просјека, па је јасан и наш економски положај и могућности. Црна Гора има најмању популацију, али највиши БДП по становнику и ниску стопу незапослености. Србија има највећу популацију и највећи привредни потенцијал. БДП је растао 6% годишње у периоду 2003-2008. год, али је раст пао на 1,2% између 2008-2012. год. БДП по становнику представља само трећину просјека ЕУ-а, а стопа незапослености износила је 24% радне снаге 2012. године. Бивша Југославенска Република Македонија има популацију мало већу од 2 милиона становника. Њезин БДП је растао 5% годишње у периоду 2003-2008. године те 2% током наредних година. Стопа незапослености је врло висока (31%), а БДП по становнику сличан је оном у Србији (35% просјека ЕУ). Потенцијалне државе кандидати имале су БДП по становнику између 23% и 30% просјека. Албанија је имала најнижу стопу незапослености (14%) која је још увијек битно изнад просјека ЕУ, док су стопе у Босни и Херцеговини (29%) и Косову (35%) биле значајно више од просјека. Само једна од 6 држава (Албанија) има стопу запослености изнад 50% за популацију у доби од 15–64 године (у ЕУ ниједна држава чланица нема стопу испод 50%). У Босни и Херцеговини ова стопа је била само 40% 2012. године, а на Косову је било запослено мање од четвртине радно способног становништва. На овом нивоу друштвено-економског развоја земаља „Западног Балкана“, овај процес иде веома споро, па је ЕУ формирала специјално дизајниран фонд за ову намјену IPА, који представља важан инструмент и помоћ у домену достизања постављених циљева у процесу придруживања. Предуслов за добијање статуса кандидата за БиХ, поред политичких циљева („Сејдић-Финци“) и усвајања механизма координације (усаглашавање на европском путу: кантони − ентитети − БиХ) је имплементација и сета реформских закона. У процесу придруживања ЕУ, овим државама су на располагању била четири финансијска инструмента: PHARE, ISPA, SAPARD и CARDS инструмент, који су од 2007. gодине замјењени са једним претприступним инструментом IPA. Финансијски оквир овог фонда у временском раздобљу (2007–2013) је био 11,4 милијарди евра. Фондови ЕУ су установљени да би земље кандидати које се приближавају чланству у ЕУ брже постигле онај ниво демократског и економског развоја и степен социјалне сигурности које су сталне земље чланице морале да достижу низ година или деценија.

Табела 1.8: Преглед вриједности БДП СКМ 2009−2013. год. (Извор: Eurostat)

Главни циљеви IPA су пружање циљане помоћи државама кандидатима и потенцијалним кандидатима за чланство у ЕУ:

• помоћ у јачању демократских институција и владавине права

• реформа државне управе

• спровођење економских реформи

• поштовања људских права, као и права мањина и родне jеднакости

• развој грађанског друштва и унапређењу регионалне сарадње

• допринос одрживом развоју и смањењу сиромаштва.

Имплементација овог програма је у складу са принципом концентрације, а основни документ који одређује приоритете и намјену IPA средстава је Вишегодишњи индикативни плански документ (Multiannual Indicative Planning Document – MIPD). Ово је документ Европске комисије и припрема се посебно за сваку земљу потенцијалног кандидата и кандидата за чланство у ЕУ. Документ се припрема у консултативном поступку са надлежним институцијама владе земље корисника IPA. Документ дефинише приоритете по појединачним областима, као и финансијска средства за спровођење утврђених приоритета током три буџетске године. Први документ који се израђује у процесу програмирања је Вишегодишњи индикативни финансијски оквир (Multi-annual Indicative Financial Framework, MIFF), који је дефинисала Европска комисије и показује индикативну расподјелу IPA средстава по земљи кориснику и по компонентама. То је табеларни приказ који покрива трогодишњи период и образлаже критеријуме намјене средстава, у зависности од потреба, апсорпционог и управљачког капацитета земље корисника. Просјечна вриједност БДП по становнику за западни Балкан је 2010. износила 2.724 Евра, а према подацима UNDP, БДП у БиХ је 3.287, а у РС 3.020 Eвра. Према подацима Владе РС, током 2010. покривеност увоза извозом је износила 57,2% и економски раст је износио 16%). Узимајући у обзир просторну дистрибуцију ових параметара, уочава се врло лоша позиција брдско-планинских регија, прије свега Сарајевско-романијске, Фочанске и Требињске регије. Ово је генерална оцјена за све брдско-планинске просторе цијеле регије у којима је веома мала густина насељености (нема економског волумена за одрживи развој), наглашена је емиграција и неповољна старосна структура, а уз неадекватну инфраструктуру и доминацију примарног привредног сектора (екстензивна пољопривреда и шумарство) и удаљеност тржишта (урбани центри), овим регијама пријети демографско пражњење.

Табела 1.9: Стандарди општег развоја према регијама у БиХ/РС-Индикатори 1 (Извор: Мутабџија на основу Regional Disparity Assessment, UNDP BiH, 2010)

Видљиво је да су подаци о запослености (20,6%), незапосленост (33.9%) и индексу сиромаштва (20,1%) на нивоу Републике Српске незадовољавајући, а посматрајући регионални распоред ових параметара, уочава се забрињавајући тренд. Слично је и са другом групом индикатора.

Табела 1.10: Стандарди општег развоја према регијама у БиХ/РС-Индикатори 2 (Извор: Мутабџија на основу Regional Disparity Assessment, UNDP BiH, 2010)

                Постоји 0,6% домаћинстава без примања; 37,9% их има само један извор прихода, док 61,5% домаћинстава има два или више примања. Основни показатељи животног стандарда, као што су: плате (386 Евра), просјечни мјесечни трошкови (748 Евра), прикључак на канализациону мрежу (33,8%), а водоводну мрежу (89,8% домаћинстава) нису задовољавајући. Чак 47 особа/1000 становника су расељене или избјегле особе, што додатно отежава општу социјалну и економску слику о Републици Српској. Према економској активности током 2013, најдинамичнији сектори су били Трговина (12,2%), Пољопривреда (9,7%) и Прерађивачка индустрија (7,8%). Раст БДП (0,9%) је био успорен због еконоимске кризе у цијелој Европи и номинално је износио 8,6 милијарди КМ, буџет владе 2 милијарде КМ, буџетски дефицит око 5% (препорука ЕК елементарне непогоде161 причањавају огромне штете комерцијалним газдинстава (углавном у низијским теренима), а број малих газдинства је неадекватан (брдско-планински простор). Посљедица је економско назадовање великог броја пољопривредних произвођача и увоз хране, као једна од највећих ставки у цјелокупном увозу. Стратешким програмом развоја пољопривреде и руралних подручја Републике Српске за период 2015-2020. година одређено је 6 стратешких циљева162 који требају унаприједити цјелокупну област пољопривредне производње и руралног развоја. Стога, све стратегије привредног развоја су у функцији побољшања животних услова цјелокупног становништва, а тиме и стабилног развоја. Да би се ти циљеви остварили, неопходно је испунити бројне предуслове. За очекивати је и захтјев за усклађивање територијалне организације БиХ-РС према „NUTS класификацији“ која важи у свим земљама ЕУ (упоредивост података као основа политике регионалног развоја). На нивоу Републике Српске је озбиљан проблем неуједначен развој свих регија, а прије свега неравномјеран размјештај становништва. Суштински, унутар РС могу се јасно издвојити двије регије, и то не исток и запад, већ густо насељени сјевер (низијски терен) и ријетко насељени југ (брдско-планински терени). Граница је изопхипса од 500 м н/в. Просјечна густина становања у Републици Српској износи 56 ст/км2 , у брдско-планинским регијама око 20 ст/км2 , а у низијским предјелима (Посавина и Семберија) око 150 ст/км2 .

Карта бр. 1.37: NUTS 2 класификација БиХ (Извор: ESPON 097/2005)

Слични су односи и са другим економско-географким показатељима, па се успостављање регионалне политике у Републици Српској поставља као најважнији циљ, а све мјере ове политике изискују огромна средства и дугорочно планирање (због честих и исцрпљујућих избора, планови развоја се посматрају краткорочно). С обзиром на неповољне економскогеографске показатеље за РС/ БиХ, NUTS класификација ових простора би требала поћи од сљедећих претпоставки дa је БиХ ниво NUTS1, а да су ентитети (РС-ФБиХ) ниво NUTS 2. Ове претпоставке задовољавају основне критеријуме:

1. Демографски

• Више од 800.000 становника

1. Социо-економси:

• Демократски изабрана власт (НС РС, Парламент ФБиХ)

• Одговарајући буџетски оквир (Владе РС и ФБиХ)

Међутим, све мезорегије РС не задовољавају критеријуме за ниво NUTS 3.

Табела 1.11: Република Српска − основни географски подаци

Р. бр.	Регија	км2	Бр. стан.	ст/км2	Бр. општина	Бр. насеља	NUTS ниво
А	Република Српска	24617	1326991	53,9	62	2622	2
1	Бања Лука	8977	597532	66,6	21	1164	3
2	Добој	3120	237898	76,2	8	550	3
3	Бијељина	3349	290724	86,8	12	513	3
4	И. Сарајево	3082	76569	24,8	9	150	?
5	Фоча	2335	51499	22,1	5	90	?
6	Требиње	3754	72769	19,4	7	155	?

                               Извор: Мутабџија на основу РЗС РС

Претходна табела пружа јасну визију о највећим недостацима овакве регионализације Републичког завода за статистику РС. Прије свега, то је недовољан број становника у свакој регији као минимум за NUTS3 ниво (150.000). Стога, могућа регионализација РС на статистичке регионе би могла изгледати овако:

Табела 1.12: Могућа регионализација Републике Српске на NUTS3

Р. бр.	Регија	Центар регије	км2	%	Бр. стан.	%	ст/км2	NUTS ниво
А	Република Српска	Бања Лука	24617	100	1326991	100	53,9	2
1	Поткозарје	Приједор	2180	8,9	160453	12,1	73,6	3
2	Бањалучка	Бања Лука	6797	27,6	437079	32,9	64,3	3
3	Добојска	Добој	3349	13,6	237898	17,9	71,0	3
4	Бијељинска	Дрина	3082	12,5	290724	21,9	94,3	3
5	Херцеговачка	Пале-Фоча- Требиње	9209	37,4	200837	15,1	21,8	3

Извор: Мутабџија, на основу РЗС РС

Општи географски подаци о овако дефинисаним регијама би задовољавали основне критеријуме за издвајање NUTS3 регија чији називи се вежу, углавном за назив центра регије. У нашем случају то асоцира одмах и на привелегован статус тог града, односно, запостављање осталих дијелова регије. Сматрамо да су ови хидролошко-историјски називи примјеренији. Разлог за измјене у бившој регији 1 лежи у потреби да се избалансира величина највеће и економски највиталније јединице Бања Лука са осталим регијама и да се афирмише значај Приједора, који је због гравитационе снаге Бања Луке, остао у сјени (саобраћајна инфраструктура, индустрија, образовне институције). Регије 4, 5 и 6 је неопходно фузионисати у једну цјелину, искључиво због задовољења минималног броја становника дате регије (150.000). Ово је најкомплекснија и најслабија карика у регионалној структури Републике Српске. То је велики, слабо насељени брдско-планински простор са лошом инфраструктором и одсуством доминантног гравитационог центра, поларизован на три рубна града. Назив регије је више историјско-демографска одредница која је шира од самог географског појма и не би требала представљати сметњу, с обзиром на поријекло становништва Сарајевско-романијске и Горњедринске регије. Овај назив је, вјероватно, једина заједничка нит између три удаљене и функционално недовољно повезане географске регије: Сарајевско-романијске, Горњодринске и Херцеговачке. Називи осталих NUTS3 регија (хидроними) у најећој мјери одражавају и регионални идентитет, јер не постоје општеприхваћени географски називи за ове цјелине. На овај начин се избјегава негативни ривалитет између појединих градова: Бања Лука–Приједор, Бијељина–Зворник, Источно Сарајево–Пале, Фоча–Требиње. Двадесетпет година након претходно проведеног Пописа становништва у БиХ (1991), демографска основа, економска структура, просторно-функцијске везе, а посебно урбани односи у овим регионалним центрима су значајно промијењени и та реалност се треба препознати, а будући просторно-функцијски и економски процеси прецизније и чвршће водити. Овдје мислимо на измјене и допуне Просторног плана Републике Српске у домену територијалне организације локалних самоуправа (спајање или дијељење појединих општина), као и инвентивнију политику регионалног развоја. Ово се односи на лоцирање сједишта републичких институција и јавних предузећа у центрима NUTS3 (независно од локалне политике), афирмацији инструмената за подстицај привредне активности у брдско-планинском подручју, при чему основни критеријум за дефинисање неразвијених општина треба бити демографски. Важно је напоменути да је Република Српска створила претпоставке за настанак потпуно нових градова (Источно Сарајево је прије рата био скуп неколико приградских насеља-села, а данас је то потпуно нови град са 26.710 становника и потпуно новим стамбеним фондом и урбаном инфраструктуром), − 207 − неки градови су релативно мање (Приједор и Добој), а неки више (Бања Лука и Бијељина) напредовали у домену институционалне и инфраструктурне доградње у односу на 1991. Поједини градови су афирмисали своју природну и културно-историјску баштину (Требиње, Теслић, Вишеград) и постали су значајни регионални туристички центри. Високо образовање се показало као успјешан генератор локалног развоја (Пале, Фоча), док Јахорина, као афирмисана туристичка дестинација, још увијек није постала „мотор“ развоја планинског туризма у Републици Српској.

Карта 1.38: Република Српска-могући нивои NUTS3 класификације регија

5.3 Регионализам: одговор на сепаратизам или…?

Недовољна јасноћа појма регион и његова употреба у различитим научним гранама и научним школама преноси се и на регионализам, а који се може сматрати као чињеница постојања региона у држави са приородним, привредним, социјалним и етнокултурним разликама. У регионализму је важно да становништво неког региона прихвата да је то и његова отаџбина. При томе, становништво одређеног региона је тијесно повезано економски, а прије свега духовно и културно, чак и ако старосједиоци или њихови потомци, живе у другим регионима државе или ван ње. Понекад регионализам тумаче као приступ разматрању и рјешавању економских, социјалних, политичких и других проблема са тачке гледишта интереса и потреба одређеног региона. Регионализам се користи углавном у односима разних друштвених процеса (економска диференцијација простора, покрет за етничка права, децентрализација државног уређења, међудржавни савез сусједних региона). Регионализам се може посматрати и као политички или идеолошки покрет. Одговара дефиницији регије као једног корпуса, људских, културалних, језичких или других обиљежја која се оправдано трансформишу у политичке захтјеве за већим или мањим степеном аутономије. Да се регионализам, у политиколошком смислу, може схватити као појам који означава неку врсту покрета за политичко-правно признање веће или мање аутономије спецфичних заједница и њихових територијалних јединица власти, увјерава нас и Скратон који регионализам дефинише као „залагање за такве облике владавине који допуштају и подстичу развој домородачке културе и институција унутар региона са посебном јурисдикцијом и која обухвата пренос суштинских политичких и правних надлежности на регионалне власти, са мање од пуног суверенитета, али више од пуких административних функција”164. Ипак, доминантан је географски аспект регионализма. То је један од основних приступа и принципа научног познавања просторног диференцирања и интегрисања, развојног усмјеравања, планирања и уређења географског простора. Ове ставове је најбоље објаснио Милован Радовановић, један од водећих српских географа друге половине прошлог вијека, који је сматрао да „концепцијским решењима регионализма у конкретном географском простору, посебно је значајна улога геополитичких и геостратегијских циљева и доктрина. На основу битних одређења географског простора и унутар њега интеракције природних и антропогених подсистема, генерише се процес међусобног интегративног и дифернцијалног деловања природно-географских и друштвено-историјских појава. Из овакве интеракције је током историје дошло до настајања, растакања и реинтегрисања регионалних целина различитог типа и ранга, од политичког, етногеографског, културногеографског, просторно-функционалног, геополитичког, геостратегијског, транс-регионалног до мултинационалног.”

Стога, данас у условима све дубље поларизације човјечанства на основама природногеографске и регионалне условљености, еколошке угрожености, цивилизацијске инкомпатибилности, економске и технолошке неразвијености, геополитичке конфронтираности, а уз распадање неких историјски преживјелих макрорегионалних интеграција и оживљавања нових антагонизама, поново у први план долазе географски чиниоци, географска логика и географске законитости. У условима овако веома сложених и тешко предвидљивих збивања, препознаје се регионализам као један од основних приступа и принципа познавања, организовања и „уређења” Свијета. Тиме он задобија не само глобалну свеобухватност, него и дугорочно управљачку усмјереност коју диктирају водећи центри и асоцијације политичке, економске и војне моћи. Према томе, регионализам је на макро и мезорегионалном нивоу, по логици приступа и аспирација, задојен не само рационалним и хуманим потребама и циљевима интегративног и интеррегионалног развоја, него мање или више израженим претензијама политичке, економске, културне и војно-стратегијске доминације. Таквом регионализму уопште нису стране идеолошке премисе и параметри које у неким случајевима супротстављања моделованој сфери доминације, добивају ултимативну, арогантну и агресивну конотацију и дјеловање, покривајући се хуманистичком фразеологијом и медијском кампањом. И тако се данас регионализам у реалном географском и друштвено-историјском процесу, више него икад раније, експонира и практично просторно и функционално организује и дјелује у веома сложеном дијапазону, од валоризације природно-географског и еколошко-географског садржаја и склопа географског простора, преко просторно-функционалне организације, регионалног развоја и регионалног планирања до политичко-географског, етнографског, макроекономског, геополитичког и геостратегијског моделовања  територије и акваторије, људи и народа, комуникацијских система, производних потенцијала, карактера и облика политичког живота и организације. Такав регионализам је данас на дјелу у свим размјерама, од локалног до глобалног, с тим што у његовој комбинаторици партиципира такав репертоар поступака, моделских и практичних рјешења, који захтијевају препознавање у свим оним ситуацијама у којима доминирају критеријуми политичког, националног, економског и стратегијског интереса. Сви ови појавни облици геополитичког наличја регионализма, виђени су на простору бивше Југославије, прије свега у доминантно српском етничком простору. Из свега наведеног, закључује се да у новијој људској историји регионализам представља значајну страну у познавању људских заједница и територија. Према Тошићу, постоји погрешно тумачење појам регионализација, као широкообухватног појма који нема јединствено значење, па тако „поједини аутори за политичку и политичко-економску регионализацију користе термин регионализам. Често се говори о „отвореној” или „затвореној” регионализацији, тј. о регионалном повезивању на економској основи или пак успостављању тјешњих политичких веза. У том смислу, регије се чешће групишу у регионалне системе. Политичкогеографски гледано, државе могу бити повезане у (кон)федерални систем, или пак, могу бити делови међународних правних организација.”

 Све чешће, регионализам се посматра и као интегрални приступ у регионалном развоју, регионалном планирању и регионалном управљању, чију онтолошку и гносеолошку основу чине географска стварност и географска логика, географски и друштвено-историјски процеси, растућа развојна диспропорција и неусаглашеност политичких и економских циљева, па се доживљава као „приступ познавању екумене, субекумене и анекумене и као принцип (критеријум) функционалне, политичке и цивилизацијске организације и диференцијације географског простора и људских заједница, регионализам извире из објективне стварности и вечитог човековог настојања да ту стварност просторно и организационо обликује према својим потребама и развојним циљевима. Зато су регионализму иманентне и објективна и субјективна дијалектика, системски приступ, детерминистичко тумачење одређених услова и појава, али истовремено и стохастичка анализа сложених географских и антропогених система”. У претходним ставовима су разрађене тенденције европског регионализма који се гради на основама актуелних политичко-географских, геополитичких, економских и цивилизацијских констелација. Очигледно да је „нови регионализам” у Европи постављен у вријеме блоковске подијељености и осталих дијаметралних разлика између некадашње Европске заједнице и земаља бившег Источног блока. Чак и у условима тако крупних, макрорегионалних подјела и односа, примијењен је принцип релативне хомогености обиљежја и назнаке два супротна процеса. У првом реду, основни тренд или „main stream” новог регионализма се огледа у процесу ширења ЕУ на исток континента, а процес проширења или „enlargement” је постао темељни циљ европске политике. Муњевито распадање Источног блока и Совјетског Савеза, из темеља је потресло нови европски регионализам и наметнуло многа веома тешка питања и непознанице. Појам Европе се нагло сузио са континенталне релације „од Атлантика до Урала” на земље ЕУ, чланице ексклузивног клуба Дванаесторице, Петнаесторице, Двадесетпеторице, Двадесетседморице, Двадесетосморице, а сутра?

Други процес унутар европског регионализма тече у смјеру атомизације државног територија на националне регије, тј. сепаратизме. Овај процес добива на интензитету са повећањем националне самосвијести појединих европских народа, а без обзира на њихов географски положај (западна, јужна или источна Европа), степен економског развоја, при чему су то високоразвијене чланице ЕУ са БДП>20.000$ (Велика Британија, Шпанија, Италија, Француска, Белгија) или пак недовољно развијене државе са БДП< 5.000$ и које су далеко од статуса ЕУ чланице (регије Балкана, Кавказа или Придњестровља). То је процес који се једнако одвија унутар, доминанатно, хришћанских етничких заједница (католичких, протестантских или православних). Поједини футуролози, али и институти предвиђају да ће у наредних десет година бити формирана чак 21 нова држава на територији Европе!

Они предвиђају да ће највеће промјене доживјети Шпанија, за сада нема уставног основа за референдум, и да би се издвојиле Каталонија, Баскија и Андалузија. Слично би прошла и Велика Британија, од које би се одвојила Шкотска (неуспио покушај 2014.), Велс и Сјеверна Ирска. У могуће нове државе убрајају се Корзика и Сардинија, али и Јужни Тирол у Италији. Указује се и на промјене које могу да задесе Западни Балкан − самосталност Косова, Републике Српске, Трансилваније. На територији бивших чланица СССР, самосталност би могле стећи Чеченија, Јужна Осетија, Абхазија, Придњестровље, Нагорно-Карабах. Слично је са Курдистаном и Сјеверним Кипром. Ово је мали дио европских мањинских народа који нису остварили своју националну идеју, нису постали нација јер нису створили државу. Према Лудвигу, такви народи су: Аромуни, Баски, Бретонци, Феринжани, Фризи, Гагаузи, Галицијци, Гуанчи (Канари), Каталонци, Корни и Мани, Корзиканци, Лужички Срби, Окситанци, Реторомански народи, Сами, Сардинци, Синти и Роми, Шкоти и Велшани. Као етничке мањине, издвајају се: Албанци у сусједним државама, Аости (Франкопровансали), Jeрмени у дијаспори, Данци и Нијемци у Шлезвигу, Алзашани, Гаели, Грци у сусједним државама, Хрвати у Аустрији, Јужни Тиролци, Мађари у сусједним државама, Македонци у Бугарској и Грчкој, Нијемци у источној Европи, Пољаци и Литванци као насљедници некадашњег двојног краљевства, Руси у сусједним државама, Рутени и Украјинци у карпатској регији, Сјеверни Ирци, Словаци у Мађарској, Словенци у Аустрији и Италији, Швеђани у Финској, Турци у Бугарској, Угро-фински народи у Русији. Ипак, највише је у фокусу Белгија. Одмах након избора 2010. на површину је избио стари сукоб који никад није био разријешен и који дијели Белгију на два дијела – онај између франкофонских Валонаца (југ) и Фламанаца који говоре холандски (сјевер). Дошло је до блокаде државне реформе која је требала регулисати статус фламанских општина у околини главног града земље Брисела у којем живи велики постотак франкофонских Белгијанаца. Иако је Белгија увела федерализам као кључни елемент консоцијацијске демократије још 1993, то је било прекасно због проблема који сежу још из 1860-их година. 

Табела 1.13: Познавање страних језика у ЕУ: прва колона је % грађана којима је ово матерњи језик, а у другој је % грађана који се служе званичним језицима ЕУ. (Извор: http://ec.europa.eu/ eurostat)

Ипак, охрабрујућа чињеница за ЕУ је да она функционише на три нивоа: националној, наднационалној и регионалној и да управо овај трећи ниво може јачати, поставши још значајнији фактор у повећању кохезије унутар ЕУ. То потврђује и способност грађана ЕУ да се служи неким од главних језика. Тако, нпр., сваки други грађанин ЕУ се служи енглеским језиком, иако их тек 13% овај језик сматра матерњим. Такође, њемачки језик је матерњи за 18% грађана ЕУ, а тим се језиком служи сваки трећи њен становник.

Фотографија 1.23 Катедрала Santiago de Campostela у истоименом граду кoja је гробно мјесто апостола Јакова и представља завршетак једног од три средњевјековна света пута (Jerusalem, Rim, Camino de Santiago). Описао jу је Паоло Коељо у свом ходочашћу (Дневник једног чаробњака) и катедрала се налази под заштитом UNESCO.

6. ЛЕД, ДУХОВНОСТ И СКРОМНОСТ ИСТОКА

Источна Европа је гранична регија, понајвише од свих осталих. То се огледа вишезначно, од унутрашње границе унутар саме Русије на европски и азијски дио, до трансконтиненталног положаја између Европе и Азије. Ова регија је микс различитих култура и изразитих диспропорција, јер Русија је огромна и за Европске оквире. Дубље значење има цивилизацијски појам границе, између католика на западу, те православних и муслимана на истоку. Присутан је и дневно-политички дискурс по којем је исток инфериорнији, технолошки и културолошки, а самим тим, запад је пожељније мјесто за живот. Несумљиво да има много елемената који могу указивати на различит ниво економског развоја, квалитета живота и уређености појединих држава, али наш циљ је објашњење и стреотипа који владају у савременим геополитичким односима, а који се кроз регионално-географске иницијативе препознају у свакодневном животу. Источна Европа није ни компактна територија, највише је то у природногеографском погледу, а понајмање у политичко-географском и културолошком изразу. Данас многе од ових држава желе да апстрахују географску реалност и желе бити дио сусједних регија. И овде су отворена питања граница и јасног дефинисања регије, али то питање није само географско, већ геополитичко у најширем смислу. Слично и на Балкану, Хрватска и Словенија желе бити дио Централне Европе и не бирају средства да то остваре. Да видимо које су граничне регије на западу.

Карта 2.15: Карта Источне Европе (Извор: www.google.com/map)

Дио Јужне Европе је југоисток, на којем евидентно, постоји појмовна контрадикторност између Југоисточне Европе (цијело Балканско полуострво са Грчком, Бугарском и Румунијом) и Западниог Балкана (бивша Југославија – Словенија + Албанија) који указује на да постоји и Источни Балкан (Румунија и Бугарска). Стога смо се и одлучили да у Источну Европу укључимо ове државе, како би ову регију третирали као географски појам, а не као геополитички субјект. Централна Европа завршава на источним границама Пољске, Словачке и Мађарске, па балтичким републикама, које се у разним иницијативама сврставају у Централну или Сјеверну Европу, само пренебрегавају географску реалност и потцртавају цивилизацијска подвојеност Европе „хантингтонског типа”. На крају, у границама без Балтика и дијела Балкана, оваква регија Источне Европе била би беспредметна, јер би се цијела регија односила на једну и по државу (европски дио Русије и Бјелорусија).

До 1991. је цијела регија била под снажним утицајем Москве, јер су све државе (осим Бугарске и Румуније) биле дио Совјетског Савеза. Највећа држава регије, уједно и Европе је Русија. То је трансконтинентална држава, па ћемо се усредоточити само на њен европски дио у којем на 4 мил. км2 живи око 113 мил.ст. што представља густину становања од 27 ст/км2 . У Украјини на 0,6 мил. км2 живи 44 мил. ст. или 73 ст/км2 , а Румунија је по површини трећа држава регије, на 0,23 мил. км2 живи око 21 мил. ст. или 85 ст/км2 . Бјелорусија има површину од 0,20 мил. км2 на којој живи 9,5 мил. ст. или 45 ст/км2 . У Бугарској на 0,11 мил. км2 живи 7,2 мил. ст. или 65 ст/км2 . Молдавија је најгушће насељена држава у овој регији226, на 33.000 км2 , живи 3,5 мил. ст. или 120 ст/км2 . Формално, у саставу Молдавије се налази самоотцијепљена Република Придњестровље227, која се пружа у дужини од 400 км и ширином 10 км са лијеве стране граничне ријеке Дњестар, у којој живи око 0,5 мил. ст. Балтичке републике су по пространству и броју становника најмање, а по броју становника Литванија (3 мил) има колико и заједно Естонија и Латвија. И густина становања је мала и креће се од 29 у Естонији до 45 ст/км2 у Литванији. На бази претходних и искључујућих ставова, може се за цијелу регију установити постојање одређених специфичности, од духовности и мистике овог простора до парламентарних демократских. Према подацима УН, 2008. је у европском дијелу Русије живјело 78% укупног становништва или 113 мил.ст. 227 Након краткотрајног рата 1990. успостављено примирје, главни град је Тирасопољ са 135.000 ст. вриједности друштва. Негостољубивост природе, од арктичке хладноће на Коли до полупустињске врелине у прикаспијској низији, од монотоније украјинских степа до планинске моћности Урала и мистике Кавказа, од балтичких дина до црноморских плажа. Све ове разлике су креирале највећи проблем овој регији, проблем који није идеолошке нити културолошке природе, то је проблем који се зове мали број људи и веома ријетка насељеност. То оставља важан траг и у карактеру становништва и колективитету нација. Позабавићемо се и питањем позападњачења и заустављања негативних миграционих трендова, који од Нарве и Харкова те Констанце и Варне иду на запад, док оне од Астрахана и Краснодара иду на сјевер, а од Мурманска и Архангелска на југ. Ко је бројнији у овим помјерањима, гдје су границе тога и због чега Исток путује. И овим питањима ћемо се бавити у овом поглављу.

Фотографија 2.34: Поглед на ријеку Москву и хотел Украјину, десно нови пословни центар Москве и Свјетски трговачки центар (скроз десно).

6.1 Природне различитости

У природногеографском погледу, простор Источне Европе је прилично компактан, а монотонију доминантно низијског терена разбијају гранични планински простори на истоку и југу (1−5): Урал, Кавказ, Родопи, Балкан и Карпати, а због његовог значаја, посебно ћемо описати Урал. То је широки планински терен на граници Европе и Азије, који се протеже од сјевера ка југу више од 2000 км и у географском погледу, подијељен је у пет дијелова. Јужни Урал се простире од ријеке Урал, у близини града Орск до ријеке Уфа, сјеверно до планине Јурма и овај дио планине је најшири. Источни обронци су обрасли шумо-степама са бројним језерима, а на западним падинама је, на крашким теренима, развијен шумски појас до висине од 1200 метара. Јужни дио је углавном степа. Средњи Урал се протеже на географској ширини града Серова и ово је најужи и најнижи дио планине, само 1000 м н/в, и обрастао је зимзеленим и мјешовитим шумама. Од долине ријеке Шугор се простире сјеверни Урал, који је височији (до 1600 метара) и шири од средњег Урала. Ово подручје карактерише густа шумска вегетација и оштрија клима. Захвата сјеверни дио региона Перм и Свердловск.

Карта 2.16: Источна Европа, најзначајније планине, узвишења и низије.

Предполарни Урал се пружа до горњег тока ријеке Кулга. Ово је типично планинско подручје које је веће и шире од подручја сјеверног Урала и овдје се налазе највиши врхови Народнаја, Карпинск и Манарага − најљепши врх Урала. Граница шумске зоне иде до 600 метара, а овдје се налази и велики национални парк „Угид-Ва” („чиста вода”). Поларни Урал протеже се сјеверно од ријеке Кулга, а највиши врхови су око 1000 м н/в. Овдје се налази и најисточнија тачке Европе, а у већини случајева, ово подручје је обрасло типичном тундром и ово је зона екстремних климатских услова. Велики Кавказ представља највећи и најважнији планински ланац Кавкаских планина. Протеже се у правцу сјеверозапад-југоисток од Таманског полуострва  на обалама  Црног мора  до  Абшеронског полуострва на Каспијском језеру у дужини од 1200 км. Ширина му варира од свега 32 км код Новоросијска до 160 км у Дагестану до 180 км код Елбруса. Велики Кавказ представља границу између  Европе и Азије, а замишљена гранична линија иде највишим врховима овог − 330 − ланца. Сјеверни дио који припада Европи често се назива Предкавказје, а јужни дио Закавказје. Велики Кавказ се дијели на три целине: Западни Кавказ (1) се простире између Црног мора и Елбруса, који је угашени стратовулкан, а његов Западни врх са 5.642 м представља највиши  врх Европе и Русије.

Други дио некадашњег вулканског гротла је  Источни  врх са надморском висином од 5.621  m, испод којег је изграђен велики скијашки центар са системом жичара и гондола које излазе до 3800 м н/в, а пошто је сњежна граница испод 3700 м, скијање на његовим падинама траје током читаве године. Централни Кавказ (2) је подручје између Елбруса и Казбека, а Источни Кавказ (3), од Казбека до Каспијске обале. Овај простор одводњавају највеће ријеке: Риона (5) и Кура (6), које одвајају Мали Кавказ (4) на азијској страни. Сјеверним падинама Кавказа тече ријека Терек (7).

Карта 2.17: Сателитски снимак Кавказа са описом главних географских цјелина

Црно море  је затворена морски акваториј стијешњен између југоисточне и источне Европе и југозападне Азије. На југу је преко мореуза Босфор повезано са Мраморним морем (даље преко Дарданела са Егејским и Средоземним морем), док га на сјеверу са Азовским морем спаја Керчки мореуз. На сјеверу у његову акваторију дубоко продире Кримско полуострво, највеће полуострво на његовим обалама. Средином Црног мора пролази граница између Европе и Азије. Црно море има овалан облик максималне дужине до 1150 км (од запада ка истоку) и ширине до 580 км (сјевер-југ). Просјечна дубина је око 1250 метра (максимална до 2.212 м). Приобална низија је доста широка и равна у већем дијелу обале, изузев на југу и истоку, гдје се непосредно из мора дижу високе Понтијске и Кавкаске планине. Каспијско језеро је највеће језеро на Земљи из тог разлога неки га називају и Каспијско море. Сјеверни дио језера је плитак око 22 м јер га попуњавају наноси ријеке Волге, а јужни је дубљи, до 995 м. Површина језера је 28 метара испод нивоа мора (свјетског океана). У језеро се уливају ријеке, међутим, прилив слатке воде је мањи од количине воде која испари. Резултат је негативни водни биланс који је видљив у површини језера. Каспијско језеро је слано и заправо је затворено море. Салинитет варира и износи од 0,05‰ на ушћу Волге до 11–13‰ на југоистоку. Међутим и то је свега трећина салинитета морске воде. Данас постоје три озбиљне еколошке опасности, од ловокрадица које прекомјерно изловљавају рибу, у првом реду заштићене врсте јесетри и каспијске фоке. Овај басен спада у највеће свјетске резерве нафте и гаса, која се разлива по мору, а гас садржи много сумпора, а глобално загријавање је трећа опасност, па еколошки проблеми Каспијског језера превазилазе регионалне оквире.

Балтичко море налази на сјеверу Европе и са Сјеверним морем је повезано уским мореузима: Сунд, Велики и Мали Белт, Скагерак, Категат и Килски канал. Због његове велике површине и лоше повезаности са  Сјеверним морем, онемогућена је бржа размјена воде, а велики прилив слатке воде чини да је ово море  са најнижим салинитетом на свијету. Највећа дубина Балтичког мора износи свега 459 м, а велики  заливи  су: Ботнички, Фински, Ришки, Куронски, Гдањски, Шћећински, Либечки и Килски. У еколошком погледу, квалитет воде је веома лош, а биодиверзитет морске фауне смањен. Највећи дио регије представља Источноевропска низија, која је наставак Средњеевропске низије. Пружа се од Балтичког мора и Сјеверног леденог океана на сјеверу до Каспијског и Црног мора на југу. Ово је благо заталасана низија просјечних висина око 170 м, са које се издижу платои и узвишења, која се могу подијелити у три појаса. Централни појас чине (види карту 2.1: 6−8): Средњеруско, Приволшко и Бугулминско−Белебеевско узвишење. Идући на сјевер, улазимо у појас ниског терена и ријетких узвишења, која се пружају од запада ка сјевероистоку (9–12): од Литванско-бјелоруског, Смоленско-московског и Валдајског узвишења до Сјеверноруског гребена. Ово је вододјелница између Сјеврног леденог и Атлантског океана и унутрашњих мора (Црно и Каспијско).

Јужни појас (13−15) почиње од Волинско-подолског узвишења, преко Доњецког платоа до Ставропољског узвишења у Предкавказју са Кумо-маничком удолином. Унутар овог великог подручја издвајају се и засебни низијски терени (16–21): Влашка, Црноморска, Кримска, Прикаспијска, Прибалтичка и Сјверноруска низија. Овај огромни простор од 4 мил. км2 пресијецају велике и споре ријеке. Ка југу теку Дунав (једина ријека која долази са запада), Дњепар и Дњестар и уливају се у Црно море, Дон се улива у Азовско море, а Волга и Урал у Каспијско језеро. Од ријека које теку према сјеверу, Печора се улива у Баренцово, Сјеверна Двина у Бело, а Нева, Нарва, Њемен и Западна Двина у Балтичко море. У хидролошком погледу, поред већ поменутих морских басена, издвајају се бројна језера. Од природних језера глацијалног поријекла, највише их је на сјеверо-западу од којих су највећа: Ладога, Оњега, Чудско, Иљмен, Вигозеро,  Водлозеро, Кујто, Сјамозеро. Постоји и већи број вјештачких језера.

Само у Карелији има 60.000 језера чија укупна површина износи 18.000 км2 . Већи део низије је у области оштрије континенталне климе. Од запада ка истоку опада количина падавина, при чему западни дијелови узвишења примају и до 200 мм више од источних. Највише падавина,700–800 мм, прима појас од 50−60о с. г. ш., а идући на сјевер и југ, количина се смањује. Најмање падавина прима југоисток, свега 350 мм. У погледу температура, разлика у годишњој амплитуди расте идући ка истоку (израженија континенталност). Југоисточни дио регије има одлике суптропске климе. У биогеографском погледу, за крајњи сјевер је карактеристична тундра. Типичан примјер је полуострво Кола. Тајга је карактеристична за Олонецкају низију, а мјешовите шуме су карактеристичне за област Централноберезинске, Оршанско-могилевске и Мешерске низије. Јужније, ове биљне заједнице прелазе у лесостепе (шумска степа) у подручју Тамбовске низије, око Дона и Оке. Овај средишњи дио је некада био искључиво под бујним листопадним шумама, које су данас добрим дијелом искрчене. Јужни дио Источноевропске низије је некада био степа, док је данас махом под обрадивим земљиштем и позната је житница (подручје украјинског и руског чернозема). Крајњи југ, црноморско приморје, предкавказка и прикаспијска низија, простори су карактерстичне степске и полупустињске вегетације.

6.2 Општецивилизацијски оквир

Посматрајући демографски развој земаља Источне Европе од половине ХХ в. па до данас, јасно се уочавају два периода. Границу између њих представља тренутак распада Совјетског Савеза, који се одразио на демографски раст свих држава регије. У првом периоду од половине ХХ в. па до 1991. год. уочава се континуиран раст укупног броја становника у свим државама. У апсолутним износима, највећи раст је остварен у Русији, просјечно 1,084 и Украјини 0,363 мил/ст. год, а најмањи у Естонији и Латвији 12.000 и 18.000 ст. год. Посматрајући релативни раст на годишњем нивоу, највећи је остварен у Молдавији (1,11%) и Русији (1,06%), а најмањи у Бугарској (0,51%) и Латвији (0,67%). Други период у демографском развоју ових држава је веома трауматичан и траје још. Број становника већине држава је испод броја из 1991. и има тенденцију даљег пада. Детаљан преглед свих параметара промјене броја становника у датом периоду изгледа овако:

Табела 2.20: Показатељи о укупном кретању броја становника: n − број година између два пописа, ΔP − промјена између два пописа исказана у милионима становника, Ra − просјечна годишња промјена исказана у 000 становника, rp − промјена између два пописа исказана у %, ra − просјечна годишња промјена исказана у %.

Из претходне табеле је јасно видљиво да је највећи губитак у протеклих 25 година за све државе била поразна демографска политика, јер је у свим државама укупан број становника смањен, од 0,2% у Русији до >20% у балтичким републикама. Оваква демографска стварност је резултат комплексних односа који су владали у овим друштвима (политички, економски, социјални, геополитички), а тежину овог проблема најбоље илуструје овај графикон:

Графикон 2.16: Кретање укупног броја становника Бугарске у милионима, 1961- 2010.

Русија је 1950. год. имала 102 мил. ст., а 40 година касније је достигнут максимум229 од 148,5 мил.ст. Овај раст од 46,5 милиона одговара просјечном годишњем расту од 1,15 милиона или 1,06%. 229 Број становника 1991, непосредно пред распад Совјетског Савеза, износио је 148.689.000, − 335 − Почетком 1990-их наступа деценијски пад230 са огромном годишњом стопом од 5‰, због пада наталитета, пораста морталитета и појачане емиграције. Пад је значајно успорен крајем 2000−их, а 2009. Русија биљежи раст броја становника по први пут у 15 година, остварајући раст од симболичних 23.300 становника. Кључни разлози за тренутни раст популације се односи на економско јачање државе, јер је број Руса који живе у сиромаштву смањен за 50% од економске кризе након распада Совјетског Савеза. Из овога је проистекло побољшање здравствене заштите, а потом и промјена обрасца плодности међу млађим женама. Овоме је погодовао и пад броја емиграната и појачан прилив имиграната из из земаља бившег СССР. У 2012. години, руска популација је повећана за 292.400 људи или 10 пута у односу на 2009. Ово је остварено кроз повећање опште стопе фертилитета, која је са 1.16 у 1999, порасла на 1,54 у 2009, док у 2013. год. износи 1,707 дјеце по жени231, што је највиша вриједност у источној, јужној и централној Европи. У истој години, Русија је забиљежила први позитиван раст природног прираштаја од 1990. године за 22.700 становника, а укључујући позитиван миграциони салдо, број становника је порастао за 300.000. Густина насељености Русије је 8,4 ст/км2, највећа концентрација је око Москве и Санкт Петербурга, а степен урбанизације износи 74%. У европском дијелу Русије је густина становања износи 27 ст/км2, а по броју градског становништва, Русија је високо урбанизован земља.

Дијаграм 2.17: Природно кретање становништва Русије, 1950−2014.

Од средине 1990-их до средине 2000-их то је износило 750.000 до 800.000 људи годишње. 231 Просјечна стопа опште стопе фертилитета у ЕУ28 2002-2012. је порасла са 1,45 на 1,58. Србија је забиљежила пад са 1,51 на 1,45, а Хрватска раст са 1,42 на 1,51. За БиХ/РС нема показатеља. − 336 − Русија је вишенационална држава у којој живе припадници 180 народа, а најбројнији су Руси који чине 4/5 укупне полулације232 или 116 мил, Татари  су други по бројности са 5,5 мил. или 3,8 %, а Украјинаца има око 2,9 мил или 2%. Четири народа су по бројности између 1-2 милиона становника, Башкири и Чуваши учествују у укупној популацији са по 1,1%, а Чечени и Јермени 0,8 и 0,9%. Малобројних народи са популацијом иземђу 0,25 и 1 милион има седамнаест: Мордвини, Авари, Бјелоруси, Казаси, Удмурти,  Азери, Маријци, Нијемци,  Кабардинци,  Осети,  Даргинци, Бурјати,  Јакути,  Кумици, Ингуши, Лезгини и Коми. Са 44 милиона становника, Украјина је друга по бројности нација у Источној Европи. Слично Русији, имала је динамичан раст броја становника од половине прошлог вијека (1950.), када је са 37, достигла раст од 52 мил. ст. 1991. год. То значи да је становништво за 40 год. увећанао за 40,5% или да је просјечно расло сваке године за 363.000 становника, што представља годишњу стопу раста од 0,98%. Након осамостаљења, услиједио је драматичан пад од 15% популације (7 мил. ст.) по годишњој стопи од 6,3 ‰. У 2013. стопа наталитета је износила 11,1, а морталитета 14,6‰, уз стопу фертилитета од 1,51. Између Украјинаца, који су доминанатна етничка заједница са 78,7%, и Руса са учешћем 17,7%, влада непријатељство започето 2014. грађанским ратом. Послије референдума на Криму о отцјепљењу од Украјине и припајању Русији, избили су ратни сукоби у регионима Доњецк и Луганск, које су прогласиле аутономију. Ово је сукоб који нарушава европски систем безбједности и пријети проширењем сукоба. Најбројнија мањинска заједница у цијелој регији је руска и статус ове мањине, која је у бившој заједничкој држави била најбројнија, данас има различит статус. Након осамостаљења ових бивших совјетских република, велики број Руса се повукао у матичну државу, па је то највећи разлог за драстичан пад броја становника у овим државама. То сликовито показује и овај дијаграм: Према званичној процјени за 1.1.2015. у Русији живи 148.230.033 становника, укључујући становнике Крима (2 мил. ст.), који су се на референдуму изјаснили за присаједињење Русији, што је и прихваћено.

Дијаграм 2.18: Кретање броја становника у Латвији 1920−2014, садашњи број Латвијаца и осталих остао на нивоу од 1960, а број Руса се смањио за 600.000. Слично и у другим бившим совјетским републикама, у којима је живјело знатно више Руса него данас и који су највише радили у државном апарату и индустрији.

Историјскогеографски развој ове регије у широком распону од IX до XIV в. је обиљежило ширење великих средњевјековних империја, Византије са југо-запада, Угарске и разних германских редова (Тевтонци) са запада и Кијевске Русије у центру. Током XIII и XIV в. ове империје слабе, а на историјску позорницу излазе Турска, Литванско-пољска унија и Велика Московска кнежевина. Турска ће владати највећим дијелом југозападних провинција до почетка XIX в. и најдаље до Берлинског конгреса 1878. Значајан дио њених посједа ће преузимату постепено Аустрија − Аустроугарска, која ће са Њемачком проширити свој утицај и на Балтик, углавном преко Ханзетске лиге од XIII-XVII в. Снажан отпор даљем ширењу Њемачко-аустријских интереса је представљала Литванско-пољска унија која ће до краја XVIII в. бити значајна сила која ће угрожавати и источне провинције. Управо ће велика Московска кнежевина тако ојачати, да ће срушити Унију на западу и успоставити Руско царство у највећем дијелу регије, које ће трајати све до Октобарске револуције. Двије империјалне силе ће обиљежити XX в., Русија и Њемачка. Због жеље за превлашћу у овом дијелу Свијета и контролом огромних природних ресурса, Њемачка ће кроз два Свјетска рата значајно угрозити аутономију свих држава регије, при чему ће нанијети, али и претрпјети, огромне људске и материјалне губитке. Руси су платилу највећу цијену њемачког милитаризма, који су изгубили и царство под налетом Интернационале, а у Свјетским ратовима су се борили и против дојучерашњих суграђана − колаборациониста, највећим дијелом из Румуније, Молдавије, западне Украјине и Балтичких република. Побједом Црвене армије, успостављен је након Другог свјетског рата хладноратовски однос снага у Европи, при чему је цијела регија поново постала дио Совјетског Савеза (СССР), осим Бугарске и Румуније, али које ће припадати војно-политичкој организацији „Варшавски уговор”. У друштвеном смислу, до 1945. су срушене све монархије и у цијелој регији су успостављени парламентарни комунистички системи, а након пада „Берлинског зида” 1989. и слома Совјетског савеза 1991, наступила је нова економска и политичка фаза у развоју цијеле регије. Овај период карактерише, прије свега, прелазак свих држава на тржишни либерални принцип економије, прихватање вишепартијског политичког система, ширење ЕУ и стварање војног неповјерења између Русије и западних савезника. У том свјетлу, настају на тлу регије конфликтне тачке различитог интензитета (Придњестровље, сјеверни Кавказ, Крим, Доњецк-Луганск), који утичу на безбједност не само регије, већ и цијеле Европе. Дијаграм 2.19: Шематски историјско-географски развој држава од IX до XXI в. У етно-лингвистичком погледу, у овој регији сусрећу се различите групе Индоевропске, Уралске и Алтајске породице народа. У оквиру Индоевропске породице, Балтословенска група народа је најбројнија и има разноврсне језичке заједнице. Источни Словени су Руси, Украјинци и Бјелоруси, који говоре језицима изведеним из имена народа. Балтичким народима припадају Литванци и Летонци, који су Индоевропљани, за разлику од Естонаца, који су географски дио Балтичког простора, а етнолингвистички припадају Угро-финској групи народа, као Уралске породице у коју још спадају самоједи, Абхаско-адиџијска, Нахска и Дагестанска група народа. Из Алтајске породице народа, у Источној Европи живе Турски и Монголски народи.

И у религијском погледу, у овој регији влада велико шаренило. Овдје се сусрећу традиционалне религије: православно хришћанство, ислам, католоичанство, јудаизам и народне религије. Најхомогеније друштво у религијском погледу је румунско са 99,5% хришћана, највећи број који се не изјашњавају је у Естонији (59%), а религијски најмање хомогена нација је Бугарска, јер поред 71% хришћана, живи и 13% муслимана.

Табела 2.21: Етно-лингвистичке карактеристике Источне Европе

Ипак, најкомпликованија ситуација је у Украјини у којој постоје три православне цркве између којих постоје јасне разлике: Кијевска Патријаршија, Московска Патријаршија и Украјинска аутокефална православна црква. Највећи број вјерника (50%) има Украјинска православна црква (Кијевска Патријаршија), која је настала  1995. године послије стицања независности Украјине, а 60  % вјерника ове цркве живи на западу Украјине. Ова црква у богослужењу користи украјински језик и није призната од осталих православних цркава. Украјинска православна црква (Московска Патријаршија) има највећи број цркава у Украјини и 26% сљедбеника. Највећи број од 35 епархија и 10.000 парохија се налази у централним, јужним и источним дијеловима Украјине. Ова црква у богослужењу користи руски и старословенски језик. − 340 − Украјинска аутокефална православна црква је основана 1919. године у Кијеву, забрањена је за вријеме Совјетског периода, и поново је легализована 1989. године. Има 7% сљедбеника, од којих већина живи на западу Украјине. Ова црква у богослужењу користи украјински језик. Унијати су присталице Украјинске грчко-католичке цркве која има око 8% сљедбеника у Западној Украјини. Настала је послије Сабора у Бресту 1596. године са циљем да уједини православне и католичке вјернике, али је Московска патријаршија доживљава као прозелитистичку233. Црквени обред се обавља по православним обичајима, али ова црква признаје католичког папу као врховног поглавара цркве. Забрањена је за вријеме Совјета 1946. године и поново легализована 1989. године. Користи у богослужењу украјински језик. Римокатоличка црква има око 2% сљедбеника и овој цркви припадају углавном становници пољског поријекла који живе у централним и западним дијеловима Украјине. Богослужење је на пољском, латинском, украјинском и руском језику. Постоји и мали број (2%) сљедбеника протестантских деноминација (лутерани, пентакосталци, баптисти, менонити, адвентисти), а то су углавном Нијемци, Мађари и Словаци, који живе претежно у западном дијелу државе. У Украјини има и мањи број Јевреја (1%), иако се највећи број иселио у Израел. Међу њима се развио посебан религијски правац који његују хасиди, сматрају се „ортодоксним јеврејима” јер живе у издвојеним квартовима, иду само у религиозне школе, не раде јавне послове и свакодневно практикују религију, млади се жене-удају и свака жена рађа у просјеку 8,1 дијете. У Јерусалиму их лако препознајете, јер „руски, украјински, бјелоруски или пољски хасиди” носе различите типове шешира.

Фотографија 2.36. Панорама Минска, главног града Бјелорусије.

Табела 2.22: Религијска структура становника Источне Европе.

Од осталих вјерских заједница, најбројнији су муслимани, има их око 1,2 %, а углавном су то Кримски Татари. У прошлости су Ногајци, такође, живјели у степама јужне Украјине, али су се иселили у Турску у XVIII и XIX в.

6.3 Просторно-функционални односи

У просторно-функционалном погледу, анализа Источне Европе као јединствене регије није могућа и слично регији Јужне Европе, по- стоје двије групе држава. Њих карактерише не уједначен методолош- ки оквир за креирање савременог концепта просторних и функцио- налних односа у државама регије. Чланице ЕУ, Литванија, Летонија и Естонија на сјеверу, те Румунија и Бугарска на југу регије, проводе политику територијалне агенде ЕУ и постоје једнообразни документи, прије свега Националне стратегије за просторни развој (NSDS) које функционишу по принципу кишобрана за гранске стратегије. Управо због постојања ове дихотомије у креирању и провођењу политика ре- гионалног развоја на простору Европе између „ЕУ и Не-ЕУ чланица”, сматрамо примјерним користити универзалне принципе просторног развоја које су развили УН, ОЕЦД или Савјет Европе.

Фотографија 2.37. Катедрала св. Александра Невског у Софији.

Полазна основа свих политика је социјална кохезија у Европи, која мора бити праћена политиком одрживог просторног развоја која усклађује како социјалне, тако и економске захтјеве, у оквиру дате

територије, са њеним еколошким и културним функцијама. Она се базира на јачању уравнотеженог територијалног развоја континента, која је добра основа за сарадњу на основу једнаких права, па се по- литичка одлука о циљевима будуће територијалне кохезије европског континента донијела на нивоу европске Конференције министара од- говорних за регионално планирање235, као одговарајућег политичког тијела за допринос координацији већ утврђених циљева и стратегија територијалног развоја широм Европе. Визија је да трансевропска, интеррегионална и трансгранична сарадња међу државама, реги- оналним и локалним властима у области просторног развоја, мора бити ојачана посебно међу земљама Источне Европе, са намјером да се осигура социјална и територијална кохезија европског конти- нента као цјелине. Политике просторног развоја континента треба да буду повезане стратегија интегрисаног и регионално усклађеног раз- воја континента, засноване на принципима супсидарности и узајам- ног дјеловања. Тиме се јача конкурентност, сарадња и солидарност између локалних и регионалних власти преко граница, самим тим доприноси се демократској стабилности Европе. Сарадња старих и нових чланица ЕУ у регијама Централне, Источне и Југоисточне Евро- пе је помогла у утемељењу регионалних и административних тијела која настављају просторну интеграцију разних региона Европе.

На тлу Источне Европе евро-коридори представљају веома значајан подстицај које су локал- не и регионалне економије доби- ле захваљујући саобраћајном ин- вестирању у ову инфраструктуру. У географском погледу, фокус је на двије регије: Барентско-Евро- актичко н Црноморско подручје. Прво се посматра као мултимо- дално саобраћајно подручје ко- је покрива сјеверне провинције Шведске, Финске и Норвешке, као и области Мурманск и Арк- хангелск и Републике Руске Фе- дерације Карелиа и Коми.

Карта 2.18: План мреже паневропских транспортних коридора у Источној Европи.

Јасна је оријентација према ресурсима ове регије (рудно бо- гатство и лежишта плина) чија експлоатација подразумијева си- гурне транспортне токове као комбинацију различитих видова: жељезнички-друмски-водни-цјевоводи. Друга регија се односи на црноморске државе: Турска, Грузија, Украјина, Румунија, Бугар- ска, те Грчка и Молдавија, док статус посматрача имају Јерменија и Азербејџан. Са становишта политике просторног развоја, они не смију бити разматрани само као елементи свеобухватне изградње саобраћајне инфраструктуре, већ је важнија њихова интеракција са мрежом насеља, регионалном економијом, регионалним са- обраћајним мрежама и захтјевима за заштитом животне средине. Од предложених 10 коридора, сви завршавају у овој регији, при чему скоро сваку државу (осим Естоније и Летоније) пресијецају барем два коридора. Правац сјевер-југ унутар регије повезују кори- дори: 1 (Хелсинки-Варшава), 6 (Брно-Гдањск) и 9 (Хелсинки-Одеса, Игуменица), а запад-исток повезују: 2 (Берлин-Москва), 3 (Дрез- ден-Кијев), 4 (Дрезден, Нирберг-Констанца, Истанбул, Солун), 5 (Венеција, Ријека, Плоче-Братислава-Кијев), 7 Дунавски ријечни пут, 8 (Драч-Варна) и 10 (Салцбург, Грац, Будимпешта–Истанбул, Солун, Игуменица).

Алувијалне равни и тресетишта представљају посебан изазов за просторно планирање, јер су концентрисана на релативно уске и ограничене дијелове копна. Карактеришу их значајни и врло вриједни природни елементи (водени токови, влажна земљишта са богатим и осјетљивим екосистемима и високо квалитетним предје- лима) и интензивне и разноврсне људске активности као што су: ин- дустријска производња и градска насеља, саобраћајна инфраструк- тура и саобраћајни токови, производња енергије укључујући хидро и нуклеарне централе, каменоломи пијеска и шљунка, регулисани водени токови, канализација, простори за рекреативне активности. Допринос просторног планирања смањењу периодичног плављења које утиче на многе европске ријечне системе, није још увијек адек- ватно препознат. Конфликти између различитих функција плавних подручја су процијењени и смањени политиком интегралног про- сторног планирања. Најбољи примјери су делта Дунава и заштићене дине у области балтичког приморја, а негативни примјери одсуства просторно-планских визија и друштвене одговорности за енормно загађење басена Каспијског језера које представља „еколошку бом- бу” која превазилази регионалне оквире.

Сљедећи елементи су нарочито важни: заштита посебно рањи- вих екосистема; у већој мјери одрживо управљање системом вода у цијелом ријечном сливу са посебном пажњом на квантитет вода, што би требало да се односи на задржавање, инфилтрацију и отпор ријечног корита, ријеке и њених притока; интегрисано управљање системом вода за цијели ријечни слив и просторно планирање на различитим нивоима; превенција плављења и загађења вода ох- рабривањем сарадње на пољу интегралног и одрживог управљања трансграничним и транснационалним ријечним басенима; ограни- чавање експанзије градова у вриједним еколошким областима и оним потенцијално угроженим од поплава; састављање програма за очување малог броја природних или полуприродних водених токо- ва, који још увијек постоје у Источној Европи, нарочито код нових држава чланица ЕУ.

Фотографија 2.38: Темишвар, трг Побједе, на којем се налази епархијски кате- дрални храм Румунске православне цркве, на супротној страни је зграда Опере, а бочне ивице трга затварају Музеј Баната, Технички факултет и стамбене зграде изграђене почетком прошлог вијека у стилу академизма и сецесије.

Напуштени индустријски и војни комплекси су елемент нових економско-политичких прегруписавања, тако да су бројни објекти изгубили првобитну намјену. Глобализација економије води ка бр- зом застарјевању многих индустријских постројења и ка занемари- вању области у којима се оне налазе. Развој стратегије безбједно- сти и смањење војних снага доводе до напуштања војних области у цијелој Европи, које сада морају да добију нову намјену. Диван примјер паметног рјешења је касарна Врбас у Бањој Луци, која је додијељена јавном Универзитету и сада представља заокружену на- учно-наставну базу на једном мјесту у центру града, што је идеал за многе градове. Сличних примјера има много (дјелимично је то урађено и са касарном Маршал Тито у Сарајеву), а то потврђује и чињеница да је највећи дио града Источно Сарајево236 настао на- кон 1996. год. на просторима двије бивше касарне ЈНА у Лукавици („Слободан Принцип” и „Славиша Вајнер”).

Табела 2.24: Индекс примарности градова Источне Европе

Задатак политике просторног развоја јесте да рехабилитује бивше индустријске и војне локације и њихова окружења и да их ставе на располагање за друге сврхе, како би се ограничила из- градња на новом земљишту, што је мање прихватљиво са еколошког становишта. Овдје би, такође, требало да се примијене мјере по- литике просторног развоја за урбана подручја како би се створи- ла атрактивна средина за инвеститоре. Економска диверзифика- ција би требало да буде промовисана нарочито: обновом животне средине подручја уништених индустријским загађењима; обновом мањих и већих градова у индустријским регионима, нарочито обе- збјеђивањем услуга, чишћењем контаминираних индустријских ло- кација и побољшањем урбане средине; поновном обуком и даљом едукацијом незапослених радника; развојем технолошких центара који раде на трансферу технологије и стварању нових бизниса ко- ришћењем напредних технологија; побољшањем приступачности и развојем информационих и телекомуникационих технологија; ор- ганизовањем међурегионалне и међунационалне сарадње, како би се смањила изолација и створиле нове иницијативе и нов замајац раста.

Табела 2.23: Индекс социјалне одрживости држава Источне Европе

Источна Европа има низак Индекс социјалне одрживости, при чему вриједности подиндекса људског благостања од 7,9 су најниже у цијелој Европи, животне средине 4,05 је најбољи послије Јужне Европе, док за економско благостање износи 5,55 и представља ев- ропски просјек, као и у домену средња вриједност цијелог Индекса (5,84).

7. СУНЦЕ, ВЈЕРА И ЛАГОДНОСТ ЈУГА

Пиринејско, Апенинско и Балканско полуострво са припадајућим острвима, чине Јужну Европу. Несумњиво, ово је најатрактивнији дио Европе који карактерише изражена природна разносврсност, демо- графска специфичност, неадекватна економска активност, културно богатство и цивилизацијска подвојеност. Конвергенцију геотектонских плоча, у којој Афричка плоча насједа на Евроазијску, као да прате и миленијумске миграторне струје, било да су изазване војним или еко- номским интересима. У промјенљивом смјеру су текли културни и ци- вилизацијски импулси, који су од овог дијела Европе начинили једну од најживљих регија са бројним контрастима и специфичностима.

Карта 2.12: Јужна Европа и медитеранско подручје.

У политичко-географском погледу, најкомпактније је Апенинско полуострво које у цјелости припада Италији и захвата централни дио регије. Италија је у 2013. год. имала негативан природни прираштај од 86.400, али миграциони салдо био невјероватно висок 1.18 милиона

Јужна Европа је простор који захвата 1,2 мил. км2, на којем живи око 146 мил. становника189, уз просјечну густину становања од 121 ст/км2. Границе ове регије су доминантно природне, на југу је Медитеранско море са свим обалним морима: Егејско, Јонско, Јадранско, Тиренско, Лигуријско, Балеарско и Алборанско. Највећа острва у овој акваторији су: Кипар, Крит, Eубеја, Родос, Лесбос, Хиос, Кефалонија, Крф, Лимнос, Самос, Наксос и Андрос у источ- ном; Крк, Црес, Хвар, Сардинија, Корзика, Сицилија и Малта у цен- тралном, а Ибица, Мајорка и Минорка у западном Медитерану.

(19,7‰), па укупан број становника износи 59,6 мил. На површини од 301.000 км2, густина становања је највећа у овом дијелу Европе и износи 200 ст/км2. Број становника у патуљастом Ватикану и Сан Ма- рину одговара броју становника мање мјесне заједнице, односно мање општине.

Пиринејско полуострво се налази на западу регије и политички је подијељено између Шпаније и Португалије. На територији Шпа- није од 504.000 км2, живи 46,7 мил. становника, при чему је број смањен за 216.000, од чега је природни прираштај износио 35.000, али је доминирао негативан миграциони салдо од 251.000 (-5,4‰). Просјечна густина становања је 93 ст/км2. У Португалу живи 10,6 мил. становника на површини од 92.000 км2. Природни прираштај је −24.000, а миграциони салдо износи −36.000, па укупан губитак износи -5,7‰. Просјечна густина становања износи 114 ст/км2. Ан- дора је пиринејска кнежевина, величине веће општине.

Балканско полуострво се налази на истоку регије, а најмногољуд- нија држава је Грчка. На простору од 132.000 км2, живи 11,1 мил.ста- новника. Природни прираштај је −18.000, а миграциони салдо -52.000, што представља губитак од −6,3‰. У Србији живи 7,2 мил. становника при чему природни прираштај износи −34.000 или −4, 3‰. У периоду 2008–2010. из Србије је просјечно годишње одлазило 32.000 грађа- на, углавном у Њемачку (9.000), Аустрију (4.000), Словенију (3.000) и Италију и САД (по 2.000) становника, а истовремено се враћало око

20.000 становника годишње, углавном пензионера190. Просјечна густи- на становања износи 103 ст/км2. У Хрватској живи 4,4 мил. становника на 57.000 км2 уз просјечну густину становања од 81 ст/км2.

Фотографија 2.24: Антички трг Foro Romano у Риму, лијево остациСатурновог храма.

Природни прираштај је −11.000, а миграциони салдо −5.000 становника, па је укупно смањење становника −3,6‰. У Словенији живи 2,1 мил. становника на 21.000 км2, уз просјечну густину стано- вања 100 ст/км2. Природни прираштај је 2.000, а миграциони салдо 500 становника. У Албанији живи 2,8 мил. становника на територији од 28.000 км2 (110 ст/км2). Природни прираштај износи 15.000, а миграциони салдо −18.000. У Македонији живи 2,1 мил. станов- ника на територији од 25.000 км2 (82 ст/км2). Природни прираштај износио 4.000, а миграциони салдо -500. Црна Гора је са 0,6 мил. становника најмалобројнија, али и најмања држава регије (13.000 км2, а 50 ст/км2). Природни прираштај је 1900, а миграциони салдо

−500 становника. У Босни и Херцеговини на 51.000 км2 живи око 3,8 мил. становника191 (79 ст/км2), од чега 1,4 милиона у Републици Српској (58 ст/км2). Ови су подаци на бази процјене за 2013. год., а претходни попис је био 1991.год. Косово је непризната територија и у међународно-правној комуникацији је релевантна Резолуција УН 1244 од 1999. год.

Фотографија 2.25: Барселона, улаз у један од најљепших паркова, Guelli који је направио Антонио Гауди. Његова друга најпознатија дијела су катедрала Sagrada Familia и Casa Milа. (Мутабџија)

7.1 Природне различитости

У геотектонском погледу, Медитеран је активно сеизмичко и вулканолошко подручје. То је посљедица конвергенције тектон- ских плоча, при чему се афричка плоча подвалачи (субдукција) под евроазијску у овој зони и тако проузрукују бројне потресе и вулканске активности. Само у посљедњих 100 година су се у Меди- терану десили бројни потреси са великим посљедицама и људским жртвама, од којих су били најтежи на Пиринејском полуострву: Шпанија 1954, Португал 1969. и Лорка 2011, на Апенинском полуо- стрву: Калабрија 1905, Ирпинија (код Напуља) 1930. и 1980, Вене- ција 1976, Умбрија 1997, Сјеверна Италија 2001, Сицилија и Јужна Италија 2002, а на Балканском полуострву: Кефалонија 1953, Скопље 1963, Бања Лука 1969, Црна Гора 1979, Крит 2002, Прокупље и Словенија 2004, Пелопонез 2008, Додеканез 2008, Краљево 2010.192 На овом подручју су активни вулкани Везув, Етна, Вулкано и Стром- боли у Италији и Санторини у Грчкој.

Ради цјеловитог сагледавања морфоструктурних карактери- стика регије, појаснићемо одлике најзначајнијег планинског систе- ма, низије и дијела морске обале на сваком од полуострва. Пири- неји су свакако најмаркантнији планински систем на Пиринејском полуострву. Упадљиве одлике пиринејског пејзажа су да нема ве- ликих језера као у Алпима, ријетки су високи планински превоји, постоји велики број планинских бујица које често стварају високе водопаде, које надмашују једино они у Скандинавији (Гаварније 462 m). Најважнији путеви и жељезничке пруге између Француске и Шпаније пролазе преко два превоја Col de la Perche, између долине реке Têt и долине реке Segre и други Port de Canfranc, на старом Рим- ском путу од Сарагосе до Олрона. У Приринејима постоје рудници гвоз- дене руде у Ariège и у подножју Canigouа у источним Пиринејима. Ре- зерве угља које се могу експлоатисати, налазе се углавном на шпанској страни, али на француској страни постоје бројна налазишта лигнита. Отворени рудник у Тримуну је један од највећих налазишта талка у Европи. Бројна су и минерална врела. На другом крају Шпаније је Ан- далузија, низија у долини ријеке Гвадалкивир, која се пружа од Кадиза на западу до Јаена на истоку. Са југа је омеђена високим масивима Бетијских и Субетијских кордиљера и Сијера Неваде са највећим вр- хом Шпаније Мулхацен >3300 м. Са сјевера је низија затворена Сије- ра Мореном. Ово је природногеографски једна од најразноврснијих регија Шпаније о чему свједочи 20 паркова природе и два национална парка (Сијера Невада и Доњана). Контраст карактерише долинско дно (житница и маслине) и голе планинске падине, у климатском погледу је то судар медитеранске и планинске климе, а у хидролошком погледу, богате ријечне мреже Гвадалкивира и околних полупустињских предјела. Ипак, у културолошком смислу ово је зона препли- тања хришћанске и маур- ске културе о којој свје- доче и најимпресивнији европски споменици и ам- бијенталне цјелине као што су Гранада са Алхамбром, Кордоба, Севиља и Кадиз.

Fotografija 2.26. Кордоба, један од највећих средњевјековних европских градова, у којем се налази базилика-џамија Mezquita. У десном углу улаз у Mihrab (ниша у зиду окренута према Меки), најљепши примјер маурске архитектуре, умјетности и богатства.

Идући на југ од Гранаде, пењемо се преко Сијера Неваде (>3000 м) и стрмо спуштамо у Малагу, центар обале Costa del Sol (Сунчана обала). Она се пружа од Гибралтара на југозападу до Ал- мерије на сјевероистоку. Обала је слабо разуђена и стрма, са са- чуваним медитеранским мјешовитим шумама храста плутњака, приморског бора и еукалиптуса. Највећи дио обале је засађен кул- тивисаним врстама (воће, винова лоза и маслина).

Апенинско полуострво је добило име по Апенинима који се пру- жају меридијански од југа ка сјеверу. Апенини су планински ланац вје- начног поријекла, дуг приближно 1200 килметара, који се протеже дуж полуострвског дијела Италије. На сјеверу су Апенини ограничени Пад- ском низијом, на истоку Јадранским, на југу Јонским и на западу Ти- ренским морем. На крајњем сјеверозападу, код Ђенове, на Апенине се наставља вијенац Алпа. У појединим дијеловима полуострва Апенини непосредно дотичу море, док се у другим образују мање или веће при- морске равнице (у Лацију, Кампанији, Апулији). Ланац се може по- дијелити на три дијела: Сјеверни Апенини, Средишњи Апенини и Јужни Апенини, који се потом дијеле према именима области и по- крајина, кроз које се пружају. Највиши врх ланца је Корно Гранде на планини Гран Сасо (2.912 м). Апенини својим пружањем спречавају образо- вање дужих долина и дужих ријечних токова. Најважније ријеке у његoвом подручју  су Тибар и Арно.

Фотографија 2.27: Фиренца, град у којем је настала renesansa, a најљепши примјер је катедрала Duomo на истоименом тргу. Састоји се од предивне базилике с куполом (Brunelesci), осмоугаоне крстионице и високог звоника (Giotto).

У оквиру подручја Апенина, налазе се покрајине: Лигурија, Тоскана, Емилија Ромања, Марке, Абруцо, Молизе, Лацио, Кампа- нија, Апулија, Калабрија, Базиликата. Крајњи сјеверни дијелови Апе- нина зову се Лигуријски Апенини и са запада затварају Падску низију, област поред ријеке По, у сјеверној Италији. Она представља типично равничарско подручје са јасним границама, окружено високим плани- нама са сјевера (Алпе) и југа и запада (Апенини), а на истоку је Јадран- ско море. Пружа се упореднички од подгорине Пијемонтских Алпа код Торина, па 600 км на исток до Фераре у приобаљу Јадранског мора.

Ширина ове низије се повећава идући ка истоку (шири се ријечна долина према ушћу), просјечно износи 100−150 киломе- тара, а надморска висина је од 0 м на истоку до 300 м западно од Торина. Ова низија представља главну житницу Италије, која се налази у прелазној климатској зони између средоземне и умјерено континенталне климе. Има влажне и благе зиме и топла и сушна љета, па су неопходна наводњавања. Притоке ријеке По са лијеве стране су: Адиђа, Брента, Пијава и Таљаменто, а са десне стране: Са- вио, Ламоне и Ренто. Готово сва важнија насеља се налазе на јужном или сјеверном ободу, прелазу из низије у побрђе. Најважније регије су: Пијемонт, Ломбардија, Емилија-Ромања, Фурланија-Јулијска крајина и Венето. За јужноиталијанску обалу је специфича поја- ва вулканизам, која је, поред Исланда, најактивније вулканолошко подручје у Европи. Вулкани обично настају дуж тектонских вертикалних дубоких пукотина, у којима на мјестима мањег при- тиска, усијани гасови и лава стварају отворе кроз које избијају на површину земље. Од избаченог материјала формирају се најчешће купаста узвишења кратери, висока и до неколико хиљада метара.

Фотографија 2.28: Поглед на вулкан Етну из Катаније, из којег се диже облак, а лава се без попратних експлозија тихо излијева из гротла и тече низ падину (црни траг) ка мору.

У унутрашњости вулкана се налази вулканско огњиште које представља резервоар магме и која кроз главни канал под при- тиском, излази на врх кратера (гротло). Магма представља флу- идни, растопљени стијенски материјал с температуром од 650 °С до 1300 °С, а лава је растопљена маса избачена из вулкана током ерупције, која се слијева низ вулкан. Пирокластични материјал представља крупне честице, које се зависно од величине, називају вулканске бомбе и вулкански пепео. Највиши вулкан је Етна (3320 м), налази се на истоку Сицилије, између Катаније и монденског љетовалишта Таормина. Остали активни вулкани су Везув, Вулка- но и Стромболи, те угашени вулкани Ишиа (острво код Напуља) и Салина (вулканско острво у Тиренском мору). Ови вулкани данас представљају својеврсну атракцију за туристе, њихово подножје је веома плодно због богатства минерала у тлу, а становништво је у сталној опасности због могућих ерупција. Вулканолошка осма- трања у значајној мјери предвиђају могућност ерупција.

Динариди су планински систем младих вјеначних планина који се пружа од Соче и Љубљанске котлине на сјеверозападу, до Ко- совско-метохијске котлине на југоистоку. Ова карбонатна платфор- ма је издигнута између Панонске низије на сјевероистоку и басена Јадранског мора на југозападу. Дужина им је око 700 км, а ширина од 80 до 200 км. Изграђене су од карбонатних серија мезозојске старости, које су накнадно у палеогену издигнуте, а највеће висине од преко 2600 м, достижу на крајњем југоистоку. Усљед радијалних  покрета, формирани су бројни лонгитудинални расједи (изражена сеизмичност терена), што је уз грађу од карбонатних стијена, ус- ловило формирање крашке хидрографске мреже. На тај начин су настали крашки облици у великом дијелу територије, углавном у зони спољашњих Динарида, а који представљају најбоље проучени сегмент крашке ерозије у Европи193.

У морфолошком смислу, овај дио карактерише постојање дугих и заобљених планинских гребена-била, између којих су спуштена крашка поља (Личко, Гламочко, Ливањско, Дувањско, Невесињско, Попово поње и др.). Најзначајније планине су Ве- лебит, Динара, Шатор, Чврсница, Прењ, Трескавица, Дурмитор, Проклетије, а највеће ријеке у Спољашњим Динаридима које теку према Јадранском мору су: Соча, Крка, Зрмања, Неретва, Тре- бишњица, Тара и Морача. Други дио ријека има типична крашка изворишта, али теку кроз предјеле са нормално развијеном хиро- графском мрежом и отичу према сјеверу. Оне су дио Црноморског слива, а парипадају му: Љубљаница, Купа, Уна, Плива, Босна. Та- кође, дио су ријечног слива Саве, највеће ријеке на јужном ободу Панонског басена, који је највећа низија у овом дијелу Европе.

Фотографија 2.29: Дунав код Смедерева, поглед са чувене тврђаве.

Панонска низија је континентално равничарско подручје елип- састог облика, издужено у правцу исток-запад 600 км и са краћом ос- новицом сјевер–југ око 400 км. Усљед радијалних покрета у олигоцену, некадашње копно је изломљено и спуштено, а формирани басен је постао залив Паратетиса (веза преко бечког и ронског залива, те трансегејске бразде). Током пет сукцесивних фаза (медитеран сар- мат, панон, понт, левант), некадашњи маринско-језерског-барског стадијума, успостављањем пробојнице кроз Ђердап, исушен је басен и успоставила се садашња хидрографска мрежа. О некадашњем коп- ну свједоче данас „острвске” планине: Фрушка гора у Србији, Било- гора, Псуњ, Диљ и Папук у Хрватској, те Мечек, Пилиш и Бакоњска гора у Мађарској. Границу овог басена представљају Алпи на западу, Карпати на истоку, Татре на сјеверу и Динариди на југу. Надморска висина Панонске низије креће се од око 60 м у области уласка Дуна- ва у Ђердапску клисуру, 200−250 м на западном ободу (Прекомурје). У Панонској низији влада умјерено континентална клима, па низија има изражена четири годишња доба. Зиме су средње хладне, док су љета жарка. Прољећа и јесени су доба са великом количниом падавина. Панонска низија обухвата средњи део слива Дунава, који је њена главна осовина и који дијели равницу на сјевероисточну и југозападну половину. Друге двије важне ријеке су Тиса, окосни- ца источног дијела и Сава, десна притока Дунава и јужна окосни- ца низије. Поред датих ријека веће ријеке су: Вах, Морава, Раба, Драва, Мура, Кереш, Самош, Мориш, Бегеј, Тамиш, Велика Мо- рава и Колубара. Приобаље датих ријека некада је било махом мочварно, али се изградњом одводних и доводних вјештачких ка- нала (канал Дунав-Тиса-Дунав у Војводини), њихова површина смањила, али и даље постоје ритови и плавна подручја (нпр., Ка- рапанџа, Обедска бара, Копачки рит, Панчевачки рит). Од језера значајна су Балатон у јужној Мађарској и Палић у сјеверној Бачкој.

Фотографија 2.30: Фотографија 2.30: Поглед на обалу Палићког језера код Суботице.

Крајњи југ Балканског полуострва представља једна од најљеп- ших обала и културолошки, најбогатијих острва цијеле Европе. То су грчка острва, која су подијељена у пет већих скупина: Јонски архипе- лаг, те егејска острва Споради, Киклади, сјевногрчки архипелаг, Доде- канез и Крит. Од укупно 1400−6000 острва (у зависности од величине острва), стално је насељено од 166 до 227 острва. По својим специ- фичностима настанка, у којима је пресудну улогу одиграла радијал- на тектоника, некадашње копно је изломљено, а потом спуштено дуж главних расједних линија. Забиљежена је и вулканска активност на Санторинију, о чему свједочи вулкан који је потпуно експлодирао, а сада се калдера налази испод нивоа мора. Сматра се да је та вулканска активност изазвала цунами који је уништио Критско-микенску културу у ХVIII в. п. Х. Највећа Јонска острва су Крф, Итака, Закинтос и Кефа- лонија. Најзначајнији Киклади су: Милос, Санторини, Миконос и Па- рос, док су највећи Споради Алонисос, Скијатос, Скопелос и Скирос. Од Додеканеза, најзначјнији су: Халки , Кос, Патмос и Родос. Крит је највеће острво, чија површина одговара 1/3 Републике Српске.

Клима Јужне Европе је углавном медитеранска и измијењено- медитеранска, при чему је ова регија под снажним утицајем азор- ског антициклона. Према Кепеновој класификацији има ознаку Csа194, коју карактеришу врућа, сува љета и прохладне, влажне зиме. У Риму, од октобра до децембра падне до 300 mm кише, а средња јануарска температура је 3,1 °С. Током љетних мјесеци, од јуна до августа, сума падавина је око 90 mm, а средња јулска температура је 24,5°С. Изузеци од овог климатског типа су унутрашњост Пири- нејског и Балканског полуострва, гдје је под утицајем високих плани- на у залеђу обале, брз прелаз ка измијењено медитеранској и пред- планинској клими (Бетијски Кордиљери, Сијера Морена, Динариди). Посебна разноликост климе су површине с тврдолисним грмљем које се у медитеранском базену назива макија, те значајне површине под култивисаном вегетацијом (винова лоза, агруми, маслине). Често се граница медитеранске климе повезује с ареалом маслине и типич- ним вјетровима овог поднебља: „Обале посуђују називе вјетрова јед- не другима, некрзмајући да им промијене име или смјер, потичући, понекад намјерно, неспоразуме. По том се може закључити која је страна више владала морем и управљала бродовљем. Копно, такође, мијења поријекло или смисао назива, понегдје из пуког незнања.

194                  Прво слово C означава умјерено топли климат, што указује на сува љета, при чему љетни мјесец са најмањом количином падавина има <40 mm и <1/3 најкишовитијег зимског мјесеца, а указује на средњу температуру најтоплијег мјесеца која је > 22 °C .

На Јадрану се, примјерице, измјењују југо и бура, маестрал (који је овдје обично благ и пуше с мора, док на неким другим оба- лама, премда је задржао готово истовјетно име − мистрал − долази с копна и, како каже провансалска узречица, „чупа магарцу реп”), затим леванат и пуленат, шилокили широко, бурин, разне врсте невере и неверина, гарбин и гарби-нада, лебић и лебићада, тра- мунтана, бураца (различита од бураске, иако јој је име слично) те још много других вјетрова, покрајинских или мјесних. Подјеле које нуде метеоролози једноставне су, али практичне. Пјесништво, пак, приписује вјетру особине мушке и женске, еротске, божанске, де- монске и враголасте, порођајне и самртне, удварачке, јаросне, умилне, глазбене, оне од којих боли глава и оне које живот чине љепшим, оне што надахњују или пак што пародирају наше напоре и тлапње”. (Матвејевић 2006: 23)

Ипак, најважнији елемент медитеранске климе је инсолација. Она се може исказати као трајање сунчевог сјаја изражено у часо- вима по дану или количини топлотне енергије исказане у киловат часовима по м2. Из картограма 2.1, видљиво да је највећу инсола- цију од >1900 kWh/m2 или еквивалент од >5,9 часова/дневно, имају Андалузија, Екстрамадура и Мурсија у Шпанији, југ Сицилије те Крит, Родос и Киклади. Поред несумњивог значаја за живи свијет, она представља најснажнији фактор у привлачењу великог броја туриста ради одмора, а велики значај све више добива и као ал- тернативни извор енергије. Уградња соларних панела на стамбене објекте, у грађевинском смислу се поставља као стандард, али се граде и соларне електране, на бази различитих технолошких рје- шења, посебно у Шпанији.

Дијаграм 2.9: Средња дневна инсолација на тлу Јужне Европе, (Извор: на основу, http://www.hotspotenergy.com)

У хидролошком погледу, заједнички именитељ цијеле регије је Медитеранско море, које се налази између Европе на сјеве- ру, Азије на истоку и Африке на југу, а повезано је са Атлантским океаном кроз Гибралтарски мореуз на западу, са Индијским океа- ном на југоистоку преко Суецког канала и Црвеног мора, а са Црним морем преко Босфора. Површина мора износи 2,5 мил. км2, сали- нитет је 38‰ и има негативни биланс дотока воде, јер љети испа- ри 2,5 пута више воде него што дође кроз водотоке. Компензацију представља стално дотицање воде из Атлантског океана кроз Гибрал- тарски мореуз. Подморски праг између Сицилије и Туниса дијели Средоземље на источни и западни дио. У историјскогеолошком по- гледу, конвергенција евроазијске и афричке плоче, претходно су се раздвојиле, условила је ширење морског дна дуж Средњеатлантског гребена (дивергенција евроазијске и америчке плоче), до затварања Тетис океана и на крају, до Алпске орогенезе. Као посљедица, Сре- доземно море као дио праокеана Тетис, је пресушило и наступила је тзв. „Криза Месинског салинитета” крајем миоцена, када је на дну исталожена огромна количина соли. Даљим раздвајањем тек- тонских плоча, отворен је Гибралтарски мореуз и врло брзо је ба- сен Средоземног мора поново запуњен. Просјечно дубина износи 1500 м, а најдубља тачка је 5267 м у потолини Калипсо у Јонском мору. Карактеристике Средоземног мора су обални карстни терени, а посљедица је крашка хидрографија и појава подморских врела − вруља у непосредној близини обале.

Фотографија 2.31: Plaza Mayor је централни трг Мадрида, у којем се јасно разли- кују два периода: хабсбуршки с бароком (XVI-XVII в.) и бурбонски (XVIII в.) коју карактерише снажна урбанизација, плански развој и неокласицизам.

7.2 Општецивилизацијски оквир

У историјскогеографском погледу, Јужна Европа је најдина- мичнија европска регија. То се препознаје кроз културно-цивили- зацијски развој од античког периода, када су класична Грчка и ан- тички Рим успоставили темеље савременој Европи кроз изградњу градова, развој државе, ширење научних спознаја и узлет цивили- зацијских вриједности. Током Средњег вијека, Арапи су преко Шпа- није, пренијели заборављене научне истине из доба Антике у Запад- ни свијет, а потом је Италија кроз хуманизам и ренесансу обогатила свјетску баштину и поставила високе циљеве цјелокупном човје- чанству. У том периоду су Португалија и Шпанија постале водеће свјетске колонијалне силе које су географске хоризонте сазнања и освајања прошириле на све континенте, а на истоку, гасила се хиља- дугодишња империја и бастион културе и државности − Византија. Дио свог насљеђа, прије него што су га бесповратно уништили и обезвриједиле Османлије, заживио је у Грчкој и Србији, чији мана- стири и данас свједоче, посебно о умјетности византијског грађе- винарства и фреско сликарства. Док су Португалци с Хенриком Морепловцем први започели систематска истраживања Атлантика,

италијански градови-државе су се бориле за превласт и отимање византијског и јерусалимског блага. Шпанци су освајали посљедња Маурска упоришта195, а Срби су покушавали очувати најснажнију балканску средњевјековну државу. Док се на западу гасио Кордоб- ски калифат, Колумбо (Colon)196 је испловио на своје прво путовање у Нови свијет. Иза Маура је, у Андалузији, остала Гранада с Алхам- бром, Кордоба, Кадиз и Севиља, а на истоку су Османлије 50 годи- на раније освојиле Константинопољ и припремали су Балкан за 400 год. мрака. Наредна три вијека неће донијети значајне политичке промјене. На Пиринејском полуострву ће након успјешне подјеле колонијалног царства197 бити успостављена неуспјешна Унија, на- кон чега ће свака држава наставити самосталан развој, постепено почети да се смањује колонијално царство, а унутрашње разлике да расту и што ће толико ослабити Шпанију и Португалију, да ће након вјерских ратова потпасти под француски утицај. У Португалу ће то бити краткотрајна Наполеонова власт, а у Шпанији ће се усталити Бурбонска краљевска лоза која ће дати значајан допринос просперитету цијеле државе, а посебно главном граду (Бурбонски Мадрид).

Дијаграм 2.12: Историјскогеографски развој дијела Јужне Европе од Х в. до данас.

На Апенинском полуострву ће се наставити два паралелна процеса, оштра борба градова-држава, али и значајан повремени утицај Шпаније, Аустрије и Француске и са друге стране, снажан развој културе, умјетности и науке, које представљају врх свјетских достигнућа тог доба (ренесанса). На балканском полуострву, падом слободних држава под Турску власт, с једне стране, и учвршћењем Хабсбурговаца у остатку територије, прије Карађорђа се ништа важније неће десити. Српски устанци за слободу почетком ХIХ в. се преносе и на Грчку, а Наполеон широм Јужне Европе разбија мо- нотонију Хабсбурговаца. То ће означити и почетак за национално ослобођење и уједињење бројних народа, прије свега Италије. „Бо- лесник са Босфора” напокон одлази с историјске сцене Балкана, али долази нови освајач.

Дијаграм 2.13: Историјскогеографски развој дијела Јужне Европе  од   Х в. до данас.

На прелазу вијекова, а уочи мрака Првог свјетског рата, успо- стављају се нови грађански друштвени образци. Шпанија успо- ставља краткотрајну Прву републику198, а потом и Другу републику (1930−39.), која ће бити увод у грађански рат (1936–1939.), након чега слиједи полувјековна фашистичка диктатура Франциска Фран- ка (Franco) прије уласка у ЕУ 1986. године.

Слично је било и у Португалу, у којем је након два банкро- та и бројних социјалних немира успостављена краткотрајна Прва

република (1910−1926), а потом недемократска, али стабилна Estado Novo199, диктатура Салазара (Salazar), која ће Португал сачувати од страдања у Другом св. рату. Насљедник Салазара од 1968. ће бити Каетано (Caetano), након којег ће и Португал ући у ЕУ 1986. Италију је 1861. ујединио велики Виторио Емануело II (Vittorio Emanuele Secondo di Savoia), дотадашњи владар Сардиније и Пијемонта200 и ово краљев- ство ће трајати до 1946. године. Због обећања о територијалном про- ширењу, Италија ће учествовати у Првом свјетском рату против Цен- тралних сила, а након социјалних немира по завршетку рата, утонуће у мрак фашистичке владавине Мусолинија (1920−1943).

Дијаграм 2.14: Приказ блоковске подјеле у Европи пред Први свјетски рат (Извор: Wikipedia)

На Балкану, једино ће Србија као слободна држава дочекати Берлински конгрес 1878. год. након којег ће у Босни и Херцегови- ни, Аустроугарска замијенити Турску, али ће се Србија проширити и Црна Гора осамосталити. Аустрогарска током 40 годишње управе у БиХ није била само нови освајач, већ је значајно унаприједила еко- номско стање и друштвени напредак, али уз агресивно гушење наци- оналних и слободарских идеја. У цивилизацијском погледу, градња инфраструктуре и оснивање јавних институција, представљала је

огроман културолошки напредак БиХ, али жеља за коначним осло- бођењем Јужних Словена, увела је Србију и Црну Гору у Балканске ратове против Турске, а потом и у Први свјетски рат против Аустро- угарске и њених вазала. Величанствена побједа српске војске, уз огромна страдања војске и цивила201, омогућила је стварање прве јединствене државе Јужних Словена, иако су се бројни припадници словеначког, хрватског и муслиманског народа борили против Ср- бије. Скоро идентична ситуација, поновила се још два пута у истом вијеку, са истим исходом и наградом свјетских сила за поражене.

Како примјећује Андрић „да је стварањем Југославије 1918. зав- ршена она кобна линија српске хисторије што се без престанка креће између клања и орања” (Екмечић 2010: 371) или сам Екмечић, који каже да „неки српски историчари закључују да је стварањем Југосла- вије 1918, српски народ направио грубу грешку у својој историји, јер је тиме изгубио своју, међународно-правно и национално, јасно де- финисану државност. Она се утопила у импровизацију југословенске државности, са којом је доживјела највећи пораз у својој историји. Не поричући чињеницу да је то разочарење основно обиљежје српске душе, мора се ипак рећи да српска традиција чврсте државности, са уједињењем 1918. год. није ишчезла. Она се само разводнила. Наци- онални суверенитет је у тој држави ослабио, а с тиме и свако осећање државности. У тој држави је једино српски народ имао демократске институције и укидао их краљевским диктатуром 1929. Још је Џон Стјуарт Мил (John Stuart Mill) писао да су демократске институције готово немогуће у земљи која је састављена од различитих нација. Српски народ је уједињењeм 1918. год. завршио своју историју бор- бе за западноевропски облик парламентарне државе, са различитим религијама и етничким варијантама. То је била једина мултикултурна држава, створена у целој историји на Балкану. Ту државу није сруши- ла ни политичка ни социјална неправда, него религиозна нетолеран- ција, која се као идеал нудила из западног света одмах послије њеног стварања. Сви који су рушили југословенску државу, фашисти 1941, комунисти 1945, и „амерички облик демократије” 1992, остварили су тријумф идеје да је религија вододелница нације. Ниједно ре- шење није било историјски прогрес, према демократском устројству југословенске државе од 1918. до 1929. Иза сваког од тих рушења стоји нека светска сила, која се запутила да осваја свет. Као и увек пре и после тога, ни 1918. велике силе не дозвољавају тријумф велике српске државе. Она им је увек сметала” (Екмечић 2010: 371−372).

У етно-лингвистичком погледу, Јужна Европа је веома измијешан простор различитим народима и расама који говоре различитим је- зицима. Најбројнија је Индоевропска скупина народа којима припа- дају Јужни Словени (Срби, Хрвати, Бошњаци, Словенци, Македонци, Црногорци) и Романи (Италијани, Шпанци, Португалци). Од осталих народа, најбројнији су Грци, Албанци, Турци и Арапи. Од мањинских народа, најбројнија је имигрантска заједница афро-азијских народа који живе у свим државама регије. Сходно етничкој структури, слична је лингвистичка структура. Најзаступљенији језик је шпански, који је матерњи језик за 350, а говори га око 500 милиона људи широм свијета и има највећу стопу раста. Званични је језик УН, ЕУ и још 21 државе широм свијета. У САД га говори 41 милион становника, није службе- ни језик ни у државама са више од 25% популације која га говори, а то су: Калифорнија, Аризона, Нови Мексико и Тексас. Португалски је матерњи језик за 200 милиона становника, а још 40 милион га користи. То је шести свјетски језик по броју говорника и други романски. Поред Португалије и ЕУ, статус службеног језика има у Бразилу, Анголи, Мо- замбику, Зеленортским острвима, Сао Томе и Принсипе, Гвинеји Бисао, Источном Тимору и Макау. Италијански који говори око 70 милиона људи, има статус службеног језика поред Италије и ЕУ, у Швајцарској, Малти, Сан Марину, Ватикану, Словенији и Хрватској (Истра), а говори се још у Бразилу, Аргентини, САД и Француској. Грчки језик говори око 12 милиона људи, а статус службеног језика има у ЕУ, Грчкој и Кипру, а статус мањинског народа у Албанији, Украјини, Румунији, Јерменији и Италији. Од јужнословенских језика, најраширенији је српски, који је матерњи језик за преко 12 милиона становника, а службени језик је поред Србије, у БиХ и Црној Гори. Статус мањинског језика има у Ма- кедонији, Хрватској, Словенији, Мађарској, Чешкој, Словачкој и Ал- банији. Од мањинских језика, најзаступљенији је арапски језик којим говори 280 милиона људи широм свијета, углавном у Азији и Африци. У религијском погледу, најзаступљеније заједнице су хришћа-

ни који чине 118,9 мил. ст. или 79,9% укупног становништва, они који се не изјашњавају чине најбрже растућу групу, има их 18,2 ми- лиона или 12,1%, а муслимана има 11,3 милиона или 7,5%.

Табела 2.17: Религијска структура Јужне Европе. (Извор: http://www.religion-facts.com)

Религија	Регија	Италија	Шпанија	Португал	Грчка	Србија	Хрв.	БиХ	БЈРМ	Сло.	ЦГ	Абанија	Малта
хришћани	79.9%	83.3%	78.6%	93.8%	88.1%	92.5%	93.4%	52.3%	59.3%	78.4%	78.1%	18.0%	97.0%
муслимани	7.5%	3.7%	2.1%	0.6%	5.3%	4.2%	1.4%	45.3%	39.3%	3.6%	18.7%	80.3%	0.2%
јевреји	0.1%	0.1%	0.1%
будисти	0.2%	0.2%		0.6%
хиндуси	0.1%	0.1%		0.1%	0.1%								0.2%
не изјашњава се	12.1%	12.4%	19.0%	4.4%	6.1%	3,3%	5.1%	2.5%	1.4%	18 %	3.2%	1.4%	2.5%
народна религија	0.1%	0.1%		0.5%	0.1%
друга религија	0.1%	0.1%										0.2%

У политичко-географском погледу, на тлу Јужне Европе егзистира осам држава-чланица ЕУ (Португал, Шпанија, Италија, Малта, Грчка, Кипар, Словенија и Хрватска), те Србија, БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија и Косово*. Патуљасте државе су: Андора, Сан Марино и Ва- тикан. У политичком смислу, најнеуралгичнија тачка је Косово*, које је по Резолуцији 1244 УН недефинисана територија, а у практичном погледу, пет држава ЕУ га није признало, као и бројне друге државе.

Фотографија 2.32 Епидаурус, највеће античко позориште на Пелопонезу за 12.000 гледалаца, непосредно уз Асклепијево светиште, најстарије грчко љечи- лиште. У првом плану студенти Филозофског факултета Пале који су овдје бора- вили 2008. на теренској настави.

Регија у фокусу:

GRANDE PORTO, центар регије: ПОРТО (Porto)

Португал обједињује двије географске цјелине: континентални дио који је подијељен на пет NUTS2 регија: Norte, Centar, Lisabon, Alentejo i Algarve, и два архипелага, Азоре (Acores) и Мадеиру. Азори се састоје од групе девет великих острва вулканског поријекла, а најзначајнија су São Miguel, Terceira и Faial. Архипелаг Madeira укључује три групе острва, поред Madeirе, ту су и Porto Santo, те Desertas Islands, од којих је већина ненасељена. Мала насељеност и велика удаљеност од континенталног дијела државе, чини одрживост развоја ових острва отежавајућом.

Порто је други по величини и значају град у Португалији, смјеш- тен у њеном сјеверном дијелу. Уједно, то је послије Мадрида, Барсе- лоне и Лисабона, по величини и значају четврто средиште Иберијског полуострва, које данас има 238 хиљада становника, а метрополитенско подручје око 1,7 милиона становника и сједиште је истоименог окру- га (Grande Porto). Град је познат и по вину, које носи име овога гра- да. Порто се налази у брежуљкастом, приобалном подручју позна- том као Мињо, на ушћу ријеке Дуро у Атлантски океан. На сјеверу су Мињо-Лима (Viano do Castelo) и шпанска Галиција (Vigo, La Coruna, Santiago de Campostela) на истоку Аве (Guimaraes).

Током Великих географских открића, бродови Португалије  су имали значајно учешће у открићима поморских путева ка Ин- дији и Америци, а град је био важна лука и велико бродоградилиште. У XVII в. постаје познат и по извозу сорте вина Порто. То је слаткасто вино са веома високим процентом алкохола (20%) и обично се пије као десертно вино. У ХХ в. град се развио као једно од главних градских средишта Португалије, које је већ вијековима супарник Лисабону као најважнијем привредном средишту Португалије. Старо језгро града је од 1996. године под заштитом UNESCO као свјетска баштина. У старом језгру града се налази низ тргова и уских улица са бројним црквама, па- латама и здањима. Од појединачних грађевина потребно је споменути: градску катедралу и цркву Клерижос, изграђене у барокном стилу у XVII в., Стару берзу, винске подруме, жељезни мост Луиш I, који је изграђен у другој половини XIX. в. као тадашње „чудо технике”. Ријека Дуро је пловна у доњем току и представља туристичку атракцију због предив- них крајолика обраслих виноградима. У архитектонском погледу, град није толико препознатљив као Лисабон са својим manueline стил, али је овдје присутнији барок. У музичком изразу, најпрепознатљивији стил је fado,који карактеришу тужни стихови и музика, а најљепша грађевина је Casa musica. Порто је био европска престоница културе 2001.

7.3 Просторно-функцијски односи

Сходно посљедицама економске кризе која је погодила Евро- пу 2008. и које још нису превазиђене, питање одрживости развоја се поставља као приритет за све земље Јужне Европе. У сваком случају, то су питања социјално-економског развоја и стања животне сре- дине, као главних елемената за оцјену достигнутог нивоа простор- но-функцијских односа у овој регији. Због комплексности регије, ово питање ћемо третирати одвојено за најмногољудније државе чланице ЕУ: Португал, Шпанију, Италију и Грчку, и за остале државе југоисточне Европе. Полазни основ представља пресјек стања кроз анализу карактеристичних индикатора: реални БДП по глави ста- новника, стопа незапослености са посебним освртом на незапосле- ност младих, неједнакост у дистрибуцији прихода, јавни дуг држа- ве, емисија штетних гасова, учешће обновљивих извора у структури енергетског биланса и индекс социјалне одрживости.

Реални БДП по глави становника се често користи као индика- тор квалитета укупног стања у држави. Прије економске кризе, овај БДП је у ЕУ растао континуирано од 1995. до 2007. год. по просјеч- ној стопи од 2,4%. Овај тренд се изненада прекинуо снажним падом економских активности у 2009. за -4,8%. У овим тешким околности- ма, ЕУ је одговорила различитим мјерама, од подршке банкама до обезбјеђења фискалних стимуланса и пакета помоћи у случајеви- ма кризе. Видљиво је да ће опоравак у земљама Јужне Европе ићи спорије него у осталим дијеловима ЕУ. У периоду 2008−2012, ове четири земље су имале значајан пад БДП по глави становника, при чему је највише погођена Грчка због смањења од −3.700€, Италија

−1.900€, Шпанија −1.500 и Португал −800€, при чему су негативан тренд наставили и у 2013, Италија −2.300€, а Шпанија −1.600€ по глави становника202. Посебну важност за одрживост развоја имају стопе запослености, односно незапослености, посебно незепосле- ности младих, јер се кроз ове показатеље оцјењује квалитет живота и социјалне укључености, као камена темељца за социо-економски развој и просперитет. Са друге стране, незапосленост највише по- гађа људе, њихове фамилије и њихову будућност. Због овога се по- себна пажња посвећује борби против незапослености. И поред до- брих резултата у ЕУ у периоду 2000−2008, стопа незапослености је порасла, због кризе 2008−2012, са 8,9% у 2000. на 10,8% у 2013203.

203„ЕУ Стратегија 2020” предвиђа 75% запосленост свих особа старости из- међу 20 и 64 год.

Ипак, драматично одступање од ових ЕУ просјека је забиљежено у Шпанији и Грчкој, гдје су стопе незапослености 2008−2013. по- расле за 14,8 и 19,7%. У истом периоду, у Португалу је та стопа по- расла за 8%, а у Италији је скоро удуплана, па сада те вриједно- сти износе 26−28% за Грчку и Шпанију и 12,2−16,5% за Италију и Португал. Слично је и са показатељима о незапослености младих (15−29. год.), при чему је највећа незапосленост у Грчкој и Шпанији (48,7−42,4%) и Поругалу и Италији (28,5−29,6%), а ЕУ просјек је тек 18,7%204. Уважавајући регионалне разлике, нпр. Андалузија, Си- цилија и грчка острва имају највеће вриједности ових показатеља, јасно је колика је депресивност у овим друштвима и регијама, по- себно међу младима, па се с правом поставља питање ефикасности образовног система и тржишта рада. Из оваквих односа произла- зи и један од најозбиљнијих проблема данашњице, а то је неједна- кост. Она је видљива на нивоу ЕУ, али и на регионалном или нацио- налном нивоу. Користан алат за мјерење ових неједнакости је „при- ходовни квинтил”, који указује на степен социјалне кохезије и дије- ли укупну популацију према приходима на 5 дијелова, од најсиро- машније до најбогатије петине становништва.

У 2012. год. у ЕУ, петина најбогатијих је зарађивала пет пута више од најсиромашнијих, а у Грчкој и Шпанији овај индекс је изно- сио 6,5 док је у Италији и Португалу био 5,5 и 5,8. Анализу економ- ских показатеља заокружићемо и показатељима о јавном дугу ових држава, који је веома повезан с националним БДП, јер јавни дуг из- ражава одрживост националних финансија и укупна задужења др- жаве се изражавају кроз % БДП. Просјек задужености националних економија у ЕУ у периоду 2000−2007. је износио 60% БДП, а под утицајем негативних ефеката кризе 2008−2013, овај јавни дуг је по- растао скоро 50% (87,4%). Слично и другим показатељима, овај по- казатељ се веома негативно одразио на економије држава Јужне Ев- ропе, па је раст јавног дуга у кризном периоду износио дупло више у Грчкој, Португалу и Шпанији од ЕУ просјека (од 62,2% до 53,7%). Једино је Италија задржала ЕУ тренд (26,5%), па је максимални јав- ни дуг забиљежен у Грчкој од 175,1%, а Италији и Португалу око 130%. Посебно је био драматичан раст јавног дуга у Шпанији, која је 2000. имала дуг од 52% , који је до 2007. год. успјела спустити на фантастичних 36%, а потом у задњих 6 година је нарастао два ипо пута и достигао 85%205.

204                  Еуростат

205                  NSDSs processes in South European EU Member States

Други озбиљан проблем са којим се суочава ова регија су миграције. Превасходно, доминирају економске миграције, иза- зване жељом да се живи у просперитетнијој и уређенијој среди- ни са већим изгледима за лични и породични успјех. Несумњиво, својеврсно емитивно подручје представља шири простор Меди- терана, укључујући и периферију ЕУ. Током 2013. све земље осим Италије су имале негативан миграциони салдо, а он се кретао од −251.531 у Шпанији, −52.259 у Грчкој, −36.232 у Португалу до 1.183.877 у Италији206. Разлог за овакве разлике лежи у по- сљедицима економске кризе у Европи, која је изазвала талас емиграције, а с друге стране, „Арапско прољеће” које изазвалао талас имиграције, прије свега у Италију и друге ЕУ државе. Ови мотиви покрећу виолетне или насилне миграције, изазване ра- товима и политичким немирима, а који се дешавају на јужним рубовима Медитерана и пријете незабиљеженом трагедијом у новијој европској историји. Посебну групу чине млади мигран- ти који напуштају регију због даљег образовања или недостатка посла. „Шенген” је 1985. увеo cлободу кретања широм Европе, а економске и технолошке олакшице попут low-cost ваздухоплов- них компанија, Skype програма бесплатног телефонирања путем персоналног рачунара или академски програми размјене студе- ната Erasmus, имају дубок утицај на понашање Европљана. Про- ширили су се видици и људи су постали више мотивисани да пу- тују, а то доводи и мијешања европских култура. С друге стране, рецесија која је погодила посебно тешко земље Јужне Европе, и даље су суочене са нарастањем стопе незапослености младих. У Италији је рекордно висока стопа незапослености младих од 44%207, a слично је и у Шпанији (53%), Грчкој (53%) и Португалу (36%). Ово је један од главних разлога што многи млади одлазе из ове регије. Само из Португалa је скоро 200.000 људи узраста од 20−40 год. напустило земљу у периоду 2010−2014208, у Шпа- нији је отишло 133.000 младих између 2008−2013, а из Италије 135.831 младих од 2010−2014. Млади мигранти често одлазе са надом брзог повратка, па не желе да формално промијене мје- сто пребивалишта, што директно утиче на статистику. Према пи- сању британских медија209, Велика Британија је топ дестинација за италијанске мигранте, јер 220.000 Италијана званично живи у

206                  Eurostat

207                  ISTAT, италијанске завода за статистику.

208                  INE, португалски национали институт за статистику.

209                  http://www.theguardian.com/2.10.2014.

Великој Британији, а према италијанском конзулу у Лондону, тај број је > 500.000.

У жељи да се овај феномен боље разјасни и да се оства- ри додатни увид у мотиве и проблеме младе генерације, као и да се укаже на недостатак званичних пан-европских студија, успостављена је on-line статистичка база младих миграната чија скраћенаица EKSPAT, а одсликава Erasmus, Ekilium, Ekodus, Escape. С циљем лакшег доласка и боравка младих и у Србији је успо- стављена намјенска подршка у форми е-портала210. Осврнућемо се и на специфичан сегмент сезонских миграција пензионера из Централне и Сјеверне Европе у Јужну Европу, углавном током хладнијег периода године, јер је за већину економски исплати- вије да бораве на југу у хотелима211 и здравствено далеко пожељ- није, него боравак код куће у условима негативних температура, магли и честих падавина.

За субрегију југоисточне Европе, као додатак принципима који се односе на политику одрживог просторног развоја, предло- жене су детаљније мjере за просторни развој овог дијела Европе, од којих највећи значај за нашу регију има завршетак Пан-европских путних коридора. Ради се друмским коридорима 5, 10 и 11, те једином водном, дунавскoм коридору 7. Коридор 5 има три крака (а, б, ц), који полазе из Братиславе, јадранских лука (Венеција, Трст, Ријека) и Плоча, преко Будимпеште до Лавова, у којем се веже на коридор 3 (Дрезден-Кијев). Крак Vc иде долином Неретве и Босне и и код Добоја ће се укршатати са аутопутем кроз Републику Српску (Добој–Бања Лука–Градишка) и ови аутопутеви ће представљати кичму саобраћајног система БиХ.

210                  http://www.expatserbia.com/

211                  Ради се објектима пензионих фондова Њемачке, Шведске и других зе- маља или о закупу хотела ван главне туристичке сезоне.

Карта 2.13: Мрежа Паневропских коридора на тлу Југоисточне Европе (Извор: http://www.europa.eu)

Коридор 10 има највећи значај за Србију, у коју улази из два правца (Салцбург–Грац и Будимпешта) и продужава преко Ниша према Софији (спој са коридором 4, Дрезден-Истанбул), према Скопљу (веза са коридором 8, Драч–Констанца) и продужава до Солуна и Игуменице. Ново успостављени коридор 11 је веза јужног Јадрана (Бар–Бољаре–Ивањица–Пожега–Љиг–Београд–Вршац) и Темишвара (коридор 4, Дрезден–Солун).

Друга важна мјера која ојачава водеће принципе одрживог про- сторног развоја европског континента је брига о културним предјели- ма у Јужној Европи. Ова посебна мјера усмјерена је ка постизању уравнотеженијег и одрживог развоја у индивидуалним европским ре- гионима, прије свега жариштима европске античке културе и умјет- ности, а која се вежу за античку Грчку и класични Рим. То је данас, превасходно простор Грчке, Италије, Шпаније и умањој мјери Пор- тугала, али жаришта културе у овој регији се вежу и за простор југо- источне Европе (византијска и османска култура те лијепи примјери романике и ренесансе у јадранском приморју, те барокне умјетности и класицизма у Панонској низији). Ово потврђује да је цијела Јужна Европа састављена од мноштва културних предјела. Они су значајан дио европског насљеђа и свједок прошлих и садашњих односа између човјека и његове природне и изграђене средине. Развој производних техника у пољопривреди, шумарству и индустрији и промјене у

урбанистичком планирању, саобраћају и другим типовима инфра- структуре, посебно у туризму и организацији слободног времена, убрзали су трансформацију европских културних предјела и могу имати негативан утицај на њихов квалитет и коришћење. Ово се не тиче само драгоцјених изворних и измијењених предјела, него се односи генерално на све типове културних предјела, нарочито оних који представљају суштинску компоненту урбане средине.

Политика просторног развоја може да допринесе заштити, управљању и повећању заштићених предјела усвајањем одгова- рајућих мјера, нарочито организовањем боље интеракције између различитих секторских политика, а уважавајући њихове терито- ријалне утицаје. Одговарајуће мјере у сфери заштите предјела укључују интеграцију и развој предјела кроз просторно планирање и секторске политике. То могу бити мјере које се односе на еко- номију, пољопривреду, инфраструктуру и урбани развој, културу, животну средину, друштвени развој, а што све директно или ин- директно утиче на развој предјела; испитивање и општа процјена предјела, анализе њихових карактеристика, њихових екосистема, сила и притисака који су их формирали; дефиниција и употреба квалитативних циљева за те предјеле; имплементација интегралних политика усмјерених истовремено ка заштити, управљању и плани- рању предјела; разматрање развоја предјела у интернационалним програмима; јача прекогранична, транснационална и интерреги- онална сарадња на пољу развоја предјела, размјене искустава и истраживачких пројеката, који нарочито укључују локалне и реги- оналне власти; јачање свијести људи, приватних организација и те- риторијалних власти о вриједности предјела, њиховом економском значају и еволуцији. могућностима њиховог очувања и побољшања; јача интеграција и развој предјела кроз практичне програме разли- читих дисциплина, као и интердисциплинарни програми обуке.212

Европски приобални региони нису само подручја осјетљивог природног насљеђа него и важна жаришта економских и комер- цијалних активности, локација за конверзију индустрије и енергије, полазна тачка за експлоатацију приморских и подморских ресурса и нарочито, атрактивна подручја за туризам. С обзиром на то, да ова- ко широк дијапазон активности може створити бројне конфликте, за овакве регионе неопходна је политика интегралног и одрживог про- сторног развоја која не покрива само приобалне дијелове већ и кон- тинентално залеђе. Концепција интегралног управљања приобалним

212                  Водећи принципи за одрживи просторни развој европског континента

подручјима, требало би да узме у обзир међусобни утицај економ- ских активности, али и социјалних и захтјева животне средине, када се користе природни ресурси приобалних подручја и на тај начин олакша процес доношења одлука приликом процјене инвестиција. Интегрално управљање приобалним зонама би требало да буде си- стемска компонента регионалног планирања на разним нивоима. У том смислу су од посебног значаја, трансгранична сарадња и међу- национална кооперација даље од мора. Највећи број острвских ре- гиона у Европи (нпр. Споради и Киклади Јонског мора и Канари и Азори на Атлантику), иако врло различити у смислу географског по- ложаја и нивоа развоја, ће искусити додатни притисак развоја на рачун својих ограничених ресурса и приступачности. Постоји близак однос између одрживог развоја острвских региона и стратегија које их интегришу у интернационална и европска тржишта, истовремено штитећи локални идентитет и одржавајући равнотежу између еко- номске ефикасности, социјалне правде и заштите животне средине. Од посебног значаја су сљедећи аспекти политике:

„Различите могућности запошљавања кроз повећање сопствених ресурса и развој јавних служби, нарочито на острвима који исувише зависе од туризма. Посебну пажњу треба обратити на сталне послове; побољшање квалитета животне средине као стратешког елемента ло- калног идентитета и веће регионалне и међународне конкурентности. Треба обратити пажњу на индустријске активности у приобалним др- жавама, чији прекогранични утицаји могу да утичу на квалитет живот- не средине острва, нарочито на Медитерану; развој система иновација у сфери управљања водом, енергијом и отпадом, узимајући у обзир недостатак локалних ресурса као и осетљивост животне средине; по- бољшање саобраћајних веза са копном као и између острва.”213

Показатељи о заштити животне средине, а посебно смањење емисије штетних GHG214 гасова, су кључни елементи „ЕУ стратегије 2020”. Ово смањење треба да износи 20% у односу на 1990. укљу- чујући и показатеље за међународно ваздухопловство. У ЕУ28 се рачуна емисија шест гасова „Кјото корпа” насталих активностима људи и њихова емисија је смањена за 18%. Разлог за овај пад у еми- сији штетних гасова лежи и у економској кризи која се негативно одразила на ниво економских активности, обим саобраћаја и про- изводњу енергије. Овај тренд је забиљежен и у Јужној Европи, али и поред значајних смањења током задњих 6 година, једино је Италија

213Исто

214Green House Gases или гасови који утичу на ефекат стаклене баште. (види поглавље 1. 2. Б.)

смањила потрошњу на 90%215, а остали се крећу од 105% Грчка до 125% Шпанија. И учешће обновљивих извора у укупној производњи електричне енергије је важан показатељ одрживости развоја, па је циљ „ЕУ стратегије 2020” у овом домену, да се достигне 20% произ- водње енергије из извора: енергије вјетра, сунца, биомасе и геотер- малне енергије. У периоду 2004-2012, ово учешће алтернативних из- вора је стално расло до 14,1% у 2012. Eurostat наглашава два главна узрока за ово повећање: побољшање технолошких рјешења у проце- су производње ове енергије и смањење трошкова њене производње. Као резултат различитих политика, од засићења тарифа, гран- това, пореских кредита и система квота, инсталисани капацитети за алтернативне изворе енергије, системи за загријавање и транспорт горива, биљеже значајан раст током посљедње деценије. Пратећи ЕУ тренд, Италија је удуплала ове изворе, са 5,3 на 13,5% у 2012,

Грчка, такође, са 6,9% у 2004, на 13,8% у 2012, а Португал биљежи највеће учешће од скоро ¼ (24,6%).

Према Индексу социјалне одрживости, који мјери три благо- стања, Грчка и Португал показују смањење вриједности Индекса, Шпанија има слично смањење, само је започето повећање од 2012. Супротно, Италија исказује позитиван тренд током цијелог периода, а из наредне табеле, видљиво је да најбоље „људско благостање” имају Словенија и Шпанија, а најслабије Македонија и БиХ. „Бла- гостање животне средине” је најбоље исказано у Црној Гори и Ал- банији, а најслабије у БиХ и Грчкој. Најболнија тачка југоисточне Европе је „економско благостање”, које је најбоље у Словенији и Хрватској, а најслабије у Србији и БиХ. Сходно овоме, највећи Ин- декс социјалне одрживости имају Словенија и Хрватска, а најсла- бији БиХ и Грчка. Сви екстреми су лоцирани у југоисточној Европи. За цијелу регију SSI индекс је 2014. изгледао овако:

Табела 2.14: Преглед SSI индекса за 2014.год. (Прерађено на основу http://www.ssfindex. com)

215                  ЕУ28 1990=100%

Југоисточна Европа је друга цјелина унутар Јужне Европе коју ћемо посебно сагледати и односи се на простор „ех Југосла- вија – Словенија + Албанија”. И из претходне табеле је видљиво да највећи дио ове регије има озбиљне проблеме са економским развојем и нивоом инфраструктурне изграђености. Свакакао, ово је највећим дијелом резултат грађанских ратова који су се водили на овим просторима и економских санкција које су значајно осла- биле привреду. На карају, услиједила је приватизација која је била на нивоу „ранокапиталистичких подухвата”, а посљедице се виде данас и још ће се дуго осјећати. За почетак економске анализе овог дијела регије, напоменућемо да је средња вриједност БДП тек 1/3 ЕУ28 просјека и да све државе регије имају негативан трговински салдо. Ако се томе додају подаци о релативно малим директним страним улагањима, слабој конкурентности производа ове регије на ЕУ тржишту, укупној стопи запослености/незапослености и ефикас- ности управа, јасно је да се ова регија налази у озбиљном заостатку и да је неопходна политичка стабилност, велика посвећеност свих друштвених елита (политичке, економске, интелектуалне) и велика помоћ ЕУ. Нажалост, ни један од ових предуслова још не постоји. Ово се, прије свега, односи на БиХ и Македонију, државе у којима нема јасног консензуса и „друштвеног договора” о приоритетима и визији даљег развоја.

Несумњиво, ово су ријетке мултиетничке државе у цијелој ре- гији, што у постојећим неповољним економским условима, отежа- ва и процес унутрашњег договарања и избор оптималних рјешења. Управо због ових специфичности, постигнут је консензус на нивоу предсједника Влада свих држава ЈИ Европе216 о потреби израде цје- ловите заједничке стратегије развоја, као општег оквира за нацио- налне стратегије развоја које требају имати упориште у Стратегији ЕУ2020. Зато је ова стратегија и названа „SЕЕ2020”217, а која треба да пружи јасну европску перспективу овом региону, засновану на побољшању животних прилика у цијелој регији. Ова оптимистична визија се гради на економском јачању и конкурентности привре- да ове регије, а која укључује нових 1 милион радних мјеста, зна- чајно повећање директних страних улагања и градњу заједничких инфраструктурних објеката. Најозбиљнији пројекти за БиХ/РС се односе на завршетак мреже ауто-путева и изградњу брзе пруге Бео- град−Зворник−Тузла−Добој−Сарајево.

216                  Стратегија има снагу политичке одлуке, а усвојена је у Сарајеву 2013.

217                  http://www.rcc.int/pages/62/south-east-europe-2020-strategy

Табела 2.15: Кључни показатељи за земље ЈИ Европе 2003−12. (Извор: Еurostat, WB)

Држава	Становништво (у 1000)	БДП по стан. по PPS (ЕУ28 = 100)	Стопа незапослености (%)	Стопа незапослености 15-64 (%)	Стопа раста реалног БДП (%)
2003-08	2008-12
Србија	7217	35	24	45	5,0	0,2
БиХ	3836	28	29	40	5,2	0,6
ЦГ	621	43	20	47	6,2	1,2
БЈРМ	2060	35	31	44	4,7	1,9
Косово*	1816	23	35	24		4,6
Албанија	2816	30	14	56	6,0	3,8

Превасходно, принципи на којима почива ова Стратегија, вођени су потребом развоја и повећања просперитета, отварања нових радних мјеста и важности усвајања европске перспективе ре- гиона. Стратегија треба да убрза напредак кроз унапређење наци- оналних напора на бази заједничког приступа и тежи холистичком образцу развоја. Настоје се подстаћи кључни дугорочни покретачи раста, као што су иновације, вјештине и интеграција трговине. Као и

„Сратегија Европа 2020”, фокусирана је на скуп међусобно повеза- них пет развојних стубова. Интегрисани раст је први и базира се на промоцији регионалне трговине и инвестиција, које су недискрими- наторне, транспарентне и предвидљиве. Паметан раст се фокусира на креирање иновативних рјешења, а одржив раст тежи да подигне ниво конкурентности у приватном сектору, развије инфраструктуру и подстакне зелени и енергетски ефикасан раст. Инклузивни развој ставља већи нагласак на развијање вјештина, стварање нових рад- них мјеста, укључујући веће учешће тржишта рада, здравље и бла- гостања заједница. Управљање растом је посљедњи стуб и базира се на повећању капацитета јавне администрације која треба да оја- ча владавину права и смањи корупцију, створи пријатан пословни амбијент и пружи јавне услуге неопходне за економски развој. Сва ова питања су у средишту друштвено-економске политике сваке од земаља ЈИ Европе, а такође су критични елементи процеса присту- пања ЕУ. Дакле, у суштина, „Стратегија ЈИ Европе 2020” обезбјеђује оквир за помоћ владама у региону за спровеђење њихове индивиду- алне стратегије развоја, укључујући и о приступању ЕУ, повећањем националних напора кроз фокусирање на регионалну сарадњу и на она специфична питања која могу имати користи од заједнич- ког приступа. Просјечне вриједности економских показатеља за ЈИ Европу у 2010. год. нису биле сјајне и износе: БДП по глави ста- новника је тек 36,4% ЕУ просјека, трговински салдо је −15,7%, БДП по запослој особи је 27485 ЕУР, број висококвалификоване радне снаге је 1,7 милиона, број новооснованих предузећа износи 37109,

укупне стране инвестиције су износиле 3396 мил. евра, извоз роба и услуга по глави становника је 1780 евра, укупна стопа запослености је 39,5%, а ефикасност управе мјерена Индексом Свјетске банке је 2,3. Процјена SEE2020 Strategy је да се ове вриједности требају повећати углавном најзначајније у домену директних страних инве- стиција 260%, извоз роба и услуга 300%, вриједност извоза по глави становника 240% до 2020. год., стране инвестиције за 100%. Да би се ово остварило, неопходно је повећати БДП по глави становника за 20% и укупну стопу запослености за 12%.

Земље југоисточне Европе су на самом почетку планирања свог развоја у складу са теоријским концептом одрживог развоја који је дефинисан као основни императив и једини модел развоја у дужем временском периоду. Основни индикатори одрживог раз- воја представљају веома користан и квалитетан начин за мјерење и праћење стања одрживог развоја, као и у свакој земљи појединачно тако и у регионима и на глобалном нивоу у цјелини. Ако ове пока- затеље о просјечним вриједностима разложимо на државе регије (види табелу 2.7), уочићемо значајне унутрашње разлике.

Табела 2.16: Упоредни преглед остварених економских резултата за државе ЈИ Европе у 2010. год. (Извор: SEE2020 Strategy218)

Остварени резултати у 2010.	АЛБ	БиХ	ХРВ	МАК	ЦГ	СРБ	КОС*
Цјелокупупни стратешки циљеви
1	БДП по глави ст., ЕУ просјек (PPS), % од ЕУ просјека	27	28	59	36	42	35	22*
2	Укупна трговинска размјена роба и услуга (milioni EUR)	7695	12138	35400	7834	3118	24907	3321
3	Трговински салдо у %	-24	-25,6	-3,8	-23	-36,8	-20,4	-36,6
Интегрисан раст
4	Унутар регионална размјена роба (milioni EUR)	425	3100	2474	1243	800	3544	872*
5	Укупне стране инвестиције (FDI) (milioni EUR)	793	174	326	160	574	1003	366
Паметан раст
6	БДП по запосленој особи (EUR PPS)	17839	29183	40990	28029	30321	25864	14966*
7	Број високвалификоване радне снаге	216000	213000	504800	169790	56000	546290	н/а
Одржив раст
8	Новооснована предузећа (нових предузећа/годишње)	2045	1896	7800	8074	436	9715	141
9	Извоз роба и услуга по глави становника (EUR)	1023	1232*	4010	1563	1871*	1381	495
Инклузиван раст
10	Укупна стопа запослености, % становништва 15+	47,1	32,5	41,1	38,7	40,1	37,9	41.7*
Управљање растом
11	Ефикасност управе, према Индексу Свјетске банке	2,2	1,8	3,1	2,3	2,6	2,4	1,9

218                  http://www.rcc.int/pages/62/south-east-europe-2020-strategy

Хрватска има скоро три пута већи БДП од Косова*, а Србија и Хрватска имају два пута већу трговинску размјену него све остале државе заједно. Пошто је у свим државама трговински салдо негати- ван, то значи и да је степен покривености увоза извозом битно мањи од 100%. Србија је највеће регионално тржиште, па сходно томе, остварује и највећу унутар регионалну размјену роба и привлачи највише директних страних инвестиција. Вриједност извоза роба и услуга по глави становника је врло мала, а што указује на структуру извоза (полуфабрикати, руде, производи лаке индустрије), а укупна стопа запослености је тек изнад 50% просјека ЕУ. Ово су наши ре- ални показатељи, који само појачавају претходно изречени став о неопходности синергетског ефекта унутар регије и брзог дјеловања.

Веома важно питање за развој Јужне Европе је угроженост овог подручја, превасходно од климатских промјена и потребе за прилагођавањем на њих219 и енергетске зависности. У домену по- раста средњих мјесечних температура и смањења годишње ко- личине падавина, значајни простори ове регије се налазе пред опасношћу претварања значајних површина у полупустињске об-

ласти. Узимајући у обзир само годишњу количину падавина у Шпанији, Толедо 350 мм, Сара- госа и Мурсиа око 300 мм, а Кор- доба и Алмериа <200 мм, јасно је да су најугроженије области Јуж- не Европе од дезертификације Алгарве у Португалу, Андалу- зија, Екстрамадура, Кастиљал-Ла Манча, Мурсија, Валенсија и Арагон у Шпанији, Сицилија у Италији, Крит, Киклади, Атика и Тракија у Грчкој, те Банат и Бач- ка у Србији.

Дијаграм 2.15 Модел раста ср. го- дишњих темепература у ЈИ Европи (Из- вор: NDR220)

Посебно је угрожено подручје ЈИ Европе, па ћемо на овом примјеру приказати неке аспекте угрожености. Од 1990. год. ова регија се интензивно урбанизује, што је у условима неадекватне

219                  ЕУ, UNDP, Natural Disaster Risks and Risk Assessment in South East Europe.

220                  Исто

регулативе и економске основе, створило озбиљан проблем у смис- лу отпорности грађевина на евентуалне природне кастастрофе, прије свега на земљотресе и поплаве. Регионална стратегија за про- цјену ризика од катастрофа у регији југоисточне Европе је развијен од стране ЕУ и UNDP и фокусира се на подршку IPA која врше на- ционалне процјене ризика на основу оквира ЕУ о катастрофама и превенцији.

Уважене су и смјернице ЕУ за процјену ризика и мапирање, узимајући у обзир практичне потребе и ситуације у региону југо- источне Европе. Општи циљеви се своде на побољшање кохерент- ности и конзистентности између процјене ризика који се предузи- мају у ЈИ Европи.

Земљотреси на тлу ове регије се дешавају често у сеизмички активној зони уског приобалног дијела јужног Јадрана, од сјеверне Албаније до Хрватске, те јужног дијела БиХ, Црне Горе и Македо- није. Само на тлу БиХ је током ХХ в. забиљежено четрнаест разор- них земљотреса снаге VII−IX (MSK скала). Бања Лука је најчешће погођени регион, а најјачи потреси су били 1935, 1969. (погину- ло 15 људи) и 1981. год. На тлу Хрватске најјачи потреси били су 1906. код Загреба, 1996. код Стона. Скопље је погодио земљотрес 1963, погинуло је 1.070 људи и био је велики број повријеђених, а црногорско приморје је страдало у земљотресу 1979. (136 поги- нулих). Озбиљан проблем представљају клизишта која причињавају огромну материјалну штету, а настају усљед геофизичких промјена терана, велике количине падавина или преоптерећености падина. Клизиштима је угрожено преко 25% територије Црне Горе, 18% Ал- баније, 13% БиХ, а 11% Македоније.

Према доступним пројекцијама, просјечна годишња темпе- ратура у региону ће порасти за 1.8°C до 2050. год, а укупна го- дишња сума падавина ће се смањити за 10−20%. Очекује се да ће падавине бити више промјенљиве, са већим бројем дана интензив- не појаве, a суви периоди ће постати израженији и продужиће се у односу на просјеке за још 5 дана. Доступне хидролошке анализе указују на смањење за 20−25% отицања. Унутар ових предвиђања, очекује се повећање учесталости и интензитета поплава, суша и екстремних временских услова. Олује изазване снажним вјетрови- ма у приморским областима могу повећати учесталост поплава. У овој регији поплаве су прекограничног карактера, јер 90% терена лежи у базенима трансграничних ријека. Највећи ријечни басен је Сава, која обухвата 45% Хрватске, 75% БиХ, 17% Србије и 49% Црне Горе.

Регионални ризик од поплава није био препознат као толико висок као код земљотреса и клизишта, али су прошлогодишње по- плаве (мај−август 2014.), несумљиво, проблем поплава поставиле у врх интересовања. Само у Републици Српској, током мајских по- плава је у доњем току Босне, цијеле Семберије, Поткозарја и По- уња, средњег Подриња, поред људских жртава и потапања цијелих градова (Добој, Шамац, Бијељина, Приједор, Нови Град, Дубица, Шековићи), начињена материјална штета.221

Табела 2.17: Преглед елементарних непогода на тлу ЈИ Европе (Извор: NDR)

Држава	Просјечни број годишњих инцидената великих несрећа	Просј. бр. погин. лица	Угрожено становништво
Суше	Земљотреси	Поплаве	Олује	Технол. инц.	Поплаве	Земљотр.	Поплаве
Албанија	0,12	0,09	0,24	0,06	0,06	7,82	Н/А	155688	131704
БиХ	0,17	х	0,28	0,11	0,17	3,72	71397	Н/А	Н/А
Хрватска	0,28	0,06	0,22	0,06	0,17	8,61	Н/А	30928	108929
Македонија	0,17	х	0,22	х	0,11	13,39	Н/А	Н/А	17784
СЦГ	0,17	0,06	0,50	0,06	0,56	10	Н/А	Н/А	321934
Словенија	0,04	0,09	0,04	х	х	0,04	Н/А	30984	Н/А

Шумски простори заузимају 40-50% терена у неким државама регије (БиХ) и у условима изражених сушних и веома топлих љет- них периода су подложни за избијање шумских пожара. Они се де- шавају најчешће у прољеће (углавном изазвани људсим фактором због паљења корова). Од 60% регистрованих пожара, свега 3,3% су настали природним путем, а у периоду 1988−2004, просјечно се дешавало 850 пожара годишње.

На основу ових показатеља, могуће је синтезно посматрати утицај природних катастофа на социајално-економску структуру држава ове регије. Уважавајући износ БДП, највећа просјечна го- дишња издвајања за санирање штета су имале Албанија и Србија (>2%), у апсолутним износима је највише издвајала Србија (82 мил.

$). Највеће штетe су проузроковали земљотреси у Србији и Црној Гори, те суше и поплаве у Албанији.

221                  Укупну штету је UNDP процијенио на >1 млрд ЕУР, што одговара полови- ни годишњег буџета или 22% БДП Републике Српске.

Табела 2.18: Преглед трошкова за санацију елементарних непогода у ЈИ Европе (Извор: NDR)

Временски оквир	Држава	БДП по глави ст. ($) 2005. г.	Просј. год. екон. губитак од свих несрећа (мил $)	% БДП	Економски губитак у милионима $
суша	земљотр.	поплаве
1974-2006	Албанија	2755,3	68,67	2,49	2238	2 до 5	24673
1989-2006	БиХ	2384	22,94	0,96	408	>5	0
1989-2006	Хрватска	6376,2	33,76	0,53	330	>5	0
1989-2006	Македонија	4467,7	24,59	0,55	0	0	353,6
1989-2006	СЦГ	4936	82	1,66	0	2705	0
1974-2006	Словенија	13611,4	7,31	0,05	0	10	5

Јужна Европа је водећа свјетска туристичка дестинација, иако унутар ње постоје знатне разлике. Иако је туризам покретач еко- номског развоја и интеграције у процесу глобализације, он врши велики притисак на природне ресурсе и околину, па се развој туризма поставља на основама конкурентности и одрживости: еко- номска одрживост, заснована на осигурању објективног и ефикас- ног економског развоја; социо-културна одрживост која је у складу са културом, вриједностима и идентитетом ове регије; и одрживост животне средине, која осигурава да се развој одвија у складу са одрживошћу основних процеса, биолошком разноврсношћу и ре- сурсима. Унапређивање еколошки одрживог туризма је од витал- ног значаја, посебно у овом дијелу свијета у ком се биљежи највећа стопа глобалног загријавања са свим посљедицама повезаним са ширењем пустиња, смањењем резерви питке воде и губитком био- лошке разноврсности. Према томе, управљање водним ресурсима, рјешавање питања загађења и отпада и сузбијање ерозије тла су неки од најважнијих изазова које поставља туризам у Јужној Евро- пи. Туристичка индустрија је у 2010. године просјечно учествовала са 10,9% у националним БДП медитеранских земаља, што јој даје виталну важност за економије региона. Ово је посебно важно у до- мену запошљавања и њеног доприноса спољнотрговинском билансу медитеранских земаља. Без туризма, многе медитеранске земље би морале драстично да смање увоз добара и услуга како би уравноте- жиле трговински биланс, јер, нпр., у Албанији и Црној Гори туризам учествује >50% у БДП, па се преко њега нивелише покривеност уво- за извозом. У складу с тим, два главна приоритета су: смањити утицај који туризам има на околину кроз подизање свијести о ефикаснијем управљању ресурсима и инфраструктуром, те развијање алтерна- тивних облика туризма, а који би имали мањи утицај на екосистем од модела „3С туризма” (sea, sand, sun), који тренутно преовладава.

Еколошки изазови се односе на унапређивање одрживог, инте- грисаног туризма За разлику од многих других економских сектора, туризам узрокује уништавање околине која има негативан утицај на развој самог сектора. Ако је уништавање толико да подручје више није атрактивно као туристичка дестинација, регион може да изгуби важан извор прихода. Осим тога, притисак на екосистем се убрзава и у домену потражње воде и води ка претјераном искоришћавању подземних вода и загађењу. У принципу, један туриста троши 3 или 4 пута више воде од локалног становника. Потрошња електричне енергије се удвостручује или утростручује у туристичким областима у периоду врхунца сезоне. Скупљање и прерада отпадних вода мог- ли би да уштеде енергију и, у смислу радних мјеста и обуке, прерада воде захтијева сличну стручност (укључујући мембранску техноло- гију и реверзну осмозу) на пољу десалинизације, што значи да се два приступа могу међусобно допуњавати.

Међутим, регионе треба прво опремити фабрикама за прера- ду. Торемолинос (Шпанија) нема ниједно такво постројење, упркос чињеници да годишње биљежи око 5 милиона ноћења. У Италији се 80% отпадних вода из 120 главних приобалних градова испушта у море потпуно непрерађено. Други важан изазов односи се на развој регионалног планирања ради побољшања урбаних услуга, регулисање притиска на копно и смањење утицаја на природне сре- дине. Урбани развој који намеће туризам има бројне негативне ути- цаје, од деградација обале и ерозија тла, засићење земљишта до смањења расположивог земљишта за пољопривреду. Растућа урба- низација која произлази из изградње туристичких смјештаја и ма- совног развоја стамбених зона од 1990-их, такође, води до појаве засићења земљишта. Критични праг у погледу заузимања земљишта достигнут је дуж 25.000 км од укупно 46.000 км обале Медитера- на. На туризам отпада око 5,3% емисије укупних гасова стаклене баште при чему 75% те емисије ствара саобраћај, који је главни извор загађења ваздуха повезан са туризмом. Постоји повећана по- треба за изградњом постројења за чврсти отпад, не само због стопе раста становништва, него и због густине насељености у туристичким дестинацијама, која значајно расте за вријеме љетњих мјесеци (на примјер, у августу, број становника Торемолиноса порасте од 3.300 по км2 до 10.000 по км2), као и чињенице да туристи производе мно- го више отпада него стални становници, док је рециклажа често не- развијена у овој зони.

С обзиром на то, поступци сортирања и рециклаже успо- стављају се у домаћинствима и у смјештајним туристичким објекти-

ма. У већини земаља Медитеранског региона, изградња инфраструк- туре уништила је пјешчане дине и смањила биолошку разноврсност биљних врста дуж обале. На Сардинији су развијени посебни про- грами за посјете природним резерватима, гдје су природни про- стори успјешно заштићени захваљујући усредсређивању на њихово очување кроз политику просторног планирања, могуће је развити позитиван однос између туризма и заштите природних станишта. Овај однос између туризма и заштите околине може се побољшати подизањем свијести свих заинтересованих страна, спровођењем зе- лених иницијатива, усвајањем стандарда и стратешких планова који ће водити рачуна о овим аспектима, наметањем санкција за њихово непоштовање и награђивањем напора наљепницама и еколошким повељама.

Туризам може имати економски, социјални, културни и еко- лошки утицај на локалне и регионалне заједнице. Он подстиче развој економије и чини је разноврсном тамо гдје она почива на релативно ограниченим основима, те омогућава побољшање инфраструктуре. Изазов се налази у проналажењу средстава за пружање подршке одрживом развоју туризма и улагању у зелени и одрживи туризам, који је средство за отварање радних мјеста и смањење сиромаштва, уз истовремено побољшање еколошких резултата. То повлачи за со- бом увођење локалне и регионалне димензије како би се олакшао демократски и партиципативни процес. Овај процес прате инова- ције, атрактивност, квалитет и продуктивност развоја. Друга могућ- ност је разноврсност туристичких услуга њиховим прилагођавањем према различитим циљним групама. Очување насљеђа је још један проблем који се појављује у вези са развојем туризма. Културни ту- ризам је од изузетне важности у многим регионима Медитерана, јер је ово културолошки најбогатије европско подручје, које укљу- чује материјалне остатке цивилизација од предисторијског перио- да, преко античког и класичног до ренесансе и других вриједности савременог доба, које су присутне у великим медитеранским градо- вима, од Барселоне до Атине.

Ту се убрајају и ходочасничка путовања, као важан вид у земљама као што су Грчка, Италија, Шпанија. Када је ријеч о туриз- му, поставља се изазов како да се задовоље захтјеви туриста за ау- тентичним искуствима уз истовремено модернизовање услуга које им се нуде. У том смислу, најбољи приступ би био увођење строжих стандарда урбанистичког планирања с циљем очувања околине и унапређења појединачних региона на националном и интернаци- оналном нивоу. Развој туризма се усмјерава ка већој енергетској

ефикасности и одрживости. Приоритет даје инвестирању у енергет- ски ефикасан саобраћај и туристичке инфраструктуре, смањењу от- пада и загађења, подстицању биолошке разноврсности и коришћењу технолошког напретка у смањењу емисије гасова стаклене баште. Информациони систем биолошке разноврсности у Европи се кори- сти као улазна тачка за податке и информације о биолошкој разно- врсности за европске регионе и друге регионе који граниче са Ме- дитераном. На крају, важно питање је обезбјеђивање стабилности и сигурности, јер смо суочени са потребом за већом сигурношћу, како би се омогућио одрживи туризам, али и са релативно малим утицајем на политичку стабилност својих земаља.

Карта 2.14: Главне туристичке дестинације Шпаније (Извор: CBRE)

Неке аспекте туристичке привреде је добро сагледати на примјеру Шпаније, која нема такво археолошко благо и цивили- зацијски значај за човјечанство као што то имају Италија или Грч- ка, али је Шпанија друга најпосјећенија туристичка дестинација у Европи222. Управо се у Шпанији најбоље одсликавају тенденције у савременим туристичким кретањима, па се могу јасно уочити два главна мотива туристичких путовања: стандардни одмор или ље- товање и урбани туризам или „city brake”. Први тип карактерише

222                  Према WTO, 2013. у Француској је боравило 85, Шпанији 61, Италији 48, a у Грчкој 18 милиона туриста.

модел „3С туризам” (sea, sand, sun) који је најзаступљенији дуж дуге шпанске обале од Costa del Luz, Costa del Sol, Costa Blanca, Costa Durada до Costa Brava.

У ове дестинације свакако спадају Канарски отоци на Атлантику (Tenerife, Gran Canaria, Lanzarote, La Palma, La Gomera, El Hierro, Fuertaventura) и медитерански Балеари (Mallorca, Menorca, Ibiza, Formentera). На ове дестинације долазе туристи ради одмо- ра, углавном с породицама, остају просјечно >6 дана, смјештени су у великим хотелским комплексима и везани су углавном само за мјесто одмора. Туристи који више преферирају популарни „city brake”, више су заинтересовани за културне садржаје, проводе више времена по музејима, мјестима забаве и обилазака културних, вјер- ских и историјских мјеста, остају краће на одмору, углавном <4 дана и веома су покретни. У врсти превоза, доминира авио саобраћај, а велики број low cost компанија: RyanAir, EasyJet, Germanwings, WizzAir, Norwegian, имају прихватљиве цијене карата и значајно доприносе лагодности путовања и комфору путника.

Интересантно је анализирати и односе величина највећег гра- да према укупном броју становника државе (К1), а који показује концентрацију становништва у метрополи (К1 =(G1/P)*100). У Пор-

тугалу, Грчкој и Србији је то >20%, а у Шпанији, Италији и БиХ

<10%. Сматрамо да је боље да ова концентрација буде мања, јер то указује на равномјернији распоред становништва у држави, рацио- налније коришћење ресурса, а и мање социјалних, саобраћајних и других проблема у највећем граду. Други важан податак се односи на Индекс урбане примарности223 који, такође, указује на односе између највећих градова у држави и оптимални износ је I<2.224 У наредној табели, уочавамо да је овај Индекс (I=G1/G2+G3+G4) у Грчкој и Србији >2, а у Португалу, Италији и БиХ <1. И овај показа- тељ одсликава карактеристике урбаног система држава и не треба га једнобразно тумачити, већ сагледати у свјетлу нових економских теорија225 и значају највећих градова за економију цијеле државе и стварање флексибилне акумулације.

223                  Амерички географ Jefferson је још 1939. указао на неправилност урбаних система у којима

224                  Према: Милан Вреск, Основе урбане географије.

225                  Види: Дејвид Харви, Побуњени градови

Табела 2.19: Однос величина највећих градова и укупне популације (Извор: Eurostat)

Држава	Становништво држава	Брoj станoвника највећих градова у 000	I
P (mil.st.)	st/km2	к1	G1	G2	G3	G4
Португал	10,4	114,0	24,4	Лисабин	2547	Порто	1509	Брага	754	Авеиро	460	0,94
Шпанија	46,6	93,0	6,9	Мадрид	3213	Барселона	1621	Валенсија	814	Севиља	703	1,02
Италија	60,1	201,0	4,6	Рим	2761	Милано	1324	Напуљ	963	Торино	908	0,86
Грчка	11,3	82,0	27,2	Атина	3074	Солун	800	Патра	215	Ираклион	173	2,59
Србија	7,2	92,0	22,7	Београд	1639	Нови сад	286	Ниш	217	Крагујевац	180	2,40
Хрватска	4,2	76	18,8	Загреб	790	Сплит	250	Ријека	128	Осијек	107	1,63
БиХ	3,8	79	7,6	Сарајево	290	Бања Лука	150	Зеница	137	Тузла	131	0,69
Словенија	2	106	12,9	Љубљана	258	Марибор	95	Цеље	37	Крањ	37	1,53

У домену регионализације, Јужна Европа је подијељена на ста- тистичке јединице NUTS 1, 2 i 3, и на тај начин, као и све остале чланице ЕУ, олакшала упоредивост података заснованих на истој методологији и временском хоризонту. Шпанија је подијљена на 7 NUTS1 (група аутономних заједница), 19 NUTS2 (аутономне зајед- нице) и 59 NUTS3 (провинције). У Италији је овај број 5−21−110, Португалу 3−7−30, Грчкој 4−13−51, Словенији 1−2−12, Хрватској 1−2−21, а Србија, БиХ и остале државе, још нису званично усвојиле овај вид подјеле националне територије.

Фотографија 2.33 Родос, манастир Филеримос у којем су малтешки витезови св. Јована чували неке од највећих хришћанских реликвија (чудотворна икона бо- гомајке Филермоса) до 1522. и турског освајања, а данас се налази у музеју на Цетињу (краљ П. Карађорђевић добио од царске породице Романов на чување и сакрио је 1941. у манастиру Острог).

8. ВЈЕТРОВИ, НОВАЦ И РАЦИОНАЛНОСТ ЦЕНТРА

Географске границе Централне Европе данас нису прецизно дефинисане (југ и исток) и више су политичке и културне, него ге- ографске. Географски критеријуми уважавају јединство природ- них граница (Балтик, Рајна, Алпе), али и културног „прожимања и спајања тј. изоловања и одвајања” (Демартон, Цвијић). Слично је било и раније, али прије пада „Берлинског зида” 1989. („Гвоздена завјеса”) границе централне Европе нису проблематизоване и оне су се подударале с границом између два војнополитичка савеза (НАТО и Варшавски пакт), а уједно је то била и идеолошка граница између два друштвенополитичка система (социјализам-капитали- зам). Нестанком физичке баријере која је представљала подјелу јед- ног народа (Нијемци) и цијеле Европе (исток-запад), започета је и географска реконфигурација географских регија Европе (централ-

на, источна и јужна). Вилијам Валас (1990) је објавио књигу „Трансформација Западне Европе” у којој је приказана карта разграни- чења између народа западног хришћанства од православних и муслиманских народа, а која је потом преузета у бројним радовима.

„Ова граница датира од почетка подвојено- сти Римског царства (IV в.) и стварања Све- тог римског царства (Х в.). Та граница, грубо, важи пет стотина година. Почињући на сје- веру, она иде дуж онога што су сада границе између Финске и Русије и балтичких држава (Естонија, Летонија, Литванија) и Русије, кроз западну Бјелорусију, Украјину, раздвајајући унијате од православног истока, Румунију између Трансилваније са њеним католичким мађарским становништвом и остатком земље и претходну Југославију дуж границе која раздваја Словенију и Хрватску од осталих република. Наравно, на Балкану ова граница се подудара са историјском подјелом између Аустроугарског и Отоманског царства.

Карта 2.5: Источна граница Западне цивилизације, карта објављена у књизи Wallace, W. (1990): The Transformation of Western Europe (Извор: http://hartnation.com)

То је културна граница Европе и у постхладноратовском свије- ту то је, такође, политичка и економска граница Европе и Запада” (Хантингтон 1996: 176). Са ове временске дистанце од 19 година и значајног демократског и економског узлета свих држава у овом дијелу Европе, јасно је да овако ригидна конструкција нема основа. То потврђује и ширење Европске Уније 2004. (десет држава цен-

тралне Европе), про- ширења на Бугарску и Румунију (2008) и Хрватску (2013). Са- свим је извјесно и попуњавање „бије- лог простора” у ју- гоисточној Европи, само ће се тада по- ставити питање уну- трашње организације и спремности бога- тијих да се „помогне сиромашним рођаци- ма на Југу”.

Карта 2.6: Interreg Central Europe, пројекат ЕУ и ERDF. (Извор: http://www.central2020.eu)

Анализирајући и друге процесе у домену регионализације европског простора, првенствено Централне Европе, а на основу широке лепезе политичких, културних и географских критеријума, уочавамо велику разлику у дефинисању јужне и источне границе ове географске регије. Традиционална јужна граница иде гребеном Алпа и укључује Швајцарску и Аустрију, док у истоименој регији Европске Уније, Швајцарска није укључена, али су укључене НУТС2 регије сјеверне Италије (укључно Емилија Ромања) и цјелокупне Словенија и Хрватска. Источна граница се подудара с границима Пољске, Словачке и Мађарске.

Под квазиполитичким критеријумима сматрамо директну везу између политичких субјеката у прошлости нпр. Државне заједнице Пољске и Литваније (1569–1791), Њемачког царства (1871–1919) и Аустроугарског царства (1867–1919) и креирање географских гра- ница данас (Mitteleuropa).

Карта 2.7: Регија Централне Европе издвојена по критеријуму култур- не блискости, P. Jordan, 2005. (Из- вор: http://141.74.33.52/stagn/Jordan EuropaRegional)

Овај критеријум посматра цје- лину сваке државне територије, за разлику од „културних критерију- ма”, који цијепају поједине државе с циљем стварања компактних (етно- лингвистичких и религијских) цјели- на. Доминантни културни критерију- ми су језик, религија и културне везе мањина са матицом (нпр., Мађари у Румунији, Нијемци у Француској, Аустријанци у сјеверној Италији) и овај критеријум укључује и дијелове појединих држава (Трансилванија, Алзас, Јужни Тирол, Војводина) или цијеле државе на основу културне или политичке блискости с Њемач- ком (Естонија, Летонија и Литванија) у овако дефинисану регију. Јасна је корелација оваквих „граница засно-

ваних на критеријуму културних ареала” са превазиђеним политика- ма, али и потенцијалним будућим жариштима. Стога, овакве реминис- ценције имају више негативних реперкусија на добросусједске односе и креирање здравог економског амбијента у региону, него што јачају већ постојеће и јасно дефинисане, националне идентитете.

Карта 2.8: Границе Централне Европе (Извор: www.google.ba/maps)

На основу претходно елаборираних појашњења о јужним и источним границама, прихватљива нам је идеја да је јужна граница етничка (Јужни Словени), а источна се подудара с границом часов- не зоне CET (Пољска, Словачка, Мађарска), тако да ова регија има облик правоугаоника.

То су границе које препознају и CIA World Factbook, Encyclopеdia Britannica и Brockhaus Enzyklopädie. Простор Централне Европе је у политичком погледу подијељен на осам држава који  заизима 932.563 км2, на којем живи 162.530.700178 становника (просјечно 174,2 ст/км2). Њемачка je и у просторном (357.021 км2) и попула- ционом погледу (80,7 мил. ст.) највећа држава регије. Пољска има површину од 312.685 км2 и 38 мил. становника, а Чешка 78.866 км2 и 10,5 мил. становника. У Мађарској на 93.030 км2, живи 9,8 мил. ст. У алпским републикама Швајцарској (41.825 км2) и дупло већој Аустрији (83.858км2) живи приближно исти број становника (8,1 и 8,5 мил.). Словачка на 48.845 км2 има 5,4 мил.ст., по бројчаним по- казатељима, Лихтенштајн је тек мања општина (160 км2 и 37.125 ст.)

Фотографија 2.16: Констанц на Боденском језеру у које се Рајна улијева, а потом истиче (испод моста у средини слике) и недалеко одавде, прави највећи ријечни водопад (Rheinfall код Schaffhausen), по количини воде, у Европи.

8.1  ПРИРОДНЕ РАЗЛИЧИТОСТИ

8.2  ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ОКВИР

8.3 ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ ОДНОСИ

8.1 Природне различитости

У природногеографском погледу, ова регија је доминантно низијска. Идући од сјевера према југу, пространа Њемачко-пољска низија је дио непрекинутог ланца низија између Сјеверног мора и Урала. Јужније се налазе заравњене старе громадне планине, по- чевши од Харца, Јуре (Франачке и Швапске), Рудогорја (Њемач- ког и Чешког), Судета и Шумаве. Између ових планина су спуштене плитке и простране котлине (Тириншка, Саксонска и Моравска), а јужније су пространи платои (швајцарски, чешки), басени (бечки) и велике низије (Панонска) изнад којих се дижу младе вјеначне планине као највиша степеница у рељефу (Алпе). Ове планине не представљају физичку баријеру за ваздушна струјања од запада ка истоку и обрнуто, па због тога ова регија представља зону препли- тања између влажних (океанских) и сувих (континеталних) клима- та. У климатском погледу, идући од запада ка истоку, влажна и у температурном погледу уједначенија океанска клима прелази у по- лусушну и оштрију континеталну климу.

Табела 2.9: Надм. висина, средње јан. и јул. темп, амплитуда и кол. падавина (Извор: http://climatebase.ru)

Град	n/vm	l	VII	VII-I	mm
Келн	99	2,2	18,8	16,6	838
Праг	361	-2,1	17,7	19,8	525
Лублин	240	-3,1	17,9	21	537

На примјеру три граду, а која су референтне тачке (најзапад- нија, центар, најисточнија) на приближно истој геог. ширини и без свођења на исту н/в, уочавамо да идући даље ка истоку, разлике из- међу љета и зиме постају све израженије (повећава се температур- на амплитуда), а количина падавина се смањује. У хидрографском погледу, ријеке теку у три главна морска слива, при чему највећи простор покрива Балтички слив (Хафел, Одра и Висла), Сјеверно- морски (Рајна, Емс и Лаба), а црноморски (Дунав).

Фотографија 2.17: Берн, поглед на ријеку Аре и нови дио града.

Бројна језера у Померанији, Мазурији и Мекленбургу (велики терминални басени на јужној граници Inland ice током pleistocena) и значајан број мањих глечерских језера (Алпе и Татре). Ријечни кана- ли чине читаву мрежу и повезују главне водотоке (Рајна-Мајна-Ду- нав, Mitteland: Рајна-Емс-Весер-Хафел-Лаба) и тако повећавају пло- видбеност ријека ове и сусједних регија. У биогеографском погледу, примарна вегетација је битно измијењена. Област травних степа је култивисана (Њемачко-пољска низија) и ово је постала житница, зона узгоја крмног биља и ратарских култура. У оквиру шумских заједница, разликује се два типа заједница, а у зависности од годишње количине падавина и средњих годишњих температура (висинске појасности).

Карта 2.9: Ријечни сливови Вислe, Одрe и Лабe и главни канали (Извор:http://www.britannica.com)

У зони повећане количине падавина (приобаље Сјеверног мора и Балтика), заступљене су бјелогоричне мјешовите шуме (углавном бреза, топола и багрем), а на планинским странама Алпа и Карпата, до 800 м н/в расту бјелогоричне шуме (храстово-грабо- во-букове) које прелазе у зону мјешовитих бјелогоричних и црно- горичних шума (буква-смрча), изнад 1200 м доминира искључиво црногорично дрвеће (јела-смрча), а у највишем појасу (планинске рудине) се среће претпланинска буква и полегли бор.

8.2 Општецивилизацијски оквир

Историјскогеографски развој Централне Европе се битно веже за историју њемачког народа, а који је пресудно обликовао поли- тичко-територојалне заједнице у овом дијелу Европе током задњег миленијума. На примјеру граница ове регије, схватили смо колико је био доминантан значај Њемачке државе за историју Европе. По- лазна тачка у сагледавању историјскогеографског развоја ове ре- гије је формирање Светог римског царства њемачког народа (Вер- денски споразум 843 год.) које ће након хиљаду година привремено прекинути Наполеон (1806). Границе овог царства су се мијењале, као и владарске породице од IX до ХIII в. (династије каролинга, отона, франака и хоенштауфоваца), те уз мање прекиде до 1918, династије хабсбурговаца. У сјени њемачког царства, развијало се и Аустријско-Аустроугарско царство (хабсбурговаци), које ће упот- пунити слику германске доминације на истоку и југоистоку Европе. У другој половини XIX в. долази до стварања националне државе Нијемаца, који након побједе над Французима 1871. год. проглаша- вају Њемачко царство у Версају. Жеља за прекомпозицијом свјет- ског колонијалног царства и реконфигурацијом моћи у Европи, Ње- мачку води у креатора највећих страдања европских народа у XX в. (I и II свјетски рат).

Дијаграм 2.8: Историјскогеографски развој земаља Централне Европе

Сви њемачки сусједи, а посебно и сама Њемачка, платили су високу цијену овакве њене хегемонистичке политике, при чему су поједине државе потпуно нестајале (Пољска је 120 год. била по- дијељена између Њемачке и Русије). У историјском погледу, прекид политичке доминације Њемачког и Аустријског царства су крат- котрајно направили други освајачи, Сулејман Величанствени (1526. год., Мохач и 1541. год., Будим) и Наполеон у биткама код Марења, Хоелиндена, Улма, Аустерлица и Јене (1800-06).

У праскозорје Свјетског рата, односи Њемачке и Аустроугар- ске према Србији и Балкану били су веома јасни. Највећа пријетња њима је представљао панславизам, оличен у националној тежњи славнеских народа за уједињењем, при чему је кључ проблема био на Балкану. Зато је Њемачка послала недвосмислен став Аустро- угарској179 „Њемачка ће подржати Монархију, шта год она буде одлучила против Србије. Што пре Аустроугарска крене, тим боље”. Јасан је био и став цара Фрање Јосифа који је одговорио да „Двојна монархија може против продирања „пансловенске плиме” остати безбедна само у случају да Србија, која у садашњости чини сто- жер пансловенске политике, буде искључена као политички чини- лац моћи на Балкану. Циљ је изолација и смањење Србије” (Фишер 2014: 41).

Праве поразе њемачкој и аустроугарској империјалистичкој политици је нанијела коалиција Антанта 1918. год. (Русија, Енгле- ска и Француска), након  којег су  са историјске сцене нестала четири европска царства (њемачко, аустроугарско, турско и руско). Сусје- ди поражене Аустроугарске су направили савез Мала Антанта (Ју- гославија, Чехословачка, Румунија) у периоду 1920–1938. год. с циљем заштите од евентуалног војног покушаја Аустрије и Мађар- ске да поврате изгубљене територије (Тријанонски споразум 1919), али је ојачана Њемачка (Хитлер преузео власт 1933. год. и најавио Трећи рајх) организацијом убиства југословенског краља Алексан- дра у Марсеју 1934. год. (званично непотврђено, извршиоци били усташе и ВМРО) пољуљала овај савез и започела припреме за нова освајања. Припајањем Аустрије („Аншлус”, 1938), окупацијом Че- хословачке (почело са Судетима 1939) и нападаом на Пољску исте године, започео је нови свјетски рат који ће донијети нове жртве (настаће нови појмови холокауст и геноцид, као називи за масовне злочине) и разарања. Савезничке силе (СССР, САД и УК) ће по- разити Централне силе 1945. год., а Њемачка ће остати подијељена (СР и ДДР) наредних 45 год. Стварањем ЕУ 1957. год. (првобитно ЕЕЗ, а потом ЕЗ), створиће се амбијент за миран и просперитан развој свих европских држава. Рушењем „Берлинског зида” 1989. год., фигуративно је срушена и подјела Њемачке и Европе, након чега је услиједио нови економски и политички узлет Њемачке, као водеће силе уједињене Европе (ЕУ).

У етничком погледу, Централна Европа је простор сусрета/ сукоба германских (Нијемци и Аустријанци) и западнословенских народа (Пољаци, Чеси и Словаци), те најмалобројнијих Мађара (Угро-финска скупина из породице Уралских народа).

Табела 2.10: Преглед релативног броја вјерника по земљама Централне Европе и главним религијским групама (Извор:http://www.religion-facts.com)

Религија	Регија	Њемачка	Пољска	Чешка	Мађарска	Аустрија	Швајцарска	Словачка	ФО
хришћани	74,6%	68,7%	94,3%	23,3%	81.0%	80,4%	81,3%	85,3%	91,9%
муслимани	3,3%	5,8%				5,4%	5,5%	0,2%	5.0%
јевреји	0,2%	0,3%			0,1%	0,2%	0,3%		0,1%
будисти	0,2%	0,3%				0,2%	0,4%
хиндуси	0,1%	0,1%					0,4%
не изјашњава се	21,5%	24,7%	5,6%	76,4%	18,6%	13,5%	11,9%	14,3%	2,9%
народна религија	0.0%	0,1%
друга религија	0,1%	0,1%				0,1%	0,1%

                             Лингвистички посматрано, најзаступљенији језик је њемачки. Говори се у Њемачкој, Аустрији, Лихтенштајну и највећем дијелу Швајцарске (70% становништва), славенским језицима се говори у Пољској, Чешкој и Словачкој (истоимени језици), а мађарски језик припада Угро-финској групи језика (Уралска породица). Специфич- ност је јидиш језик који представља амалгам њемачког и хебрејског језика и њиме говоре малобројни Јевреји Ашкенази. Религијска структура становништва изгледа монолитна, при чему 3/4 станов- ништва су хришћани, >1/5 се не изјашњава у погледу религијске припадности, док 1/30 становништва практикује ислам. Историјски развој Католичке цркве и средњевјековних држава (Реформација,

„Тридесетогодишњи рат”, Хусити у Чешкој), условио је значајну под- војеност унутар хришћанске групације, која је поларизована на римокатолике (јужна Њемачка, Аустрија, Пољска, Словачка, Мађарска) и протестанте (сјеверна Њемачка, Швајцарска и Чешка).

Фотографија 2.19: Моцартов споменик у родном граду Салцбургу.

Регија у фокусу:

A. R. STUTTGART, центар регије: ШТУТГАРТ(Stuttgart)

Њемачка је подијељена на 16 савезних држава (Bundesland), у оквиру којих се налази 39 региона (Regierungbezirk) са 429 дистрик- та (Kreis). Штутгарт је главни град покрајине Баден-Виртемберг и са

600.000 становника, највећи је град те покрајине и шести по величини у Њемачкој. У њему се налази сједиште покрајинске владе и парламент као и друге покрајинске институције, па је политички центар ове по- крајине. Средиште града се налази у плодној долини, између виногра- да и густе шуме у близини ријеке Некар на 550 м н/в. Био је престоница маркгрофова Бадена и Виртемберга, а тек након проласка жељезни- це 1846. год., град је доживио снажан економски развој. Већ 1871. год. у Штутгарту је Готлиб Дајмлер конструисао први аутомобил на свијету, а исте године краљевство Виртемберг се придружило Њемачком царству, које је створио Ото фон Бизмарк. На крају I свјетског рата, монархија се распала и формирана је слободна држава Виртемберг у склопу Вај- марске Републике, а Штутгарт је постао њен главни град. Године 1920. град је постао сједиште њемачке националне владе (након што је ад- министрација побјегла из Берлина, послије пуча). За вријеме Хладног рата, Штутгарт је постао сједиште заједничке команде свих америч- ких војних снага у Европи, Африци и на Атлантику (EUCOM). Најброј- није имигрантске групе су Турци, Грци и Срби, а овдје је отворено и Представништво Републике Српске.

У религијском погледу, доминантна је протестантска већина. Иако је средиште града доста уништено током Другог свјетског рата, многе историјске грађевине су реконструисане, а изграђене су и нове, модерне грађевине. Неке од значајнијих грађевина су: Манастирска црква (Stiftskirche), Стара палата (Altes Schloss), Стари уред (Alte Kanzlei) на Шилеровом тргу Нова палата (Neues Schloss, Палата краља Вилхел- ма (Wilhelmpalais), Краљевска зграда, (Königsbau). Подручје Штутгар- та је познато по индустрији високе технологије. Овдје се налазе неке свјетски познате компаније укључујући Daimler, Porshe, Bosh, Hullet- Pacard, IBM. Штутгарт с правом зову колијевком аутомобила у свјет- ским размјерама. Mercedes-Benz, Porshe i Maibach се и данас произво- де у Штутгарту. Подручје Штутгарта данас има највећи број научних, академских и истраживачких организација и највише патената, јер од свих улагања у истраживање у оквирима Њемачке, само на подручје Штутгарта отпада 11% или око 4,3 милијарде евра годишње. Поред неколико универзитета, у овом подручју дјелују и институти за авио и свемирска истраживања. Постоји традиција узгајања винове лозе и производња пива, као што је Штутгартер Хофбрау

8.3 Просторно-функцијски односи

Овај културни диверзитет, који је у прошлости био извор тен- зија и конфликата, данас представља непроцјенљив потенцијал за одрживи просторни развој ЕУ, за коју принципе просторног развоја и циљеве сарадње дефинишу Перспективе просторног развоја Европе (ESDP). Постоји ризик, нарочито у новим државама чланицама, да се развијају само изолована подручја раста око метрополитенских ре- гиона, а да су друга подручја у оквиру Савјета Европе са градовима различите величине, као и рурална подручја, искључена из развојног процеса. Међутим, Европа има потенцијала да достигне полицен-

трични развој, са значајним под- ручјима раста, укључујући и она на периферији, организованим као урбане мреже које ће обезбиједити динамичност и неопходне екстерне економије обима за привлачење додатних инвестиција.

Карта 2.10: Европски „пентагон” у којем је било скоцентрисано 80% демографског и економског потенцијала ЕУ15, а идући ка периферији континента, разлике у до- мену економско-социјалних показатеља су се увећавале, као и у домену терито- ријане кохезије. (Извор: ESPON)

Полицентрични развој, доприноси смањењу притиска на жи- вотну средину и социјалних тензија и помаже у стабилизацији де- мократских структура. Једноставна репродукција модела цен- тар-периферија широм Европе, једнако би штетила центру колико и периферији и не би одговарала историјском развоју различитих насељских образаца на континенту. Већа интеграција насељених подручја унутар и између великих европских региона је од суштин- ског значаја за успостављање нових развојних процеса у удаљеним дијеловима Европе, што може довести до дугорочног јачања њихо- вих урбаних структура и учинити их конкурентнијим. Поред метро- политенских подручја, градови капије кроз које пролазе комуника- ције и обавља се трговина са другим континентима (нпр., градови са прометним лукама, великим аеродромима, сајмовима, културним центрима) представљају корак унапријед ка моделу полицентрич- ног раста цијелог континента. Док су се градови-капије у прошлости

развијали у западним и јужним приобалним регионима, могућности за развој ових градова на источној периферији Централне Европе је данас резултат појаве нових транспортних и енергетских коридора ка Азији. TEN-T180, паневропски коридори и подручја и TINA181 мрежа у придруженим земљама (чија је кичма обезбијеђена паневропским коридорима) заједно обезбјеђују костур новој европској транспорт- ној инфраструктури. Њихов је приоритет повезивање метрополи- тенских подручја, а креирани су на бази заједничких интереса ЕУ и будућих чланица кроз које треба да прођу.

Десет основних принципа за изградњу паневропских кори- дора, а које је разрадио CEMAT су: Промовисати територијалну кохезију кроз уравнотеженији друштвени и економски развој ре- гиона и побољшану конкурентност; Подстицати развој који је ге-

нерисан урбаним функција- ма и побољшати везе између града и сеоског окружења; Урбане системе и функције, укључујући оне у малим и градовима средње вели- чине требало би развијати тако да се становницима околног подручја (гравита- ционе зоне) олакша доступ- ност до њих; Промовисати уравнотеженију доступност Пан-европска транспортна мрежа мора бити брзо довр- шена, као предуслов до- бре доступности било ког дијела Европе;

Карта 2.11: Пан-европски коридори у источном дијелу Централне Европе (Извор:

http://www.europa.eu)

Развијати приступ информацији и знању; Смањивати штетне утицаје по животну средину; Повећати и заштитити природне ре- сурсе и природно насљеђе; Повећати фонд културног насљеђа као развојног фактора; Развијати енергетске ресурсе при том очувати

180                  Транс-европскa транспортнa мрежa укључује жељезничке, друмске, ваз- душне и водне саобраћајне токове

181                  Transport Infrastructure Needs Assessment

безбједност; Подстицати високо квалитетни, одрживи туризам и Ограничити утицаје природних непогода.182

На простору Централне Европе, ови коридори су дизајнирани тако да повежу постојећу саобраћајну мрежу (друмску и жељезнич- ку) преко Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске са земљама Источне и Југоисточне Европе преко коридора који се пружају меридијански (1, 6), упореднички (2, 3, 4), те трансверзално (5, 7, 10). Полазне тач- ке су Варшава, Берлин, Дрезден, Нирнберг, Салцбург, Грац и Вене- ција, а одредишта су Хелсинки, Москва, Кијев, Констанца, Истанбул, Солун и Игуменица. Главни чворови су Варшава (сјециште коридора 1, 2 и 6), Братислава (4, 5, 6 и 7) и Будимпешта (4, 5, 7 и 10).

Фотографија 2.20: Поглед са Будима на дунавски мост „Сечењи”, државни Пар- ламент и централни дио Пеште. У позадини дунавско острво Маргит Сигет (Му- табџија)

С циљем постизања полицентричног развоја европске структуре насеља, предложене су даље мjере као додатак јачању економског потенцијала, како би се постигао одржив развој у мањим и већим градовима. На простору Централне Европе, а сходно класификацији градова то укључује: стратегије развоја које су усвојене у локалном контексту и усмjерене су ка превазилажењу ефеката економског реструктуисања; контролу експанзије урбаних подручја; огранича- вање трендова који иду ка субурбанизацији повећањем грађевин- ског земљишта183 у мањим и већим градовима, активирање упражње- них локација и употреба метода грађења којима се штеди простор,

182         CEMAT, Водећи принципи за одржив просторни развој европског континента

183         Мисли се на смањење пољопривредних површина и другог не-грађевинског земљишта у граду.

стварање грађевинског земљишта поред саобраћајних раскрсница и жељезничких станица, промоција унутрашњег урбаног развоја, по- дизање квалитета живота и стамбених услова у урбаним подручјима, што укључује очување постојећих екосистема и стварање нових зеле- них зона и биотопа; обнављање угрожених дијелова града и стварање мјешавине различитих активности и социјалних група у оквиру урба- них структура, нарочито у градовима у којима се стварају подручја друштвеног искључивања; пажљиво управљање урбаним екосистеми- ма, са посебним обзиром према отвореним и зеленим просторима, води, енергији, отпаду и буци; стварање ефикасног саобраћаја, али у исто вријеме саобраћаја који ће се на пријатељски начин односити према животној средини и који ће бити пројектован тако да доприне- се одрживој мобилности; успостављање планерских тијела изван гра- ница локалне самоуправе између индивидуалних градова и општина која ће координисати планирање и имплементацију мјера; очување и повећање културног насљеђа и развој мреже градова.184

Мањи и већи градови у новим државама чланицама суочавају се са посебним изазовима као што су како финансирати изградњу станова, одржавати и побољшати постојећи стамбени фонд, наро- чито реконструкцију и привикавање на нове потребе (повећан број аутомобила по породици, захтјев за већим квалитетом архитектон- ских рјешења и повећана енергетска ефикасност). Нови трендови субурбанизације и сегрегације, произашли из тржишних потреба за новим становима, могу бити успорени повећањем залиха грађевин- ског земљишта у агломерацијама.

Картодијаграм 2.9: Типологија региона и класификација градова Централне Ев- ропе (Извор: ESPON)

184                  CEMAT, Водећи принципи за одржив просторни развој европског континента

На претходној карти јасно се уочавају различити типови ре- гиона на тлу Централне Европе. Региони главног града су: Берлин, Берн, Беч, Братислава, Праг, Будимпешта и Варшава, а региони гра- дова другог нивоа су: Хамбург, Рур, Франкфурт, Штутгарт и Мин- хен у Њемачкој, Гдањск, Познањ, Вроцлав, Катовице и Краков у Пољској, Брно и Острава у Чешкој, Кошице у Словачкој, Дебрецин и Мишколц у Мађарској и Линц у Аустрији. Видљиво је да су најза- ступљенија не-метрополитански и региони малих градова. У домену градова, поред већ поменутих, у главне метрополитанске градове спадају и Хановер, Дизелдорф, Келн, Женева, Цирих, Шћећин и Лођ. На основу ових чињеница, можемо сагледати и односе величи- на између највећих националниох градова кроз Индекс примарност градова.

Табела 2.11: Индекс примарности градова Централнее Европе

Држава	Становништво држава	Брoj станoвника највећих градова у 000	I
P (mil.st.)	st/km2	к1 (%)	G1	G2	G3	G4
Њемачка	81,84	229	4,3	Берлин	3501	Хамбург	1798	Минхен	1378	Келн	1017	0,83
Пољска	38,53	123	4,5	Варшава	1715	Краков	758	Лођ	718	Вроцлав	631	0,81
Чешка	10,51	133	11,9	Праг	1246	Брно	378	Острава	297	Плзен	167	1,48
Мађарска	9,93	107	17,4	Будимпешта	1727	Дебрецин	205	Мишколц	164	Печуј	149	3,33
Аустрија	8,35	99	20,2	Беч	1687	Грац	253	Линц	189	Салцбург	147	2,86
Швајцарска	7,95	188	7,5	Цирих	598	Женева	350	Базел	310	Лозана	219	0,68
Словачка	5,41	88	7,7	Братислава	415	Кошице	240	Прешов	91	Жилина	81	1,01

Видимо да најповољнији индекс Швајцарска, Њемачка и Пољска, док је Будимпешта више од три пута већа од Дебреци- на, Мишколца и Печуја заједно. По овом параметру, Мађарска је најкарактеристичнији примјер у Европи. С циљем постизања независног развоја села као подручја за живот, обављање еко- номских и рекреативних активности, предложене су мјере185 као додатак придржавању релевантних принципа: јачање политике просторног планирања усмјерене ка очувању равнотеже у отва- рању различитих могућности за развој, а које утичу на рурална подручја (различите могућности за запошљавање, промјене у пољопривредној производњи, пошумљавање, туризам, очување

185         CEMAT, Водећи принципи за одржив просторни развој европског континента

природе); очување и побољшање сопствених ресурса у руралним подручјима са освртом на диверзификацију економске базе и по- кретање локалног становништва; охрабривање малих и средњих градова као и великих села да се понашају као услужни центри за своја рурална залеђа и као погодне локације за стварање малих и средњих предузећа; повећање приступачности руралним под- ручјима, нарочито малим и средњим градовима и великим сели- ма; побољшање услова живота становника руралних средина и повећање њихове атрактивности за све популационе групе, као нпр. младе људе и пензионере.

Ово захтјева активно учествовање пољопривредних, шумар- ских и рударских предузећа; очување и даљи развој природног и културног насљеђа; санацију штете нанијете животној средини и успостављање адекватне инфраструктуре и нових услуга, наро- чито у сфери туризма; побољшање снабдијевања и маркетинга високо квалитетних регионалних пољопривредних, шумарских и занатских производа са села; охрабривање сељака и шумара да прилагоде своје начине коришћења земљишта локалним прилика- ма и да допринесу очувању и обнављању биолошког диверзитета и традиционалних предјела; накнада може бити исплаћена тамо гдје су потребе пољопривреде или шумарства различите од потре- ба заштите природе и очувања предјела; подстицај на стварање могућности за високо квалификоване послове, као дијела процеса економске диверзификације, нарочито приликом стварања могућ- ности за запослење изван пољопривреде, кроз употребу нових ин- формационих и комуникационих технологија. У регији Централне Европе, и поред високог степена урбанизације, велики дио попу- лације још увијек живи на селу. Да би се спријечила непожељна емиграција широких размјера из ових подручја, неопходне су ефикасне политике за развој села. Циљ би требало да буде дивер- зификација руралних занимања и успостављање нових урбано-ру- ралних партнерских односа. На крају, прерађивачке индустрије и други генератори радних мјеста, нпр. туризам, требало би развија- ти у приватном сектору. Региони језера (Померанија, Поморје и Мазурија) су суочени са сличним проблемима и, такође, захтије- вају сарадњу и размјену искустава.

Фотографија 2.21: Братислава, стари дио града и тврђава, некада затвор Пожун. Удаљена од Беча 60 км, то су најближа два европска главна града.

Планински региони представљају изузетне европске потен- цијале и имају бројне еколошке, економске, социјалне, културне и пољопривредне функције. Политика просторног развоја би требало посебно и одговарајуће да размотри очување и развој планинских региона, посебно у контексту стратегије социјалне кохезије186. Број- не мјере политике просторног развоја за урбана и рурална подручја важе и за планинске регионе. Интегрална политика планинских ре- гиона требало би да буде аутономан дио шире европске просторне политике, која треба да обухвати мјере економског и социјалног развоја, заштиту и управљање природним ресурсима и поштовање локалних традиција и култура.

Таква политика не смије занемарити чињеницу да су планин- ски региони, упркос својој разноликости која би требало да буде очувана и промовисана, искусили сличне економске, социјалне и еколошке проблеме због своје висине, топографије и климе. Тре- ба водити рачуна о условима животне средине планинских региона

186                  Важни принципи за политику просторног развоја планинских региона су садржани у Конвенцији из Салзбурга 1991. год. и Стратегији о биолошкој и пре- дионој разноврсности Европе (PEBLDS), усвојеној у Софији 1995. год.

који не представљају само ограничење, већ и шансу за становништво које тамо живи и да је неопходно пронаћи праву равнотежу између њиховог економског и социјалног развоја и заштите природе и жи- вотне средине. Пошто су ови региони често и гранична подручја у овом дијелу Европе (Алпе, Јура, Вогези, Шумава, Крушна Гора, Су- дети, Карпати), политика просторног развоја планинских региона треба да узме у обзир трансрегионални карактер појединих планин- ских региона и потребу да се имплементира јединствена политика са обје стране границе. Политика просторног развоја, као активност за усклађивање, треба да усмјери пажњу разних секторскх поли- тика ка посебним условима планинских региона. То подразумије- ва: економске политике које ће промовисати диверзификацију и разноврсност занимања, занате и мала и средња предузећа, као и кооперацију између малих предузећа; пољопривреду и шумарство, гдје би маркетиншке активности требало ојачати и политике развоја базирати на квалитетним производима.

Пољопривредне и шумарске иницијативе које доприносе за- штити и управљању животном средином би требало подржати, а заштиту, развој и одрживо коришћење шума би требало подстакну- ти; иницијативе које доприносе развоју квалитетног туризма, који поштује природне, економске, социјалне и културне вриједности средине планинских региона, треба да се његују и подржавају; оја- чати јавне службе, без дискриминације према планинским регио- нима у поређењу са остатком територије; промовисати жељезницу, нарочито за међународни и међурегионални саобраћај; заштити- ти и унаприједити одрживо управљање и санацију земљишта, воде, ваздуха и предјела и чување флоре, фауне и њихових станишта; одржавати промоцију идентитета становника планинских региона и разноликост и богатство њиховог културног насљеђа.187

Ипак, овако динамичног друштвеног развоја и ефикасних просторно-планских мјера у сегменту јачања територијалне кохе- зије ових држава, али и цијеле регије, не би било без веома снажног индустријског сектора. Најбољи примјер за то је аутомобилска ин- дустрија, која може бити заштитни знак цијеле Централне Европе, тј. аутомобил. Од седам држава ове регије, аутомобили се произ- воде у Њемачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској, Аустрији и Мађар- ској. Само у Швајцарској се не производе аутомобили, али је ова привреда специјализована у другим секторима (индустрија сатова, фармацеутска индустрија, банкарство, аграр, туризам).

187                  CEMAT, Водећи принципи за одржив просторни развој европског континента

Фотографија 2.22: Трг Шлосплац у Штутгарту, центар регије Баден Виртемберг и њемачке аутомобилске индустрије са прелијепим барокним здањима. (Мута- бџија)

У већини ових држава, аутомобилска индустрија је мотор раз- воја цјелокупне привреде и историјски је одиграла улогу покретача напредне индустријализације. У Њемачкој су сједишта три мулти- националне компаније, које спадају у сами врх свјетске аутомобил- ске индустрије. Фолксваген данас запошљава око 528.000 радника у 100 фабрика у 27 земаља широм Свијета. Дио ове корпорације су аутомобили: Audi, Bentley, Bugatti, Lamborghini, Porsche, SEAT, Škoda and Volkswagen, а аутобуси и камиони: MAN, Scania, Neoplan, те мото- цикли Ducati. У 2014. год. је производено је 10,2 милиона јединица уз остварену добит оd 9 млрд €188. Oснован je 1937, а први и најпознатији модел је била „буба” („народни аутомобил”), а други познати модели су: „Golf”, „Polo”, „Pasat” „Јeta”. Сједиште компаније је у Волфсбургу. Друга по значају компанија је Daimler коjа је произвођач углавном луксузних аутомобилa. Првобитни назив предузећа био је Mercedes- Benz, данас је уобичајено да се користи само Мерцедес. Осим ау- томобила Mercedes-Benz производи и аутобусе, камионе, те доставна возила. Фирму су основали Готлиб Дајмлер и Карл Бенц, који су из- мислили мотор са унутрашњим сагоријевањем, а потом су сарађи- вали са Вилхелмом Мајбахом, који је изумио четворотактни мотор. Најпознатији модели су Мерцедес возила различитих класа (A, B, C, D, E, S,…), а сједиште компаније је Штутгарту. BMW је њемачка ин- дустрија аутомобила, мотоцикала и мотора, са сједиштем у Минхену.

188                  www.volkswagen.com

Први BMW аутомобил је био Mini бренд, а данас су њен дио и Rolls- Royce Motor Cars, мотоцикли Huskvarna. BMW је познат је по својим перформансама и луксузним возилима, настао је 1916. године када је Густав Ото формирао авио-компанију. Првих година новонаста- ла компанија се бавила склапањем V12 авионских мотора, a послије Првог свјетског рата, BMW је био приморан да прекине производњу авионских мотора по условима Версајског споразума. Компанија је због тога прешла на производњу мотоцикала, а када је Версајски уго- вор престао да важи, почињу поново производњу аутомобила и данас је свјетски бренд.

Шкода је водећи произвођач аутомобила у Чешкој. Данас је дио њемачког произвођача „Фолксваген групе”. Историја дана- шњег Шкода аута, почиње 1895. у Младој Болеслави када су два бициклиста, механичар Вацлав Лаурин и продавац њига Вацлав Клемент, ријешили да направе властиту радионицу за производњу бицикала и већ 1899. год., почињу и са производњом мотоцикала и аутомобила. Касних 80-их се догодио преокрет са моделом Фа- ворит, а 1990. год. Шкода је постала четврти бренд Фолксвагена. У Словачкој се склапају аутомобили три свјетска произвођача ауто- мобила: Volkswagen у Братислави, PSA Peugeot Citroën у Трнави и Kia Motors у Жилини. Слично је Пољској, гдје се у Бјелско-Биала скла- пају аутомобили групације Fiat Auto Poland. У Мађарској се скла- пају аутомобили General Motors (Сентготард), Magyar Suzuki (Естер- гом), Mercedes-Benz (Кечкемет) и Audi (Ђер). Укупно 17% мађарског извоза отпада на извоз ових аутомобила, а овај сектор запошљава око 90.000 радника.

На овом примјеру снажног развоја и потенцијала аутомобилске индустрије, разумијемо и потребу веће сарадње унутар регије. Јави- ла се током посљедњих деценија у форми трансграничне сарадње у сфери просторног развоја међу земљама регије, захваљујући ак- цијама држава, региона и локалних власти. Развој трансграничне сарадње је основни предуслов за економски развој граничних реги- она и њихову политичку и социјалну кохезију, нарочито кад се узме у обзир да бројне мањине живе на одређеним странама дотичних граница. Око 140 европских региона је успостављено у међувреме- ну широм континента и они чине пионирски посао у трансгранич- ној сарадњи. Политика просторног развоја у граничним регионима и прекогранична сарадња укључују усвајање заједничког приступа развоју у форми прекограничних структурних схема и заједничких планова. Посебну пажњу треба обратити на: развој прекограничне саобраћајне и телекомуникационе инфраструктуре и јавних серви-

са; прекогранично очување и одрживо коришћење природних ре- сурса (нарочито у случају планинских и приобалних региона, шума и влажних земљишта) и водних ресурса; узимање у обзир прекогра- ничне димензије у обезбјеђењу јавних и приватних сервиса; кохе- рентно планирање прекограничних конурбација, градова и подручја етничких заједница; организацију прекограничних подручја запо- шљавања као и борбу са утицајем прекограничног загађења.

Табела 2.12: Индекс социјалне одрживости за земље Централне Европе (Пре- рађено на основу http://www.ssfindex.com)

На основу претходне табеле, уочавамо и степен социјалне одрживости у земљама регије. Постоји веома висок ниво задо- вољења основних потреба, здравља и личног и друштвеног развоја што ниво људског благостања доводи у европски врх, у Њемачкој (8,84) и Аустрији (8,62) до најнижих у Пољској (8,11) и Швајцар- ској (8,28). И индикатори благостања животне средине (природни ресурси, клима и енергија) економског благостања (транзиција и економија), указују да је ово регија са највећим степеном друштве- ног благостања у Европи.

Фотографија 2.23: Хајделберг, стари универзитетски град на ријеци Некар.

9. Бореал, монархије и издржљивост Сјевера

Сјеверна Европа је битно другачија од осталих европских ре- гија. То се прије свега види према бројним географским факторима, од географског положаја на основу којег је ово периферија Европе, геолошког састава по којем је најстарији и најстабилнији дио кон- тинента, хладне климе и великих разлика у трајању обданице, па до редуцираног биодиверзитета и оскудне вегетације. У оваквим при- родним околностима и људи имају специфичан начин живота, од културолошке уједначености до ефикасне привреде, на бази које су ова друштва постигла веома висок ниво друштвеног стандарда и по- стала веома интересантна мјеста за живот све бројнијих имиграната. Скандинавско полуострво је окружено морима са сјевера, запа-

да и југа и дуго је 1800 км, а просјечна ширина је 520 км. Политички је подијељено између Шведске (450.000 км2) и Норвешке (324.000 км2).

Карта 2.4: Проучавани простор унутар поларног круга представљеног испрекида- ном плавом линијом. Црвена линија представља јулску изотерму 10 °С. (Извор: http://www.wikipedia.org)

У Скандинавију се убраја и Дански архипелаг (Данска 44.000 км2), а шири појам је Фено-скандинавија који укључује и Финску (338.000 км2). Нордијске земље појам је који има најшире географ- ско значење, а који укључује и острвске земље: Исланд (103.000 км2), Гренланд (2.200.000 км2) и Фарска Oстрва (1.400 км2) које се збирно називају Западни Нордик. Укупна површина ове регије (без Гренланда) је 1.260.000 км2, што чини у контнеталном дијелу 11,9% укупне површине Европе.

На овом простору живи тек 26 мил. становника, што чини само 3,4% европске популације. Просјечна густина становања је 19 ст/ км2.

Фотографија 2.8: Лисе фјорд у Норвешкој. Примјер најразуђеније обалске ли- није у Европи. (Извор: www. wikipedia.org)

9.1  ПРИРОДНЕ РАЗЛИЧИТОСТИ

9.2  ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ОКВИР

9.3 ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ ОДНОСИ

9.1 Природне различитости

У физичкогеографском погледу, ова регија је пуна контраста: копно-море, уски фјордови са стрмим обалама (запад)-ниско приморје (исток), планине-фјелдови-низије, топле-хладне мор- ске струје, вулкани-глечери, гејзири-језера, тундре-тајге, off shore платформе (нафтна поља у подморју) риболовне зоне. Контрасти постоје и у домену квалитета земљишта, нивоа биодиверзитета, али посебно у домену трајања обданице у љетном и зимском периоду. У геолошком погледу, ово је најстарији дио Европе којег чине двије геотектонске цјелине различите старости и морфоструктурних од- лика. Шведско-фински или источни дио је представљен Балтичким или Феноскандинавским штитом који је дио „Праевропе”. Изграђен је од стијена прекамбријумске старости (гранит, гнајс, кристаласти шкриљци) и под утицајем егзогених сила (доминантно лед), значај- но је снижен. У морфолошком погледу, представљен је уравњеним предјелима и приморским низијама које се дижу изнад површине Балтичког мора. Друга цјелина је норвешки или западни дио који је сегмент „Палеоевропе” и настао је током палеозоика. Чине га ста- ре громадне планине (Скандинавске) које се пружају меридијански 1600 км, и достижу висину преко 2000 м. Најзначајнији дијелови су издигнути каледонским убирањем (захватило и дијелове Ирске, Енглеске и Шкотске). Терени су доминантно изграђени од црвених пјешчара и магматских стијена, а у морфолошком смислу постоји велика разноврсност коју чине три облика: планински ланци које чине највишу степеницу у рељефу, другу цјелину чине фјелдови (платои) са којих се терен стрмо спушта до морске обале у којој су се развили бројни фјордови (заливи настали потапањем ледничких валова у периоду након плеистоцена када је због наглог отопљења дошло до подизања евстатичког нивоа свјетског океана). На изглед рељефа највећи утицај су имали леднци. Током леденог доба ово подручје било је средиште ледене калоте која се од сјеверног пола спуштала до линије Лондон−Берлин−Москва. Испод леденог покри- вача накупљао се стијенски материјал (морене) различите величине које је лед стругао с подлоге преко које се кретао. Радом ледника су настали различити акумулативни (ледничка језера) и ерозиони облици (долине, фјелдови и фјордови). Супротност представља Ис- ланд који је највећим дијелом изграђен од вулканских стијена. Осим што на том острву има још активних вулкана (Hekla i Ejafjalajokul), природна атракција су бројни сумпорни и топли извори и гејзири.

Фотографија 2.9: Поглед с вулкана Torfajokul на плато у централном дијелу Ис- ланда. У подножју вулкана виде се топли извори и корито које је направила лава. (Извор: www. wikimedia.org)

Ову регију запљускују воде Атлантског и Сјеверног леденог океана, те Барентсовог и Гренландског мора са сјевера, Норве- шког и Сјеверног мора са запада и Балтичког мора (Ботнички и Фински залив) са југа. Рељеф и клима су битно утицали и на фор- мирање хидрографске мреже. Скандинавски полуоток има кратке и брзе ријеке с великим падом и много воде (западни дио), тако да су погодне за хидроенергетско кориштење, а ријеке прибалтичког (источни дио) простора дуже су и спорије. Финска је препознатљи- ва по великом броју језера (190.000), смјештених у регији између Лапоније на сјеверу и приморја на југу и југозападу. Финци називају овај крај „Soumi” − земља језера. Геоморфолошки, то је резултат ледничке ерозије (бројне језерске депресије), које су одвојене број- ним моренским бедемима (ледничка акумулација). Највеће језеро је Саима (4.400 км2), а најдуже ријеке су Оулу и Комо. У Шведској воде заузимају више од 15% укупне територије, са око 30 главних ријека и око 90.000 језера.

Ријеке су претежно планинске, са водопадима и брзацима, већина извире у скандинавском планинском ланцу и улива се у Бот- нички залив и Балтичко море. Неке од највећих река су Клар, Мјо- нио и Дал, а од језера Венерн, Ветерн и Јелмар. За водени саобраћај

од великог значаја је Маларен (Штокхолм). У Норвешкој је евиден- тирано око 450.000 језера (> 500 м2), највећа су Мјоса и Росатвнет, а ријеке су кратке, брзе и са неусаглашеним уздужним профилима (бројни брзаци и водопади). У биогеографском погледу уочава се јасна појасност вегетацијских зона. У Данској и јужним дијеловима Шведске (Сконе) доминирају ниске траве (степа) које су култиви- сане (житница) и које, идући према сјеверу, прелазе у листопадне (узак прелазни појас) и изразито густе црногоричне шуме (тајге). У сјеверним дијеловима полуострва, ријетке шуме брезе и патуљасте врбе су прелаз ка заједници маховина и лишајева (тундре).

Специфичност поднебља Сјеверне Европе представља и трајање обданице/ноћи током године. Ове промјене су веома изражене у љетним и зимским мјесецима, и остављају „психич- ки траг” на све становнике ове регије. Обданица током љета траје преко 18 сати, а изнад поларног круга (66,6о с. г. ш.) у јуну и јулу нема „класичне ноћи” већ је присутно тзв. „поноћно сунце”, али током зимског периода је обрнуто, нема довољно дневне свјетло- сти, а сунчани дан је права ријеткост.

Табела 2.4 Вријеме излазка и залазка сунца у Норвешкој (Извор: Almanakk for Norge; Oslo, 2011.)

Климатске прилике нису баш пријатне током хладнијег дијела године. Због широке отворености према Атлантику, топли фронто- ви током зиме брзо пролазе и условљавају нагле промјена време- на. Аутор је био свједок „температурног скока” са -19 оС у поноћ за Нову годину, а ујутро је било већ 3 оС. Топли период године је овдје заиста лијеп, јер у јужној Шведској прољеће долази нагло по- ловином априла (у Хелсинку је то 20-ак дана касније), обданица се продужава, а природа је прелијепа. Дневне температуре током љета су пријатне, нема екстремних врућина и вријеме је веома по- годно за активности у природи (водени спортови, бициклизам, пла- нинарење…). Кратко љето се брзо завршава у августу и почиње дуги период недостатка сунца и дневне свјетлости, па због тога већина скандинаваца годишњи одмор користи током децембра или јануара и одлази у суптропске предјеле Азије (Тајланд је омиљена дестина- ција) и јужне Европе.

9.2 Општецивилизацијски оквир

У историјскогеографском погледу, од почетка XII до XV вијека овдје су егзистирале три самостална царства: Данска је укључивала дански архипелаг и дијелове Шведске од Малмеа на југу, Гетеборга на сјеверу до Калмара на истоку (Сконе, Халанд, Готланд и Блекин- ге), Шведска је обухватала остатак шведских земаља (без Бохуслена, Херједалена и Јемтланда који су припадали Норвешкој), а Норвешка је додатно укључивала и Исланд, Гренланд, Фарска, Шетландска и Оркнијска острва. Само је током XV вијека цијело подручје било је- динствена политичка цјелина (Калмарска унија). Након једног вије- ка, Унија се 1523. год. подијелила на двије државе: Данско-норвеш- ко и Шведско краљевство. Нова прекомпозиција ове регије наступа након Наполеонових ратова, када се формирају три персоналне уније. Данска престаје контролисати Норвешку 1814. год., а зајед- ница са Шлезвиг-Холштајном и бившим норвешким прекоморским колонијама се распала 1864. год. Заједница Шведске и Норвешке распала се 1905. год. (доминирала Шведска), а Русија је након успо- стављања савеза са Великим војводством Финске 1905, раскинула исти 1917. год, када је Лењин, након Октобарске револуције, дао право народима на самоопредјељење до отцјепљења. То је Финска искористила и постала је самостална држава. У другој половини XX вијека је наступило ново уједињавање држава у оквиру Европске Заједнице, којој је у првом проширењу 1973. год. приступила Дан- ска, а у четвртом проширењу 1995. год. (Европска Унија) Шведска и Финска. Норвешка, Исланд и Фарска Острва нису чланице ЕУ, али су све државе чланице војног НАТО пакта, осим Шведске и Финске.

Дијаграм 2.5. Шематски приказ историјскогеографског развоја нордијских земаља

У лингвистичком смислу, Сјеверна Европа није униформ- на. Као дио индоевропске породице језика, најзаступљенији  су

сјеверногермански (нордијски) језици који су се развили из старо- нордијског језика. У источнонордијске језике се убрајају: норвешки, шведски и дански, а у западнонордијске: фарски и исландски. Дру- гу језичку скупину чине фински (Суоми) и лапонски (Сами) језици, који су, као Угро-финска подгрупа, дио Уралске породице језика.

За овај дио Европе се током касног средњег вијека веже по- стојање бројних германских племена за које су коришћени разли- чити називи (Викинзи, Нормани, Варјази). Због недостатка обра- диве земље, покренули су бројна трговачка путовања и пљачкашке походе. Били су храбри освајачи, али и вјешти поморци. Сматра се да су у периоду од VIII до XII вијека значајно проширили географ- ски хоризонт Европе и да су допловили до Гренланда, а потом и до обала Сјеверне Америке (Канада). Истраживали су и освајали и унутрашњост европског континента, пловећи великим ријекама (Волга, Дон) до Каспијског и Црног мора, а посебно су остала за- биљежена њихова пустошења британских острва. Посједовали су и управљали многим удаљеним подручјима у Средоземљу. Поред освојених градова у Каталонији (Тарагона) и Сирији (Антиохија), остварили су велики успјех формирањем норманског краљевства на Сицилији. Круна тог успјеха је катедрала из XII вијека, која је најљепши примјер норманске архитектуре у свијету, настао као спој са византијском и арапском умјетношћу. Највећу вриједност имају мозаици који потпуно испуњавају унутрашњост цркве.

У религијском погледу, за ове народе је била карактеристич- на нордијска митологија. То је била народна религија која се мог- ла сматрати дијелом германског паганизма, а нека од врховних божанстава су били Тор, Один, Фреја и Локи. Поједини дијелови из ових легенди (најважнија збирка је Prose Edda из XIII в.) и ми- толошких ликова су касније искоришћени за врхунска умјетничка остварења, нпр., у музици (Р. Вагнер, либрето за ”Прстен Нибелун- га”) или у књижевности (Џ. Толкин „Господар прстенова”). Све до покрштавања ових нордијских племена у XII в. (Лапонци су задњи прихватили хришћанство тек у XVIII в.), ово је била периферија Европе о којој се мало знало. Током XVI в. под снажним утицајем реформације католичке цркве, нордијске цркве су прихватиле про- тестантизам (лутеранство) које данас практикује 19,7 мил становни- ка. Данас, као и у другим земљама, присутан је пад религиозности становништва, па се 4,6 мил Нордијаца изјашњава као атеисти (не вјерују) или агностици (нити вјерују, а ни не вјерују). Религиозној и етничкој шароликости ове регије доприноси и око 900.000 мусли- мана, 80.000 будиста, 66.000 хиндуса и 10.000 јевреја. Најпознатији

вјерско средиште у Скандинавији је Упсала (близу Штокхолма), која је престоница шведске цркве. То је и историјски центар нордијског паганизма, а данас је познат и као универзитетски град. Ако посма- трамо религијску структуру појединих земаља (Табела бр. 1), уоча- вамо да су најхомогеније мале државе Западног Нордика (>95% хришћани), а најмањи степен хомогености има највећа (просторно и демографски) држава регије (2/3 већина).

Табела 2.5: Преглед релативног броја вјерника према главним религијама (Извор:http://www.religion-facts.com)

Религија	Регија	Шведска	Данска	Норвешка	Финска	Исланд	Фарска О.
хришћани	77,6%	67,2%	83,5%	84,7%	81,6%	95.0%	98.0%
муслимани	3,5%	4,6%	4,1%	3,7%	0,8%	0,2%
јевреји		0,1%
будисти	0,3%	0,4%	0,2%	0,6%		0,4%
хиндуси	0,2%	0,2%	0,4%	0,5%		0,3%
не изјашњава се	18,6%	27.0%	11,8%	10,1%	17,6%	3,5%	1,7%
народна религија	0,1%	0,2%				0,5%
друга религија	0,1%	0,2%		0,2%		0,2%	0,3%

У Политичко-географском погледу, Сјеверна Европа је по- дијељена на пет држава. Норвешка захвата атлантску фасаду скан- динавског полуострва и припада јој пет вањских посједа: архипелаг Свалбард или Шпицберг (Сјеверни ледени океан), острво Јан Мајен (Гренландско море), два ненасељена острва на јужној хемисфе- ри, Острво Петра I (уз обале Антарктика) и Бове (јужни Атлантик) и Земља краљице Мод (област на Антарктику). Почетком XIX в. из ње- ног састава се издвојио Западни Нордик (Гренланд, Исланд и Фарска О.). Норвешка је унитарна парламентарна монархија (краљ je Харалд

• са 4. највећим БДП (према паритету куповне моћи) по становнику у свијету ($55.398). У административном погледу, Норвешка је по- дијељена на 19 округа који формирају пет географских регија (сје- верна, јужна, источна, западна и централна) и који одговарају NUTS2 класификацији, а највећи градови су: Осло, Берген и Трондхајм.

Шведска је доминантно Балтичка држава, иако излази на Кате- гат (Сјеверно море). По друштвеном уређењу је парламентарна мо- нархија (краљ Карл XVI Густав). БДП износи $46.386. Према Еуростат

класификацији има 3 NUTS1 (Сјевернa, Средњи и Јужнa) i 21 NUTS2 (историјске провинције), а највећи градови су Стокхолм, Гетеборг и Малме.

Данска је, такође, краљевина (краљица Маргарета II) у чијем саставу се налази полуострво Јиланд, три велика острва (Фин, Селанд и Борнхолм) и, као аутономне области, Гренланд и Фарска Острва. БДП износи $44.325. Према Еуростат класификацији има 5 NUTS2 (Регион главног града или Централна општина, Сјеверни, Средњи и Јужни Ји- ланд и Селанд), највећи градови су Копенхаген, Архус и Одензе.

Финска, по уставном уређењу је република и због низијског терена и богатства шума и језера, више личи сусједним областима Кола и Карелија (Русија), него остатку Скандинавије. БДП износи

$40,485. Специфичност представљају Оландска острва, на којима се говори шведски језик и која имају висок степен аутономије (ста- тус NUTS1 и NUTS2). Подијељена је на 5 NUTS2 (сјеверна, јужна, источна, западна и Оландска острва), а највећи градови су: Хелсин- ки, Тампере и Турку.

Фотографија 2.10: Шведска академија у Стокхолму, једна од бројних зграда у неокласицистичком стилу, која одражава елеганцију и богатство сјевера. Овдје се налази и Нобелов музеј са подацима о свим досадашњим лауреатима ове најпре- стижније награде, па и о Иву Андрићу који је био лауреат 1961.

Исланд је најмања држава (просторно и популационо) и по уставном уређењу је република. Једина је чланица НАТО, а која нема властиту војску, има врло висок БДП од $44,575 у чијој струк- тури није више доминантно рибарство и сточарство, већ финан- сијске услуге и остали сегменти терцијарног сектора. Подијељена је на осам историјских регија, при чему 2/3 укупног становништва живи у метрополитенском подручју  Рејкјавика.

Регија у фокусу:

Stor-Oslo-regionen, центар регије: ОСЛО (Oslo)

Осло је главни град Норвешке, истовремено и највећи град др- жаве, у чијем метрополитенском подручју живи око 1/4 становништва Норвешке. У домену функција града, ово је културно, научно и управно средиште и важан центар трговине, банкарства, индустрије и помор- ства Норвешке, али и регије. Један је од градова са највишим квалите- том живота у цијелом свијету, али истовремено и један од најскупљих свјетских градова. Налази се у југоисточном дијелу Норвешке, на крају Осло фјорда, у невеликој равници уз море која је затворена од остатка копна планинама Нордмарка. Град је подједнако удаљен (око 500 км) од Стокхолма западно, од Бергена источно, Трондхејма јужно, а Ставангера сјевероисточно.

Овдје је лоцирано око 1000 компанија које се баве поморством (иновације, дизајн, осигурање, транспорт), што Осло чини водећим европским центром у овом домену. Овај осјећај појачава бројна трго- вачка флота бродова и велики промет роба и путника кроз луку Осло. Другу индустријску грану чине ICT технологије, јер је Норвешка водеће информатичко друштво у Свијету са веома развијеним тржиштем, у којем је Осло кључни мотор у области истраживања, развоја и укуп- ног business, па су овдје лоцирани Google и Microsoft, a Telenor је прва успоставила GSM standard у мобилним комуникацијама. Слично је и у домену истраживања и развоја нових енергетских рјешења, јер Осло има традицију од једног вијека у коришћењу хидроенергије, а садашњи центри за обновљиве изворе енергије и експоатацију нафте из подмор- ских бушотина су формирани на Универзитету. Осло има изузтетно квалитетан градски саобраћај, који укључује поред аутобуског, метро и трамвајски саобраћај, брзу жељезницу до главног аеродрома (Гарде- мор), иако постоје још два (Rygge и Torp). Да би избјегли гужве у граду, уведен је sistem zoninga који укључује наплату уласка у центар града за сва возила (све саобраћајнице се снимају и возач добива рачун на кућну адресу). У центру града је врло ефикасно извршена gentrifikacija, па су стари лучки докови претворени у врло луксузно насеље с мари- ном (Bjorvik).

У Ослу се налази Нобелов центар за мир, који сваке године додјељује Нобелову награду за мир, неколико сјајних музеја, од легата Edvard Munch, Vigeland парка и музеја са огромним бројем статуа, полу- острва Бидгој са три поморска и етно музеја (Kon Tiki, Fram и поморски музеј Vikinga), али и предивни Музеј науке и технологије у којем је кроз историјски развој и интерактивни приступ приказан развој техничких рјешења у Норвешкој са посебним освртом на експлоатацију нафте и гаса из подморја и заштиту животне средине. Понос града је ски-ска- коница Холменколен.

9.3 Просторно-функционални односи

Углавном због изражених природногеографских тешкоћа (превсходно клима) и неповољног географског положаја (гео- графска ширина се негативно одражава на трајање дужине дана и ноћи), овај простор је у континуитету био емиграционо подручје. У посљедње вријеме та се слика мијења, али и даље постоји веома изражена демографска „угроженост”

Картодијаграм 2.6: Демографска „угроженост” земаља Сјеверне Европе на нивоу

NUTS3.(Извор: http://www.nordregio.se)

Она је у директној вези са квалитетом живота, а посредно и са одрживим развојем (економски, социјални, еколошки и култу- ролшки аспект) цијелог друштва. На примјеру картодијаграма 2.4, видљиво је постојање озбиљних проблема (црвена боја) у већем дијелу регије. Овај појам „рањивости или угрожености” је заснован на анализи пет индикатора демографског разоја:

• стопа наталитета,
  • стопа морталитета,
  • миграциони салдо,
  • процентуално учешће 5 старосних група у укупном станов- ништву и
  • баланс између броја мушке и женске популације.

На основу ових индикатора је направљена скала од 10 подјеља- ка, при чему је одсуство бојазни за демографску будућност исказа- но бројем 1 (плава боја), а потпуна угроженост даљег демографског развоја бројем 10 (црвена боја).

Ипак, и поред свих слабости, нордијска друштва исказују ви- талност и увећавају број становника. Већа концентрација станов- ништва у мањем броју градова и регија и све већи значај миграција су карактеристичне промјене становништва у нордијским земљама у посљедњих десет година. Почетком 2013. године у овој регији живјело је око 26.100.000 људи (19 ст/км2), што је повећање од 1,6 милиона људи од 2003. год. То је раст око 0,63% годишње и то је више за 40% од просјека у ЕУ28 (0,38%).

Фотографија 2.11: Хелсинки, Сенатски трг са протестантском катедралом (неокласицизам) и спомеником руском цару Александру II који је омогућио аутономију Финској.

Видљиве су регионалне разлике, јер Данска, Финска, Норвеш- ка и Шведска имају позитиван миграциони салдо док Фарски Отоци и Гренланд имају негативан, а Исланд неутралан салдо. Шведска је примила највише имиграната, просјечно око 50.000, Норвешка око 40.000, Данска око 20.000, а Финска око 10.000 имиграната/ год. Регија доживљава позитивне нето миграције више у урбаним подручјима, а емиграција доминира на острвима, Западној Сканди- навији и у сјеверним подручјима Финске и Шведске.

Регије главних градова, упркос изазовима с којима се суоча- вају, оствариле су позитиван тренд миграција током овог периода на исти начин као и у већини других земља у западној Европи. На регионалном нивоу седам од десет регија је имало повећање броја становника, али у већини регија овај раст се једино одвијао у реги- оналним центрима. Веће градске регије су у могућности да приву- ку млађе становништво, имају веће стопе наталитета него станов- ништво у мањим градовима и руралним подручјима, у којима ниске стопе наталитета и све старија популација убрзава укупан пад броја становника. Највећи раст броја становника забиљежиле су регије Ставангер, Осло, Берген, Штокхолм, Малме-Лунд, Гетеборг, Оулу и Хелсинки. Ове регије су биле међу најбрже растућим регијама у Европи у овом периоду. Значајни изазови остају за већину пе- риферних дијелова Шведске, Данске и Финске. Када су у питању домицилни мигранти, постоје двије групе. Прву групу чине млади који се крећу ка већим урбаним центрима у земљи или одлазе у иностранство. Тамо имају широк спектар могућности на распола- гању, од наставка образовања до запослења. Другу групу чине пен- зионери који се радо селе у рурална подручја у непосредној бли- зини великих центара, како би остварили боље услове живљења (ниже цијене некретнина и режија, мањи стрес). Насупрот томе, рурална и слабо насељена подручја, са углавном старијим станов- ништвом, имају смањење броја становника. У задњих пет година је то најзначјније исказано у сјеверној и источној Финској, сјеверној Шведској и на Исланду. До 1980. год. природни прираштај станов- ништва је био главни фактор повећања броја становника у Евро- пи. Од тада, смањење стопе фертилитета и повећање очекиваног трајања живота је резултирало демографско старење широм Евро- пе. На тај начин је порастао значај међународних миграција које су промијениле ову слику и учиниле, у значајној мјери, да миграције постану главна компонента позитивне промјене броја становника. То је случај и у нордијским земљама, иако су овдје стопе натали- тета и даље високе (европско гледиште). Посматрано регионално,

стопе природног прираштаја су посебно велике у западноскадина- вској регији и у финском Похјанма, у којима се на тај начин, дјели- мично, компензују исељавања и на тај начин одржава тренд раста укупног броја становника.

Укупни раст становништва током периода 2008–2013. год. био је 0,7% годишње (0,2% природнои раст, а 0,5% миграциони салдо). Овај тренд је сличан оним у већини европских земаља, гдје је сличан пораст броја старијих особа и због чега демографске пројекције за 2060. год. указују на то да ће удио старијих особа бити двоструко већи него данас. Регију карактеришу и високе стопе фертилититета, од 1,73 у Данској до 2,04 на Исланду, а просјек ЕУ је 1,57 (Еуро- стат,2012). Ове стопе фертилитета не могу надокнадити смањење броја становника у руралним и периферним дијеловима нордијске регије, из којих ће се исељавање младих људи наставити. Стога, овај процес депопулације пратиће и израженији тренд старења станов- ништва, при чему ће удио старије популације од 18,1% имати тренд раста. Већина нордијских општина је имала позитиван миграциони салдо (међународна имиграција) који прати и културолшка искљу- ченост (језик, религија, навике), па све Владе покушавају кроз ин- клузивни приступ и разне иницијативе олакшати улазак миграната на тржиште рада, као и њихову интеграцију у друштво.

Фотографија 2.12: Типична породична кућа у јужној Шведској: приземна и мон- тажна, веома функционална и добро термички изолована. Нема ограда испред куће (сигурност) и завјеса на прозорима (недостатак свјетлости). (Мутабџија)

Табела 2.6: Однос броја становника у највећем граду и држави (к1), највећег гра- да са збиром наредна три града (I) и просјечна густина становања у држави. (Из- вор: на бази Еуростат, 2013.)

Држава		Брoj станoвника највећих градова у 000	I
P (mil.st.)	st/km2	к1 (%)	G1	G2	G3	G4
Шведска	9,48	21,5	16,6	Штокхолм	1579	Гетеборг	520	Малме	302	Јанчепинг	128	1,66
Данска	5,58	131,0	22,6	Копенхаген	1263	Архус	314	Алборг	201	Одензе	191	1,79
Финска	5,4	18	19,5	Хелсинки	1059	Темпере	215	Турку	178	Оулу	143	1,98
Норвешка	4,98	15,5	19,0	Осло	951	Берген	263	Трондхајм	176	Ставангер	127	1,68
Исланд	0,32	3,1	65,0	Рејкјавик	208	Акирејри	28	Селфос	23	Кеблавик	18	3,01

Из претходне табеле је видљиво да коефицијент к1 представља проценат концентрације становништва у највећем граду (главном граду) и да су пожељније ниже вриједности, чиме је повољнија про- сторна диструбуција становништва унутар националне територије. У супротном, велики дијелови територије су демографски празни, а то значи да ће бити тешко остварити равномјеран регионални развој. То потврђује и коефицијент к2 који указује на однос величина између два највећа града. У овом случају су повољније веће вриједности, јер то указује на уједначенији демографски развој, а тиме и на биполарност или мултиполарност градских средишта. На крају, просјечна густина становања указује на одрживост развоја дате територије, јер постоји јасна корелација између броја становника (потрошача) и одрживог развоја. OECD је разрадио алгоритам за делимитацију урбаних и ру- ралних подручја, при чему се узима да су сва подручја испод 150 ст/ км2 рурална (без обзира да ли су то и градска подручја) и да је њихова одрживост развоја упитна, тј. таква подручја требају додатну финан- сијску подршку ради обезбјеђења економског, социјалног, културног и еколошког развоја. Зато су и формирани различити фондопви уну- тар ЕУ као најважнији сегмент регионалне (кохезионе) политике, а као предуслов јасних и упоредивих статистичких података, успостављени су једнообразни критеријуми за територијану класификацију (NUTS). Као резултат тога, расте број радне снаге на тржиштима рада главних градова и другим већим градовима (повећање за 44%), док се у мањим градовима и у руралним подручјима смањио.

Утицај демографских промјена и њихова политика има импли- кације на постојање повећаног удјела старије популације, а која је и богатија и здравија него у претходним генерацијама. То је очи- гледан примјер успјеха нордијских политика благостања, али је у економском смислу и већи терет за друштво због повећаних трошко- ва за социјалну бригу издржаваних лица.

Фотографија 2.13: Осло − зграда Народног позоришта.

Токови имиграната у руралним подручјима, генерално су пове- зане са локалним тржиштима рада, гдје постоје велике индустријске активности (рударство, нафта, гас, off shore поља, итд) или ниско плаћени послови (шумарство, сезонски послови, пољопривреда). Овај процес неравномјереног размјештаја становништва прати и процес старења становништва и он ће бити додатно изражен у де- популационим регијама. У њима ће бити и повећање изазова у по- гледу пружања услуга и одржавање инфраструктурних система. По важећим међународним стандардима нордијска тржишта рада по- казују позитивне знакове у неколико аспеката. Велики дио станов- ништва је запослен, удио жена на тржишту рада је међу највишим у свијету и Нордијске компаније су добро позициониране и све више оријентисане на услуге на глобалном тржишту. Просјек запослености ЕУ28 је 64,1%, а све нордијске државе (72,8%) су изнад тог просјека (Финска 69,4%, а Исланд 79%). Као и у већини развијених земаља, нордијске земље су у посљедњих неколико деценија усвојиле економ- ски модел који се заснива на јачању терцијарног сектора. До промје- на је дошло већ 1950-их када је примарни сектор (пољопривреда) почео да се смањује. Од 1990-их секундарни сектор (индустрија) је почео играти знатно мању улогу у нордијским економијама. Та слика се огледа и у структури радне снаге, нпр., Данска има 11,0% рад- не снаге запослених у примарном сектору (укључујући и подсекторе пољопривреде, шумарства, риболова, вађење руда и камена). Фарска Острва (10,6%) и Гренланд (7,9%), такође, имају високо учешће запослених у примарном сектору. За обје ове земље риболов

и сличне активности (као аквакултура) су далеко најважнији подсек- тор примарног сектора. Док Норвешка има прилично мали број за- послених у примарном сектору (4,9%), регија Рогаланд има учешће запослених у примарном сектору (пољопривреда и рибарство) од 12,7%. Поред тога, ово је регија са најзначајнијим изворима нафте и гаса. У регионалном погледу, видљиво је да имају слабије насељена подручја (НУТС 3), а то значи да су у њима доминантна рударска, пољопривредна и дрвопрерађивачка дјелатност. Финска приказује мало учешће запослених у примарном сектору (3,8%), али четири регије са традицијом у шумарству, имају учешће преко 8,0%: Каину, Кески-Похјанма, Етела-Похјанма и Етела-Саво. Такође, Финска је са највишим удјелом запослених у секундарном сектору (22,1%), а Ис- ланд (18,3%) због прераде рибе.

Терцијарни сектор подразумијева услуге и највећи удио запо- слених у терцијарном сектору имају регије главних градова. Највеће нордијске компаније, у смислу броја запослених, су дански ISS (услуге) са више од 500.000 запослених, шведски Securitas (услуге обезбјеђења) са око 280.000 запослених широм свијета, и дански MolerMaersk (транспорт). Свјетски познате су и финска Nokia (теле- комуникације) као и шведске фирме Ericsson (телекомуникације), Volvo (аутомобили), H&М (одjећа), Elektrolux (апарати за домаћин- ство) и Skanska (грађевина). Највеће компаније према капиталу су

норвешки Statoil (нафта и гас), шведска Nordea (банка) и дански Moler Maersk (транспорт). Ова- кве свјетски признате компаније омогућују нордијским земљама стабилан привредни раст, а све се заснива на знању. Школе и универ- зитети се, међутим, више не виде као једини на- чин да се повећа знање.

Дијаграм 2.7: Структура за- послених према главним секторима у 2011. (Извор: Еуростат)

Нови појам „цјеложивотно учење”, наглашава важност учења на сталној, свакодневној основи током цијелог радног вијека. Цјело- животно учење може укључивати формално образовање у школама и на факултетима у каснијој животној доби, али може укључивати неформално образовање, као што су повећање писмености одрас- лих, животне и радне вјештине и подизање опште културе.

Уочљива је прилична уједначеност у домену расподјеле запо- слених по привредним секторима. Најмање запослених у примар- ном сектору (пољопривреда, шумарство, рударство) има Швед- ска (1%), а највише Данска (10%), која је уз то и велики извозник прехрамбених производа (традиционално у Велику Британију). Учешће у секундарном сектору (индустрија) је још уједначеније и креће се од 12% Гренланд до 19% Финска и Шведска. Терцијарни сектор увјерљиво највише запошљава људи (услуге), просјечно око 75% (Финска 72%, а Шведска 78%). Осим индивидуалног развоја, цјеложивотно учење повећава конкурентност и запошљивост друштва у цјелини. Најмање 15% одраслих од 25 до 64 године ста- рости треба да учествују у цјеложивотном учењу до 2020. године. У свим нордијским земљама тај проценат је високо изнад просјека ЕУ27. Овај вид образовања потврђују и Универзитети, који су високо рангирани. Нордијске регије су мале у економском смислу, у односу на већину регија централне и западне Европе, али оне ипак остају високо конкурентне у међународним пословима (benchmarking) и имају упоредиве износе БДП по глави становника. У регију Балтич- ког мора, јаз исток-запад је још увијек веома видљив јер регије нор- дијских земаља имају много виши ниво БДП од својих источних и јужних сусједа.

Табела 2.7: Ранг листа нордијских Универзитета 2013. (Извор: Academic Ranking of World Univerities, 2013.)

УНИВЕРЗИТЕТ	ДРЖАВА	РАНГ
Универзитет Копенхаген	Данска	42
Каролинска Институт	Шведска	44
Универзитет Осло	Норвешка	69
Универзитет Упсала	Шведска	73
Универзитет Хелсинки	Финска	76
Универзитет Архус	Данска	81
Универзитет Стокхолм	Шведска	82

Просјек БДП-а по глави становника у земљама Скандинавије износи 124% од ЕУ просјека. Већина НУТС 2 имају ниво БДП-а по глави становника који је изнад Европе (ЕУ28) просјека. У Норвешкој и Исланду, ни један регион није испод европског просјека. У Швед- ској, само грофовије Содерманланд и Готланд су незнатно испод европског просјека (између 90 и 100% од просјека ЕУ). Сличан об- разац се може наћи у Данској, гдје само Сјаеланд и Борнхолм имају вриједности БДП испод европског просјека. Посматрајући финске регије, ситуација је другачија, јер све финске регије у сјеверним и источним дијеловима земље су испод европског просјека (пет окру- га показују ниво БДП по глави становника испод прага од 90% ЕУ просјека за 2010. годину).

Фотографија 2.14: Копенхаген − стара лука Nyhavn је данас туристичка атракција

Регије главних градова су и даље главни центри раста у овој регији и изгледају добро у поређењу с другим регијама главних градова Европе. Ове регије нису само веће од других, него се могу видјети као хипер-ефикасни производни центри, односно са ви- шим нивоима БДП-а по глави становника. То је комбинација висо- ког економског волумена (капитал, потрошачи) и продуктивности која тежи да потврди важност коју има економија агломерације

у нордијском контексту: што је већa градска регија, утолико је боље функционисање у економском смислу. Економски волумен подразумијева да већи број корисника доводи до повећања конку- ретности, а тиме до повећања квалитета и снижења цијена, и об- рнуто. Остали градови који имају тенденцију да добро економски функционишу су регије градова другог реда: Гетеборг у Шведској, Ставангер и Трондхеим у Норвешкој, Алборг у Данској и Тампере у Финској. Једна од кључних важећих парадигми економског развоја у Европи, а и у нордијској регији, увјерење је да раст највећих реги- оналних економија ће „повући” и друге економије региона (NUTS3) према вишим нивоима. Mеђутим, мало je емпиријских доказа да ова парадигма функционише у нордијским земљама, а и у остатку Европе. У нордијској регији, економски раст се одвија у регији глав- них градова или у највећим агломерацијама. Такође, постоје регије у руралним и удаљеним подручјима које имају висок ниво БДП-а по глави становника. То су сјеверни региони у Шведској и Норвешкој и који су изнад ЕУ28 просјека (110 %).

Неке од ових регија се могу сматрати високо специјализова- ним: Аланд у Финској (транспорт), Норботен у Шведској (рудар- ство) и Нордланд у Норвешкој (нафта, плин и рибарство). Гренланд и Фарска Острва су, такође, изнад ЕУ просјека. Ипак, ове чињени- це треба посматрати у контексту постојеће економске структуре у тим подручјима. Док урбане економије на основу разноликог низа економских активности остварују приходе, економије ових регија обично напредују захваљујући повлаштеном статусу ових привред- них грана. Ипак, економије ових региона су врло осјетљиве на промјене које се дешавају у тим секторима (тржиште), а који су обично и изван граница и контроле нордијских актера (економски и политички). У том смислу, један од најважнијих аспеката реги- оналне политике је процес диверзификације привреде, тако да се потенцијал раста ових регија усмјери на креирање нових привред- них сектора.

Значајну пажњу у нордијској регији је придобио појам „зелени раст” (Green growth) и то је тема у којој су нордијске земље по- стале глобални лидер. Кључни оквири ове политике су постављени на инвестиције у зелене технологије које требају омогућити мању потрошњу ресурса, али и побољшање стања животне средине у чи- тавом свијету. То ће допринијети одрживом развоју и унапређењу квалитета живота и остваривању већег нивоа економске сигурно- сти и просперитета кроз отпорнији, одговорнији и одрживији пут развоја. То је главни разлог за фокус ове политике у нордијској

регији која обилује залихама природних ресурса, а које су без прем- ца у Европи. То укључује богате залихе обновљивих извора енергије као што су вјетар и енергија мора (цијела регија), хидропотенцијал (Норвешка), геотермална енергија (Исланд). OECD дефиниција зе- леног раста је послужила као основа за нордијски приступ: „Зелени раст значи подстицање економског раста и развоја, истовремено осигуравајући да природна добра остају ресурси на којима се за- снива благостање. Ово се мора проводити кроз инвестиције и ино- вације које ће подупријети одрживи раст и стварити нове економ- ске могућности” (OECD).

Фотографија 2.15: Несјавелир електрана на геотермални погон, Исланд. (Извор: www. wikimedia.org)

То је потврда да одрживи концепт развоја подједнако уважава економску, социјалну и еколошку компоненту овог процеса.

Табела 2.8: Индекс социјалне одрживости за земље Сјеверне Европе (Прерађено на основу http://www.ssfindex.com)

Земље Сјеверне Европе имају највећу вриједност Индекса социјалне одрживости од свих европских регија (6,47), а и нивои достигнутог људског (8,86) и економског благостања (6,87) имају такође највеће вриједности, што указује и на висок висок животни стандард и стабилност ових друштава.

Фотографија 2.16: Дјургарден, поглед на Риксдаг-Парламент Шведске, старо здање (лијево) и нову зграду (десно), између којих истиче из језера Меларен кратка отока Нордстрем. У позадини пословни дио града, централна станица и мост Дјургаредн.

10. Магле, институције и супериорност Запада

У физичкогеографском погледу, ова регија није компактна, већ је подијељена на двије цјелине, острвски и континентални дио. Острвски дио чине британска острва (Велика Британија, Ирска и више од 6000 мањих острва), а највећи архипелази су: оркнијски, шетландски, хебридски и каналски, а од изолованих острва, најпо- знатија су: Мен, Фер, Вајт и Сили. Овај простор припада Уједиње- ном Краљевству Велике Британије и Сјеверне Ирске (64.100.000 ст.) које је уставна монархија (краљица Елизабета), а у чијем саставу се налазе Енглеска, Шкотска, Сјеверна Ирска и Велс. Британија је по- четком прошлог вијека имала огромно царство, чије су се колоније, углавниом након Другог свјетског рата, осамосталиле и сада су дио заједнице Комонвелт, преко које одржавају посебне везе са нека- дашњом матицом, углавном културне. Република Ирска (4.953.000 ст.) заузима јужни дио истоименог острва и религијски је врло по- дијељено друштво. Ово је земља која има највећу дијаспору, јер је више Ираца исељено у прекоморске земље (САД, УК, Канада и Аустралија), него што их живи у отаџбини. Ирска је од Британије одвојена Ирским морем и са два тјеснаца, на југу (Свети Ђорђе),

а на сјеверу (Сјеверни канал). Британска острва су одвојена Каналом (La Manche или English Channel) од континенталног дијела Европе.

Другу цјелину (континен- талну) чине Француска и земље Бенелукса. Француска је по уставном уређењу република (65.906.000 ст.). Посједује пре- коморске територије, који су посљедица њених колонијалних освајања. Представља један од носећих стубова ЕУ (поред Ње- мачке) у домену социо-економ- ских потенцијала.

Карта 2.1: Географски положај За- падне Европе (Извор: www.google.ba/ maps)

Белгија (11.198.000 ст.) је уставна монархија (краљ Филип) и најмлађа је држава регије, етнички и језички строго подијељена, али са сједиштима јаких наднационалних институција (ЕУ и НАТО) које дјелују кохезионо на белгијске прилике (економски и социјал- но). Холандија (16.852.000) је монархија (краљ Вилем-Александер), која у свом саставу има и три прекоморске територије у Карипском мору (Аруба, Курасао и Свети Мартин). Луксембург је најмања др- жава регије (549.000 ст.) и која је парламентарна монархија (Вели- ки војвода Анри).

Овај дио Европе је доминантно оријентисан на Сјеверно море и Атлантски океан и представља приближно 9% површине Европе и 21% њеног укупног становништва, при чему је ово најгушће насеље- на европска регија са 157 ст/км2.

Фотографија 2.1: Поглед из Шамонија на Mt. Blan, споменик Michel Gabriel Paccard, љекар и алпинист

10.1  ПРИРОДНЕ РАЗЛИЧИТОСТИ

10.2  ОПШТЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ОКВИР

10.3 ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ ОДНОСИ

10.1 Природне различитости

Најстарије стијене су настале током палеозојске ере каледон- ском орогенезом, а која је захватила планине сјеверне Шкотске, Ирске, Енглеске и Велса. Овај догађај се десио током силура и де- вона, а ова орогенеза је названа по Каледонији, латинском имену за Шкотску. Млађа орогенеза је била Херцинска и то је био геолошки процес образовања планина у Варисцинском појасу (два крака из ЦФМ-Централног француског масива), сјеверо-западни који укљу- чује планине Бретање, ЈЗ Енглеска (Корнвол, Девон, Пембрукшир, полуострва Гауер и Гламорган) и ЈЗ Ирска (Манстер). Други крак је сјеверо-источни и пружа се од ЦФМ, јужног обода Париског басе- на, Ардена и Вогеза. Најзначајније планине у острвском дијелу су: Камбријске, Пенинске, Каледонске, Чивиотске и Гремпиенске, које су имагинарном линијом која спаја ушћа двије ријеке (Tees-Exe line) одвојене од низијског дијела (југо-запад:сјеверо-исток). На конти- ненту су најзначајније Алпе и Пиринеји, као граничне планине пре- ма јужној Европи, те ЦФМ, Вогези и Ардени. Низије су присутне у приморском дијелу цијеле регије и пружају се дуж ријечних долина дубоко у унутрашњост. У Британији се низије пружају од Девона на југо-западу до Пенинских планина на сјеверо-истоку. Од низијских облика, на континенту су најпространији басени (Аквитански, Па- ришки) и низије (Фландријска и Низоземље) које представљају на- ставак сјеверноњемачке низије.

Клима цијеле регије је под снажним утицајем Атлантског оке- ана. Огранци Голфске струје битно утичу на загријавање обале овог подручја, а западни вјетрови доносе велику количину влаге (количи- на падавина опада идући ка истоку). Битна обиљежја овог климат- ског типа су мала температурна колебања (љето-зима) и континуи- рано велике количине падавина током цијеле године. На крајњем југу јавља се и средоземна клима (долином Роне утицаји допиру дубоко у унутрашњост), а у највишим дијеловима Алпа и Пиринеја, субполарна клима. Обале мора која запљускују ову регију су вео- ма разуђене и развијена су широка естуарска ушћа бројних ријека. Њихова мрежа је веома густа и највеће ријеке теку према Сјевер- ном мору и Ла Маншу: Рајна, Шелда, Меза и Сена. Према Атланти- ку теку: Лоара, Дордоња и Гарона, док су на Британским острвима најдуже ријеке Темза и Северн. У биогеографском погледу, регија је доста компактна. Доминирају двије провинције: атлантска и кон- тинентална.

         10.2 Општецивилизацијски оквир

Западна Европа је и у културолошком погледу хетерогена цјелина, која се у цивилизацијским оквирима препознаје на осно- ву двије битне одреднице. Већинско становништво припада једној од двије главне породице индоевропских народа, Германима или Романима, а у религијском погледу, овдје је наглашено доминант- на хришћанска религија. Важно је нагласити да, у етно-генетском смислу, постојећи народи нису етнички компактни, него су кроз дужи временски период изграђивали свој идентитет (језик, културу, већинску религијску припадност и историјски развој) кроз мијешање са другим народима, при чему су неки од њих потпуно нестали или се стопили с доминантнијом етничком скупином. Ово је било карак- теристично за период прије формирања првобитних држава ових народа, па су прије XI в. на тлу Велике Британије живјели: Келти, Нормани, Анго-саксонци, Романи. Њих су наслиједили Енглези (Гер- мани), а у остатку регије, Холанђани, Фламанци и Луксембуржани.

На тлу данашње Француске и Белгије живе Французи и Валонци који припадају романској индоеврпској етно-лингвистичкој породици народа. Вуку поријекло од романизованих домородачких народа (Гали, Франци, Романи, Нормани) која су била настањена на некадашњем под- ручју Римског царства. Романи су од Римљана преузели латински језик, из којега су потекли и развили се језици савремених романских наро- да. Као посебне етно-лингвистичке групе, на подручју Француске живе: Окситанци (Лангедок), Провансалци (Прованса), Гаскоњци (Гаскоња) и Нормани (Нормандија). Французи су своје име добили по германском племену Франака, који су се појавили на границама Галије, земљи на- стањеној келтским племенима, и почели је насељавати.

Карта 2.2: Миграције људи у предисторијском периоду, одређене анализом ге- нетског профила различитих етно заједница. (Извор:nationalgeographic.coм)

Језичка романизација галско-франачког становништва је про- цес који се одвијао од XI до XIV вијека, а кроз овај период је на- стајао старо-француски језик. Једина не-романизована група на тлу Француске су Бретонци. Њихово поријекло је келтско и сродно је Галима. Шкоти, Велшани и Ирци припадају посебној скупини наро- да унутар индоевропске породице.

Научна генеалошка истраживања генетског кода појединаца и народа данас су веома раширена, од швајцарског института170 који је узбуркао европску јавност с научним резултатима о генетској струк- тури европских народа, преко глобалних истраживачких пројеката какав проводи Национална Географија171. Овај научни метод из осно- ва мијења поједине стереотипе о географском поријеклу и „чистоћи” појединих народа. На основу haplogrupa (генетски профили људи који имају исте претке), могуће је утврдити у ком проценту данашњи на- роди имају генетско наслијеђе појединих античких племена. Нпр., за становништво Енглеске је утврђено да има 50% гена старих Германа (Тевтонци, Свеви, Готи), а да је чак 75% предака данашњих Енглеза дошло око 6200 г.п.Х.172 на британско острво.

Фотографија 2.2: Даблин на ријеци Lifey, град са најбржим привредним растом у ЕУ током посљењдње три деценије. Познат по књижевницима Dž. B. Šo, Jejts, O. Vajld, Dž. Džojs, рок музичарима U-2, Simple Minds и пиву Ginis (http://www.wikipedia.org).

Већина ових савремених народа је формирала државе, при чему су само Британци и Белгијанци изградили вишеетничке заједни- це (у смислу народа, а не грађана). Иронија или не, али само ове двије државе данас имају озбиљне пријетње територијалној цјеловитости (сепаратистичке тежње Шкота, Велшана и Фламанаца), док се оста-

170                  www.igenea.com

171                  https://genographic.nationalgeographic.com

172                  http://www.peopleofthebritishisles.org

ле моноетничке државе (Ирска, Холандија, Француска, Луксембург), релативно хармонично развијају. У табели бр. 2.1 је приказан поједно- стављен историјскогеографски развој свих ових држава, од настанка првобитних држава (IX до ХI в) па до Европске Уније. Од ових девет народа, само Велшани нису успјели током историје формирати нацио- налну државу, а једино су Ирци подијељени по конфесионалној линији у двије државе. Само су Енглези и Французи имали политичку снагу и демографски потенцијал да све ове вијекове остану самостални (то не значи да нису угњетавали сусједне народе) и да сачувају национално језгро за савремену државу коју су створили (Енглези 1701. год. фор- мирали јединствену државу на цијелом Острву, а Французи 1792. год. након Буржоаске револуције, изградили савремену Француску). Хо- ланђани су, као малобројнији народ у односу на Французе и Енглезе, након ослобађања од шпанског утицаја 1588. год., изградили респек- табилну државу која ће бити једна од водећих поморских сила и култу- ролошки образац (златни ХVII в.) за многе европске државе и народе.

XXI	УК (ЕУ)	Ирска (ЕУ)	Француска (ЕУ)	Белгија (ЕУ)	Холандија (ЕУ)	Лукс (ЕУ)
XX	У.К. Велике Британије и Сј. Ирске, 1922.	Ирска, 1922.	Француска, 1789.	Белгија, 1830	Холандија	Луксемб. 1890
XIX	У.К. Велике Британије и Ирске, 1801.	Уједињено Краљевство Холандија 1815-1830
XVIII	У.К. Велике Британије, 1701.	Ирскo краљевство, 1549.	Француске династије: Капет, Валоа и    Бурбон		Холандска република, 1588
XVII	Комонвелт Енг, Шкот и Ирске 1649-60.
	Персонална унија Енг. и Шкот,1603.
XVI
XV	краљевство Енглеске	краљевство Шкотске	Ирска	Утицаји Светог римског царства, Француске и Шпаније и различит статус појединих историјских провинција
XIV
XIII
XII
XI
X
IX		Лотарингија
V-VIII		Франачка држава до 843.
народи	Енглези	Велшани	Шкоти	Ирци	Французи	Валонци	Фламанци	Холанђани	Луксембу- ржани

Дијаграм 2.1: Историјскогеографски пресјек државотворности земаља Западне Европе

Ипак, односи између католичких Ираца и протестантских Енглеза током савремене историје излазе ван ових клишеа. Колико су то били тешки односи, најбоље показује стање током периода „Велика Ирска глад” која је због болести кромпира (била је монокултура у Ирској) владала од 1845−1852. год. Током овог периода је од глади умрло око 1 милион становника, а још толико се иселило (губици 20-25% укупне популације). За ова страшна страдања Ирци су окривили Енглезе (у овом периоду извозили храну из Ирске у Енглеску, иако тамо није било глади). Упоређујући ове двије земље између пописа становништва 1841. год. (Ирска 8,2 мил, Енглеска 16 мил) и 1901. год. (Ирска 4,4 мил, а

Енглеска 32 мил. ст.), видљиво је колики су то били демографски губици, а након тога како су се искомпликовали политички односи који ће довести до рата за независност 1922. год. Након рата протестантски сјевер острва (шест провинција) се одвојило од Ирске и припојило Ве- ликој Британији (Сјеверна Ирска). Цијели XX в. ће протећи у сукоби- ма ирских католика и протестаната, чак и након уласка обе државе у ЕЕЗ 1973. год. Ни у Белгији нису владали хармонични односи, када је створена 1830. год. као својеврсни компромис између Француске и Њемачке. Етничка дистанца између Валонаца и Фламанаца се повећа- вала током економских криза, успостављањем ЕЕЗ-ЕЗ-ЕУ, многе њене институције су смјештене у Бриселу (једнако растојање између Бона, Париза и Лондона) које су имале улогу јаког кохезионог фактора за подијељено белгијско друштво (језичка искључивост на територијал- ном принципу). И Луксембург је сачувао своју независност као Велико војводство и у њему су смјештене значајне ЕУ институције.

И поред честих и дуготрајних сукоба између појединих земаља и провинција током савремене историје, након II свјетског рата ове земље остварују импозантан економски и друштвени развој који је условио и потребу за додатном радном снагом. Она је дошла из цијелог свијета, углавном из бивших колонија ових држава, па и да- нашња етничка, религијска и расна слика ове регије изгледа битно другачије у односу на претходни период. Данас су у Западној Ев- ропи најбројнији хришћани, тј. протестанти и католици (103 мил.), неопредијељени (41 мил.) и муслимани (9 мил.). У релативном по- гледу, највише хришћана живи у Ирској, која је постала имигрант- ско одредиште за становнике новопримљених чланица ЕУ (Пољска, балтичке државе), а најмање у Француској.

Фотографија 2.3: Rijsk музеј у Амстердаму чува највећу колекцију фламанских сликара − Рубенс, Вермер, ван Дајк, Бројгел, ван Гог…

То је и резултат значајног раста броја атеиста и агностика ши- ром Европе, али и значајног имигрантског таласа из Афро-азијских земаља. Велики број ових имиграната је, у социјалном смислу, на маргини друштва и међу њима се јавио значајан број радикалних исламиста који тероризмом („London Metro” 2005, „Charlie ebdo” 2015.) покушавају промијенити савремене односе у Свијету. Фран- цуска има карактеристичну етничку структуру јер има најмању заступљеност хришћана и највиши проценат муслимана у цијелој регији, а истоверемено, у политичком смислу сви становници Фран- цуске су Французи, јер од Буржоаске револуције је у употреби „за- кон тла”, по којем су нераздвојни појмови пребивалишта и етничког одређења. На тај начин је извршена асимилација бројних нацио- налних мањина, а тек под притиском ЕУ, Француска је допустила више слобода и употребу регионалних језика (провансалски, окси- тански, бретонски, корзикански, баскијски). У етничком (расном) погледу, 51 мил. Француза су бијелци, 6. мил има сјеверноафричко поријекло, 2 мил. су црнци, а 1 мил. су азијати.

У етничкој структури Велике Британије доминирају Енглези (80%), Шкоти чине 10%, Ирци 4%, Велшани 2%, а странци 4%. По- сматрајући расну структуру, бијелци чине 87%. Остале етничке зајед- нице су углавном концентрисане по квартовима великих градова, од Лондона, Бирмингема, Ливерпула, Манчестера и Лидса и постоји јасна и веома изражена етничка поларизација која се објашњава со- цијалном структиром грађана. British Asians или британски грађани (имају држављанство) или становници поријеклом из Јужне Азије (Индуси, Пакистанци, Бангладешани, Шриланчани) чине 7%, British Black или црни Британци су они који имају Афро-карибско поријекло (бивше афричке колоније од Египта до Јужноафричке Републике и Западна Индија), British Mixed или мијешанци је назив за оне чији родитељи имају различито расно или етничко поријекло и ово је брзо растућа групација са учешћем од 2%, а <1% отпада на остале.

Табела 2.1: Религијска структура земаља Западне Европе (2010.)

Религија	Регија	Француска	УК	Холандија	Белгија	Ирска	Луксембург
хришћани	65.9%	63.0%	71.1%	50.6%	64.2%	92.0%	70.4%
муслимани	5.8%	7.5%	4.4%	6.0%	5.9%	1.1%	2.3%
јевреји	0.4%	0.5%	0.5%	0.2%	0.3%		0.1%
будисти	0.4%	0.5%	0.4%	0.2%	0.2%	0.2%
хиндуси	0.6%	0.1%	1.3%	0.5%		0.2%
не изјашњава се	26.3%	28.0%	21.3%	42.1%	29.0%	6.2%	26.8%
народна религија	0.3%	0.3%	0.3%	0.2%	0.2%	0.2%
друга религија	0.4%	0.2%	0.8%	0.2%	0.1%		0.3%

Извор: http://www.religion-facts.com

Поред ове религијске структуре западноевропских држава, важно је напоменути да у оквиру хришћанског конгломерата постоје битне разлике. Током средњег вијека (феудални односи) црква је била јединствена и играла је одлучујућу улогу у укупном друштве- ном развоју. Појавом Реформације у XVI в. почињу се обликовати и специфичне културолошке (превасходно религијске) посебности сваке државе унутар јединствене (католичке) западноевропске циви- лизације (у ширем смислу њој припадају Сјеверна и Јужна Европа).

У Француској је доминантна улога католичке цркве. У перио- ду до Буржоаске револуције, под појмом Ancient Régime је сматран стари друштвено-политички поредак у којем се подразумијевала апсолутна власт монархије. Након револуције 1789. год. услиједиле су крупне промјене у француском друштву, које ће оставити вели- ки траг у цијелој свјетској историји. Усвојена је декларација о пра- вима човјека и грађанина, која се сматра темељним документом о људским правима, на основу које је обезбијеђена слобода, једна- кост и право на приватно власништво за сваког појединца. Црква је стављена под контролу државе, одузети су јој посједи и од тога су враћани државни дугови. Тек ће Наполеон 1801. год. кроз кон- кордат с папом стабилизовати односе цркве и државе, а законом из 1905. год. ће се потпуно раздвојити црква и држава.

Религијска посебност Велике Британије је започета 1534. год. када је Парламент усвојио Акт о супремацији (енглески краљ Henry VIII се прогласио и врховним поглаваром Англиканске цркве, јер му претходно папа није допустио развод од прве жене).

Фотографија 2.4: Поглед на трансепт (попречни брод) катедрале Кантербери (Canterbury) у Лондону, примјер Енглеског готичког стила (изломљени лук, летећи носачи, розета, трифори).

На овај начин је започета британска реформација цркве у којој су спојена свјетовна (краљ) и духовна власт (само формално, јер је духовни вођа цркве надбискуп из Кентерберија) у једној личности, а прихватајући и нека рјешења других реформаторских цркава, Ан- гликанци постају засебна црква са јединственим рјешењима (нема целибата, свештеници могу бити жене, умјесто библије користе Књигу општих молитви) настала је након реформације 1560. год. на основа калвинистичког учења и спада у ред презвитеријанских про- тестантских цркава (нема црквене хијерархије изнад свештеника).

Политичкогеографски оквир Западне Европе чини шест држава. Француска је највећа и најмногољуднија држава регије. По државном уређењу је унитарна уставна република полупредсједничког типа. Сав- ремену државност је остварила 1792. год. (Прва република), а након тога је још четири пута мијењала устав (Пета република траје од 1958. год.). У свом саставу има прекоморске територије, које се могу свр- стати у три категорије: територије које имају по уставу исти статус као департмани и региони Француске и сматрају дијелом ЕУ (у Карибима: Гваделуп и Мартиник, у Индијском океану: Рејнион и Мејо, те Гијана у Јужној Америци), прекоморске заједнице које имају различит статус (три на Пацифику, двије на Карибима и једна испред обала Канаде) и „Француски јужни и антарктички посједи” (шест територија које не- мају стално становништво). У територијалном погледу, подијељена је на 22 метрополитанска и 5 прекоморских региона. Нижи хијерархиј- ски ниво чине департмани (101) и арондисмани (341). Ниже степени- це су кантони и комуне. Према методологији Еуростата, подијељена на 9 NUTS1 и 27 NUTS2 регија. Има БДП од $40.445.

Велика Британија је парламентарна монархија, која је сав- ремену државност успоставила 1701. год. усвајањем Акта о унији са Шкотском, а од 1922. је у садашњим границама. Чине је четири историјске провинције (Енглеска, Шкотска, Велс и Сјеверна Ирска), а

нижи хијерхијски нивои су гро- фовије (77), дистрикти и паро- хије. У њеном саставу су и крун- ски посједи (Каналска острва: Guernesey, Jersey и Isle of Man) и она нису дио Велике Британије, а ни ЕУ.

Еулер 2.2: Велика Британија: термини са географским (зелено) и политич- ким (плаво) значењем. (Извор: www. wikipedia.org)

Сличан статус има 14 прекоморских територија, нису дио Ве- лике Британије, али имају њен суверенитет. Једна од тих територија је Гибралатар, ако га желите посјетити морате имати визу УК (као и за Енглеску). Ове територије су посљедњи остаци некадашње Бри- танске империје, слабо су насељене и на неким су војне базе (нпр. Акротириа и Декелиа на Кипру, Диего Гарсиа у Индијском океану, на којем се налази једна од три антене GPS система). Према NUTS класификацији, УК се дијели на 12 NUTS1, 37 NUTS2 и 140 NUTS3 регије.

Фотографија 2.5: Луксембург, поглед на стари дио града Грунд поред ријеке Ал- басет, изнад које се налази средњевјековна тврђава. На хоризонту нови дио града Кичберг, у којем су смјештене ЕУ институције: Eurostat, EIB (Европска инвестицио- на банка), Eurocontrol, Ревизорски суд али и опера и спортски центар.

Регија у фокусу:

ANTVERPEN, центар регије: Aнтверпен (Antwerpen)

Краљевина Белгија је лингвистички и културолошки подијеље- на на двије заједнице (фламанску и валонску), што је преточено и у домену регионалне подјеле (статистичких јединица) на три регије: Ре- гија Брисела, Фландрија (Dutch-дач или холандски језик) и Валонија (француски језик), које представљају NUTS1 ниво. Фландрија и Вало- нија су подијељене на по пет провинција (NUTS2), а трећи ниво пред- стављају арондисмани (NUTS3) којих има 42. Антверпен или Анверс (хол. Antwerpen, фр. Anvers) је провинција у Фландрији, у оквиру које се налазе три арондисмана: Антверпен, Мехелен и Турнхоут. Антвер- пен се налази на обали ријеке Шелде, 88 километара прије ушћа у Сје- верно море и са 466.000 становника је други град по величини у Бел- гији, а провинција Антверпен је најмногољуднија (1,7 мил.ст.).

Антверпен је један од најпросперитетнијих градова Европе, који је препознатљив по специјализованој луци. По промету роба, ово је друга по значају европска лука (иза Ротердама, али испред Хамбурга и Авра), а по контејнерском саобраћају једна је од најбрже растућих лука у Свијету. Специфичност луке је индустријска зона у којој су највећи погони петрохемијске индустрије, (пет рафинерија), хемијском и елек- тро индустријом (НЕ са четири генератора, ТЕ, вјетро електране), инду- стрије аутомобила (Opel). Укупно, у луци ради око 150.000 људи. Друга препознатљивост овог града се односи на обраду и промет дијаманти- ма.

Након повлачења у Другом св. рату, Нијемци су град значајно оштетили и покушали су уништити луку. Град је након рата обновљен, а лијеп примјер је жељезничка станица која је сачувала свој првобитни изглед, али је испод ње укопана нова инфраструктура за бројне жељез- ничке линије на четири етаже, па представља диван спој старе и нове архитектуре.

Антверпен је и град културе, прије свега чувене фламанске сликарске школе, а чији најбољи представници су били: Рубенс, Ван Дајк, Јакоб Јорданс, Јан Бројгел Старији и Јан Бројгел Млађи. Један од главних тргова испред Богородичне катедрале краси споменик Питеру Полу Рубенсу, чија се дјела налазе у тој цркви. Познати споменици и институције културе у граду су: Опера, Рубенсов музеј, бројне зграде у стилу Арт декоа, Универзитет и Академија лијепих умјетности. Зоо-врт у Антверпену је један од најстаријих у свијету. Овдје постоји и једна од највећих јеврејских заједница Европе, коју углавном чине ортодоксни Јевреји (Хасиди и Хареди), који чине око четвртине становништва, као и веома бројна имигрантска заједница Мароканаца и Турака.

10.3 Просторно-функционални процеси

Становништво представља витални и најважнији елемент укупних друштвеногеографских односа у простору. Његов број, размјештај, природно кретање, миграције и специфичне структуре, доминантно обликује интензитет и карактер укупних функцијских процеса у датом простору. Стога, када говоримо о Западној Европи, морамо уважити чињеницу да је ово најгушће насељени дио Европе у којем данас живи око 157 мил. становника. Све државе, осим Ир- ске (65 ст/км2), имају густоћу насељености већу од 100, а Холандија и Белгија више од 350 ст/км2. Такође, на карти број 10 уочавамо да су најгушће насељене регије Велики Лондон, Паришки басен и Рандштат.

Разлози за тако велику концетрацију становништва су политичка моћ и привред- на развијеност, те повољан природни   положај   регије. У посматраном периоду је највише смањена густина ста- новања у источном Бенелуксу и сјеверној Француској (про- цес деиндустријализације). Овај тренд прати и природно кретање становништва. При- родни прираштај у државама западне Европе је низак, осим у Ирској. У 2012. год. витална статистика у УК и Француској је била уједначена (стопа на- талитета 12,8 и 12,6‰, при- родни прираштај исти 3,9‰, а стопа фертилитета 1,92 и 2,01, а у Ирској 16,9).

Карта 2.3: Густина становања у За- падној Европи 2008. год. по NUTS2 (Извор: eu.europa/eurostat)

Пораст броја становника је спор, повећава се удјел старог, а смањује удјел младог становништва. Мањак млађег становништва

очитује се у недостатку радне снаге у високо развијеним привре- дама тих земаља. То се рјешава запошљавањем странаца који се досељавају из слабије развијених земаља, те из бивших колонија западноевропских држава (нпр., Алжирци и Тунижани у Францу- ску те Индијци и Пакистанци у Уједињено Краљевство) и у посљедње вријеме, из новопримљених чланица ЕУ28 (Пољска, балтичке држа- ве, Румунија и Бугарска). Просјек броја грађана ЕУ који су рођени у иностранству је 9,5%, од чега 3,2% су рођени у другој држави ЕУ, а 6,3% је рођено ван ЕУ. Ови просјеци су већи у Француској (11,1%) и УК (11,3%).

Степен урбанизације је врло висок. Белгија, Холандија, Лук- сембург и Уједињено Краљевство су међу најурбанизованијим земљама свијета. Традиционална села задржала су се још само у Француској и Ирској. Ширењем градова у простору, настају ур- бане агломерације које се називају метрополитанска подручја или према Еуростат методологији Веће урбане зоне (LUZ-Larger Urban Zones) које се дефинишу на бази градског превоза, а с циљем креи- рања Функционалних урбаних подручја. Највеће такве урбане зоне у Западној Европи су Париз, Лондон, Рандстад и Фламански Дија- мант (Брисел, Антверпен, Лувен и Гент).

Картодијаграм 2.3: LUZ Randstad у Холандији, која обухвата Амстердам, Ротер- дам, Хаг и Утрехт. (Извор: http://www.wikipedia.org)

Урбанизација у Западној Европи је процес који је убрзан на- кон крупних друштвено-политичких промјена и остварених науч- но-технолошких помака. Буржоаска револуција је означила крај феудалног доба и почетак раног капитализма, а Индустријска ре- волуција је створила претпоставке за индустријску производњу и већу концентрацију становништва у градовима. Највећи француски градови су Париз, Марсеј, Лион и Тулуз, а према правилу реда ве- личине градова, индекс примарности је 8,1 (однос величина првог и другог града), односно 3,33 (однос између првог и наредна три града). У Великој Британији је тај однос у корист највећег града 3,83 тј. 1,44. У Холандији је најзаступљенији равномјеран однос, па је тај индекс 1,31 и 0,55, што указује на веома добру просторну дис- трибуцију становништва, као претпоставку смањења регионалних разлика центар-периферија. Слично је и у Белгији у којој су највећи градови Брисел, Антверпен, Гент и Шарлроа, док су Ирској разлике између Даблина и мањих градова Корк, Лимерик и Галвеј високе (9,4 и 5,55). У Луксембургу се може говорити само о једном граду и неколицини мањих градова. Из табеле 2.3 је видљива величина националне популације (P), густина становања, проценат станов- ништва главног града у односу на укупну популацију (k1), однос броја становника између највећег и наредна три града (I).

Табела 2.2: Индекс примарности градова Западне Европе

Држава		Брoj станoвника највећих градова у 000	I
P (mil.st.)	st/km2	к1 (%)	G1	G2	G3	G4
Француска	64,93	116	16,2	Париз	10561	Лион	1307	Лил	1113	Тулуз	714	3,36
Велика Британија	64,51	255	15,2	Лондон	9787	Манчестер	2553	Бирмингем	2440	Ливерпул	2241	1,35
Холандија	16,73	407	6,1	Амстердам	1021	Ротердам	977	Утрехт	316	Ајндховен	217	0,68
Белгија	11,09	363	10,5	Брисел	1159	Антверпен	507	Гент	249	Шарлрелој	204	1,21
Ирска	4,57	65	27,6	Даблин	1261	Корк	118	Галовеј	73	Лимерик	56	5,11
Луксембург	0,54	194	19,8	Луксембург	107	Капелен	38	Дикирш	27	Гравенмахер	21	1,24

Једна од најважнијих привредних дјелатности терцијар- ног сектора је саобраћај. То је резултат сталне потребе људи за кретањем, а која је у условима веома изражене глобализације постала насушна потреба, од локалног до глобалног нивоа. Са друге стране, научно-технолошки прогрес је омогућио усаврша- вање саобраћајне инфраструктуре и саобраћајних средстава, па се огромне раздаљине релативно брзо прелазе. Стога, можемо рећи да је циљ превести безбједно што више путника уз стално

повећање брзине превоза и комодитета за путнике. Управо је За- падна Европа регија у којој су ови постулати доведени на највиши ниво у глобалним оквирима, па се и укупна организација поједи- них видова саобраћаја може сматрати и еталонима вриједности. Као потврду овога, навешћемо основне елементе развоја брзих возова на примјеру француске жељезнице SNCF и организацију цивилног ваздушног саобраћаја на примјеру Лондона.

Путовање возом је постало брже на краће и средње диони- це од лета авионом.То значи путовање возом на растојању од 400 км траје краће за 1 сат од путовања авионом. Ово је израчуната вриједност на основу времена путовања авионом које подразу- мијева пут из центра града до аеродрома, неопходне процедуре пред лет, укрцавање, лет, преузимање пртљага и превоз до центра града. Са друге стране, жељезничке станице су лоциране у центру града и једино постоји директно вријеме путовања возом. Ово по- тврђује дијаграм бр.1, на којем се види да је путовање из Брисела до Лондона смањено за 60% (са 5 сати 12 мин. на 2 сата 15 мин.). Оперативне брзине ових возова су око 300 км/сат. Такође, на овој дистанци се смањује емисија гасова девет пута по путник/кило- метру у односу на авионски превоз. Ако се овоме дода и елемент сигурности путовања, а то значи да постоје дупли колосјеци (је- дан смјер), да нема укрштања пруге и цестовних прелаза у истом нивоу и да се постављају ограде око пруге (као на аутопуту) ради онемогућавања преласка животиња преко пруге, јасно је да овај вид путничког саобраћаја задовољава најважније елементе путо- вања (безбједност, брзина, комфор и цијена). У погледу доступно- сти, националне жељезничке мреже повезују све градске центре и важније аеродроме, тако да је путовање и пресједање значајно олакшано и убрзано. Француска национална жељезничка компа- нија је SNCF и она поред државне мреже жељезница на којима саобраћају међународни Thalys173, Eurostar174, и TGV175 возови, има регионалне жељезничке мреже, нпр., у Il de Franc локални воз RER повезује предграђа Париза, а градски воз Metro, саобраћа само у ужој градској зони.

173                  Ови возови саобраћају између Париза, преко Брисела до Амстердама и други крак до Есена и Келна.

174                  Ово је линија од Лондона преко Париза и Лиона до Марсеја.

175                  TGV − Возови великих брзина (Train grande vitesce), саобраћају на тлу Француске, Швајцарске и Њемачке, производи их компанија Alstom.

Дијаграм 2.4: Скраћење путовања жељезницом између Париза и сусједних градо- ва (1989-2009) увођењем брзих возова TGV. (Извор: http://www.wikipedia.org)

Град са најбољом организацијом цивилног ваздушног са- обраћаја у Свијету је Лондон у који годишње на његових шест највећих аеродрома (Хитро, Гетвик, Стенстед, Лутон, Сити и Са- утхенд) слети 150 милиона путника (2005). Постоји јасна подјела посла између ових аеродрома, тако да Хитро и Гетвик опслужују путнике који лете на прекоокеанске и европске дестинације, Стен- стед, Лутон и Саутхенд су превасходно намијењени за нискотариф- не (low-cost) европске и домаће дестинације, а Сити је претежно намијењен путницима који пословно долазе у Лондон (мали авио- ни, кратке дестинације). То је уједно и аеродром који је најближи центру града (10 км).

Хитро је главни лондонски аеродром, налази се 25 км западно од центра и представља границу Великог Лондона. Иако има само двије полетно-слетне стазе, али и пет терминала за пријем и отпре- му путника, ово је најфреквентнији европски аеродром са проме- том 70 милиона одлазећих путника годишње. Са центром града га повезују два аутопута (M4 и M25), двије жељезничке и једна метро линија.

Фотографија 2.6: Аеродром Лондон Сити, аеродром у граду, на доковима Темзе. (Извор: http://www.londoncityairport.com)

Гетвик се налази у јужној провинцији Сасекс, посједује само једну полетно-слетну стазу и два путничка терминала кроз које го- дишње прођу 32 милиона путника, са Лондоном га повезују три жељезнике линије и аутопут M23. Због релативне удаљености (40 км), често је путницима скупљи превоз од центра града до аеродро- ма, него авионска карта до појединих европских дестинација. Са- утхенд се налази у источном Лондону, повезан је са центром града аутопутем A127 и постаје један од центара за low-cost компаније. Стенстед се налази сјеверно од града (Есекс) и то је најудаљенији лондонски аеродром (50 км). Посједује само једну полетно-слет- ну стазу и путнички терминал кроз које годишње прођу 20 милио- на путника, а са Лондоном га повезује жељезничка линија и ауто- пут M11. Лутон се налзи 45 км сјевероисточно од града са којим га повезује аутопут М1 и жељезничка линија. Поред поменутих, по- стоје још аеродроми за приватне летове и специјалне намјене (вој- ни, спортски, хелиопорти…).

Табела 2.3: Индекс социјалне одрживости за земље западне Европе (Прерађено на основу http://www.ssfindex.com)

Одрживост развоја се најбоље може сагледати кроз социо-економски развој и стања животне средине. Један од синтезних индикатора који уважава реални БДП по глави становника, стопу незапослености са посебним освртом на незапосленост младих, неједнакост у дистрибуцији прихода, јавни дуг државе, али и еми- сију штетних гасова, учешће обновљивих извора у структури енер- гетског биланса је индекс социјалне одрживости.

Фотографија 2.7. Анси, прелијепи град у Горњој Савоји, који се налази на обали истоименог језера.

РЕЗИМЕ

Европа није компактна територијална цјелина ни у политич- ком, а ни у културно-цивилизацијском погледу. Отвореност и неде- финисаност њене источне границе отвара питања и принципа њене регионализације. Традиционална подјела је заснована на хомоге- ности територије и географском положају, али све више присутни политичко-географски и културно-цивилизацијски критеријуми, за- сновани на битним етно-религијским одређењима, указују на пре- вазиђеност одреднице географске регије појединих држава. То је више присутно у сфери психолошког осјећаја појединца или групе да његова држава припада „некој другој цјелини“, па је због тога и то друштво напредније и успјешније. Илустративни су примјери балтичких држава или Хрватске, које жели бити дио Централне Ев- ропе. Ипак, те регионално-географске одреднице (Запад, Сјевер, Центар, Југ, Исток) представљају само „празне љуштуре“, а сушти- на је достигнути ниво друштвеног благостања исказан кроз Индекс социјалне одрживости или Индекс хуманог развоја, степен инова- тивности и конкурентности градова и регија. Ипак, суштински про- блеми Европе су друге природе, а њене савремене регионално-ге- офраске изазове можемо сврстати у три групе отворених питања: економска, еколошка и демографска.

Већ један вијек, овај континент није свјетски лидер у погледу друштвеног богатства, политичке моћи и технолошке супериорно- сти, па су политике развоја ЕУ засноване на идеји изградње друштва знања, као основе на којој би ЕУ требала поново постати најконку- рентнија привреда у свијету. Нова економска географија је потвр- дила идеју да повећани приноси доводе до повећања агломерација и раста богатих регија и њихове дивергенције према сиромашним регијама. Заједничко свим овим доприносима јесте одмицање од националне државе као главног актера развоја и фокус на локалне и регионалне актере, као могуће носиоце развојних процеса. Ова димензија је од посебне важности, јер је ЕУ NUTS2 регије учинила кључним актерима развоја. Уочљива је економска поларизација на богате (центар, сјевер, запад) и сиромашне регије (исток и југ), у којима је и мањи степен иновативности. Иновације генеришу и одр- жавају конкурентност земље, повећавају могућности њене привре- де да иновира и унапређује привредни раст. Приступ иновацијама укључује освајање и примјену нових технологија и нових произво- да и блиско су повезане са унапређењем вјештина, компетенција и знања. У свјетлу ове поларизације, настаје нова развојна парадигма

која повезује економију и културу, а прихвата економске, културне, технолошке и социјалне аспекте развоја на макро и микро нивоу. Централна новост у овој парадигми је чињеница да креативност, знање и приступ информацијама се све више препознају као моћни покретачи привредног раста и промовишу развој у глобализованом свијету. Креативност се у овом контексту односи на формулацију нових идеја и њиховој примјени у стварању оригиналних умјетнич- ких дјела и производа културе, функционалних креација, научних изума и технолошких иновација. Да би привукао ту креативну класу, град треба понудити атрактивно окружење за живот које карактери- ше различитост и толеранција, тј. транскултуралност и прихватање другачијег животног стила. То је најизраженије у великим градови- ма, који концентришу кључне економске функције и виши ниво ус- луга од општег економског интереса, а то су финансије и напредне услуге, и инфраструктура. Сједишта транснационалних компанија су концентрисана у ограниченом броју великих градова, углавном у европском језгру − „пентагону“, између Лондона, Хамбурга, Мин- хена Милана и Париза.

Друго крупно питање је борба против климатских промјена и очување биодиверзитета. Ови процеси се манифестују у широ- ком дијапазону од природних несрећа (клизишта, поплаве, пожари, суше) до топљења леда на Арктику и миграције становништва иза- званих овим феноменима. Нарушавање биодиверзитета европског простора, прије свега његове екосистемске разноврсности, посље- дица је промјене станишта, уношења алохтоних врста, загађивања, популационог раста и претјеране експоатације. У овом сегменту је озбиљан изазов за Европу, како смањити емисију штетних гасова, а задржати ниво енергетске безбједности. Лежишта гаса и нафте се налазе на ЕУ периферији (сјевер, исток, југ) и постоји врло ви- сок степен зависности европског енергетског тржишта, а даље ко- ришћење нуклеарне енергије нема подршку јавности и у фази га- шења су бројне ХЕ од Италије до Шведске. Политичко-географски процеси који се одвијају на ЕУ периферији, указују на оштру пола- ризацију, с једне стране краткорочних економских интереса ЕУ, а са друге стране, покушај „периферије“ да преко енергената постане дио „Клуба ЕУ28+“. Једини дио „периферије“ који нема ту „ексклу- зивну улазницу“ је Западни Балкан. Објективно, постојеће разлике у економском и демократском капацитету ових ентитета су данас веома изражене и питање је нових облика интеракције који могу за- довољити све стране. Постојећи процеси који се одвијају на истоку (Украјина), југу (Либија и Сирија), и у ширем залеђу (Ирак, Јемен,

Еритреја, Сомалија, Чад, Мали), не пружају превише оптимизма да ће се лако успоставити коегзистенција „историјског и пост-исто- ријског свијета,“ тј. изградња инклузивних политичких и економ- ских институција, као основна претпоставка изградње просперитет- них заједница. Важан фактор ће бити и кључне скретнице, чији број од првобитних (појава куге, откриће Новог свијета, Индустријска револуција) се убрзано увећава на рецентне (пад „Берлинског зида“ и „Арапско прољеће“).

Трећи важан сегмент представљају савремени проблеми ста- новништва, који су видљиви кроз процесе старења, неравномјер- ног размјештаја и културолошко-цивилизацијске поларизације изазване снажним имигрантским таласом и њиховим неадекват- ним социјалним укључивањем у нове средине. Медијална старост европског становништва је 42 године и већ се осјећа недостатак квалификоване радне снаге. То за посљедицу има повећање кон- тингента старог становништва који исцрпљује пензијске и социјалне фондове, па Индекс зависности старења у ЕУ27 износи 25%, при чему је у Италији и Њемачкој 30%, а у Турској је свега 10%. С друге стране, у европским друштвима се повећава учешће миграната у укупној популацији, који углавном, остају затворени унутар својих етно-религиозних заједница које често претварају у „no-go zone“ и показују одсуство жеље за „melting pot“. Углавном негативан при- родни прираштај се компензује кроз јаку међународну имиграцију и повећани фертилитет у имигрантским заједницама, па је само у 2013. тај однос био 20:1 у корист имигрината. Само у Италију је 2013. године имигрирало 1,1 милион, а у Њемачку 0,45 милиона имиграната (процјена за Њемачку у 2015. је 800.000, од чега чак 10% отпада на економске мигранте из Албаније и Косова) при чему поред снажног притиска на социјалне фондове, ово представља и значајно културолошко и безбједносно питање. Ова ситуација, очи- гледно, није „ружичаста“, а излаз из ње треба тражити у демократ- ском капацитету европских институција.

У домену међурегионалних разлика, јасно се уочавају два поља: општецивилизацијски оквир и територијална кохезија регије. Етно-лингвистичке и религијске посебности имају своје утемељење и у друштвеном бићу сваког дијела Европе, који је највидљивији у политичким процесима и њеним актерима. Својеврсна дихотомија између достигнутог нивоа демократског развоја и неспремност огромне већине имиграната да дијели исте културолошке вријед- ности у „заједничкој кући“ креира фрустрације на свим странама и појачава социјалну сегрегацију у европским градовима, Други сегмент је битно шири и комплекснији и укључује просторно-функ- цијске процесе који у битној мјери зависе од економско-социјалне снаге појединих држава-регија, засноване на технолошким и ин- ституционалним вриједностима тих друштава које најлакше пре- познајемо кроз достигнути ниво урбанизације и ефикасност обра- зовног и здравственог система, а најефикасније исказујемо кроз синтезне индексе социјалне одрживости и људског развоја. Очи- гледно да југ и исток Европе имају далеко мањи степен те кохезије од „пентагона“ па ће се процеси емиграције образованих кадрова, који виде слободан простор на том тржишту рада још више појача- вати, уз задовољење личних амбиција и стварање фрустрација на обје стране: у отаџбини због одласка најбољих и страха да ће сви постати „Хазари“, а на новој адреси због неприлагодљивих имигра- ната који обарају цијену рада (наднице) и угрожавају им цивили- зацијску препознатљивост и економску безбједност. Истина је на пола пута, а рјешење проблема није ни једноставно ни брзо. Свако друштво ће тражити свој пут, а поред deja vu „историјског свијета“ и традиционалнoсти, за сигуран пут биће неопходне демократске институције и знање.