Geofilozofija 1

Geophilosophy of Modern I: Theory

ПРЕДГОВОР

Карактеристични мотиви Ван Гоговог сликарства су пејзажи са чемпресима и небо са више Сунаца. Неке од ових слика је радио у својој „психотичној фази“ током болничког лијечења у Прованси, а по завршетку слике Звјездано небо (1889), написао је писмо брату: „Вјечно је питање, је ли нам дано да прије смрти спознамо само једну хемисферу. Што се мене тиче, одговора нема, али звијезде ме увијек подстичу на размишљање“. Дубљи смисао ова изјава има ако се сагледа у ширем оквиру. Руски научник А. Колмогоров (1903-1987) је продубио математичко разумјевање турбуленције и опадање енергије турбулентног флуида на одређеном растојању. Ово су потврдили снимци „вртлога удаљених облака“ које је направио свемирски сателит Хабл (2004), а што је подсјетило научнике на Ван Гогову слику, па су они, потом, проучавали освјетљеност на његовим сликама. Утврдили су постојање „израженог шаблона структура турбулентног флуида“, који је веома близак Колмогоровљевој једначини, скривеноj у многим Ван Гоговим сликама. Када су научници дигитализовали његове слике и одредили варирање освјетљења између било која два пиксела, појавиле су се криве линије због раздвајања пиксела. На основу тога, закључили су да се слике из психотичне фазе Ван Гога понашају невјероватно слично флуидној турбуленцији, те да постоји нека веза између његове патње (психозе) и једног од најтежих концепата[1], који је природа поставила пред човјека, а то је питање поријекла космоса.

Везу између филозофије и географије оснажују и интердисциплинарне области, а током ХХ в. је настало више концепата са префиксом „гео“ за, већим дијелом, не-географске дисциплине. Прва је била „геополитика“ коју је формулисао  Р. Кјелен  у књизи „Држава као облик живота“ (1916). Он је развио основне постулате геополитике користећи се аналогијама Ф. Рацела, а који је упоређивао државу с организмом којем је за раст потребан простор. Сматрао је да држава представља концентрацију специфичне снаге која дјелује у међународном простору и да преко својих институција спроводи политику коју је назвао геополитика. Други примјер се односи на појам „геоисторија“, а који је развио најистакнутији  историчар француске школе „Анали“, Ф. Бродел. Овај појам  се односи на широке социо-просторне структуре (попут услова капитализма), који се понављају кроз свакодневни друштвени живот у различитом облику и просторима и имају дуго трајање. Бродел је сматрао да географија помаже да ствари видимо у дугорочној перспективи њих самих, што он описује као готово непримјетно кретање историје. На овој матрици он је разматрао историју капитализма, а друштвена и физичка географија му је помогла да избјегне телеолошке наративе у корист сложених просторних услова који имају дуго историјско трајање. Стога, геоисторија је користила географију, не као дугорочни циљ, већ као средство за постизање циља. Трећи примјер се односи на појам “геопсихијатрија”, који је развио португалски психијатар Ф. Тосквелс, кроз адаптацију миљеа, у једној француској психијатријској болници. Специфичност ове терапије се односи на прилагођавање социо-просторним везама у локалној заједници ради психо-терапијских циљева. Тосквелс је тврдио да “миље терапија” омогућује пацијенту да „урони“ у околну заједницу, а не да се крије иза зидова установе. Пошто је болница интегрисана у живот локалне заједнице, тиме је координиран рад психијатрије и  традиционалних локалних активности. Просторним заокретом преко триједра болница-лудница-затвор, дошли смо до М. Фукоа. Он је кроз бројне просторне метафоре нагласио спацијализацију тј. просторну димензију (ситуираност и локалност), која је значајно допринијела „реафирмацији простора“ или „просторном заокрету“ у друштвеним наукама. Из овога је проистекао појам геоепистемологија, који исказује хипотезу о знању које се образује просторно и да „тек спацијализована знања могу да имају снагу легитимности – употребе – пракси, као и да простори настају  захваљујући моћи / знању и дискурсима“. На крају, овим гео-дисциплинама треба придодати и геофилозофију, коју су крајем ХХ вијека конституисали француски филозоф Ж. Делез [Deleuze] и психоаналитичар Ф. Гатари [Guattari][2]. Они су направили најпотпунију разраду филозофског значења овог појма, а по којима геофилозофија истражује заплетене односе између мишљења, територије и саме земље, при чему користи низ просторних концепата да би реинтерпретирала филозофске поставке.                                                                                                       

Структура књиге прати хронолошку еволутивност географског мишљења и задржава форму геоисторијског наратива. Прво поглавље се назива Идеја свијета, јер одражава смисао настојања античких филозофа – географа да спознају облик и величину Земље, да открију њен положај у космосу и да сазнају шта се налази око њих. То је представљено кроз опис настанка и миленијумског развоја темељних филозофских идеја (материјализам, идеализам, дијалектика и детерминизам) и њихових родоначелника, од Анаксимандра до Птоломеја. Друго поглавље се назива Идеја Бога, а одражава сталну упитаност о начину постанка свијета и његовој структури. То је остварено током миленијумског периода средњег вијека, на бази различитих догми и у оквирима схоластике, а које најбоље одсликава аристотеловско-птоломејевска слика свијета. Почетак овог периода је обиљежило учење Св. Августина, а назнаке његовог краја је наговјестио Енрике Морепловац. Треће поглављње се зове Идеја човјека. Оно указује на ренесансу и  главне идеје новог вијека, у којима ће човјек постати централни мотив, а људско мишљење основно филозофско питање. Управо у том свијету и на основама универзалних идеја, космогонијско-космолошке представе биће превазиђене и формираће се оквир за настанак научне географије. Почетак овог периода је представљало учење Коперника, а његов завршетак је обиљежило учење Канта. На крају, ако је полазна хипотеза садржана у оцјени да је географско мишљење проистекло из свијета филозофских идеја, онда се четврто поглавље може сматрати својеврсном синтезом ове књиге. У њему је  дат историјскогеографски преглед развоја Босне и Херцеговине током премодерне, заснован на матрици основних геофилозофских појмова.

 Такође, важно је поменути и симболични изглед насловне стране књиге, који није само скуп три нејасно повезана сегмента (фотографије звјезданог неба, Коперниковог модела хелицентричног система и детаља са Ван Гогове слике „Звјездано небо“), већ је то космогонијска представа свијета, као централни предмет истраживања у овој књизи.

На овај херменеутички начин, заокружена је узрочно-посљедична веза између поменутих не – географија: геополитике, геоисторије, геопсихијатрије, геоепистемологи-је и геофилозофије. Ово све изгледа тако комплексно, а ја сам само желио да укажем на сличност између ликовних представа Коперника и Ван Гога. Изгледа, због сличних случајности је и настала ова књига.

            Аутор изражава захвалност рецензентима, издавачу и уреднику књиге.  Посебну захвалност аутор дугује колегама са Филозофског факултета Пале. Они су корисним сугестијама допринијели да ова књига буде боља. Све фотографије у раду су ауторске, а за поједине које то нису, наведен је извор.

[1] Aпстрактнe филозофскe идеје које карактеришу просторни процеси. Сваки концепт се састоји од више унутрашњих елемената који дјелују у непосредној вези један са другим и стварају нови концепт чије значење чине међусобно повезани елементи. С једне стране, концепт је „мноштво“, систем састављен од сложеног уноса, излаза и процеса (слично као ризоми или мапе). Са друге стране, концепт има сингуларност, јер је његово значење специфично за његове одређене конститутивне елементе.

[2] Појам геофилозофија је тек први пут употребљен у њиховој задњој књизи „Шта је филозофија? (1995).

УВОД[1]

Главни циљ ове књиге се своди на разумјевање настанка и развоја географског мишљења, те изазовима и рјешењима која нам пружа географија већ два ипо миленијума. Ти изазови су током овог периода били промјенљиви, поготово када се посматрају из данашње перспективе, јер географија проучава различите односе између становништва и природе. При томе, акценат је на истраживању мјеста, простора и природне средине уз обавезно постављање питања: гдје, шта, како и зашто.

  Садржај ове географске синтезе је формулисан с амбицијом да се реализују и три додатна циља. Као прво, то је покушај описа човјекове опчињености новим сазнањима, која су га тјерала да истражи оно земаљско што је изван његовог хоризонта. Тиме је човјек откривао „нове свјетове“, који имају формално исходиште у античком периоду, а актуелни су и данас. Због тога их филозофским рјечником можемо назвати потрагом за идејом свијета. Такође, стална жеља за спознајом о поријеклу и начину постанка космоса, али и његовој структури, човјека је тјерала да подигне поглед ка небу. Жудећи  за знањем и тражећи одговор, питао се: „Како је све почело“? Термином космогоније овај циљ се може дефинисати као идеја Бога. На крају, то је и жеља да се покаже развој географског мишљења на свом дугом путу развоја и сагледа, у свој њеној пуноћи, испреплетеност са другим природним и друштвеним наукама. Такође, подвојеност географије на два одвојена дијела (природни  и друштвени), стално нас подсјећа  да требамо трагати и за идејом човјека, јер нам је током овог периода била иста звијезда водиља – филозофија.

У разради и реализацији овако комплексних циљева, коришћен је методолошки приступ који укључује примјену специфичног модела[2] географског мишљења. Он ће омогућити да се геофилозофија представи на довољно једноставан, разумљив и репрезентативан начин, а то значи и довољно сложен, како би се појаснила суштина овог погледа на свијет. Он је креиран (кохерентно) из  скупа  више перспектива, а преко којих географи анализирају свијет[3].

Дијаграм 0.1: Матрица која указује на скуп перспектива које дефинишу модел проучавања географског мишљења током премодерне. Можемо је описати делезијским појмом ↓[4]ризом, из којег проистиче многострукост коју треба произвести. Додуше, у таквом ризому нису сва значења повезана само семиотички, већ и различитим начинима кодирања. У суштини, ризом представља моћан начин размишљања и откривања више начина на које можемо приступити било којој мисли, активности или концепту.

Овај модел се заснива на постојању три перспективе унутар којих постоји сет слојева (↓стратификација). На основу Делезовог традиционалног тумачења овог појма, као јединства три велика стратума (физичко-хемијски, органски и антропоморфни), а који обједињују врло различите „форме и супстанције“, те разноврсне „кодове и средине“, настају различити „типови формалне организације“ и различити „модуси супстанцијалног развоја“. Као својеврсну аналогију оваквој стратификацији, можемо размишљати о елементима геосфере, те о креирању модела на основу којег ће се проучавати географско мишљење током премодерне. Прву перспективу би могли означити као географску, унутар које, поред простора и територије, постоји и процес историјско-географског развоја и који је приказан хронолошки.  Другу перспективу представља филозофија[5], а односи се на разумјевање повезаности тог процеса са филозофским учењима из којих је тај географски правац настао тј. општи филозофски оквир у којем су се развијале географске идеје. Трећу перспективу представља геофилозофија, која укључује „јединство мишљења, територије и земље“. Тај ниво знања може се упрошћено представити појмом склоп (↓assemblage), који има двије компоненте  (хоризонтална и вертикална осовина), преко којих се изражавају различити аспекти просторности. Користан водич за овај нови теоријски оквир или, скромније речено, нови сет концептуалних алата, пружа геофилозофија, коју треба посматрати као дио „теорије сложености“[6]. Фокус ће бити претежно на елементима просторности, а главне компоненте чине: ↓територијализација, детериторијализација и ретериторијализација.

Географија

Географија проучава и начине како ↑[7]природа утиче на друштво. Због тога постоји стална упитаност како сировине и друштвене силе утичу на напредак људског друштва и његове културе? То утиче да интеракција друштва и природе креира комплексне међусобне односе, јер оно што је некада била узрочна веза, углавном у једном правцу, постаје једнако узрочно повезивање у обрнутом правцу. Поред географског распореда и карактеристика становништва и објеката, важно је и разумјевање процеса, система и међусобних односа, а који утичу на њихова значења. То се односи  и на сагледавање специфичних образаца понашања, а који настају тако што их људи физички креирају тамо гдје живе и раде. Истовремено, проучавање природне средине има и природну и друштвену димензију, с тим да људска активност утиче на те ресурсе, као и на њихову међусобну повезаност уз различите посљедице (друштвене, економске, политичке и културне). Из овако широке дефиниције самог предмета географије, видљив је њен фокус на начин обликовања и мијењања друштвених форми, али и убрзану трансформацију природне средине. Посљедично, из исконске природне средине под утицајем човјека, настају хумане „опредмећене“ форме које креирају животну средину и чине да ти „седиментни слојеви социјализације“ једних са другим, као посљедица, креирају комплексни природни и социјални пејзаж.

Људска активност континуирано прави нови контекст у коме природа постаје друштвена конструкција[8], у смислу човјекових друштвених и економских снага, а која преобликује простор кроз интервенцију идеја и примјену различитих дискурса. Зато Пит [Peet] (1998: 1-3) наглашава да разумјевање овог система односа захтјева од географа софистицирана знања природних и друштвених наука, као и спосбност да проналазе начине комбиновања два елемента: с једне стране то је познавање ↑метода, а с друге, то је узбуђење увидом у оба аспекта знања (природе и друштва). На тај начин, синтезно језгро географије постаје проучавање међусобних односа природе и друштва, при чему разлике унутар природне средине постају извор културних разлика, а посљедично, то је водило и ка промјени методолошког оквира географије. Поједностављено, Грчић (2009: 66) суштину предмета географије види у процесима развоја и узајамних релација човјека (друштва) и природе, из којих произлазе универзална и вјечна питања науке и филозофије. Он сматра да је реални географски простор отворена књига, коју је „лако читати али тешко разумети“, јер да би је разумјели треба ући дубоко у односе и процесе на релацијама између природе и друштва. Због тога, он географију дефинише као област науке, која издваја својеврсне просторне системе “повезане специфичним везама, које их обједињује у комплексе-регионе, како диференциране по компонентама, тако и интегрисане природним и друштвеним процесима“.

Да би спознали обрисе и наслутили комплексност настајања и развоја географског мишљења, неопходно је усвојити основне научне представе о томе (од ↑космогоније и ↑космологије до географије) и разумјети динамику тог процеса. Његова еволутивност јасно указује на два периода изразитог раста и обима географског знања (антички и нововјековни) и период „великог застоја“ (средњи вијек). Да би се избјегла опширност описивања и лексикографски приступ, предмет ове перспективе биће појмовна усредсређеност на историјско-географски наратив о изабраним географским школама и представницима, уважавајући њихов значај и историјско трајање. Неопходно је и задржавање на основној карактеристици географије – спацијализацији (простор и територија) и основним циљем сваког географског проучавања – становништву.

Простор као појам има дугу традицију употребе, од античких космогонијских представа (Аристотел), па до нововјековног узлета научног мишљења. Тај узлет је започео с „методичком сумњом“ (Декарт), а наставило га је оштро супротстављање два концепта. Први је апсолутни простор, који је заговарао Њутн (простор као „контејнер“ за предмете, дефинисан координатама x, y, z), а други је релативни простор, који је заговарао Лајбниц (негира стварност простора независну од ума тј. сматра га резултатом односа између ствари). Својеврсно превазилажење ове дихотомије, привремено, биће превазиђено кроз трансцеденталну естетику простора и његово метафизичко испитивање (Кант) тј. оним што подразумјева ↑кантовство као концепција простора. Појам територија има релативно новије значење и добива пуни значај након Вестфалског мира[9], којим се снажно изражава политички значај и моћ друштвеног простора. У основи, појам територије је имао значење ограниченог просторног опсега, превасходно у домену изражавања одређеног идентитета тј. представљао је границу суверенитета, јурисдикције, администрације и држављанства. 

Незаобилазно географско питање које је увијек постојало у подлози суштинских глобалних размишљања, односило се на демогеографију тј. на становништво свијета. Одмах да напоменемо, то је одвише комплексан проблем да би био детаљно разматран у овој синтези, али је неопходно дати основне показатеље о његовој динамици (расту). Током посматраног периода, раст свјетског становништва је имао уравнотежен и веома благи раст, који се у аполутним показатељима  кретао од 200-300 mil. (почетком нове ере само Римско царство је имало око 50 mil. становника), 1700. г. је становништво достигло 600 mil, а  једну милијарду[10] 1804. Да би  смо разумјели  комплексност појма раст популације, неопходно је у овај опис унијети егзактне показатеље, а према којима се овај раст обавља:

Табела 0.1: Закон кумулативног раста

Годишња стопа раста од ……једнака је стопи генерацијског раста (30 год) од ……тј. након 30 г., мултипликацији коефицијентом ……након 100 г., мултипликацији коефицијентом ……а након 1000 г., мултипликацији коефицијентом…
0,1%3%1,031,112,72
0,2%6%1,061,227,37
0,5%15%1,161,65147,00
1,0%35%1,352,7020.959,00
1,5%56%1,564,432.924.437,00
2,0%81%1,817,24398.264.652,00
2,5%110%2,1011,8052.949.930.179,00
3,5%181%2,8131,20…
5,0%332%4,32131,50…

Извор: Piketi, 2015: 8

Сада можемо егзактно утврдити стопе расте у посматраном периоду, или на основу просјечних стопа раста процјенити број становника. Ово је посебно важно ради савремених тенденција глобалног раста становништва (1,1%)[11] које се током једне генерације увећава > 1/3, а ако би задржало овај тренд, 2120.г. било би увећано 2,7 пута (то би износило око 20,7 милијарди становника). Када овај податак упоредимо са просјечном стопом раста у периоду 0-1804. г. (< 0,1%), јасна је актуелност ове проблематике. Посматрано историјскогеографски, при стопи раста 0,1% свјетска популација је од 200 (300) милиона, 1000. год. нарасла на 574 (816) мил. становника, а са стопом од 0,2% тај број би износио невјероватних 14,74 (22,11) милијарде. Тодаро и Смит (2006: 250) прихватају процјене да је у периоду до 1650. г. свјетско становништво расло по просјечној стопи 0,04%, а потом се раст вишеструко увећао: до 1750. (0,29%), а потом и до 1850. (0,45%). На изазове раста свјетске популације указао је још Малтус (1798), а актуелну драматику овог процеса  је  снажно истакла студија Границе раста[12] (1972).  Сада је јасније, изазови раста свјетског становништва су доминантно одредили и карактер интеракције географије и других друштвених дисциплина.

Филозофија и географија

Да би се појаснила суштина процеса који настају у интеракцији природе и друштва, није довољан само ниво дескрипције тих процеса или посљедица њиховог дјеловања. Оне су видљиве на земљиној површини и препознају се, у просторном смислу, као појмови: простор, мјесто, земља и земљиште (топографско и културно одређење), регија, животна средина, пејзаж. Неопходно је разумјети њихово ↑трансцедентално значење (према И. Канту, трансцедентално представља „знање које се уопште не заокупља предметима, него нашим начином сазнања предмета“), тј. открити нивое тог сазнања. Од ове тачке престаје географија, а почиње филозофија тј. епистемологија која се бави теоријом ↑сазнања. У жељи да се укаже на значај и блискост одређених филозофских и географских идеја (од Анаксимандра до Канта), указује се на историјски развој географског мишљења. Структуру овог дијела, који има хронолошко-еволутивну димензију, добро описује назив једног од најзначајнијих часописа из ове области  (Philosophy and Geography: Space, Place and Environmental Ethics[13]). Овдје је неопходно направити одређено терминолошко појашњење, не само због појмова који дефинишу овај наслов, већ због методолошког оквира истраживања у овој књизи.

Ова географска синтеза подразумјева одређени степен разумјевања филозофских појмова (↑рјечник), тако да ће предмет рада излазити из чисто географског поља, а с амбицијом да се спозна шири филозофски оквир у коме су се развијале различите географске идеје током историје. Појам  ↑етика  изведен је из грчких ријечи ethikos и ethos, а које имају значење навика, обичај. То је област филозофије која обухвата систематизацију, одбрану и препоручивање концепата исправног и погрешног понашања, а која се може тумачити као наука о моралу. Сублимирање појмова моралности и умности води нас и у свијет ↑онтологије, у којем је Платон трасирао пут ка „узроку и извору сваког бића и истине, сваке стварности и доброте“. То је за њега бог, отац, вјечно биће и ствараоц (↑демијург) који је створио ↑космос и цио видљиви свијет, човјека и сва жива бића. Овај карактер космогонијских представа из античког свијета ће се накнадно пренијети на ранохришћанско учење и постати дио ↑догме, нпр. представе о животу вјечном или о бесмртности душе. Василије Велики ће направити отклон од хеленског учења о стварању на основу „ванвремене нужности (демијург, логос, Једно)“ кроз визију створеног свијета као воље Божије и човјековог живота у слободи.

Појмови простор и животна средина имају доминантно географско одређење и конкретизију географску стварност, а њихове специфичности препознајемо као регионалне разлике. Оне су изворно произашле из физичких и еколошких карактеристика и драгоцјен су ресурс за регионалну географију, која према Клавалу [Claval] (1998: 28-30), креира својеврсни „историјски запис социјалних и природних разлика“. Зато се ови појмови схваћају као еколошке цјелине, које су друштвене активности различито трансформисале током историје. Важно је одмах указати на значај првог појма (↑простор), преко којег се прелама епистемолошка основа географије. Географско знањe се увијек заснивало на спознаји простора и његовој картографској представи. Проширење ових сазнања је зависило од примјењивости различитих иновација, а које су  водиле ка креирању нових концепција простора. Током историјског развоја географије, појам простора је модификован специфичним везама између „моћи, знања и географије“. Према Грегорију [Gregory] и др. (2009), XIX в. је било доба у којем је домирало „вријеме“, док је ХХ в. обиљежио „простор“, током којег је „модерно“ прешло у „постмодерно“. То је означено као „просторни заокрет“ у широком спектру хуманистичких и друштвених наука, при чему је „концептуализација простора“ представљала  вододјелницу и између географских праваца.

Табела 0.2: Концептуализација простора и развој научне географије

Допринос научном утемељењу модерне географије (↑модерна) обиљежио је концепт простора, који се развијао дуж историјске вертикале: Декарт, Њутн, Лајбниц, Кант. Назнаке тог процеса су описане у претходном поглављу, а детаљнији опис слиједи у поглављима о овим великанима. Хумболт [Humboldt] и Хетнер [Hettner] су проширили теоријску концепцију појма „апсолутни простор“, а тиме и модерне географије, а коначни облик му је подарио Хартшорн [Hartshorne] увођењем појма „просторна диференцијација“ (Природа географије, 1939). Појам простора и његово филозофско тумачење постаће основа за развој различитих географских погледа на стварност у другој половини ХХ в., када су се десиле још двије промјене концепције простора, а које су уједно представљале и раздјелнице унутар саме географије. Шефер [Shaefer] (1959) је започео квантитативну револуцију у географији (концепт релативног простора), као теоријске основе за нову географију. За појашњење новог концепта простора била је потребна сложенија геометрија, која је у просторну анализу (основни методски поступак) увела процес ↑апстракције, као претпоставку за прелазак из „физичког“ у „математички“ простор. Током ове фазе у развоју научне географије јавиће се антагоностички однос појмова простор и регионална традиција, када је простор вјештачки издвојен из природне средине.Пит (1998: 32-33) наглашава да је из овога произашла и својеврсна криза идентитета географије, а као посљедица њене комплексности (природна и друштвена наука). Квантификација географских појава и процеса била је израз потреба за поједностављивањем значења и практичних потреба за географијом, а која је почела губити академски значај и нестајати као стални курс на познатим универзитетима.

Слично је било и са релацијом између појмова простор и мјесто у 1970-им или, у мањем степену, као простор и природна средина у 1970-им и 1980-им. На крају, Лефевр [Lefebvre] (1969) уводи појам „производња простора“ (Production of Space), а Харви [Harvey] (1973) уводи социјалну праксу у географска истраживања, па умјесто питања „Шта је простор?“, поставља се питање „Како то да различите људске праксе стварају и користе карактеристичне концептуализације простора“? Ово је у географију увело релацијски концепт у којем је простор „пресавијен“ (folded into) у друштвене односе кроз практичне активности. То је дозвољено не само за „социјализацију просторне анализе“, већ и пресудно за „спацијализацију друштвене анализе“, чиме смо закорачили у свијет постмодерних географија. Термин животна средина указује на интеракцију човјека са природном и друштвеном средином и исказује појмовну блискост са терминима пејзаж и природна средина, при  чему се на овим питањима огледа прожимање географског и филозофског. Пошто поменуте еколошке цјелине карактерише ↑уникатност и непоновљивост, оне су посебне и различите, али не треба романтизовати њихову локалност. Ове разлике могу бити занимљиве и животне, али и опасне. Из тога произлази и један од задатака географије, да треба омогућити људима да разумију те сличности и разлике и да на њих гледају са уважавањем, а не на деструктивни начин. Да ли смо ово разумјели кроз историјске  и геополитичке поруке ↑постмодерне? Комплексност ових појмова најбоље илуструје овај Лефевров дијаграм:

Дијаграм 0.2: Производња простора

На основу: The eye of power – Gregory, 1994, p. 401

Значај и блискост ових научних погледа на развој природе и људског друштва, условили су трагање за ближим везама између ових научних дисциплина, конкретније, утицају одређених филозофских идеја на развој географског мишљења. Јасно, развој ових научних идеја континуирано траје два ипо миленијума, али то не значи да су ове ↑науке током овог период, посебно географија, постојале као самосталне дисциплине у данашњој форми. Њено структурирање и савремени методолошко – епистемолошки концепт почео се изграђивати на бази усвајања нових филозофских мишљења и научних спознаја. Такође, према Папи [Papa] (2017), та интеракција географије са филозофијом је стварала ситуације у којима је географија постајала субјект филозофских истраживања, као што је било током развоја њемачког идеализма.

„На примјер, можемо размишљати о Кантовој „Физичкој географији“(Physische Geographie )или Хегеловом „Предавања о филозофији свјетске историје“(Vorlesungen über die Philosophie der Weltgeschichte) као најзначајнијим примјерима филозофског интереса за географију. Међутим, упркос овим фундаменталним повезницама између ових научних мишљења, историјски односи између ових дисциплина и даље су неистражени. Свакако, кривица за овај недостатак у истраживању историје идеја једнако се дијели: с једне стране, то је изолација географа; са друге стране, незаинтересованост филозофа“ (Papа, 2017: 3).

            Због тога, веома је важан преглед историјског развоја главних филозофских ↑идеја, а које су битно одредиле правце развоја савремене географије. Почетак овог прегледа, без обзира колико то изгледало далеко и прешироко за сам предмет овог истраживања, треба започети са античком филозофијом, као оквиром из којег је настала географија. То је важно и због континуитета одређених филозофских идеја, које су током времена модификоване, трају и данас, и битно су обликовале структуру географског мишљења. У циљу бољег разумијевања географије тог периода, потребно је упознати основне епистемолошке одреднице филозофије. То захтјева додатни напор од стране географа, несумњиво, труд који вриједи учинити. На крају, то је важно и због тога што:

„У целокупној историји не постоји ништа необичније ни теже за објашњење од изненадног успона цивилизације у Грчкој. Већина обележја које чине цивилизацију, већ је хиљадама година постојала у Египту и Месопотамији и одатле се ширила на суседне земље. Али, неки елементи су недостајали све док их нису допунили Грци. Сви знају за оно што су Грци постигли у уметности и књижевности, али њихова достигнућа на чисто интелектуалном пољу још су изузетнија. Изумели су математику и науку и филозофију; први су, уместо обичних анала писали историју; слободно су расправљали о природи света и сврси живота, у чему их није спутавало никакво наслеђено ортодоксно веровање (↑ортодоксија). Оно што се догађало било је тако чудесно, да су се људи све донедавно само ишчуђавали и са дозом мистике говорили о грчком генију. Могуће је, међутим, научно објаснити развој Грчке“ (Расел, 1998: 25).

Добру основу за разумјевање комплексности географске имагинације[14] пружају различити нивои апстракције, преко којих се наглашава могућност више нивоа ↑генерализације, од метафилозофије, филозофије, социјалне теорије до праксе. Ово се може појаснити чињеницом да два човјека, захваљујући различитом нивоу апстракције, могу на основу истог сета чињеница видјети различиту општу ↑структуру. Појам метафилозофије, тумачи се као постојање најопштијих перспектива која усмјеравају размишљање ка култури, тј. то је веза између размишљања организованих око теоријских проблема на најширој скали  (world views) и културa. Метафилозофија је канал који преноси културне вриједности у теоријском погледу, али је активан и у изградњи теоријског и филозофског убјеђивања и размишљања о култури. Она изражава општи циљ размишљања на нивоу сврхе – оно што људи траже у размишљању, шта они желе да оправдају, стандарде, истине или ефикасности примjењене на размишљање.

„Пошто се преокупације мислиоца временом мијењају, метафилозофија се односи на покушаје размишљања о постојању фундаменталних појмова: присуству ↑Бога, смислу живота, истинитости мисли и еманципацији човјечности или пак, супротно томе, одсуству чврстих основа за размишљање и вјеровање. У премодерним временима, филозофска размишљања покушала су да одузму Божију намјеру у креирању образаца догађаја (судбине). У модерној ери, најбоље филозофије су тражиле значење, истину и еманципацију, а постмодерна филозофија, наводно, напушта такве есенцијалистичке темеље и покушава да опонаша, без утврђених основа или апела, метадискурсе“ (Pit, 1998: 4).

Добра основа за периодизацију историјског процеса у којем је настајало географско мишљење, пронађена је у књизи Модерно географско мишљење[15] у којој су издвојене три ере у развоју филозофије и географије (премодерна, модерна и постмодерна). При томе, у филозофији, премодерна се завршава с Хегеловим учењем (1831), јер након њега започиње савремена филозофија (модерна). Ову нову фазу у развоју филозофске мисле карактерише, прије свега, однос према Хегеловом учењу, одсуство јединственог филозофског система, појава више праваца, те окретање проблемима човјека и његовим егзистенцијалним питањима. Такође, филозофија (метафизички аспект) групише се око неколико главних тема: Бог, значење, истина, еманципација, неоснованост. Са друге стране, периодизацију космогоније / географске науке, започиње с античком Грчком, а прелазак у доба модерне веже се за годину смрти Хумболта и Ритера (1859). Улазак у свијет постмодерне био је у другој половини ХХ в., који је обиљежила појава неолибералног капитализма (1980-те).

Због тога, временски оквир овог рада је условљен неопходношћу сагледавања цјелине процеса географског мишљења. Пошто се током премодерне овај процес одвијао линеарно и сукцесивно, он представља само увод у савремени развој географског мишљења, а који извире из дисперзности различитих филозофских праваца који су током ХХ в. пресудно утицали на настанак различитих географских концепција. Зато, проучавање различитих праваца унутар географије модерне, било да је то позитивизам (антропогеографија, регионална географија, културна географија и квантитативна географија), бихејвиоризам (функционализам и прагматизам), хуманистички приступи (егзистенцијализам, феноменологија и идеализам) или структурализам (феминизам и марксизам), подразумјева  разумјевање истоимених филозофских праваца. Исто је и са географијом постмодерне (критичка географија, постмодерне географије и постструктурализам), која подразумјева познавање, не само њихове семантике, већ и шири спознајни оквир и узајамну повезаност.

Сада је јасније зашто је направљен овако широк временски распон проучавања, а који подразумјева и адекватан назив ове синтезе (историјско-географски развој, географско мишљење, филозофија географије или пак, геофилозофија). С обзиром на предмет рада и његову структуру, јасно је да ово неће бити својеврсни каталог кратких прегледа о појединим географским стиловима, а који су извирали из истоимених филозофских праваца. Такође, ово неће бити ни хегелијански поглед на историјски развој филозофије географије, при чему би и овај рад био филозофија. Скромније, ова синтеза би требала да укаже на јасне везе између географског мишљења и његовог исходишта у филозофији током историјског развоја премодерне, приказано на систематизован начин утемељен на ↑дијалектичком мишљењу. Јер, општепозната је чињеница да научна мисао, па тако и географска, никада није била у потпуности одвојена од филозофске мисли, и да се она, увијек, налази у једном оквиру идеја, које су по својој концепцији филозофске. Кроз овај рад ће се сагледати и њихов историјски развој, који, несумњиво, указује на везу између научних револуција и претходних промјена у филозофским концепцијама. Стога, одабран је појам геофилозофија који има вишеструко значење.

Геофилозофија

Зачетник овог појма је био Ф. Ниче који је говорио „вјеруј Земљи“, а у неколицини својих књига[16] снажно је апострофирао чежњу (филозофа) за освајањем нових хоризоната. Наслови Ничеових цитата указују да филозофи постају „ваздухопловци духа“, „храбре птице које лете далеко, врло далеко“, и да су они у походу „преко мора“, обузети једном „моћном жудњом“. Због тога Реста [Resta] (2017: 32) прави паралелу између Дантеовог Одисеја и Ничеових „ваздухопловаца“[17] на начин да се оба уздају „искључиво у себе саме“, а правац им одређује иста „жудња за спознајом“ (Geist der Schwere). Попут Коперника, и Колумбо је остварио аналогну револуцију у простору, проглашавајући „победу бескрајности над материјалном ограниченошћу онога што је присутно и опипљиво“ (…) вођен „пустоловном чежњом за неизмерним даљинама и за свим оним што је непознато и опасно“ (…), као и неукротивом нужношћу да овлада удаљеним пространствима, а који представљају алузија на освајање знањa. Ипак, геофилозофија има далеко сложеније значење у домену постструктурализама. Оно се односи на филозофскe аспекте географских (геолошких) процеса, које су утемељили Делез и Гатари. Колики је био значај њиховог учења и допринос науци, најбоље говори Мишел Фуко, који је рекао да ће се ХХ вијек назвати Делезовим именом. Истовремено, Протеви и Бонта (2004: vii) сматрају да није претјерано рећи да ће Делез – након што се његов рад у потпуности схвати – можда постати Кант нашег времена. Поједностављено, они су на бази теорије комплексности креирали систем просторно дистрибуираних концепата и геофилозофских појмова који се појављују у непредвиђеним друштвено-просторним разликама и сусретима.

„У теорији комплексности истражују се начини на које одређени материјални системи, у неорганским, органским и друштвеним регистрима, постижу више нивое унутрашње сложености и „фокус“ системског понашања, а без потребе да се ослањају на агенсе спољне организације. Због њиховог постојања на политички неформалној теорији компликовања, приликом разматрања друштвених система, Делезијев и Гатаријев рад омогућава нам да концептуализујемо главне проблеме филозофије и географије, а нарочито наоко нерјешиву структуру / агенцијску дилему[18]“ (Protevi, 2010: 83-85).

Најзначајније дјело Делеза и Гатарија „Хиљаду платоа“ (1980), сматра се најважнијим дjелом француске филозофије ХХ вијека и егземпларним текстом постмодерне филозофије. Овај рад на основама „нео-материјализма повезује филозофски материјализам Маркса, Ничеа и Фројда са савременом науком“, а да при томе избјегава традиционалне одреднице материјализма: детерминизам и витализам[19]. Ово дјело омогућује напуштање „паралишућег постмодернизма, који је заробио важне савремене школе географије и филозофије, па зато доприноси проучавању мисаоних слика (ноологија) и пружа невиђену прилику за сарадњу филозофа и географа кроз неколико кључних концепата који реконфигуришу улогу филозофије“. То се понајвише односи на појмове: ↓територијализација, детериторијализација, ретериторијализација, пејзаж и миље. Просторне апстракције (линије, равни, ↓поравнати и избраздани простор) такође имају велики значај и пажљиво идентификују праксе мапирања. Ово је имплементирано, првенствено, због трансформације филозофских проблема, а ове теоријске иновације у геофилозофији су потакнуле нова достигнућа у географској теорији и пракси:

„Оцјена геофилозофске  критичке традиције и кључних концепата, односи се на неколико главних географских елемената, као што су: улога „мале теорије“[20]; простор и тијело које се испитује „нерепрезентативном теоријом утицаја“; „онтолошки заокрет“ који је преиспитао природу ↓простора из перспективе разлика; нови географски приступи односу човјека и животне средине, a који су инспирисани „новим материјализмом“, „виталним материјализмом“ и „зонама неупадљивости“ између човјека и не-човјека (Vudvord, 2017: 2866).

Видљиво је да геофилозофија Делеза и Гатарија подразумјева дубоко ангажовање на пољу доминантних трендова у областима филозофије и савремених наука о земљи. Хиљаду платоа је препун геолошких и географских појмова, а које је А. Пар сабрао и уредио ↓Рјечник Делезових појмова[21]. Поред поменутих појмова,  Делез и Гатари користе и цијели низ појмова из других наука (математика, физика, биологија, екологија и антропологија) како би створили нове филозофске концепте. Kритичари геофилозофије, с филозофског (Протеви, Пар, Тампио) и географског аспекта (Вудворд, Бонта, Расел), наглашавају значај књиге Хиљаду платоа. У њој је успјешно развијена форма новог материјализма, а који исполитизовану „филозофију разлика“, тј. смисла геофилозофије,  креира кроз суперпозицију слојева мисли. За овај почетни ниво упознавања с геофилозофијом, поменуће се само основни појам територијализација, а који представља „експресивни процес обиљежавања концептуалних, друштвених и физичких архитектура које пружају простор за кохабитацију миљеа са припадајућим окружењем“. Супротно, детериторизација се односи на дисолуцију или напуштање постојећих територија како би се формирали нови скупови кроз сталну промјену „мишљења, покрета, артикулација, кадрирања и других начина суживота“. Тамо гдје је присутна детериторијализација, постоје тенденције према „реду, граници, кодификацији, структури, стабилности, навикама и ограничењима“, док ретериторизацију користе „силе хаоса, нереда, варијација, ослобађања, покретљивости и бесконачности“. Геофилозофија на тај начин преиспитује природу мисли као „геолошки процес који је у непрекидном контакту са самом ↓земљом, „као више покрета мноштва који се односи на територије, а не на когнитивне способности ограничене на већ формиране предмете“.

Друго важно дјело Делеза и Гатарија је „Шта је филозофија?“ (1995) у коме они праве извјесне корелације нпр. „филозофија је геофилозофија на потпуно исти начин као што је, са Броделовог становишта, историја геоисторија“. Такође, они одбацују да је то разлог историјске привилегије западне филозофије и поистовјећују филозофију с врховним географским концептом, а то је за њих непредвиђена ситуација или случајност (contingency). Вудворд (2017: 2867) преко географије успоставља корелацију између филозофије и геофилозофије на начин да је „историја филозофије битна за неколицину географа и да многи приписују важност ширим импликацијама овог геофилозофског читања“. То сугерише да филозофија и друштвена теорија нису производи чистих апстракција, историјских структура или „размишљања у фотељи“. Умјесто тога, он  цитира Делеза и Гатарија (1995: 96), који инсистирају на томе да „теорија настаје из сложених, постављених и непредвиђених односа у друштвенопросторном животу. Ово ослобађа мисао и теорију од западних изговора о потреби и истини“. Пошто они сугеришу да је географија више од „физичког и људског, већ менталног, попут пејзажа, географија исцрпљује историју из култа нужности да би се нагласила неодвојивост непредвиђених околности“. Због тога се географија поставља у средишњи положај у односу на стварање теорије и теоретизирања рада. Усклађујући географију са мишљу, „геофилозофија представља Земљу као раван на којој се појмови и материјали распоређују, стварају системе, учвршћују и стварају нове аранжмане или једноставно експлодирају“ (Ibidem: 2867). Комплексност разумјевања геофилозофског аспекта најбоље одсликава и овај цитат:

„Онима који желе да проучавају Хиљаду платоа, Бјукенен препоручује да прво прочитају  Делезова ранија дјела (посебно Difference and Repetition, Empiricism and Subjectivity, Nietzsche and Philosophy, Dialogues and Negotiations), да проуче класичне текстове психоанализе (укључујући Фројда, Лакана, Бетелхајма, Клајна и Рајха), савладавају литературу о историјском материјализму (укључујући књиге Фукоа, Сартра, Фанона и Тарнера) и истраже литерарне изворе (укључујући Артоа, Лоренса, Пруста, Бекета, Бихнера, Нервала и Батлера). Вјероватно, кад једном реализују овај задатак, онда се могу почети бавити импозантним секундарним изворима из геологије, лингвистике, политике, естетике и (хиљаде?) других тема које су наглашене у Хиљаду платоа“ (Tampio, 2014: 3; према Buchanan, 2008: 152).

Делез и Гатари понављају своје увјерење о континуираном значају филозофије као начина мишљења и акције. Посебно наглашавају постојање специфичних гео-траума, насталих због „пљачке, седиментације, неоснованости и стратификације еколошких стања Земље ради одржавања нерегулисаног економског раста и друштвене контроле географских простора“, а које обезбјеђују будућност петрокапитализму. Тумачећи ове ставове, Р. Негерестани(2008), у теоријској фикцији „Cyclonopedia“, нафту  и опојна средства (дрога) види као лубриканте (мазива) постиндустријског свјетског капитализма. Унутар њега, као прву гео-трауму, препознаје потребу непрекидног освајања, комодификацију[22] и присвајање еколошких система од стране петрокапиталистичких режима, док друга траума укључује гушење креативних облика мишљења и колективне друштвене акције, којa би моглa да спријечи еколошку катастрофу стварањем „нових екологија“, заснованих на локалности и активизму. Овај облик гео-трауме ефективно заробљава појединце и друштва у садашњости која изгледа и неподношљива и непремостива, тако да „настављамо да трпимо срамотне компромисе“ умјесто да истражујемо креативне алтернативе за будући животни пут. Геофолизофија се може сажети у идеји да је филозофији, или науци уопште, потребан стваралачки миље за развој у којем се „догађаји могу локализовати у времену и простору, али који нису објашњиви због природних карактеристика тог специфичног окружења“. За Гинцела [Günzel] (2003), идентификација тог стваралачког миљеа, у историји науке или географији идеја, није једна тема, већ централно питање геофилозофије. Због тога он препознаје двије  асоцијације у вези с појмом геофилозофија (еколошку и геополитичку), прву као „мање или више езотеричну“ која има везе са еколошким размишљањем у смислу „дубоке екологије“. Друга се може сматрати  филозофском верзијом „геополитике“ која се користи у критици имплициране политичке територијалности[23].  Расел [Rousell] и др. (2017) наглашавају прилагођавање географских појмова близине, непредвиђености, интердисциплинарности, укључујући и линеарност историјских идеја, док Парика [Parrika] (2015) напомиње да је  недавно један број научника истраживао „конвергенцију спекулативне фикције с геофилозофијом, као начином рјешавања друштвених и еколошких траума“ повезаних са петрокапитализмом, климатским промјенама и биополитиком антропоценске епохе[24]. 

 „Геофилозофија се види као покушај истраживања сложеног смисла човековог пребивања на Земљи. Наспрам униформности глобалног света, која брише разлике и посебности, покрећући посвуда неповратне процесе искорењивања и губитка културног идентитета, геофилозофија је, пре свега, усмерена на то да ухвати и заштити неухватљиву духовну, културну, историјску и просторну физиономију заједница и места, са свешћу о томе да се смисао нашег „земаљског“ бивствовања може пронаћи само ако се пође од плуралитета људских заједница које, сваки пут на јединствен начин, настањују време и место, дајући им апсолутно јединствен и непоновљив печат. Оне бораве у гео-историјским и гео-симболичким просторима који никада нису затворени у себе саме већ су увек отворени према доласку оног другог, јединог који може да им гарантује не само пуко преживљавање, већ сам живот у променљивом току историје, спајајући памћење и промену (Resta, 2017: 14-15).

Сада се можемо вратити вишезначности појма геофилозофија. Најједноставније, геофилозофија се односи на покушај разумјевања (филозофски аспект) услова у којима настају и одвијају се географски (геолошки) процеси. Друго значење се односи на дубоко филозофско промишљање (постмодернистичка тумачења). На основу претходних примјера, показали смо комплексност таквог геофилозофског концепта и тежину њеног разумјевања, која се не може примјенити у географском дискурсу. Прво, то није предмет проучавања географије, а као друго, то захтјева шири филозофско-психолошки оквир. Зато ћемо се  задржати на првом значењу, јер овај термин, изван уских оквира (географије или филозофије), асоцира на цјелину, односно вишеструке аспекте који се тичу односа између човјека и простора. Дакле, с географског аспекта, није циљ анализа теорије комплексности на примјеру различитих геофилозофских појмова. Сматрамо да циљ треба бити тежња ка откривању смисла тих појмова (географски аспект) и да би на тај начин, њиховом примјеном (само основни геофилозофски појмови и у уско дефинисаним подручјима), били допуна географској методологији, те би нам омогућили боље разумјевање комплексних географских процеса. Нормално, наше разумјевање тих основих појмова има потпуно лични печат. Прожето је личном имагинацијом и дубоким размишљањем о самом предмету географског проучавања, а тиме је лишено и постојања универзалних значења (на личном плану то можемо представити као: мој пут од мене до тебе није исти као твој пут од тебе до мене). Да би то остварили, настојаћемо се придржавати практичних препорука Тампиа (2014: 7-13), а који сугерише да при проучавању Делеза примјенимо четири правила. Прво се односи на етимологију, јер и појам територија (један од кључних концепата у Хиљаду платоа) и њене мисаоне изведенице (дериторијализација и ретериторијализација), извиру из вишезначног појма „земља“. Друго правило се односи на креирање слика (алузија на хегелијанско приповиједање о историји филозофије). Ово због тога што и Делез савјетује, у анализи концепата, да је боље започети са крајње једноставним, конкретним ситуацијама, а не са филозофским претходницима или са проблемима као таквим. Треће правило полази од тога да Хиљаду платоа користи методу „стратоанализе“ (значи шематског приказа различитих слојева), па је их је потребно представити и уобличити у форми дијаграма. На крају, задње правило се односи на потребу креирања теорије. Делез то описује као савладавање “умјетности портрета”, јер по њему, није циљ „стварање животног изгледа“,  или понављања онога што је један филозоф рекао, већ „у стварању сличности, раздвајањем и нивоом иманенције коју је он успоставио, као и нове концепте које је створио“. Сходно овоме, у раду смо настојали све ово примјенити, па поред понуђених рјечника (филозофски и геофилозофски), користимо одређене алузије (нпр. шопинг мол у раноминојском периоду), примјењујемо дијаграме у објашњавању различитих процеса (територијализација и детериторијализација), а на крају, као својеврсну потврду оваквог методолошког поступка, нудимо ауторски концепт (теорију) о геофилозофији територије (историјскогеографски аспект) на којој живимо.

С обзиром на територијалност географије о којој је говорио Кант (Elden, 2011: 147), очигледно је да она превазилази чисто географске датости и задобија симболичке, историјске и филозофске димензије. Због тога, комплексност геофилозофског приступа треба допунити и значењем географских елемената и њиховe интерпретативности у области културе, о чему је писао Гадамер (Кремер, 2010), али и геополитичким значајем

становништва. Овај значај најбоље интерпретирају двије опречне теорије o глобалнoj етици. Прва је „етика космичког брода“, која полази од тога да је Земља затворен систем са ограниченим резервама, а будућност човјечанства зависи од солидарности и рационалног коришћења ресурса. Друга је „етика чамца за спасавање“, која  као неомалтузијанска теорија, полази од тога да при ограниченим ресурсима могу опстати само богати народи  који плове у „сигурном броду“, за разлику од сиромашних народа који су у „несигурном и претрпаном броду“. Могуће епилоге ове друге етике је појаснио Грчић (2000: 260)[25]. Зато, ову ћемо синтезу започети с Ден Брауном, а завршити с Мишелом Уелбеком,  савременим ауторима који су на најинтригантији начин описали географску имагинацију и неке елементе научних теорија о популационом расту[26] кроз изазове етичког  и геополитичког наратива[27]. У њиховим романима разочарење је општа слика друштва (битна одредница постмодерне), а фабуле су одређене питањима: „хумане“ контроле демографског раста, експеримената с геномом човјека, изазовима вјештачке интелигенције, повећањем просјечне старости становника (aging), културним преобликовањем Запада кроз слабљење друштвеног значаја католичанства / протестантизма у корист атеизма / агностицизма, као и повећањем броја припадника других религија, прије свега ислама. Назнаке ових слабости Запада (колонијализам и суровост капитализма) и очекиване фрустрације његових становника (неравномјерна расподјела богатства[28] и „изгубљености“ појединца), препознали смо још у премодерни.

Фото 0.1: Кула вјетрова или часовник (horologium) је осмоугаона кула, која je представљала комбинацију сунчаног сата, клепсидре (водени сат) и вјетроказа, па се сматра  најстаријом метеоролошком станицом на свијету. Налази се у римској Агори (Атина), а  изнад се налази Акропољ, на коме се види дио храма Ерихтеон.

[1] Овај увод је преобликован и презентован под називом „Prolеgomena for a Premodern Geophilosophy“ на 6. међународном научном скупу Geobalcanica, virtual event, Охрид, 12-13. maj 2020.

[2] Aпстракција стварног свијета, која се користи у географији ради поједностављивања огромне сложености земљине површине и тражења аналогије за географске процесе у оквиру других дисциплина.

[3] Према:Rediscovering geography (1997), три перспективе су: географска – гледање на свијет кроз призму: мјеста, простора и размјере; географска синтеза (еколошка – друштвена динамика, динамика животне средине и динамика човјека и друштва); просторна репрезентација – користи: визуелни, вербални, математички, дигитални и когнитивни приступ.

[4] Ова стрелица, окренута доле, указује да је овај појам детаљно појашњен у Рјечнику геофилозофских појмова (изабрано 15 одредница, на крају књиге), а  који су директно преузети из: A. Parr, The Deleuze Dictionary – Revised Edition 2010.

[5] У референтној синтези о географском мишљењу, Hubbard et. al., Thinking Geographically (2002),  указује се на начине размишљања унутар различитих филозофских традиција, те указују да одређене теорије и њихов квалитет битно зависе од: онтологије, епистемологије, идеологије и методологије. Према њима, ове четири компоненте дефинишу параметре проучавања сваког филозофског приступа, па и географије.

[6] Види: Bonta, М. & J. Protevi (2004). Deleuze and Geophilosophy A Guide and Glossary, p. 191-192.

[7] Ова стрелица, окренута горе, указује да је овај појам детаљно појашњен у Рјечнику филозофских појмова (изабране 73 одреднице), а  који су директно преузети из истоимене књиге:  А. Регенбоген и У. Мајер, Бигз Рublishing, Београд 2004.

[8] Сматра се критичком алтернативом у области друштвених и хуманистичких наука у погледу разумјевања свијета и питања знања. Данас постоје двије линије размишљања о семантици овог појма, прва полази од књиге Бергера и Лукмана „Друштвена конструкција стварности“, а друга се веже за појмове деконструкције (Дерида) и пост/структурализма (Фуко).

[9] Споразум између католика и протестаната средње Европе (1648), који је дефинисао принципе суверенитета и једнакости међу државама у циљу успоставе трајног мира и пријатељства међу државама, са узајамно прихватљивим системом међународног права, базираног на међународно обавезујућим уговорима.

[10] Према подацима „демографског сата“ УН, који се налази у Београду, да би достигло број од једне милијарде, човјечанству је било потребно 1804 год, а потом се то вријеме, неопходно за повећање укупног броја становника за нову милијарду, скраћивало на: 126 (1930), 34 (1960), 14 (1974), 13 (1987), 12 (1999), 12 година (2011), а осам миларди становника се може очекивати 2023. год.

[11] На основу УН Референтног бироа за становништво за 2019.: https://www.prb.org/

[12] Д. Мидоуз и др, у извјештају Римског клуба наглашавају дилеме с којим ће се ускоро сусрести човјечанство. Одрживост развоја планете вежу за усклађивање развоја и разумјевање  међузависности између компоненти унутар различитих комплексних проблема. У ту сврху, они креирају модел раста, заснован на пет варијабли (становништво, пољопривредна производња, сировине, индустријска производња и загађење) и закључују да највећи проблем одрживости развоја планете представља брзи раст свјетске популације.

[13] Часопис уређују A. Light (филозоф) и J. Smith (географ).

[14] Ово је назив сјајне синтезе Дерека Грегорија (1994) у којој он креира мапу „интелектуалних пејзажа“ кроз повезаност друштвене географије са антропологијом (културне студије), социологијом (социјална теорија) и економијом (политичка економија).

[15] R. Peet, Modern Geographical thought, 1998.

[16] Постхумни фрагменти 1882-1884, Зора и Весела наука.

[17] Према А. Петровићу: Wir Luft-Schiffahrer des Geistes.

[18] Социлошки и филозофски појам који се односи на ентитет (човјек или било које живо биће) који дјелује у датом окружењу. Теорија агенције је укоријењена у једном од најстаријих проблема политичке филозофије, у разумијевању односа између „господара“ којем је дата друштвено легитимна контрола над одређеним радњама, и „слуге“ који контролише информације о којима „господар“ одлучује.

[19] Овдје је Протеви мислио на доктрину (Vitalism) по којој функције живог организма дејствују захваљујући животној сили различитој од физичких и хемијских принципа, а чије су биолошке активности одређене неком натприродном силом. О овоме су писали Аристотел (ентелехија), Кеплер (формативн снага) и др.

[20] Категорија марксистичке и феминистичкe праксе. Bиди: C. Katz, Towards minor theory.

[21] Преведени су појмови: аssemblage (скуп), earth (Земља), genealogy (генеалогија), nomadicism (номадизам), organism (организам), plateau (плато), rhizome (ризом), smooth space (глатки простор), space (простор), state (држава), state + geography (држава + географија), stratification (слојевитост), territory (територија), thought (мисао) и transversality (трансверзалност).

[22] Географски аспект овог процеса види у: Г. Мутабџија (2016), Европски изазови.

[23] Алузија на Lyotard (1988), који је радове М. Хајдегера окарактерисао као филозофију „крви и тла“

[24] Међународни савез геолошких наука (IUGS) констатује да се завршио холоцен, који је трајао протеклих 12.000 година и да је наступила „епоха човјека“ (антропоцен). Постоји дилема око почетка антропоцена, за једне је то 1950. г. (нуклеарне пробе), а за друге почетак индустријске револуције.

[25] Епилог има три сценарија:

1. Чамац спасава сваког и затим тоне  или у преводу: „потпуна праведност, потпуна катастрофа“;

2. Чамац богатих селективно спашава утопљенике (укључује двије алтернативе):

а)  Прије или касније неко ће „платити“ за нарушавање норми сигурности,

б)  Треба дефинисати критеријуме селекције утопљеника (најбољи, најпотребнији или први). Ово тражи објашњење и шта рећи осталим утопљеницима који су изван чамца?

3. Чамац богатих не спасава никога, него се брани од оних који желе да уђу.

[26] Биолошке, економске и културолошке.

[27] Он се заснива на матрици угрожености „домаћих бијелаца – католика“ од „ обојених имиграната -муслимана“ који се препознаје кроз оштру демографску спацијализацију (urban zoning) и формирање „no-go zone“. Види: Мутабџија, 2016.

[28] Ако прихватимо образложење Пикетија (2015), то се манифестује у условима када стопа приноса на капитал премашује стопу раста производње и дохотка, тада капитализам доводи до неоправданих неједнакости које урушавају меритократске вриједности на којима се заснивају демократска друштва. По први пут, то се десило у XIX в, а што можемо сматрати и економском границом премодерне.

„Географија се не задоваљава тиме да историјску форму снабдева просторном грађом и променом. Она нема само физичка и друштвена својства, већ и ментална, попут предела“.

Делез & Гатари, Шта је филозофија?

ТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ИДЕЈА СВИЈЕТА

„Филозофија је била грчка ствар, иако су је донели мигранти. Да би она настала, био је потребан сусрет између грчке средине и плана иманенције мишљења (…) Био је потребан сусрет пријатеља и мишљења. Укратко, и те како постоји разлог – узрок филозофије, али то је синтетички и контингентан разлог – сусрет, спој. Он сам по себи није недовољан, али јесте контингентан. Чак и у појму, разлог почива на некој вези делова која је могла бити и друкчија, с друкчијим суседствима. Начело разлога, какво се појављује у филозофији, јесте начело контингентог разлога, а исказује се на следећи начин: нема ваљаног разлога осим контингетног, нема опште историје осим контингенције[1] (…) Филозофија је извесна геофилозофија, управ онако као што је, према Броделовом становишту, историја извесна геоисторија. Откуд филозофија баш у Грчкој, баш у том тренутку? Ту важе исти они разлози које Бродел наводи кад одговара на слично питање о капитализму: откуд капитализам на таквом месту и у тим временима, зашто не у Кини, у неком другом тренутку, будући да су многи његови елементи тамо већ постојали?“ (Делез и Гатари, 1995: 118-121).

Фото 1.1: Рафаело је био ренесансни сликар који је осликао и велике дијелове унутрашњости ватиканског музеја, а једна од најпознатијих композиција је Атинска школа (десно)

Територијализација

Сматра се да је појам филозоф први употријебио Хераклит, а изведеницу из тога појма – филозофија, Платон је почео употребљавати вијек касније. Постоји сагласност филозофа (Дилс  [Diels], 1983; Фај [Faye], 1990; Рамну [Ramnoux],1994) о настанку и ширењу филозофког мишљења. У почетку, то је била посљедица колонизације рубних хеленских територија (крајем VII и почетком VI в. п. Х.), које су изазавали ратови, али и трговина између Грка и њихових источних сусједа, а потом се филозофско учење развило и у крајњим западним дијеловима (јужна Италија и Сицилија). Због тога су Делез и Гатари (1995:111) рођење филозофије описали као „сретну незгоду“ која је настала из различитих друштвено-географских односа у античком свијету Грчке. Побједа Грка над Перзијанцима у битци код Саламине (480. п. Х.), одагнала је пријетњу да ће Грчка бити освојена. Настала је нова околност коју су снажно обиљежила два процеса, на спољном плану то је била политичка аутономија Грчке, а на унутрашњем, сарадња између градова-држава у оквиру Делског савеза. У новонасталим околностима су створене претпоставке за трансформацију укупног друштвеног, културног и политичког живота античке Грчке. Управо ову ситуацију они описују као кључну за настанак филозофије тј. „битну повезаност са ↓миљеом“ („milieu of immanence”), која  је створила  добро окружење за настанак филозофије. Ипак, грчка друштвена, политичка и образовна средина није била наклоњена према филозофима, па су пресократовци  образовање стекли у Египту и потом га пренијели у Грчку. Тиме су започела два процеса, први као детериторијализација Грчке (политичка аутономија и сарадња градова – држава), а други се односи на античку филозофију која ће подстаћи нове друштвене и политичке идеале оличене у појмовима: битна повезаност, пријатељство и мишљење (immanence, friendship, opinion).

Након ових основних чињеница о настанку филозофије, неопходно је појаснити битно просторно одређење географије. Оно је омеђено географским појмовима територија и територијалност, те геофилозофским појмом територијализација. Територија се најчешће користи као појам који има политичко (моћ ограничавања приступа одређеним мјестима или регионима) или етничко значење (у смислу превласти коју одређена група има над неким простором). Најкраће, територија означава jединствени простор који користи друштвена група, појединац или институција. Може  имати и радикално значење као „крај географије“, а што значи да је постала доминантни географски појам (и машта), која је у друштвеним наукама створила свијест да не може постојати територија без државе. Изведени појам од територија је територијалност, а који Егњу [Agnew] (2009: 746) означава као својство територије, које се може представити и као међународни систем држава или територијални израз њихових суверенитета. Преко овог појма, модерна држава има контролу над становништвом унутар дефинисаних спољних граница. Територијалност је много продорнија у другим ‘неполитичким’ контекстима, а као резултат данашњег повећања теоријског плурализма и интердисциплинарности. Уобичајено је да се територија односи на ограничени простор, а територијалност се односи на активности државе, везано за успостављање и одбрану територија. Због тога су ово најосновнији и најзначајнији појмови који представљају елементе социо-просторне организације, а који су се током времена промјенили. Границе територије подразумјевају праксу надлежности и одређују ивицу суверенитета или регулације. Они могу да означе границу легитимитета, чланства, учешћа и гласа. Територија је такође важна за утврђивање просторног обима примјене правила. Она дефинише: шта је то, гдје је дозвољено, забрањено или обавезно. Односно, територија пружа комуникативне границе просторним пољима дјеловања и друштвено-просторној примјенљивости моћи. Понекад се територија користи и као синоним за мјесто или простор. То је присутно у друштвеним наукама (социологија и политологија), унутар којих се територија повезује с мрежним обликом организације, јер се тако лакше разумију сложени процеси преко којих моћне организације управљају простором (глобализација и интернет). У дефинисању појмова територија и територијалност, Дилејни [Delaney] (2009: 196-208) наглашава практичне односе између појмова: простор, моћ и значење. Сваки од ових појмова се односи на комплексне друштвене појаве, а у комбинацији, утичу на повећање сложености појмова територија и територијалност. Пошто смо простор кратко дефинисали у уводу, овдје ћемо се задржати на преосталим појмовима. 

Моћ обично значи способност дјеловања или способност наметања своје воље другима. Може се исказивати и доживљавати на безброј начина (политичка, економска, војна, идеолошка, породична…), а једна врло значајна карактеристика моћи је степен институционализације. Она се може исказати преко територијалности на различите начине, а најочигледније преко државе и имовине (суверенитет и власништво). Извор ове моћи је обично идеолошки извoдљив из појма сувереност, који је током времена претрпио значајне промјене. То се посебно односи на изворно значење (Вестфалски мир), а који се у међувремену радикално трансформисао. Територија утиче на различите аспекте моћи (ауторитет, легитимитет, обавезе, санкције) на различите начине, а често се стварају нове територије у циљу појачавања или консолидације различитих облика моћи. У практичном погледу (политичко-географски), територија се може користити као средство за остваривање неоколонијалне моћи, а која се може остварити кроз подјеле и освајања (регионализам), за „разблажавање“ опозиције (политика), за спрјечавање, искључивање или ускраћивање приступа потребним потрепштинама (санкције), наметање немогућих услова (условљавање), за стварање односа „рањивости“ (зависност), за одузимање (анексија) и др. Ово потврђују бројни примјери из цијелог свијета, а који су виђени током периода доминације ретроградних друштвених појава, као што су били колонијализам, робовласништво, расизам и др. Нажалост, ове друштвене негативности нису нестале у периоду премодерне, већ су накнадно попримиле само другачије форме (неоколонијализам,   апартхејд) и доказују да се преко територије усмјерава циркулација моћи кроз друштвени простор, а да територијалну политику (простор и моћ), често препознајемо у елементима политике значења и интерпретација. У овом погледу, регион Балкана представља поље изврсности за  експериментисање с овим појмовима.

Значење је трећа компонента која битно одређује појмове територије и територијалности. Много  је компликованија од претходних појмова и претрпила је дубоке промјене кроз савремено промишљање о територијалности, а које се  односи на друштвене симболичке могућности (свијест, језик и комуникација). Значење се остварује и кроз различите форме, а најједноставнија и најочитија улога „значења“ (у вези са територијалношћу), подразумјева територије као „смислене“ просторе или просторне „контејнере“ друштвеног значења који се разликују међусобно, али и од осталих простора. То се остварује преко граница (дефинишу и разликују), линија које означавају (карактеристике пејзажа), те кодираних знакова (услови и правила, неприхватљиво и кажњиво). Уз појам значења територије, вежу се и питања легитимитета (ауторитет) и интерпретације (херменеутички аспект), те још суптилније форме, као што су идеологије и дискурси. Легитимитет и интерпретацију можемо анализирати на примјеру територијалне конфигурације, која се мијењала током различитих раздобља, чиме су се мијењала значења и повезани односи моћи  (нпр. сегрегације и просторне реконструкције). У првом случају, значења могу бити у домену  расног и класног (нпр. градови САД у XIX в.), а други случај можемо препознати као интегративни (стварање националних држава у Европи у другој половини XIX в.) и дезинтегративни процес (распад Римског царств током V  в.). Под идеологијом се подразумјева више или мање разрађен, интерно кохерентан, заједнички скуп вјеровања, диспозиција и слика о моћи или поједностављено, то је систем идеја које проучава или заступа појединац или група. Идеологије су представљене кроз дискурсе, који представљају писану и усмену конуникацију и могу се сматрати конвенционалним или институционализованим начинима размишљања. Пошто се територија примарно сматра просторним феноменом, зато што је простор (географија) у друштвеној мисли компатибилан са временом (историја), територија се лако може разумјети као релативно атемпорална или статичка категорија. Ипак, територију треба посматрати као процес, унутар којег се њена моћ преноси на расплет догађаја у времену. Баш као што нам је временски оквир омогућио да схватимо мноштво међусобно прожимајућих простора (у уводу), тако се и вријеме може рашчланити у временске оквире, различитих међусобно повезаних трајања, од тренутног до дубоко историјског. Овакав приступ омогућује „стварање и преправљање“ значења територије, али и нових појмова који наглашавају привременост, као непомирљиву димензију у дјеловању територије и територијалности. Такви појмови су територијализација, детериторијализација и ретериторијализација.

Крунски камен[2]

Из појма територија, Делез и Гатари изводе круцијални појам геофилозофије – територијализацију. У појашњењу и тумачењу геофилозофских појмова, Бонта и Протеви (2004: 158) наводе да за  Делеза и Гатарија територија нема фиксно одређење (границом одвојена од спољне пријетње), већ је то само пролазно мјесто, замишљено као скуп (assembling) који је у сталном  процесу прелажења у нешто друго, а при томе задржава унутрашњу организацију. Територија се односи на покретни и промјењиви центар (вектор)  који се може одредити као посебна тачка у простору и времену. Не посједује специфичне везе (носталгичне или ксенофобичне), али изражава искуствени концепт (није симболички, нити репрезентативни и нема значење).

Дијаграм 1.1: Процес територијализације

Као скуп, територија изражава низ непрестано мијењајућих хетерогених елемената и околности које се, из различитих разлога, окупљају у одређено вријеме. Првенствено, територија је обиљежена начином на који се кретање одвија преко ње, а не државним границама. Она не спутава процес детериторијализације, нити јој пружа супротни или дихотомни израз, из којег се може догодити детериторијализација. Умјесто тога, то је стална пратња кроз чин бјежања (line of flight) у процесима детериторијализације. Однос између територије и земље показује да територија не напушта сопствени принцип организације, већ, за разлику од одређеног или локализованог времена и мјеста (које нуди територија), земља нуди алтернативно сложено склапање преко различитих продуктивних линија постајања или успостављања. Ипак, још увијек нам није јасно, до краја, шта је то територијализација!

Присјећам се своје зачуђености и неразумјевања ликовне композиције „Страшни суд“ у ватиканској Сикстинској капели. Недостајао ми је само „крунски камен“ да бих схватио ту фреску, а нашао сам га у првој реченици водича: „десно изабрани, лијево осуђени“. Све се отворило преда мном, укључујући Символ вјере (… и који сједи са десне стране Оца) и славарица  у којој се помиње 318 богоносних отаца  (број Светих отаца на Првом васељенском сабору у Никеји, али и број ликова на поменутој фрески). Након овако поједностављеног увода, покушајмо да овај геофилозофски појам посматрамо кроз призму урбане географије, на примјеру античке Грчке. Крит је током праисторије постајао неколико пута територија, јер се сваки пут мијењао „начин кретања преко њега“. То значи да је та територија браздана (striation) и поравнавана (smoothness), при чему је у њу уграђивана специфична структура, у најширем смислу култура живљења, која је имала свој смисао (аграрни, трговачки, политички…). Први пут, у раноминојском периоду, Крит је престао да буде територија. Напредне потамске културе тог доба (Месопотамија и Египат), су имале живе трговачке контакте и због великог међусобног растојања (вјероватно, из практичних разлога), одлучиле су да на Криту  изграде „шопинг мол и бензинску станицу са пратећим садржајима“. Никао је Кносос, први европски град, на матрици разрађених урбаних рјешења из поменутих напредних култура. На другој страни острва никао је сусједни град, а у чијим археолошким остацима је пронађена глинена плочица (диск из Фестоса) која свједочи о постојању првог слоговног линеарног писма и рађању минојске културе, која се веже за краљ Миноја. Он је једног дана надгледао изградњу лавиринта, када је зачуо  потмулу тутњаву и страшни прасак… Одлазим на Крит. У кратком периоду обилазим Кносос, Фестос, Агиу Триаду, археолошки музеј. Превише информација. Бјежим из најружнијег грчког града на запад. Долазим бродом до Балоса, најљепше плаже на острву, гдје на пијеску исцртавам линије културне трансформације ове територије. У том тренутку видим овећи талас, сигурно ће убрзо обрисати све „бразде“ које сам уградио у „територију“. Схватам, слиједи „поравнавање“, а затим… Започиње нови процес.

Идеја свијета

Проучавање свијета филозофије и географије треба започети с Медитераном, јер га је још Платон сликовито описао „као ‘пупак’ или исходиште човјечанства око којег смо се населили као жабе око рибњака“ (Дјурант, 1996: 13). Пошто са његових обала воде поријекло најважније ↑цивилизације, а с обзиром на важност научних и културних потицаја који су се одавде зракасто ширили према остатку екумене, овај басен можемо замислити као „Miller-Urey примордијалну супу[3]“ у којој се одвија футуристички денбрауновски[4] наратив о поријеклу науке. Посматрано шире, Медитеран је и колијевка европске филозофије, културе и науке, којег битно одређује јеврејско-хришћанска традиција. Из географског угла посматрања, овакав значај Медитерана резултат је доброг географског положаја између тадашњих најнапреднијих цивилизација из Египта и Месопотамије, повољних природних услова за живот и веће концентрације становништва у односу на сусједне регије. На основу ових претпоставки, филозофија и наука започињу свој историјски развој почетком VI в. прије Христа на источној обали Медитерана. Главне позорнице ових најзначајнијих промјена у историји људског друштва, налазиле су се у бројним малоазијским грчким полисима (Милет, Ефес, Халикарнас, Пергамон) и Египту (Александрија). Са колонизацијом јужне Италије, центри грчке филозофије и науке помјерају се на запад, до Елије и Сицилије, а врхунац током античког периода развоја постиже Атина.

Фото 1.1: Археолошки остаци Пергамона у којем се налазила једна од највећих античких библио-тека (факултативна теренска настава студената  и наставника Филозофског факултета Пале у Pergamonmuseum Berlin 2018).

И стварно, Медитеран је била свјетска позорница, а Атина њено средиште, у којем су се два миленијума, на грчком и латинском језику, одигравале најважније представе у различитим научним областима. Географске представе су биле дио шире, филозофске композиције, унутар које је увијек постојала дихотомија научних идеја и принципа, а које су битно одредиле и карактер географског мишљења. Добру основу за разумјевање античке филозофије, али прије свега географских знања и принципа којима су се водили ови филозофи-географи, пружају бројне књиге из историје филозофије и историјске географије, преко којих ће се заронити у чудесни свијет идеја антике и покушати препознати оне које ће креирати имагинативни свијет географије. У том циљу, поред неопходних епистемолошких назнака и појашњења основних филозофских појмова, фокус истраживања ће се односити на период старог вијека, током којег су се  развиле различите школе и методе (географске) спознаје и основне географске идеје о постанку свијета, са аспекта религиозног и мистичног (↑космогонија), његовој структури, али и више филозофском и научном тумачењу (космологија), те практичним географским знањима (углавном навигација).

Овако сужавање предмета истраживања, дјелује примјереније за географски аспект анализе античке филозофије, а омогућиће и концизније праћење развоја географских идеја. Јер, и тада су постојала питања о постанку и сврси космоса, о природним законима, размјештају становништва, изградњи и функционисању градова, као и бројним другим географским аспектима о којима су бројни филозофи дали концизне одговоре. У грчкој космогонији Геа је основни елемент који настаје одмах послије Хаоса и представља женско начело стварања. Геа је сама из себе родила Урана (Небо), високе планине (Ореа) и море (Понт). Прве писане назнаке козмогонијских представа срећу се код Хесиода[5] у епу Теогонија (Постанак богова), а који уз Хомерове „Одисеју” и „Илијаду”, чини најстарији извор грчке митологије. Теогонија је прва грчка митолошка синтеза која расправља о постанку свијета и родослову богова, а у којој се покушава афирмисати Зевс као највише и највеће божанство. Космогонијски наратив полази од космичког јајета, које рађају космичка Ноћ (симбол таме и влаге скривене у земљи, чиме оличавају еротску, оплођујућу моћ) и Вјетар (симбол свијетлог зрачног простора). Из тога се јајета рађа двосполни Ерот чија се женска нарав очитује као Мјесец, а мушка као Сунце, које својом топлином оплођује земљу. У опису Ерота, М. Ђурић[6] наводи:

„Ерот је бог љубави, који се у хеленској књижевности најпре јавља у Хесиода. Хомер Ерота још не познаје: Ерот као син Афродите и Ареја спада међу млађе чланове олимпијског боговског дома. С друге стране, он је стари хеленски бог природе, и као такав има знатну улогу у космогонијама, где он постаје после Хаоса и Геје из тамних, елементарних моћи, први лепотник међу боговима, који савлађује срце свих становника неба и земље, принцип свега развитка, и у исти мах (поред Химероса) нераздвојни пратилац Афродитин. Пре Хесиода, он се јавља у учењу орфичара о светском јајету, из којег је са светлошћу произашао као стваралачка снага у развитку природе и назива се различитим именима као Фанет, Метида, Ерикапеј: то је космогониски Ерот“ (Platon, 2015: 130).

Хесиод је дао значајан допринос разумјевању историјске периодизације[7], а која је накнадно модификована. Овом религијско-мистичном козмогонијском наративу припада и мистицизам у вјеровање бога Бахуса или Дионисија. Расел (1998: 34-39) наводи да свако ко жели да проучава развој грчке мисли, мора разумјети култ бога Бахуса. Из поштовања овог бога никао је истински мистицизам,  који је у знатној мјери утицао на многе филозофе, па чак имао удјела и у обликовању хришћанске теологије. Близак вјеровању у Бахуса је Орфички[8] култ, чији поштоваоци су названи Орфичари.

„Они су били аскетска секта; вино је за њих било само симбол, као касније код причешћа у хришћана. Опијеност којој су тежили био је `ентузијазам`, јединство са богом. Веровали су да на овај начин стичу мистично сазнање које се не може стећи обичним средствима. Овај мистични елемент ушао је у грчку филозофију са Питагором, који је био реформатор орфизма, као што је Орфеј био реформатор Дионисове религије. Преко Питагоре, орфички елементи су ушли Платонову филозофију, а преко Платона у већи део касније филозофије која је донекле била религиозна“ (Расел, 1998: 38).

Сходно хомеровском древном култу светог броја три, и за ову анализу може бити примјерен избор три најзначајнија филозофа-географа (Анаксимандар, Платон и Страбон), а која су током три различита периода античке Грчке (пресокаратовски, антрополошки и постаристотеловски) понудили рационалне одговоре који су водили одбацивању религијско-мистичних образложења природних појава и процеса и утемељењу географског научног мишљења. 

[1] Случајно или нешто што се може, али и не мора догодити. Нпр. Делез и Гатари напомињу да је бесмислено што су Хегел и Хајдегер тражили неки нужан и аналитички разлог који би повезао настанак филозофије с Грчком.

[2] Завршни камен у кровној конструкцији кружног облика, нпр. Атрејевој гробници (Агамемноновог оца) у Микени.

[3] Овај експиремнт се односио на покушај доказивања теорије о настанку органске материје из неживе природе, а у нашем случају представља својеврсно почело или прапочетак стварања науке.

[4] Д. Браун, Поријекло, 2018.

[5] Један од првих античких мислилаца, савременик или нешто малађи од Хомера,

[6] Платон, Гозба или О Љубави, поговор, напомене и објашњења.

[7] Златно доба, Сребрно доба, Бронзано доба, Гвоздено доба, Доба јунака

[8] Према Орфеју, митском лијепом јунаку који је дивно свирао и пјевао и због своје љубави (Еуридике) сишао у Хад (подземни свијет) и покушао је избавити. Овај култ је пренешен из Египта на Крит.

„У проблему ледених доба сучељава се више научних области. Небеска механика и сферна астрономија у вези са теоријском физиком су, као што сам својим делом показао, у стању да испитају секуларни ток осунчавања Земље. Но, већ последице тог осунчавања улазе у област климатологије, а њихова сведочанства су предмет геологије. Само сарадњом тих наука може се тај изванрдно значајан проблем у потпуности решити…“ Милутин Миланковић

(Џ. Имбри & К. П. Имбри, Ледена доба)

  1. дЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ИДЕЈА БОГА ИЛИ ГЕОГРАФИЈА средњег вијека

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/6b/Battistero_5_--.jpg„Ми ваздухопловци духа – Све те храбре птице које лете далеко, врло далеко – наравно! Негде оне нећи моћи даље, па ће се спустити на неки стуб или на голу стену – и још ће бити захвалне за тај бедни смештај! Али ко би се усудио да из тог закључи како пред њима није више било огромног отвореног простора, како су оне летеле докле се може летети! Сви наши велики учитељи и претходници најзад су се зауставили, и није то најплеменитији и најљупкији гест којим умор засаје: исти ће се такође десити мени и теби! Али, шта се то тиче  мене и тебе! Друге птице летеће даље! Тај наш увид и та наша вера дижу се право увис изнад наше главе и изнад немоћи наше главе и одатле гледају у даљину, виде напред јата птица много моћнијих од нас, птица које још стреме тамо куда смо ми стремили и где је све још море, море, море! – И куда ми хоћемо? Хоћемо ли преко мора? Куда нас вуче та моћна жудња, та жудња до које нам је више стало него до било којег задовољства? Зашто баш у том правцу, зашто баш тамо где су досада залазила сва сунца човечанства? Да ли ће се једном о нама причати да смо се и ми, пловећи на запад, надали да ћемо стићи у Индију – али нам је судбина била да се насучемо на бесконачност? Или, браћо моја? Или?“ (Niče, 2016: 260)

Фото 2.1: Фреску „Стварање свијета“ у крстионици у Падови насликао је  Де Менабој, 1376. Она вјерно одсликава средњовековне космогонијске представе, а као врхунац културне синтезе четири извора: Аристотелове природне филозофије, Птоломејевог учења, латинских и грчких класика и хришћанске космогоније (www.cappelladegliscrovegni.it).

Детериторијализација

Стално кретање земље[1] проузрокује  детериторијализацију  на мјесту које превазилази сваку територију, чиме она постаје оно „што детериторијализује и што је детериторијализовано“. Зато Делез и Гатари (1995: 107) наглашавају да се земља стапа са кретањем оних што напуштају своју територију, а они то препознају нпр. као  помјерање животињских врста у потрази за храном, војском која наступа или ходочасницима који „језде путем небеског спасења“. Земља обухвата све елементе, али се служи само појединим (један или два) да би детериторијализовала територију. Ова кретања детериторијализације не могу се одвојити од територија  „које се отварају према неком другом месту, а процеси ретериторијализације не могу се одвојити  од земље која увек изнова даје територије“. Према њима, то су два саставна дијела (територија и земља) са два нераздвојива процеса: детериторијализацијом (од територије ка земљи) и ретериторијализацијом (од земље ка територији). Они изражавају дилему о томе шта је прво: „Грчка је територија филозофа или земља филозофије?“. Ово можемо поједноставити питањем шта је старије (кокош или јаје), па проширити њихову дилему: да ли је Грчка земља филозофа или територија филозофије? У оба случаја имамо јасне одговоре: ако је филозофија детериторијализовала Грчку, онда су је филозофи ретериторијализовали. Важи и обрнуто, ако  су филозофи детериторијализовали Грчку, онда ју је филозофија ретериторијализовала.

Други примјер детериторијализације Делез и Гатари виде у чисто географским појмовима државе и града. Држава помоћу империјалног простора (spatium) врши детериторијализацију првобитне територије на начин да „присваја територије локалних група“ и пољопривредне територије „ставља једне наспрам других и упоређује их тако што их подводи под једну вишу аритметичку Јединицу“. Ово потврђује рану политичко-географску тезу о органском расту државе (Рацел) који се исказује кроз империјалну моћ државе што тежи освајању нових територија (до нивоа заокруживања природних граница), које потом унифицира у домену пољопривредне производње (од римских агера до феудалних плантажа). Истовремено, град помоћу трговинских токова подешава градско ширење (extensio), а тиме прилагођава своју територију „растегљивом геометријском пространству“. Развојем капиталистичких друштвених односа успоставља се историјска повезаност глобалних процеса индустријализације и урбанизације, а који се на локалном плану пресликавају кроз интеракцију града и окружења. Ово се може представити интердисциплинарно, на нивоу економских истраживања (индустријализација, деиндустријализација и реиндустријализација) и просторног планирања (урбанизација, деурбанизација и реурбанизација), а што појашњавају бројни примјери, од теорија локације и концепата поларизованог развоја до модела економског развоја и доктрина регионалног планирања. У географском смислу, посљедице ове интеракције Соџа [Soja] (2013: 279) препознаје у томе што „повећана секторска сегментација тржишта рада појачава географску фрагментацију и сегрегацију радне снаге“. То значи да промјена привредне структуре  у високоразвијеним урбаним подручјима води ка већем учешћу запослених у креативним  и иновативним индустријама (високе технологије и финансијски сектор) у односу на традиционалну индустрију. Истовремено, појава сегрегације радне снаге (класна, расна, етничка), видљива је на  резиденцијалном нивоу (зоне становања) и на радном мјесту (према сложености радних задатака). Ове примјере у домену урбане географије, најбоље појашњава промјена територијалности у капиталистичким оквирима (производња и репродукција), a која се може исказати и овако: „Одвојити и подијелити да би ујединио, раскомадати да би испресјецао, распарчати да би обухватио, сегментовати да би тотализовао, поставити ограде да би хомогенизовао, индивидуализовати да би уклонио алтернативе и разлике“ Пуланкас [Poulantzas] (1978: 107).

Дијаграм 2.1: Процес детериторијализације (на основу: Делез и Гатари, 1995:108)

Гатари (2018: 12) преко комплексних психоаналитичких појмова и математичких релација креира шизоаналитичку картографију геофилозофије у којој појашњава улоге детериторијализације у креирању двају зона историјских ломова, а на основу којих су  настала два најважнија процеса: доба европског хришћанства и доба капиталистичке детериторијализације знања и техника. Прво доба је обиљежено „новим поимањем односа између Земље и Моћи“ које је настало на рушевинама царстава (Римског и Каролиншког), а које он поистовјећује са фигуром субјективности и приказује је као двоструко „узглобљавање“. Прво се односи на „релативно аутономне базичне територијалне ентитете етничког, националног и вјерског карактера“,  који су у почетку настали као дијелови текстуре (феудална сегментираност) која је одржана до данас. Друго узглобљавање се веже за католичку цркву као „детериторијализовани ентитет субјективне моћи“ који је структурисан као колективно оруђе на европском нивоу. У изазовима који су слиједили током средњег вијека (инвазије варвара, епидемије, непрестани ратови), европско хришћанство је пронашло „вишак конзистентости“ у креирању шест низова чинилаца[2] који су му омогућавали опстанак.

Детериторијализација има своја правила, која Делез и Гатари (2013: 196) уобличавају у теореме, а с обзиром на њен карактер, они разликују: негативну, позитивну, апсолутну и релативну детериторијализацију. Прва теорема наглашава да се ништа не детериторијализује сâмо, већ да „увијек постоје барем два термина: рука – употребни предмет, уста (бебе) – груди (мајке)“. Сваки од ових термина се, накнадно, ретериторијализује на другом, при чему нема повратка на првобитно стање (древна територијалност). Ово подразумјева да ретериторијализовани елемент служи као нова територијалност неком другом елементу који је изгубио своју територијалност, чиме започиње читав систем хоризонталних и комплементарних ретериторијализација. Појаснимо то овако, тачно је да рука служи за хватање, али је она примјер и релативне детериторијализације (током еволуције,  предња шапа хоминида се трансформисала у шаку). Њену надопуну (корелат) представља употребни предмет или оруђе (нпр. тољага је детериторијализована грана). У наставку процеса, примјер ретериторијализације  руке може бити протеза (замјена за изгубљену руку) или локомоторна шака (роботизована рука). Илустративан је и други примјер (усне – груди), а који указује да само људи имају усне, односно да жене имају груди. Детериторијализацијом уста (њушке?) настале су усне (извртањем слузнице према вани), а детериторијализацијом млијечних жлијезди код женки хоминида, настале су груди. Значи, усне и  груди служе као корелат једно другоме. Друга теорема се односи на брзину и интензитет детериторијализације и појашњава да најбржи елемент спаја свој интензитет с интензитетом најспоријег. Ово води ка трећој теореми, која указује да се мање детериторијализовани елемент, ретериторијализује на више детериторијализованом елементу, при чему настаје други систем ретериторијализације  (вертикални – одоздо ка горе). Ово доводи до појаве сличности између ретериторијализованих органских елемената „нпр. рука и груди са лицем“, али и употребних предмета „нпр. кућа, потрепштине или одјевни предмет, за које се може рећи да ме гледају“. Да покушамо сада то представити и примјерима.

У уводу за први дио, појаснили смо појамове: територијализација и браздање или стријање (striation).  Схватили смо да  исцртавањем линија у пијеску, ми у њега уносимо одређену структуру и смисао (браздамо територију). Наслућујете, појму браздање одговара процес детериторијализације. Током средњег вијека, елементе детериторијализације можемо препознати на бројним примјерима. Ово је био период у којем су се догодиле грандиозне промјене, од политичке карте свијета („вјечни“  Рим је наслиједила величанствена Византија), настала је најмногољуднија монотеистичка религија (хришћанство), откривен је нови свијет и у њему Сјеверна Америка. На тој територији (нпр. прерије Средњег запада) живјело је доморадачко становништво (Индијанци) које је у ту територију уградило специфичну структуру: настамбе од лаких материјала, узгој само локалних усјева, а лов и риболов су биле основне привредне активности.  Све ово одавало је дубоки смисао хармоније у којој је живио човјек с природом, уз одсуства насиља. Доласком англо-саксонских досељеника, све се промјенило. У новој структури територије, индијанске настамбе су замјењене с фармама досељеника и њиховим градовима, изграђена је потпуно нова инфраструктура. Промјенио се и смисао територије, нестала је мирна и идлична слика прерије, а настао је живи аграрни простор пун грчевите борбе за материјална добра. Све је пратила изразита висока стопа насиља и терора. Сада је јасно, извршена је детериторијализација, чиме је поништена претходна структура и смисао територије, која је постала земља. Процес иде даље. Једног дана је у преририји откривена нафта…

[1] Преводиоци  дјела Делеза и Гатарија (1995, 2013) појам земља пишу различито (и малим и великим словом) што оставља дилему на који се појам мисли.

[2] Промоција монотеизма, успостава парохијских школа као културне решетке, успостављање „банака података“ (корпуси занимања, гилде, манастири, вјерски редови), употреба гвођжа и млинова (занати и грађанство), појава првих машина и одабирање биљних и животињских врста. 

  „Ништа не доприноси развоју здравог људског ума толико као географија“

      Имануел Кант (Предавања из физичке географије)

  1. РЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ИДЕЈА ЧОВЈЕКА ИЛИ ГРАЂАНСКИ СУМРАК[1] ИЗМЕЂУ ПРЕМОДЕРНЕ И МОДЕРНЕ

P1140313.JPG„Геофилозофија се види као покушај истраживања сложеног смисла човековог пребивања на Земљи. Наспрам униформности глобалног света, која брише разлике и посебности, покрећући посвуда неповратне процесе искорењивања и губитка културног идентитета, геофилозофија је, пре свега, усмерена на то да ухвати и заштити неухватљиву духовну, културну, историјску и просторну физиономију заједница и места, са свешћу о томе да се смисао нашег „земаљског“ бивствовања може пронаћи само ако се пође од плуралитета људских заједница које, сваки пут на јединствен начин, настањују време и место, дајући им апсолутно јединствен и непоновљив печат. Оне бораве у гео-историјским и гео-симболичким просторима који никада нису затворени у себе саме већ су увек отворени према доласку оног другог, јединог који може да им гарантује не само пуко преживљавање, већ сам живот у променљивом току историје, спајајући памћење и промену“ (Resta, 2017: 14-15).

Фото 3.1: Универзитет Коимбра, формиран у XI в. у централном Португалу, сматра се једним од најстаријих европских универзитета.

Ретериторијализација

Појашњење процеса ретериторијализација треба започети с појмом ↓Земља (earth / land, terre), који су описали Делез и Гатари (1995; 2013). Они праве суштинску разлику између Земље (earth), земљишта (енг. ground, фра. sol) и територије (енг. territory, фра. territoire), појмова који  изражавају начине заузимања земаљског простора од стране различитих „друштвених машина“. Тако и појам „нова земља“ (енг. a new earth, фра.  une nouvelle terre), подразумјева нове људске односе, почевши од креативних потенцијала материјалних система, који могу да од различитих средстава обликују специфичне форме. Она представља умјетност коришћења „интензивног материјала“, тј. узајамност апсолутне детериторијализације и  присуства „космичких сила“.  Земљиште (енг. land, фра. terre) се састоји од прекомјерног кодирања територија под означавајућим режимом и државним апаратом и  односи се, искључиво, на „избраздани“ (култивисани) простор и представља терен који се може посједовати, држати као вриједност, дистрибуирати, изнајмљивати, припремити за аграрну производњу и опорезивати. Земљиште се може умрежавати, дистрибуирати, класификовати и категоризовати без физичког искуства. Гатари (2018: 15) појашњава улогу детериторијализације у креирању „зоне историјског лома“ на основу којег је настало доба капиталистичке детериторијализације знања и техника. Ова капиталистачка субјективност[2] ће се потврдити тек од XVIII в. и биће обиљежена већом неуравнотеженошћу односа човјек – машина. Човјек ће изгубити друштвене територијалности, а „референтни универзум нове уопштене идеологије размене“ више неће бити сегментарна територијалност већ капитал као „модус семиотичке ретериторијализације људских активности и структура“.   

Сада се можемо вратити примјерима, које смо навели у претходним поглављима. Говорећи о територијализацији у раноминојском периоду Грчке, казали смо да су становници Крита током времена креирали „територију“. Доласком припадника напредних цивилизација из Месопотамије и Египата, импортовани су елементи урбане структуре на њихово острво. То је био примјер детериторијализације (од територије ка земљи), која је „браздањем“ креирала урбане садржаје (трговина). Изненадна ерупција вулкана на сусједном острву Санторини је све промијенила.  Произвела је цунами, али је и физички уништила великог дио острва (о томе данас свједочи потопљена калдера). Уништена је и минојска цивилизација на Криту. Преживјели остаци те културе започињу нови живот на најближем копну (Микена, Аргос и Тир на Пелопонезу), а тај спој нове и старе културе назван је критско-микенска цивилизација. Јасно је, ерупција вулкана Санторини је ретериторијализовала Крит (прелазак из земље у територију), али је истовремено и детериторијализовала Пелопонез („браздање“ потпуно нових културних садржаја). Други примјер се односио на англо-саксонске досељенике у Сјеверној Америци. Протјеривање домородачког становништва и уништавање њихове материјалне културе, а потом изградња нових елемента материјалне културе досељеника („браздање“), представљало је процес детериторијализације (претварање територије у земљу). Казали смо да се поред структуре, промијенио и смисао територије (ловно-сакупљачко друштво прелази у аграрно-сточарско). Открићем нафте, поново се мијења структура (умјесто фарми, настају нафтна поља) и смисао (сточарски рејони прерастају у индустријско-ратарске). Значи, нафта је ретериторијализовала америчку прерију (од земље ка територији). На крају, поменути примјер друштвене субјективности, у европским оквирима, можемо посматрати кроз процесе територијализације царстава (Римско и Каролиншко), која су потом детериторијализована кроз феудалну расцјепканост (вјерска и политичка), а потом ретериторијализана преко капитала.

Идеја човјека

Kако би објаснили чудан статус географије у дугом миленијумском периоду, треба поћи од Глакена (1967)[3], аутора једне од првих свеобухватних студија о географском мишљењу током премодерне. Оннаводи да се средњовјековнo интересовање филозофа за географију изводи из „напетости између човјека и Бога, људске коначности и божанске безбројности“. Од ове тачке, за средњовјековне филозофе, познавање Земље као Божјег стваралаштва, представља географско знање, које би требало да се приближи Божјем раду. Међутим, ова линија размишљања подразумјева напуштање географије као кодификованог знања, тј. својеврсну издају напора које су у античким временима дали географи, нпр. Ератостен, Страбон и Птолемej. На одређени начин, то се сматрало девалвирањем географије као науке, јер је подразумјевало идеју да се знање о Земљи може у потпуности пренијети на филозофију и теологију. Ове филозофско-географске промјене можемо посматрати кроз парадигматско тумачење положаја Земље у космосу тј. трајање теорије о геоцентричном систему.

Фото 3.2: Поглед на Оресунд  и мост Малме-Копенхаген, у чијој близини се налази мало острво Вен, на којем је почетком XVI в. саграђена позната опсерваторија, у којој су радили Тихо Брахе и Јохан Кеплер.

Такође, неоходно је разјаснити разлоге „великог застоја у географији“, а чије смо коријене у претходним поглављима описали у учењима Аристотела и Птоломеја, јер  је њихов утицај на средњевјековну мисао, као и однос према теологији, био веома моћан. Видјели смо да су козмогонијске и космолошке представе о космосу и Земљи чиниле парадигматску научну представу, која је била доминантна од античког периода све до појаве коперниканске револуције, а неки елементи аристотелизма су оповргнути тек у XVII в.  Она се, прије свега, заснивала на моћи ауторитета (црква), а не на бази искуства (експеримента). Аристотеловска визија свијета је полазила од тога да је „транслунарни или супралунарни“ (онај који се налази даље од Мјесеца) небески простор савршен и у коме нема никаквих промјена. Такође, видјели смо да је Аристотел у „Метеорологији“ тврдио да због неповољних климатских фактора постоје простране ненасељене области између два повратника (тропска зона) и у хладним областима сјевера и југа, а Птоломеј је заговарао геоцентрични систем.

Географско мишљење које се развило током новог вијека[4] није настало изненада и из ничега.  Период између IX и XIII в. обиљежио је развој образовања, али и спутавање критичког мишљења. У манастирским школама се развила схоластика – учење о црквеним догмама, а у великим урбаним центрима су настали први универзитети (Болоња, Коимбра, Париз, Оксфорд). Ово је период и када је католичка црква на простору западне Европе установила инквизицију – опскурни систем правосудних институција, а који је трајао од XII в. до краја XVIII в. с циљем борбе против јереси[5]. Методе дјеловања су биле различите забране, од коришћења „сумњиве“ литературе до слободног ширења научних погледа који су нарушавали одређене црквене истине и представе о свијету, а посљедице овог црквеног радикализма биле су спаљивање књига, те прогон и убиства осумњичених људи. Након серије великих географских открића из XV в. наступиће период узлета науке, а тиме и географског мишљења.  Овај периоду од три ипо вијека (од открића Америке па до смрти Хумболта и Ритера) био је испуњен низом крупних научних и укупних друштвених узлета, а који су створили претпоставке за завршетак премодерне и почетак научне географије или периода модерне. Тај период су обиљежиле крупне друштвено-историјске промјене које су започете слабљењем утицаја цркве, јачањем краљевске власти (апсолутизам), растом трговине и стварањем грађанског друштвеног слоја. Ове промјене су захватиле већину европских друштава, а препознајемо их као слом феудализма и појаву раног капитализма, период вјерске искључивости и ратова између католика и протестаната, почетак колонијалних освајања, узлет људског духа и разума током хуманизма, ренесансе и просвјетитељства, али и успон науке.

[1] Географски израз за положај Сунца непосредно пред зору (излазак) или ноћ (залазак). То је астрономски положај Сунца између 00 и 60 испод хоризонта, када још није наступио потпуни дан или потпуни мрак.

[2] Главни чиниоци ове конзистентоности су: појава штампе, првенство челика и парних машина, манипулација временом (хронометарске машине) и биолошка револуција (почев од Пастера).

[3] Мисли се на његову књигу: Traces on the Rhodian Shore Nature and Culture in Western Thought from Ancient Times to the End of the Eighteenth Century (Обале Родоса – трагови о природи и култури у западној мисли из древних времена до краја осамнаестог века)

[4] У смислу филозофске периодизације, мисли се на период између К. Колумба (1492) смрти Ј. В. Хегела (1831), а у географском погледу, то је нешто краћи период који се завршава с радом  Џ. Вата (1769) и почетком Индустријске револуције.

[5] Означава сва мишљења о вјерским догмама која се разликују од званичног учења цркве. У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. 

4. ГЕОФИЛОЗОФИЈА ПРЕМОДЕРНЕ ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА ИЛИ ОД ЗВЕЧАНА ДО ЗВЕЧАНА[1]

У уводу смо навели да ћемо геофилозофију, као просторни концепт, примјенити и као допуну географском методу, а с циљем бољег разумјевања историјскогеографске условљености, политичкогеографске еволутивности и дијалектике регионалногеогра-фских форми[2]. Да би посматрани географски простор сагледали цјеловито и конзистентно, неопходно је успоставити јасне методолошке одреднице. Оне се односе на дефинисање просторног оквира и временског трајања, те примјену специфичне историјскогеографске и политичкогеографске методологије у избору, обради и компарацији референтних  просторно-временских јединица. Појам централни Балкан није баш карактеристичан географски термин и нема прецизне географске границе. Ово је више метафорички појам који се односи на простор Босне и Херцеговине (током историје, БиХ је имала различито географско одређење) и сусједних држава (прецизније, пограничних простора према БиХ). У ширем смислу, овај простор можемо географски одредити као неправилни квадрат чије су ивице: јадранска обала на југ-југозападу, Драва на сјеверу, линија Задар-Вировитица на западу, те Дунав, Морава и Дрим на истоку-југоистоку. Овакавим приступом релативизира се постојећи државно-правни систем, јер њихов облик, величина и назив, током историјског периода није, и не може бити, трајна категорија. Овај појам, превасходно, указује на снажну интеракцију и битну условљеност између различитих политичкогеографских јединица (као политички ентитети, током историје су имале различито географско одређење) које су егзистирале на овом простору и нема друго значење.

Поменули смо да је период премодерне, према Питу (1998), дефинисан као период између настанка филозофског мишљења (античка Грчка) и године Хегелове смрти (1831). Јасно је да овај хронолошки распон, апсолутно, не одговара научним приликама у БиХ.  Овај простор улази у свијет историје (појава писма и писаних докумената) тек са доласком Римске империје на Балкан (латински језик и писмо), а достигнути ниво научне мисли у Отоманском царству није посједовао елементе модерности (однос према Хегеловом дјелу, одсуство јединственог филозофског система, појава више филозофских праваца, те окретање проблемима човјека и његовим егзистенцијалним питањима). Јасно је да у феудалном теократском друштву, каква је била Отоманска империја, нису биле присутне овакве идеје. Такође, важно је поменути да су се током овог дугог периода, на одређени начин, шириле извјесне филозофске идеје из сусједних образовних жаришта. Таква мјеста су били политичко-географски центри (ентитети), које би могли просторно – временски одредити као: средњовјековну Србију (од XI в. до XV в.), Дубровачку Републику (XV -XVIII в.) и Аустроугарску монархију (XVIII – XIX в.). Најранији филозофски извор, преко којег су елементи грчке античке логике продрли у византијску црквену филозофију, а посредно и у Српску православну цркву и на овај простор, вежу се за монаха Теодора[3].  У домену природне филозофије, највећи допринос свјетској филозофији свог времена дао је Руђер Бошковић, за којег је Б. Петронијевић[4] казао да је „највећи Дубровчанин и најпознатнији Србин до данас…и да је поред Коперника, Лобачевског и Мендељејева, један од ријетких Словена пред високом науком“.  На крају, Доситеј Обрадовић је био први научник који је донио идеје просвјетитељства на наше просторе (био и први министар просвјете Србије). Из овога је јасно зашто границу премодерне, када је у питању БиХ, треба помјерити на крај ХIХ в.  (Берлински конгрес). У домену избора, обраде и компарације референтних просторно-временских јединица, задржаћемо се на конвенционалној подјели историје на рани (V-X в.), развијени (XI-XIII в.) и касни средњи вијек (XIV – XV в.), те нови вијек (од Колумба до Првог свјетског рата), а у просторној диференцијацији ћемо дати предност историјским провинцијама (хомогене регије) у односу на државне ентитете.

  • СТВАРАЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ

Жељезно доба је представљало завршну фазу у дугом културном ходу кроз праисторију. Његов завршетак на централном Балкану означава два грандиозна догађаја: рођење Исуса Христоса, али и почетак историјског процеса. Први догађај ће свој пуни смисао на Балкану добити тек након једног миленијума (покрштавање Словена), а други се веже за побједу Римске империје у Илирским ратовима. Да би разумјели оквир у којем се одвијала територијализација Балкана, неоходан је летимичан преглед основних карактеристика културног развоја током праисторије. Издвајају се три важне одреднице. Прва се односи на разумијевање развоја првобитних култура, а потом и цивилизација и градова, током којег је пресудну улогу имала стална интеракција различитих културних група унутар ширег медитеранског круга, из које је произлазила нека нова културна стварност (углавном напреднија од претходне, иако су бројни и примјери деструкције постојећих). И стварно, током праисторије су културни утицаји преношени с Блиског истока и из Мале Азије на Европу, углавном преко Егеја и Балкана, при чему су из тих контаката настајале различите форме материјалне културе, а Балкан попримао евроазијске културне обрисе. Ако бисмо ову археолошку стварност жељели пластично исказати језиком географије, онда бисмо се послужили теоријом о географским „особинама спајања и прожимања” и њима супротним „особинама изоловања и одвајања” Ј. Цвијића, која је примијењена на Балканско полуострво и чини основну идеју повезивања у антропогеографији. Она је пројектована у „моделу тачака атракције (у новијој терминологији центара раста) и особинама спајања и прожимања (у савременој терминологији осовина развоја), а у новом добу ће попримити форму модела центар – периферија” (Грчић, 2008: 4-5).

Друга одредница је материјални траг ових култура (артефакти), који је сачуван у тлу, а као резултат разлике у брзини настајања педолошког супстрата и уништавања културних остатака. Процес настајања тла (педогенеза), резултат је утицаја активних (клима и организми) и пасивних чинилаца (рељеф, матични супстрат и вријеме), који су омогућили „конзервисање” материјалних остатака ранијих култура у културном слоју. Дебљина овог слоја је пропорционална укупном трајању културног периода (укупни период боравка човјека на том локалитету), а трајање појединих култура (палеолит, мезолит, неолит…) на датом локалитету одговара дебљини датог хоризонта. Културни слој у Винчи је дебео 10,5 м, при чему хоризонти неолита, енеолита и средњевјековног периода леже сукцесивно један изнад другог. Из археолошког материјала из ових културних слојева „прочитана” је историја културног развоја на датом локалитету.

 Трећу одредницу представља вишеслојна трансформација праисторијског човјека, коју препознајемо прво, као професионалну. Односи се на промјену његовог основног занимања сакупљача плодова – ловца и улогу рибара, потом ратара, сточара и занатлију. Социјална димензија ове трансформације видљива је кроз промјену станишта, које се од првобитне пећине и поткапине премјешта у земунице, сојенице и једноставне колибе, па затим у чврсте објекте од камена, а на крају овог ланца су палате аристократије и, напокон, градови. Културна надоградња је видљива од првобитних цртежа по зидовима пећина, прављења камених фигурина и накита од кости, различитог оружја и оруђа, украшене керамике и предмета од метала. Врхунац овог културног развоја је појава писма, која представља оштру границу према почетку историјског доба. Ово се није десило истовремено у Европи, па ни на Балкану. У Егеју је појава првог „линеарног Б” писма везана за микенску цивилизацију (II миленијум), а настанак грчког алфабета пада у IX в. п. Х., чиме званично почиње историја. Балкан је за ову прилику морао сачекати долазак Римљана у I в., што је био и увод у каснију христијанизацију. Разумљиво, у преисторијском периоду на Балкану нису постојале јасно диференциране географске регије, већ се са ове дистанце може говорити само о подручјима која су насељавале одређене етничке заједнице (Илирска племена).

Територијализација

Сходно претходном опису процеса триторијализације (види дијаграм 1.1) разумијемо да је праисторија представљала „хаотични миље“ из којег су се материја и енергија (у нашем случају популациони суспстрат) прелили у територијални склоп почетком историјског периода. Ту је започела територијализација друштвеног стратума (племенска диференцијација) и његова стратификација (изградња специфичне племенске материјалне културе). О томе више сазнајемо преко археолошких остатака ових културних група, које су истраживали Бенац (1979: 737) и др. Археолошка налазишта на рудокопима жељезне руде у околини Приједора, казују да су Јаподи били вјешти у рударењу и металургији. Такође, на основу истражених бројних тумула (некропола) на Романији, откривени су археолошки остаци Гласиначке групе, који су показали да је међу Аутаријатима, поред сточара, било и добрих мајстора за обраду метала. Ово је била најизразитија група старијег гвозденог доба на Балкану, која се  распростирала у источној Босни, западној Србији, сјеверним дијеловима Црне Горе, а значајно је утицала и на сусједне области. И друга племена су имала своје специфичности, нпр. Делмати су били сточари (била и поља западне Босне), Мезеји су се бавили ратарством и риболовом (Посавина), а Даорси су први направили импозантну мегалитску структуру града (Ошанићи код Стоца). На овај начин, материјална култура је допринијела завршетку процеса територијализације тј. стварању територије.

  • ПРВА ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ОД СИРМИЈУМА ДО САЛОНЕ

Са доласком Римског царства на Балкан, дошло је и писмо, постали смо дио историјског свијета. Такође, ово је била прва империјална организација на Балкану која је успјела постепено остварити успјешан модел просторног уређења, а чију основу су чинила три елемента: саобраћајнице, хијерархија урбане мреже и државна управа. Ови елементи просторне организације били су узрочно повезани, иако њихов развој није настао на основу јединствених планских концепција, већ одређених стратешких и економско-политичких циљева. Главни инструмент и полазна основа за остварење ових циљева била је градња саобраћајница, која је омогућила много ефикаснији транспорт од караванског типа. Претпоставка за то је била војничка контрола територије и неутралисање гусара. То је остварено кроз дуги период, од преко два вијека, током којег су вођена три илирска рата. Потпуно покоравање бунтовног становништва Илирикума биће остварено тек кроз гушење Батоновог устанка (6–9 г. н. е.). Анализу поменутих елемената „просторног уређења Римског царства” започећемо обрнутим редом.

Организација царства

Управна организација царства започета је тек након два и по вијека борби, јер је тек тада Рим загосподарио овим простором, који је назван Илирикум и подијељен на двије провинције: Панонија  (управни и војни центар Сирмијум) и Далмација (Салона). Због опасности од варвара (Германи, Сармати, Дачани), а према Дјуранту (1996: 549),  Рим је „између Рајне и Дунава изградио утврђени пут (лимес), са тврђавом на сваких 9 миља, и зидом дугачким 300 миља. Служио је Римљанима један век, али је био од мале користи када је наталитет Римљана пао далеко испод германског”. Дунав је постао граница, а главни фактор одбране била је војска која је била стално стационирана у Сингидунуму (Београд) и Виминацијуму (Костолац). Током цијелог периода римске управе, напади варвара нису престајали, а тиме су лимеси имали необично важну улогу. То је довело до реформе државне управе (Диоклецијан, 285–305), чиме је уведен систем заједничке владе четворице царева (тетрархија). Захваљујући томе, град Сирмијум (Сремска Митровица) је стварно постао једна од престоница Царства. Тешкоће у управљању нагнале су цара Теодосија да 395. године изврши подјелу царства на два дијела: Западно (Рим) и Источно (Константинопољ).

Муниципијум

Градови су увијек представљали најважнији елемент просторне структуре и, преко показатеља политичке снаге и економске развијености, указивали су на нодално-функцијски значај и утицали на укупни друштвени развој. Приликом организовања урбаног система у провинцијама, римска власт се ослањала на постојећу мрежу урбаних или протоурбаних насеља (опида) које су подигли народи који су већ живјели на новоосвојеном простору, а настављен је и урбани развој градова које су основали Грци у овим дијеловима Средоземља. Мрежа урбаних средишта је била тако оформљена да снажно афирмише панонску и јадранску оријентацију овог простора. Војнички логори на граници (лимесу) постали су тачке око којих су временом никли градови. Сличан значај су имали рудници, бање, који су били, такође, језгра настанка градских насеља. Плодна земља у унутрашњости имала је посебан значај за развој пољопривредне производње, а пољопривредне површине око градова су претрпјеле трансформацију, јер је на њима извршена парцелација и претворене су у облик друштвеног власништва (систем агер). Ови градови имали су доста заједничких урбанистичких елемената: трг (форум), правилан распоред улица, јавне грађевине (базилика, храмови), стамбене и трговачке дијелове, купатила (терме), бедеме око града и гробља. У мрежи римских градова, осим рударских и војних градова, те значајних одмаралишта и љечилишта, то су још и: Салде (Брчко), Ад Салинас (Тузла), Домавиум (Градина код Сребренице), Дилунтум (Столац) и Делминиум (Дувно).

Вија

Трећи елемент просторне структуре су путне комуникације. Римљани су открили да у Босни постоје богата налазишта руда, па су отворили руднике сребра (Сребреница и Сребреник), бакра (Купрес), жељеза (Вареш), олова (Олово) и соли (Тузла). То је потакло изградњу насеља, цеста (via) и војних логора, а главни саобраћајни правци били су лонгитудинални (запад–исток) и пратили су токове Саве, Драве, Дунава и Мораве, односно Јадранског приморја. Највећи значај су имали Војнички пут (вија Милитарис), који је повезивао Панонију (Сисција, Сирмијум), Мезију (Сингидунум, Виминацијум) са центром Источног римског царства (Константинопољ) и центрима Дарданије (Најсус, Улпијана, Скупи) и Македоније (Стоби, Тесалоники). Данас је ово траса Коридора 10 који повезује Подунавље (Београд) преко Ниша и Софије са Истанбулом. Други правац је био Егејски пут (вија Егнација), који је повезивао Константинопољ и Солун (Тесалоники) са јадранском луком Драч (Диракијум) и продужавао је јадранском обалом преко Скадра (Лабајета) и Дукље (Доклеја) до Сплита (Салона) и Трста (Аквилеја). Значајни центри на рубу данашње БиХ били су Епидаурус (Дубровник), Сисција (Сисак) и Нарона (Вид код Чапљине), а најважнија четири путна правца су повезала руднике из унутрашњости са Салоном и Сирмијумом, главним центрима Далмације и Паноније. Први пут је водио правцем: Салона – Екрум (Обровац) – Сабрија (Гламоч) – Сернада (Пецка) – Кастра (Бања Лука) – Сервицијум (Градишка) и тежишно је пратио ток Врбаса. Сервицијум је имао статус муниципијума у провинцији Панонија и био је важно раскршће путева и пристаниште за ријечну флоту на Сави. Други пут према Сави ишао је западније, долином Уне преко Ретинијума (Голубић) до Сисције. Трећи правац се називао вија Аргентарија односно Сребрна цеста и повезивао је долине Цетине, Врбаса и Босне са долином Дрине. Ишао је правцем: Салона – Тилорик (Триљ на Цетини) – Биста Ветус (Бугојно) – Биста Нова (Витез) – Ардуба (Врандук) – Акве С. (Илиџа код Сарајева) – Аргентарија (Сребреница). За вријеме Римског царства, Сребреница је била главни центар за ковање новца. Четврти правац је био најкраћи и повезивао је медитеранске центре: Салона – Бигесте (Љубушки) – Нарона (Вид) – Асамо (Требиње) – Епидаурум (Цавтат). Од њега се одвајао крак долином Неретве преко Благаја (Бона) према Главатичеву код Коњица (Мартар) и Илиџи код Сарајева (Акве С.).

Као што се види, главне саобраћајнице су ишле долинама ријека, које су тада имале латинизована илирска имена: Савус (Сава), Унус (Уна), Санус (Сана), Урпанус (Врбас), Босинус (Босна), Дринус (Дрина) и Наро (Неретва). Постојали су и други трансверзални правци, који су повезивали друге двије јадранске луке (Плоче и Скадар) са центрима у Панонској низији. Поред поменутих праваца из Салоне, који су ишли долинама Уне и Босне, долинама Неретве и Босне повезана је Нарона (Метковић) са рударским мјестима у унутрашњости (Крешево, Фојница). Такође, и од приморских градова Лабејата (Скадар) и Доклеа (Дукља), изграђени су путеви долинама Лима и Дрине до рударских центара (Домавија) и центара Мезије. Сви ови путеви су продужавали ка центру Паноније (Сирмијум), који је био најстарији град на овим просторима, настао одмах по доласку Римљана. Као уређена држава, Рим је законима прописао димензије градских улица и цеста. У зависности од врсте и ширине цесте, разликовали су се итер, актус и вија. Итер је била пјешачка улица ширине до 0,6 м., актус је стандардна улица најмање ширине 1,3 м, док је вија имала исту ширину као и цеста (2,7 м). Њихова изградња била је регулисана низом техничких прописа, а најважнији су били Веспазијанов и Јулијев закон, који су уредили и друга питања везана за изградњу унутар града и бригу државних власти о појединим елементима морфолошке структуре. Једно од главних обиљежја римске државе била је стална просторна експанзија.

Детериторијализација

Прва детериторијализација посматраног подручја је текла постепено и успјешно. Сходно правилима по којима се проводи (види опис теорема на стр. 33), детериторијализација је указала на специфичности овог просторно – временског блока. Просторна логика се помјерила од локалног (племенски оквир) ка глобалном (Римска управа се протезала на три континента), а још револуционарнија промјена се десила с разумјевањем времена. Успостављен је календар и римско рачунање времена (Јулијански календар је вријеме рачунао од постанка Рима). Концепт времена је наслијеђе античке Грчке и аристотеловско-птоломејевске естетске представе о завршеном свијету. У тим представама, свијет је доживљаван као статичан, дио хармоничног космоса у којем је вријеме имало цикличну форму развоја. На основу дијаграма 2.1 (стр. 80), процес детериторијализације можемо представити и табеларно:

Табела 4.1: Прва детериторијализација централног Балкана

ТериторијаБраздањеЗемљаПосљедице
Мезеји-гусарење као облик мишљења -доминација локалних кретања -племенска раздвојеност и уситњеност -културна инфериорност -неадекватна инфраструктураИлирикум  -успостављање муниципијума и државне контроле -дефинисање граница -моћна инфраструктура -унификација преко латинског језика и писма -стабилност привреде -ограничење локалности
Јаподи
Аутаријати
Деситијати
Делмати
Либурни
Даорси

Сада видимо да се детериторизација односи на напуштање постојећих територија како би се формирали нови скупови кроз сталну промјену „мишљења, покрета, артикулација, кадрирања и других начина суживота“. Тамо гдје је присутна детериторијализација, постоје тенденције према „реду, граници, кодификацији, структури, стабилности, навикама и ограничењима“. Поред овог облика детериторијализације у домену друштвеног стратума, могуће је препознати и друге детериторијализоване форме, нпр. утабана стаза – пут (вија), чамац-галија,  међа – лимес, натурална привреда – робно новчана размјена, тумулус – стела, рудокоп – муниципијум.

  • ПРВА РЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ОД НИША ДО КРУШЕВЦА

Почетак средњовјековног периода означили су паралелни процеси који су се одвијали вијек и по (325–476) у два најважнија града Римске империје. Док је на истоку царства почео да ниче Константинопољ, најславнији и највећи град Европе у дугом периоду од једног миленијума, вјечни Рим почео је да гасне, да губи снагу под ударима варвара и да коначно пропадне као центар Западног римског царства. С падом Рима, завршава се дуги антички период који је трајао 13 вијекова (од VIII п. Х. до V в.), а који је обиљежен узлетом и пропашћу бројних грчких полиса. Као што је Грчка престала да постоји као самостална држава, али је својим освајачима (Рим) пренијела своје највеће вриједности (хеленска цивилизација), тако је и Рим омогућио наставак трајања још један миленијум преко најврједнијих елемената своје цивилизације (култура, вјера, управа). То се догодило зато што је тек:

„Спајањем хеленистичке културе и хришћанске религије са римском државном формом, настала је она историјска појава коју зовемо Византијским царством. До тог спајања дошло је услед померања тежишта Римске империје на исток, изазваног великим кризама III в“ (Острогорски, 1998: 48).

Потврду тога, он види у христијанизацији Римске империје и оснивању нове престонице на Босфору, чиме започиње византијска ера. Њу је започео цар Константин (рођен у данашем Нишу), а на нашем простору завршио „цар“ Лазар (престони град Крушевац), с којим се, условно, завршава средњовјековни период хришћанске организације државе.

Град

Ова велика историјскогеографска вододјелница између антике и средњег вијека видљива је и на нашим просторима као прекид развоја градова и изградње путева. Ове двије велике тековине римске управе, биле су угрожене упадом варвара (Хуни, крај IV и почетак V в.). Упоредо с државном кризом на западу (Рим), на истоку јача хришћанство (Византија). Велики император Јустинијан I гради Царичин Град (Јустинијана Прима), обнавља градове и подиже нова утврђења на лимесу и успоставља  епископе у градовима. Паралелно с тим процесом, „Словени ће се са хришћанством сусрести непосредно по досељавању на Балкан, а то ће бити свет који је у културном, духовном, и материјалном погледу увелико измењен у односу на класично доба римске цивилизације” (Мишић, 2014: 14). Током средњевјековног развоја препознају се исти елементи управно-територијалне организације на проучаваном простору кроз постојање два хијерархијска нивоа за урбане центре (тргови и градови) и три нивоа за територије (жупе, крајишта и земље). Трг је посебно насеље везано за окупљање на отвореном простору ради трговине на једном мјесту одређеног дана у седмици и разликује се од градског трга. Настали су широм Србије, углавном дуж главних караванских путева (дрински, зетски, босански) или близу приморја. Најпознатији тргови су били: Дријева (Габела на Неретви), Свети Срђ на Бојани, Хоча (Фоча), али и тргови поред рударских градова (Сребреница, Ново Брдо, Зворник, Фојница). Градови су имали најзначајнију улогу у територијалној организацији држава, а Константин Порфирогенет (X в.) наводи у Србији: Стон, Благај, Требиње, Рисан, Врм (Клобук код Требиња), Соли (Тузла), Достиник (Дрсник на Клини) и друге. Градовима и околином управљају жупани, који су потчињени кнезу (владару). Важни градови имали су посебну управу (Ниш, Призрен, Скопље, Ново Брдо), којом су управљале кефалије (по узору на Византију). Након XII в., према начину постанка и степену комуналне развијености, Мишић (2014: 82) је на територији Србије издвојио пет типова градова. Прву групу чине градови у Приморју и Зети који имају античке коријене (Котор, Скадар, Улцињ, Рисан, Бар, Дриваст, Дањ, Сард, Цавтат и Стон). Другу групу чине градови које је Србија освојила од Византије (Призрен, Скопље, Липљан, Велес, Штип, Велбужд, Ниш, Сер). У трећу групу спадају градови на чији су настанак и уређење утицали Саси и развој рударства (Сребреница, Ново Брдо, Фојница, Олово и Зворник). Четврту групу чине јака утврђења на важним стратешким тачкама, а које често карактерише одсуство привредне функције или се она развија у оквиру подграђа. Један од најстаријих градова овог типа је Рас, а то су још: Звечан, Брвеник, Голубац, Соко (изнад саставака Пиве и Таре), сви градови у Полимљу (Милешевац, Ковин, Добрун и др.). Пету групу чине најмлађа насеља, која су се развијала самостално након Косовске битке. Ту спадају престонице Бранковића и Лазаревића: Крушевац, Смедерево, Београд, Сталаћ, Копријан, Лесковац и Прокупље.

 Територија

У домену територијалне организације, најнижу организациону јединицу чинила је жупа. То је код Словена била основна управна и територијална јединица, а Благојевић (1983: 45) сматра да су овакве предјеле запосједали, најчешће, ближи или даљи рођаци, којима је „било најлакше да се организују, и то ради насељавања и ради заштите заједничких интереса, као и да се таква заједница сродника, бар у почетку, називала жупа, а њихов старешина жупан”. Мишић (2019: 15) напомиње да је још Стојан Новаковић примјетио да једну жупу сачињавају села, а он сматра да тој дефиницији садржаја једне жупе треба додати „и бар један град или тврђаву“. Према томе „жупа је управна и територијална јединица која представља и заокружену географску целину, а жупе се углавном простиру у речним долинама и котлинама, крашким пољима и равничарским, култивисаним пределима“. Из овога је јасно да су жупе биле компактне географске цјелине, издвојене према принципу хомогености. Углавном су то биле ријечне долине (Ибар, Лаб, Плива), крашка поља (Попово, Дабар, Имота), равничарски и планински простори (Браничево, Гоњи Ибар, Зета, Подлимље, Хомоље), или градови (Брвеник, Призрен). Жупан је титулу стицао наслијеђем, а имао је надлежности у домену судских и управних послова. Управни апарат чинила су још два члана: казанац (одговоран за државне финансије) и тепчија (водио владареве земљишне књиге). Крајиште је посебно организована територија у пограничним подручјима српске државе, састављена од више жупа, а којом је управљао властелин крајишник. Он је био одговоран за прогон разбојника и одбрану од упада непријатељске војске. Овај статус су имале Крајина између Румије и Скадарског језера (Дукља– Византија), копнени дио Паганије (Србија–Угарска), а помињу се још: Врањско крајиште, Новобрдско, Петруско и др. Земље су настале процесом окупљања више сусједних жупа око једног центра. Неке земље су успјеле да се развију у државе (Рашка, Босна), а неке су се развиле из старих историјских области (Зета, Требиње, Хум). Земљом су владали силни, а духовну власт су имали епископи, јер су неке земље настале на подручју духовне јурисдикције појединих епископија (Рашка, Хвостанска, Сремска, Моравичка, Браничевска, Лимска, Топличка). Неке од земаља су прошириле свој обим (Хум), промијениле име (Травунија), а неке су прошириле своје име на сусједне земље (Усора – Соли, Браничево – Кучево). Миленијумски историјско-географски развој овог подручја могуће је сагледати кроз три периода: рани (V–X в.), развијени (XI–XIII в.) и касни средњи вијек (XIV–XV в.).

            Словенска колонизација, жупе и градови

Период раног средњег вијека је трајао од досељавања Словена на Балкан до стварања првих феудалних државица. Почетком VI в. словенска племена су већ изградила велики број насеља на лијевој обали Дунава, између Ђердапа и његовог ушћа, тако да постојећа византијска утврђења (углавном наставак римских каструма) нису била довољна за одбрану ове границе. Најпознатија утврђења, која су Словени освојили, били су: Ада Сапоја (између ушћа Караша и Нере у Дунав), Рам (Ђердап) и Дробета (Турн Северин). То је условило активност Византије на динамичној обнови и изградњи утврђења на Дунаву (Сингидунум, Виминациjум), али и у унутрашњости Балкана (Ремесиана, Улпиана, Наисус). Словени се стално настањују на цијелом простору Балкана и при томе потискују, а дјелимично и уништавају домицилно становништво, које се повлачило према Салони, Солуну и, вјероватно, Цариграду. Мишић (2014: 17) напомиње да се „после више векова, ово романизовано становништво појављује на историјској позорници под именом Власи, Мавровласи, Латини, Арбанаси“. Насељавање и размјештај словенских племена на Балкану је трајао више деценија, а трајно насељавање су могли извршити само најбројније и добро организоване скупине, а то су били свакако Срби и Хрвати. Првобитно су населили дијелове Тракије, а потом су се преселили у Паганију, Травунију, Захумље, Конавле и Србију. „Први историјски подаци о Србима потичу из франачких извора 822. год., када се помиње Људевит Посавски, који бјежи од Франака из Сиска и склања се код Срба који држе велики дио Далмације” (Ибидем: 18).

Најзападнија стара српска земља је Паганија, која се простирала дуж јадранске обале, између ушћа Цетине и Неретве. Према Порфирогенету[5], Неретљани су имали четири утврђена града: Мокро (Макарска), Веруља (залив Вруља, али и данашња Горња Брела), Осртог (Заострог) и Славинец (Градац). Поред острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар, која су населили у VIII в., Неретљани су били организоавани у три жупе. Растоца и Мокра су се пружале дуж приморја, а Далена је обухватала простор у унутрашњости. Јужно од Паганије, налазило се Захумље, које је обухватало простор од Неретве до Дубровника. Чинили су га градови: Бона (Благај), Хум (нејасна убикација), Стон на Пељешцу, Мокрискик (можда село Мокро у Мостарском блату), Јосли (село Ошље), Галумаиник (село Глумине) и Добрискик (село Дабар)[6]. У овој области су се налазиле жупе: Стон, Попово, Жабско или Зажабље (око планине Жабе), Лука (доњи ток Неретве), Дубрава (између Стоца и Мостара, долина Брегаве), Дабар (Дабарско поље), Велика (крај око Љубушког), Горимота – Имота (Имотско поље) и Веченике – Вечерић (од ушћа Требижата до Мостарског блата уз десну обалу Неретве). Травунија се простирала од Дубровника до Котора, а имала је утврђене градове: Требиње, Врм (Клобук), Рисан, Лукавете (извор Љуте у Конавлима) и Зетливи (Градац и село Застоље у Конавлима). Према поменутом Љетопису, ова област била је подијељена на жупе: Требиње, Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица (залеђе Херецег Новог), Конавли и Жрновница (Жупа дубровачка). Називи ових жупа су сачувани и није их тешко убицирати. Дукља се простирала од Котора до Драча, а имала је утврђене градове: Градац, Новиград и Лонтодокла (ниједан се не може са сигурношћу убицирати). Жупе су биле лоциране око Скадарског језера (Лушка, Подлужје, Купелник, Црмница, Горска и Облик) и у приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ). Љетопис помиње и Подгорје као посебну област, унутар које су се налазиле жупе: Оногошт (Никшић), Морача, Комарница, Пива, Гацко, Невесиње, Неретва, Рама, Вишева, Идбар (Прењ) и Ком (Главатичево). Ове жупе су касније припадале Зети, Рашкој, Босни и Хумској земљи.

Србија се на југу граничила са Дукљом и Травунијом и, вјероватно, жупама које се помињу у Подгорју. Сјеверну границу Порфирогенет не помиње директно, али се сматра да је била на Сави и Дунаву. На западу, долина Врбаса је припадала Србији, а граница са Хрватском је била између Цетине, Ливна и Пливе. Источна граница је била нејасна, а вјероватно је обухватала долине Ибра, Западну Мораву и Колубару. Насељени градови су били: Рас (код Новог Пазара), Дестиник (село Дрсник на Клини), Чернавуск (жупа Црна Стена код Пријепоља), Међурјечје (могуће град Соко код саставка Пиве и Таре или код Устипраче), Дреснеик (Дрежник код Ужица или Пљеваља), Лесник (Лешница у Јадру) и Салинес (Тузла), те Котор (Которац код Сарајева) и Десник (Сутјеска код Какња). Љетопис помиње да се Сурбиа (Србија) дијели на Босну (од Борове планине до Дрине) и Рас (од Дрине до Лаба и Липљана). Државна организација овог простора тада није била чврста и сматра се да је Србија (послије смрти кнеза Часлава) трпила дуготрајни притисак Бугарске и Византије, као што је  Угарска потчинила Хрватску, западни дио Србије, односно Босну (почетак  XII в). У управној организацији, више жупа је формирало веће цјелине – земље (Дринска, Лимска, Моравица, Соли и Усора, Срем), које ће се накнадно осамосталити и формирати посебне државе (Рашка, Босна). Процес окупљања, раздвајања и груписања ових области – земаља – држава, уз промјенљиве притиске с вана (Угарска, Византија), трајао је од IX до краја XI в., када се снажно уздижу Рашка и Босна.

У историјскогеографском погледу, на проучаваном простору, рани средњи вијек је обиљежен словенском колонизацијом, која је остварила потпуну превласт своје демографске масе, а остало романизовано и германизовано становништво је асимиловала. Главна обиљежја овог простора, према Рогићу (1982: 77-78), своде се на два доминантна процеса. Први је политичкогеографска подијељеност између првих аутохтоних словенских политичко-територијалних центара (који су се одржали и даље развијали) и осталог пространог појаса доминације словенског становништва без чврсте властите организације (Склавинија, Славонија или Словиња). Друга одредница је сложени процес обликовања новог типа руралних културних пејзажа који се обављају у склопу натурално-економских односа. То је простор без градских средишта, развијене трговинске размјене и без успостављених путних комуникација и саобраћаја. Једини изузетак чине сачувани и обновљени јадрански градови, који размјењују сточарске и шумске производе са сусједном Италијом. Географски утицаји тих остатака развијене античке трговачке размјене су придонијели јачању првих аутохтоних језгара словенских политичко-територијалних цјелина у залеђу далматинских романичких градова (Дубровник, Сплит, Трогир, Задар) и три главна острвска центра: Осор[7], Крк и Раб.

Развијени средњи вијек: прве државе и прва хетеротопија

Да би појаснили значај и пресудну важност ове фазе у историјскогеографском развоју нашег простора, неопходно је додатно освијетлити опште културно-географске прилике. Почетак овог периода обиљежила је велика шизма или раскол у хришћанској цркви (1054). Овоме чину су претходили вишевјековни спорови око разних теолошко-догматских и црквено-управних питања, а посљедица је био прекид заједништва између Римокатоличке и Православне цркве. Главни теолошки спор се односио на западно учење о двоструком исхођењу Светог духа од „Оца и Сина“ или кратко описано као Филиокве (Filioque лат.  везник „и“), а који није прихваћене од стране источних хришћана. Други велики разлог  (црквено-управни) односио  се на нарушавање начела црквене саборности, тј. амбицију Римске цркве (папа) да наметне своју власт читавом хришћанском свијету. Овај догађај ће снажно обиљежити карактер свих „неспоразума“ на релацији Запад- Балкан, а који трају цијели миленијум, и препознају се у бројним процесима, од крсташких ратова до политике прозелитизма[8]. Управо из ове перспективе, Балкан је „очима Запада“ (Ватикан, Венеција, Аустрија, Мађарска) посматран као другачији простор. Језиком постмодерне, то би могли описати фукоовским појмом  хетеротопија или прелазно стање за које је карактеристично друштвено неприхватљиво понашање тј. мјесто које ремети устаљени поредак и цивилизацијске принципе. Истовремено, Е. Соџа је овај Фукоов појам означио као Трећи простор који представља доказ о инвентивности шароликог свијета.

Током развијеног средњег вијека је дошло до сложеног развоја и јачања феудално-властелинске привредне структуре и новог типа политичкогеографске диференцијације овог простора. То је условило трансформацију културног пејзажа претходног раздобља, на основу чега Рогић (1982: 84-92), препознаје шест словенских аутохтоних политичко-територијалниих језгара која у потпуности мијењају своје историјскогеографско значење. За нас су посебно важна четири, која представљају специфичне политичко-територијалне цјелине: Рашка, Босна, јадранско и панонско подручје. Крајем XI в. владари Рашке воде активну антивизантијску политику са жељом да прошире своје посједе на југоисток према Косову и јужном Поморављу. Граница са Византијом била је на Косову пољу, између утврђених градова Звечан (Србија) и Липљан (Византија). У неколико наврата (1093–1106) успјели су освојити Липљан и проширити свој утицај на југ и исток до јужног Поморавља. Тиме се унутар државе нашла плодна жупа Морава (између Чачка и Краљева), као и жупе Лаб, Топлица и Расина, што доводи до учвршћивања српске етничке свијести у долини Велике Мораве, Косову и Метохији. У другој половини XII в. успоставља се светородна династија Немањића, која ће бити под снажним утицајем Византије. Сукоб Византије и Венеције (1171) Немањићи ће искористити за учвршћивање своје власти, а у овом периоду су ранији градови, дјелимично, изгубили на важности (Рас, Ново Брдо, Звечан). Од некадашњих античких градова, поново ће већи значај добити на југоистоку Ниш, Призрен, Скопље и Липљан, а у приморју (Дукља): Скадар, Бар, Улцињ, Котор и Будва.

Унутар планинског језгра, а као ново политичко-територијално жариште, током X в. први пут помиње се Босна. То није била државна категорија, већ географска област уз истоимену ријеку од Врандука до Саве, са племенском ратничко-сточарском организацијом. У вријеме краља Бодина, Босна је признавала власт Дукље, након чије смрти започиње самосталан развој ове земље „коју Дрина одваја од остале Србије”[9]. Ово је био географски неповезан простор унутар којег су се разликовале области Босна, Усора, Соли и Доњи Краји. Процеси обликовања културних пејзажа текли су споро, а јачи развој ратарске производње одвијао се фрагментарно. Спорадично настају важнији рударски градови испод Вранице (Фојница, Крешево, Дусина, Бусовача) и у средњем Подрињу (Сребреница, Саси, Чагаљ). Главна трговачка средишта настају у централној Босни (Бобовац, Подвисоки, Травник и Градац), Подрињу (Фоча, Горажде и Вишеград), на Сани (Кључ), Врбасу (Јајце) и Неретви (Коњиц).

Унутар јадранског подручја, географски појам Далмације шири се на градове и на њихово аграрно подручје, а њихов број се шири са неколико приморских градова и на залеђе. Стара и нова насеља чврсто се функционално повезују с аграрном околином, а карактеристични медитерански пољопривредни пејзажи (ручна обрада житарица и повртарских култура) захватају простор некадашњих античких агера, али и нове површине. Такав простор је флишна зона унутар средњедалматинског приморја од Сигета до Стобреча са Загором, као појас најповољнијих услова традиционалне аграрне валоризације на мјесту старог и најзначајнијег античког агера између Трогира и Сплита. Ипак, економско и културно значење јадранских градова блиско је повезано с развојем трговине између Европе и Блиског истока, а добар примјер је Дубровник, који остварује успјешну транзитно-трговачку дјелатност у домену поморства (Венеција и Византија) и караванске копнене трговине (доминантно према рудницима и градовима Босне и Србије). Ова саобраћајно-трговачка активност доводи до јачања привреде и ширења градске територије на сусједна острва и терене између Конавала и Пељешца.

Панонско и перипанонско подручје је широка област унутар које се издвајају двије географске регије: источна и западна. Током развијеног средњег вијека, источне дијелове пространог степског подручја карактерише, у економском погледу, покретно сточарство. Прелазак на ратарску производњу представљао је стабилизацију насеља и сигурност услова производње коју гарантује само снажна политичка власт. Превласт ових покретних сточарских група није током овог периода обезбиједила такав развој, па је постојање утврђених и снажних градова остало непознато, осим у дунавском појасу (Бач, Шаренград, Сланкамен, Илок). У западном дијелу панонске и перипанонске области, историјскогеографски услови су омогућили постепено претварање старог Словиња (Славоније) у ново и водеће политичко-територијално језгро Хрватске. То је резултат нове феудалне организације са краљевским жупанијама и утврђеним сједиштима управне организације (некадашњи римски каструми). Њихова политичка афирмација је омогућена развојем традиционалне аграране поликултурне економике. Унутар овог простора настају утврђени градови – бургови, а најзначајнији су: Загреб, Вараждин, Вировитица, Вуковар, Осијек, Крижевци, Пожега и Ђаково. Пошто је број ових бургова опадао идући од запада ка истоку, логично је закључити да су разлози за то политичко-географске природе (Панонска низија, Угарска краљевина, Католичка црква, одсуство спољних непријатеља), историјско-демографских фактора (број, густина, размјештај), економско-социјално преобликовање културних пејзажа (сточари, ратари) засновано на економској снази (трговина) и управно-територијалној организацији простора (рани феудални односи). У просторној структури средњовјековног града препознају се доминантни фортификацијски (одбрамбени) елементи распоређени у два низа (спољашњи и унутрашњи), а доминантни објекти су: куле и цитадела (простор за смјештај војника који је добро повезан са осталим дијеловима замка и омогућује кретање по врху одбрамбеног зида и има назубљену ограду и функцију грудобрана на врху одбрамбеног зида). Завршетак спољне одбране замка представља улазна капија (затвара је велика и масивна решетка) са одбрамбеним кулама. Унутрашње фортификацијске елементе чине: унутрашњи одбрамбени простор замка, пјешачки и покретни мост и донжон или централна кула. Ови елементи су били присутни и у градовима на нашим просторима. Често се око града правио и систем земљаних фортификација које су отежавале кретање непријатеља, а углавном су их чиниле: дрвене ограде (палисади), канали испуњени водом или широки ровови (шанчеви).

Касни средњи вијек: путеви и градови

Током овог периода развијају се различити типови градова, настали под доми- нантним културним утицајима из сусједних подручја. На југоистоку настају урбана средишта под утицајем византијског урбаног феномена, а на сјеверозападу, то су утицаји средњоевропског урбаног подручја. У централном планинском простору развијају се урбана средишта са прелазним особинама ова два типа, али је физиономски и функционално (краљевско утврђење, подграђе с различитим групама трговаца), ближе византијском типу. То се види и кроз постојање колонија трговаца (Дубровчани), као и доминантног значења рударства и специфичне караванске трговине. У склопу нових политичких цјелина подижу се нови градови, а значење појединих центара се с временом просторно мијења. Језгро новог урбаног развоја почивало је на новим основама, функцијама и у склопу новог друштва које карактерише интензиван демографски развој, који води појави нове друштвене класе, којој положај није био јасно одређен унутар нефлексибилне организације феудалног друштва.

Главни грађевински материјал у средњовјековном граду било је дрво, а само су репрезентативне, сакралне и јавне градске грађевине, те ријетке куће, биле грађене од камена. Фортификацијски елементи означавали су простор политичке власти града и физички су одвајали град од околног простора. Унутар њих, у заштићеним просторима, развијао се нови облик друштвеног, културног и привредног живота. Специфичност одбрамбеног система је његова асиметричност и прилагођавање конфигурацији терена. Унутар овог ограђеног простора настала је неправилна мрежа улица, као посљедица спонтаног развоја и физичкогеографских обиљежја градског земљишта. У новонасталим градовима, Рогић (1982: 97) наводи да им је, без обзира на њихово језгро и тип града (средњоевропски или византијски), заједничка карактеристика „недовољно развијена снага аутохтоне привредне иницијативе грађанске класе у настајању”. Ту иницијативу снажно развијају и задржавају само јадрански градови, а посебно Дубровник, као најразвијенији пословни центар. Његов друштвени развој обиљежен је настајањем својеврсне организације аристократске републике, као интерне социјалне диференцијације градског становништва. Дубровник је најбољи примјер приморског града који је развио функције главног центра поларизације економског живота за највећи дио унутрашњости, чиме је његов гравитациони утицај обухватао цјелокупан простор Србије и Босне, а осјећао се и у Бугарској и Румунији. Најважнији производи који су се извозили из овог простора преко Дубровника били су: жива стока, кожа дивљачи (јелен, вук, зец, куна), восак, мед, специфични дрвени производи (весла), али и грубе тканине. Због неповољног односа вриједности и тежине робе, житарице се нису извозиле. Главни увозни артикли били су: со и готови вреднији производи (наоружање, занатски производи и луксузна роба). Специфичност демографског развоја у овом периоду биле су и својеврсне присилне миграције становништва због вјерских неслобода, тј. протјеривање припадника богумилских заједница које су биле бројне на тлу данашње БиХ. То је био резултат политике римских папа и мађарских краљева, који су их сматрали „јеретицима” и против њих водили крсташки рат и насилно их покрштавали. Погрешно је тумачење по којем су само ови становници сахрањивани испод масивних камених плоча (стећци), а који су управо најбројнији на тлу БиХ. Овдје је важно поменути значај Босне у историји српске државности о којој пише Благојевић (2011), који не оставља простор „за постојање Босанаца који нису Срби“. Наводи да њен владар носи титулу бана, а постојање „удеоних владара, казнаца и тепчија, исто је као и у Србији“ и било је под влашћу Угарске и Византије. Он напомиње да су банови своје поданике називали Србима.

Културно насљеђе средњег вијека: историјскогеографске посљедице

Од бројних и различитих културних трагова из средњовјековног периода, својим значајем и бројношћу се посебно истичу сакрални (црквени) споменици. То су најви- дљивији остаци споменичке баштине средњег вијека, који су грађени у различитим историјским стиловима и најчешће одсликавају јединство културних потицаја, који су долазили из окружења (Византија, Венеција, Угарска), са специфичностима локалног политичког и културног (религијског) развоја. Они и данас плијене нашу пажњу својим оригиналним архитектонским рјешењима, која препознајемо и као историјске стилове. На тлу БиХ откривени су споменици из периода касне антике (до 476 г.) и ранохришћанског периода (200–500/700 г.), који, углавном, припадају византијској умјетности. Највећи број су цркве из V–VI в., које се налазе на више локалитета. У централној Босни највећи број је откривен у околини Травника (Турбе, Велики и Мали Мошуњ, Оборци), Крешева (на брду Градац), Вареша (село Дабравине), те код Зенице и Брезе. У западној Босни пронађени су остаци цркава у Дувну (локалитет римског Делминијума), Бихаћу (село Заложје), Котор Вароши (село Шипраге), Мркоњић Граду (село Мајдан), а у источном дијелу, најзначајнији локалитет су Скелани. На тлу Херцеговине, најзначајнији остаци цркава пронађени су у околини Стоца (село Видоштак и Благај), Витине (село Бораси), Чапљине (Могорјело и село Тасовчићи) и Мостара (село Потоци). Од сличних споменика из истог периода, највећи значај на тлу данашње Србије имају Царичин Град или Јустиниана Прима (Лебане) и Улпиана (између Грачанице, Приштине и Липљана). У сливу Мораче и Зете и око Скадарског језера, налазила се Дукља (Диоклиа), која се од XI вијека зове Зета. Средиште је било Доклеа (код Подгорице), у којој се налазило више базилика, а ту је пронађена и стаклена чаша. Значајније цркве су биле и у селу Дољани (Подгорица), селу Тополница (Бар), селу Готовуша (Пљевља). На тлу Јадранског приморја, највећи значај су имала два локалитета која су, поред доминантно византијских, имала и стилске одреднице прероманике. Истра је била под влашћу Равене (византијски егзархат), а најзначајнији споменици су Еуфразијева базилика у Поречу, цркве и мозаици у Пули, Фажани, Врсару и Брионима. Други локалитет је средња Далмација, а највећи број споменика био је у античкој Салони (најпознатија базилика Константијана), али и у Трогиру, Задру, Дрнишу и Сињу. Ипак, најмонументалније цркве, у византијском стилу (IX – XIV в.), изграђене су на простору Вардарске Македоније и вежу се византијску Охридску архиепископију. Најљепши примјери ових цркава се налазе у Охриду и околину: Св. Наум, Св. Софија, Св. Пантелејмон, Св. Јован Канео.

 Велики значај за развој умјетности на нашем простору представљао је продор нових умјетничких достигнућа (XI в.) који је назван романика. Ова умјетност препознаје се у црквеној архитектури по низу посебности, од начина градње до општег склопа. Поред монументалности, карактеристачна форма је троброда базилика у облику издуженог (латинског) крста, а примјери ове градње се налазе на Јадранском приморју и у Рашкој (углавном XIII в). Одређени романички елементи могу се препознати на стећцима (крст, лукови, сунце, полумјесец и др.). Нешто бројнији споменици романичке умјетности постоје на приморју, а као репрезентативни сматрају се катедрала Св. Стошије у Задру, катедрала у Сплиту, портал (улаз) катедрале у Трогиру, црква Св. Трифуна у Котору и др. За развој овог стила најзаслужнији су монаси Бенедиктинци из јужне Италије (Монте Касано), који су били највећи градитељи оваквих цркава на нашем простору. Ове цркве ће оставити значајан траг на архитектуру и српских споменика у унутрашњости Рашке. Почетком XIII в. јавља се готички стил. Слично претходном, на тлу БиХ има само фрагмената на културним споменицима који су изграђени у овом стилу. Препознатљивост овог стила чине контрафори или потпорни лукови, преломљени или шпицасти лук и крстасто-ребрасти свод. У овом стилу је изграђен кров самостана Краљева Сутјеска, на којем се препознају контрафори. Такође, на стећцима се могу препознати неки украсни елементи који указују на готичку умјетност (шиљасти лук, коњаници, штит, мач, љиљан).

На територијама данашњих држава Србије, БиХ, Црне Горе и дијелом Хрватске, у овом периоду била је доминантна византијска умјетност, тј. стара српска црквена архитектура. О њој свједоче бројне цркве и манастири Српске православне цркве, као најзначајнији споменици овог периода. За многе од њих нема тачних података о градњи или обнови, али се на основу писаних докумената може стећи слика о постојању ових најважнијих споменика средњег вијека, који имају троструку умјетничку вриједност. Прво, важни су као архитектонски споменици који су грађени од различитих материјала и у различитим стиловима. Друга вриједност је сликарска, јер су већину ових споменика живописали највећи сликари тог доба (нпр. Лонгин и Георгије Митрофановић), а сликарске композиције на зидовима рађене су техником фрескописања и значајан број фресака је очуван до данас. Поред фресака, израђиване су и иконе (најчешће представе светаца на дрвету техником уљаних боја), које имају највећу музејску вриједност и налазе се у бројним црквеним и народним музејима широм БиХ, од којих су најважнији: Музеј Старе православне цркве на Башчаршији (Сарајево) и музејска збирка „Карађорђев конак” у оквиру манастира Добрун (Вишеград). Трећу вриједност имају умјетнички предмети који представљају резултат филигранског украшавања и разних минијатура (дрвени и метални крстови који су украшени племенитим металима), резбарских радова (иконостаси, царске двери), црквено посуђе које је лијепо обрађено и украшено (свијећњаци, калежи, пехари), различити дијелови одјеће и опреме владика (жезло, панагија, митра). Према стилској особености и начину грађења црквених објеката, Симић (2000: 163) дијели овај временски распон српске црквене архитектуре на пет периода: пренемањићки, немањићки, Милутиново доба, Моравска школа и период турске окупације.

Пренемањићки период карактеристичан је за двије српске области. У првој, коју чине Зета, Захумље и дио приморја, настали су споменици од почетка IX до краја XII в. Значајнији споменици ове групе су: Црква Св. Петра у Чичеву (код Требиња), Црква Св. Миховила (Стон), Црква Пречисте Крајинске (Скадарско језеро), Манастир Св. Срђа и Вакха (код Скадра), Манастир Св. арханђела Михаила (Превлака код Тивта). Другу област чини континентални дио српске државе, а најважнији споменици су из периода Х – ХII в. Највећу вриједност има црква Св. Петра и Павла (Рас – Нови Пазар) у којој је поново крштен Стефан Немања (родоначелник светородне династије Немањића). Огроман значај има црква Св. Петра (Бијело Поље), сједиште хумских епископа, на којој се налази најстарији ктиторски натпис једног српског владара (кнез Мирослав, Немањин брат). Од осталих споменика поменућемо Зањевачку цркву код Зајечара и цркву у Ђунису. Други период се назива немањићки или Рашка школа , а „ове  цркве су изграђене по општој православној византијској концепцији, али су споља обрађене на романски начин и назване су рашком стилском групом“ (Симић, 2000: 164). Овој групи припада и неколико споменика из каснијег периода, као што су: Бањска, Дечани и Св. арханђели код Призрена. Из овог описа видљиво је да су рашке цркве одраз симбиозе источног и западног начина грађења, а неке од најважнијих цркава које је подигао Стефан Немања су: Св. Богородица (Куршумлија), Ђурђеви ступови (изнад Раса, код Новог Пазара) и Студеница (три цркве код Ушћа на Ибру). Манастир Жичу (Краљево) подигао је краљ Стефан Првовјенчани са својим братом Св. Савом. Милешеву код Пријепоља подигао је краљ Владислав (син Стефана Првовјенчаног), а ктитор манастира Морача (Зета) био је кнез Стефан (Вуканов син). Сопоћане (на извору Рашке код Новог Пазара), подигао је краљ Урош I, а манастир Градац (код Рашке) задужбина је краљице Јелене Анжујске (супруге краља Уроша I). Манастир Бањска главна је задужбина краља Милутина, припада наредном периоду, али је фасада обрађена на романички начин, као и код Дечана (започео краљ Стефан Дечански, а завршио његов син цар Душан) и Св. арханђела (главна задужбина цара Душана).

Доба краља Милутина (српско-византијска стилска група) карактеристична је за период XIV в., када је у српској црквеној архитектури дошло до велике промjене, јер се тада, за разлику од рашких споменика, цркве граде по угледу на византијске узоре (у облику уписаног крста). „До ове промене дошло је услед ширења границе српске државе према југу, која дуго није прелазила Липљан на Косову. Краљ Милутин је ослободио Скопље, Штип, Полог и био је не само одличан владар него и наш највећи градитељ цркава” (Ибидем: 233). Његово започето ширење српске државе, наставио је цар Душан, који је заузео цијелу Македонију, Епир и Тесалију, цијели простор до Коринта. Након тога проглашен је краљем Срба, Грка, Бугара и Арбанаса (у Скопљу, на Васкрс 1346). Најљепши примјер ове групе је манастир Грачаница (Косово), која се увијек узима као примјер српско-византијског стила. Најважнији споменици изграђени овим стилом су: Пећка патријаршија (три цркве), Црква Св. Димитрија (Пећ), Црква Св. Одигитрије (Пећ), Милутинова црква (Св. Богородице) у Хиландару (Света Гора), Богородица Љевишка (Призрен), Студеница (Краљева црква) и Св. Николе (код Прибоја).

„Ослобађањем ових наших јужних крајева и Македоније од византијске власти, на територији српске државе нашле су се многе византијске цркве које су се истицале својом лепотом. Срби су се сада још више сродили с византијским духовним наслеђем и за обнову постојећих, као и за подизање нових цркава, ктитори су узимали грчке и домаће мајсторе, а све ређе их тражили у Приморју. Споменици ове групе имају све одлике византијског стила, које су по облику биле правоугаоне, са уписаним крстом и једно или петокуполне” (Ибидем: 234).

Моравска стилска група развијала се након пропасти Српског царства  (1389). Турци су прво освојили јужне крајеве, док су се на сјеверу и у Поморављу (држава кнеза Лазара, његовог сина Стефана Лазаревића и унука по кћери, деспота Ђурђа Бранковића), одржала све до пада Смедерева (1459), када је Србија дефинитивно покорена. Централна област ове државе налазила се у сливу Мораве (Велике, Јужне и Западне), са главним градовима Крушевцем, Београдом и Смедеревом. Иако су српски деспоти морали стално да ратују, понекад и на страни Турака, стара традиција грађења цркава и манастира и даље се одржавала. У тим неповољним приликама, саграђен је велики број цркава, по свом стилу најоригиналнијих и највише српских у нашој средњовековној архитектури. Главни споменици ове групе су: Раваница (код Ћуприје), Лазарица (Крушевац), Љубостиња и Каленић (код Трстеника), Манасија (или Ресава, код Деспотовца) и др. У доба турске владавине грађење и украшавање цркава постало је веома отежано, али није престало. Потреба подизања цркава била је дубоко усађена у свијест нашег народа и нови, недовољно јаки ктитори, свјесни немогућности да стварају нова велика градитељска дјела, у поједностављеним облицима настављају стару архитектуру својих славних предака.

„Основне карактеристике моравских цркава су: облик уписаног крста, пјевничке апсиде преузете из архитектуре Свете Горе, које са олтарском апсидом образују трикхонос (тролист), једна или пет купола, веће цркве су грађене без западне припрате, која им је накнадно додавана, а оне мање увек су грађене с припратом одвојеном од наоса пуним зидом. Најоригиналнија је спољна обрада фасаде, која је каменим испустима подељена хоризонтално и вертикално (Ибидем: 277).

Пети период се односи на вријеме турске окупације. Турци су забрањивали градњу нових цркава, осим ако је то на мјесту старих цркава које су постојале прије њиховог доласка. Такође, према легенди, условљавали су њихову висину (морају бити ниже од околних џамија), а њихова  ширина да не прелази величину волујске коже.  Стога су ктитори, да би добили дозволу за градњу, доказивали да је црква постојала тамо где је није било, па се отуда многе цркве овог периода, по традицији, сматрају немањићким задужбинама. Примјер локалне сналажљивости су градитељи Старе цркве у Сарајеву. Она је укопана у терен, тако да висином не прелази околне објекте, а њену величину су одредили волујском кожом коју су исјекли на уске пруге и тако кожу максимално проширили. Цијели овај период у историји српске умјетности, дијели се на три раздобља[10]. Најтежи услови грађења били су у првом раздобљу, а нешто интензивнија дјелатност постојала је тада само у Херцеговини (подигнут манастир Тврдош и више малих цркава). После обнове Пећке патријаршије, повољнији услови омогућили су обнављање и подизање цркава и манастира на цијелом подручју Патријаршије у форми групе манастира: фрушкогорски, подрињски, овчарско-кабларски, манастири у Славонији и Хрватској, Старој Херцеговини, Босни, Македонији. „Неки од ових скупине манастира постали су значајни верски и културни центри, познати као ,свете горе’, од којих су најпознатије фрушкогорска и овчарско-кабларска. Пошто у овом периоду није било имућних појединаца, ктитори најзначајнијих манастира били су митрополити, племенски кнезови, спахије-хришћани, игумани са манастирским братством, имућније занатлије, а најчешће сами мештани” (Ибидем: 299).

Према монаху Игњатију (Марковић, 2010), на територији БиХ данас постоји двадесет и девет живих манастира, од којих је већина настала током средњовјековног периода, а свега четири су настала недавно. За неке од њих не постоје поуздани историјски показатељи о времену градње, па ћемо их побројати и указати на историјско предање. Најзначајнији споменици из овог периода на тлу данашње БиХ могу се подијелити на три географске цјелине (Херцеговина, Крајина, Подриње), али их је правилније подијелити према актуелним епархијама. На тлу Дабробосанске митрополије, налазе се манастири Добрун, Возућица и Гостовић (планина Озрен код Добоја), а код Сокоца се налази манастир Кнежина. У близини садашњег манастира, по народном предању, изграђена је првобитна црква на чијим темељима је накнадно саграђен други вјерски објекат. „Предање каже да је манастир саградио Андријаш Мрњавчевић, брат Марка Краљевића, у XIV в.” (Ибидем). Поред ових бројних манастира, на тлу БиХ постоје и цркве, од којих је већина саграђена током XIX и XX в. Ипак, један од најстаријих и и најврједнијих свједочанстава о историји, трајању и културном уздизању Срба на подручју Сарајева је Стара православна црква на Башчаршији. По предању, изградио ју је поменути Андријаш, током XIV в., а турски дефтери (пописи) с краја XV в. помињу број хришћанских и муслиманских кућа, те поповског сина. Сматра се да је постојећа црква изграђена на темељима старије цркве.

Захумско-херцеговачка и приморска епархија има најбројније и најврједније споменике из овог периода, а то су: манастир Тврдош и црква Св. Михаила на гробљу у Аранђелову (код Требиња), манастир Завала (Попово поље), манастир Житомислић (код Мостара), Црква Св. Николе у Срђевићима (Гацко), манастир Тријебањ (код Стоца). Постојање манастира Дужи и Петропавловог манастира (код Требиња) „помиње Љетопис попа Дукљанина (XII в.), а легенда повезује ове манастире са ранохришћанским базиликама и мисионарским путовањем апостола Павла” (Ибидем). Слично је и са манастиром Добрићево, за који легенда каже „да га је саградио цар Константин, а пронађени су манастирски печати из 1232. и 1283. год.” (Ибидем). Ктитори манастра Тврдош били су митрополити Висарион и Јован, а живопис је урадио Дубровчанин Вицко Ловров. Ктитори манастира Житомислић су спахија Милорадовић и невесињске војводе из породице Милорадовић Храбрен, а дио унутрашњих радова је направио мајстор Радул. Најврједније сликарске радове на неколицини херцеговачких цркава (Добрићево и Завала) живописао је хиландарски монах Григорије Митрофановић. Неки од ових манастира подигнути су на темељима ранохришћанских базилика из перода IV–VI в., нпр. манастир Тврдош, о чему свједоче темељи који се виде испод стаклених плоча на поду цркве. Због градње ХЕ Грнчарево, манастир Добрићево је у цијелости пренијет на нову локацију у селу Орах.

Најважнији манастири Бањолучке епархије су: Гомионица и Крупа на Врбасу (код Бање Луке), Моштаница (код Дубице), Ступље (код Прњавора) и Липље (код Теслића). Сматра се да је краљ Драгутин ктитор манастира Липље, да су многи манастири били порушени након доласка Турака, а монаси протјерани, нпр. такав је манастир Ступље, чији су темељи откривени тек 1994. и потом је на њима саграђен садашњи манастир. На подручју Бихаћко-петровачке епархије налазе се три манастира: Рмањ (код Мартин Брода), Глоговац (код Шипова) и Клисина (код Приједора). Наважнији манастири Зворничко-тузланске епархије су: манастир Озрен, који се налази на истоименој планини, један је од највећих у овој регији, помиње се крајем XV в.; манастир Тавна, који се налази код Бијељине, те манастири Св. Архангела Гаврила (код Угљевика), Ловница и Папраћа (код Шековића) и Сасе (код Сребренице). Као ктитор ових манастира помиње се краљ Драгутин са синовима Владиславом и Урошем.

Када је у питању средњовјековно културно насљеђе Римокатоличке цркве на тлу БиХ, оно је вишеструко мање по броју споменика у односу на споменичко насљеђе Српске православне цркве. Најстарија католичка институција на тлу БиХ је бискупија Трибунија са сједиштем у Требињу.

„То се догодило негдје у другој половици бурног X стољећа. Године 1089. Требињска бискупија подвргнута је метрополити у Бару. Пред долазак Турака, велик дио католика ове бискупије преселио је у Дубровник. Најстарији писани спомен Босанске бискупије са сједиштем на подручју данашњег Сарајева је була протупапе Клемента III од 1089. год. којом ову бискупију као већ постојећу подвргава метрополити Барске надбискупије (Zovkić, 2012: 127).

Једна од првих католичких цркава на тлу БиХ изграђена је 1244, „катедрала Св. Петра у жупи Врхбосни, на Брду” (Ibidem: 128). Босански бискупи су своје сједиште из Врхбосне пренијели у Ђаково (Славонија) 1252. и одатле су управљали бискупијом све до успостављања викаријата у Босни 1735. год. За вјерски живот католика у БиХ током овог периода, најзаслужнији су фрањевци. То је ред који је основао Фрањо Асишки (XIII в.) и који су дошли у Босну 1291. „Формирали су се у Босанску викарију 1340, која је због политичких прилика под отоманском влашћу 1514. подијељена на Босанску и Хрватску, али су већ 1517. подигнуте на разину одвојених провинција” (Ibidem: 151). Први фрањевачки самостан подигнут је у Сребреници одмах по њиховом доласку у БиХ и по том граду су дали назив својој провинцији Босна Сребрена (Босна Аргентина). Први монаси су били Нијемци, Италијани и Мађари, а њихов долазак се веже и за рударе Сасе (Саксонци, долазе у Босну ради рударства).

Материјални извори који указују на развој друштвених процеса током средњег вијека на простору данашње БиХ врло су ријетки. То се односи на писане документе, на основу којих је креирана и историјскогеографска слика овог простора. Поред поменутог дјела Константина VII Порфирогенета „О управљању државом” (De administrando imperio) из X в., најважнији домаћи извор је „Љетопис попа Дукљанина” или „Барски родослов” непознатог аутора из XII в. Глагољица је прво словенско писмо, а њен састављач је Константин Филозоф, један од солунске свете браће, зачетник словенске писмености. Самарџић (2015) наводи да је у средњовјековној Босни, глагољица присутна од X в. у форми „обле, угласте или полуобле глагољице – која управо карактерише босанске средњовјековне споменике, као варијанта глагољичког система писма“. Познати глагољски споменици су: Хрвојев мисал, Гршковићев и Михановићев одломак, Сплитски одломак из XIII в. Остаци глагољице налазе се и на епиграфским споменицима из најранијег периода, као нпр. натпис са Манастиришта код Градишке (X–XИ в.), симбол на Кулиновој плочи (XII–XIII в) и др. Ћирилица је друго словенско писмо, а сматра се да је њен састављач Климент Охридски. Настала је у X в. на тлу Самуилове државе. Самарџић наводи да постоје три групе ћирилске писмености, од којих су из прве групе (црквене књиге) најзначајнији докуменати Мирослављево јеванђеље (настало крајем XII в. у Хуму) и Чајничко јеванђеље (настало прије 1415). Другу групу споменика чине акти административног и правног карактера, од којих се издваја Повеља Кулина бана из 1189, а од споменика треће групе (епиграфски споменици), то су натписи на надгробним споменицима. Најстарији сачувани ћирилски натпис са подручја БиХ је Хумачка плоча, а поред писма, важно је поменути и  језик. У периоду X – XIX в. тј. од Константина и Ћирила па до Вука, Самарџић (2019: 69) наводи да су код Срба, поред народног српског језика, била у употреби и четири књижевна језика[11]. У домену културних потицаја који су се развијали у окружењу БиХ, важно је напоменути зачетак хуманизма на Јадранској обали (Дубровник). Односио се на разне области стваралаштва и културе, и под његовим утицајем промјенио се поглед на свијет. Извориште му је било у обнављању античких идеала у свим сферама мишљења. Кратко је трајао и настао је као рефлексија на утицаје италијанских узора, али се није пренио на тло БиХ. Оно што има највећу културну вриједност, а пренијело се и трајно остало, то је архитектонско наслијеђе свијетлих узора, оличено у српској црквеној баштини.

Након опширног приказа средњевјековних историјскогеографских садржаја унутар проучаваног простора (колонизација Словена, појава хришћанства и писма, формирање националних држава, њихов успон и коначан пад под Отоманску управу), промјене у просторној структури проучаване територије можемо јасније сагледати у свјетлу геофилозофије, тј. процеса његове прве ретериторијализације. Она је посљедица дјеловања различитих сила „хаоса, нереда, варијација, ослобађања, покретљивости и бесконачности“, а којe су произвеле нову политичкогеографску реалност, тј. стварање првих словенских политичко-територијалних заједница.  У домену утицаја ових сила у систему простор – вријеме, најзначајније промјене препознајемо у домену становништва. Процесом етногенезе унутар комплексног словенског стратума (вјероватно, и припадника других етничких заједница: Авара, Хуна, Скита, Гота…) и аутохтоног становништва (илирска племена), започета је диференцијација појединих културних група, које ће након дугог периода изграђивања (врхунац ће бити формирање националне државе) постати народи. У домену простора, одиграваће се стална диференцијација и промјена назива, а с јасном идејом да се остваре три циља: одбрана од спољне агресије (Угарска или Византија), ефикаснија државна управа и реализација идентитетских питања (веза државе, религије и народа). То се види на примјерима свих политичко-територијалних таксономских јединица, од Паноније и Далмације (Илирикум) па до словенских заједница (од жупе и крајишта до земље и државе). Промјене у домену појма  вријеме већ смо описали (види поглавље 2.2.1), али још једном наглашавамо ту епохалну новост која је водила из „заробљеног круга цикличности“ (антика) у „линеарно напредовање времена“ (хришћанство) у којем историја има почетак, трајање и крај.

Општи утисак о овом миленијумском периоду и разлозима пропасти Римског царства није једнозначан. Са географског аспекта, намеће се чињеница о промјени виталне статистике. Стопа наталитета становника Рима је била у опадању, насупрот  повећаном природном расту народа који су опсједали лимес и тражили начин да заузму богатије земље. Нормално, унутрашње слабости царства су само убрзале процес распада, који је оставио велике историјскогеографске посљедице. На једној страни је то био значајан пад општег нивоа знања и представа о свијету, праћен одсуством техничког знања и одсуством способности за квалитетну државну организацију. Словенима ће требати четири вијека да створе прве обрисе држава на тлу некадашњег Илирикума, при чему ће инфраструктурну основу тих новонасталих државица, увелико, чинити Римско наслијеђе (путеви, градови, рудници…).

Табела 4.2: Прва ретериторијализација централног Балкана

Р. бр.ЗемљаПоравнавањеТериторијаПосљедице
1Илирик-упади варвара и неред, -варијација стопе наталитета -хаос након пада Рима, -војна покретљивост, – идеја ослобађања  кроз државну супериорност -идеја бесконачности у форми цикличног временаРашка Дукља Босна Херцеговина Славонија Далмација-стабилизација насеља -популациони раст и асимилација -прве државотворне словенске заједнице -аграрна покретљивост – хришћанска идеја о спасењу и вјечном животу – вријеме као линеарно кретање ка крају свијета

Другу димензију одсликавају духовне представе као узвишени хришћански идеали. У домену научних спознаја, заснованих на догми, географске представе су имале значајно нижи ниво у односу на античке узоре. Изгубило се латинско писмо, а долазак Ћирила и Методија ће се десити тек у IX в. Почела се полако градити свијест о томе да само најјаче и најбоље организоване културне групе могу опстати, а зато им је била потребна држава. Срби су то урадили први и радили су то најдуже и најбоље, у окружењу. На карају, ове посљедице разазнајемо и на основу бројних примјера, ретериторијализованих појмова, а које можемо препознати у елементима урбане и политичке географије: царство – провинција, град – трговиште, војска – неорганизоване групе, каструм – село, лимес – рушевина, вија – каравански пут. 

4.4 ДРУГА ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА  И ДРУГА ХЕТЕРОТОПИЈА:

ОД КОСОВА ДО БЕРЛИНА

Крај средњовјековног периода ће обиљежити настајање, развој и ширење Отоманског царства на југоистоку Европе, а које ће прекинути самостални развој наших држава, покорити их и тиме наметнути други културно-цивилизацијски оквир током наредна четири вијека. Биће то у миленијумској државној традицији и култури ових простора највећи и најболнији период, који ће оставити неизбрисиве историјско-географске посљедице на каснији друштвени развој. Оваквој ситуацији су допринијели бројни фактори, од снаге моћног царства у настајању (Турска), међусобне супротстављености и сукоба разједињених феудалних заједница (владарске породице, кнезови) до лицемјерног односа и неспремности хришћанских народа централне Европе да помогну недовољно јакој српској војсци у одсудним биткама. Метафорички, све наше битке могу се представити Косовом (војничке) или Берлином (дипломатске). Истовремено, овај простор из угла Запада поприма још израженије обрисе хетеротопије, простора који ремети устаљени поредак  или цивилизацијске вриједности. Овдје се мисли на религијску подвојеност између хришћанског (католичког) Запада и православно – муслиманског оријента, тј. Балкана.

Оcманска окупација: од Марице до Беча

Прва фаза турских освајања наступила је крајем XIV в. послије битака на Марици (1371) и Косову (1389), након којих су настале вазалне политичко-територијалне заједнице које су укључене у османски војно-политички систем. На тај начин Турска је постала доминантан политички фактор у овом дијелу Европе, а преузела је и насљеђе византијске империјалне традиције, којој су тежиле Србија и Бугарска. Један од њених највећих успјеха је прелазак Дунава као сјеверне границе. Израстањем нове османске државе, која је након превладавања унутрашњих криза започела своју класичну фазу, одиграва се паралелни процес у коме умјесто феудално-властелинског система настаје нови и виталнији тимарски систем. Важан историјскогеографски елемент овог времена биле су демографске промјене, видљиве кроз миграције које су се односиле на долазак несловенског становништва из Анадолије на Балкан. Граница на Сави и Дунаву се помјера на сјевер, започиње серија аустријско-турских ратова, а након побједа код Београда (1521), Мохача (1526) и Будима (1541), Турска се значајно проширила на сјевер и сјевероисток, на Влашку (Румунија) и Молдавију. Врхунац ширења је остварен током друге опсаде Беча (1683), након чега опада моћ Царства и наступа фаза „болесника са Босфора”. У домену управно-територијалне организације, освојени европски простори су постали дио пашалука (ејалета) Румелија, чије средиште је било Једрене, а потом Софија. Освајањем цјелокупног планинско-котлинског простора који постаје дио јединственог Румелијског ејалета, онемогућава се квалитетна повезаност и управљање, па се током XVI в. у сјеверном и сјеверозападном дијелу издвајају два нова ејалета: Будимски и Темишварски. Из истих разлога ће се формирати нови Босански ејалет (1580) у централном планинско-котлинском простору. Пружаће се између Новог Пазара и Војнића и од мора до Саве, а сједиште ће му бити Сарајево (1463–1583), а потом Бања Лука (1583–1686). Нижи таксономски ранг представљали су санџаци, а дијелове нашег простора су првобитно захватали Софијски и Видински санџак. Положај њихових урбаних средишта је одређен трасом некадашњих римских и потоњих караванских путева, с обзиром на традицију политичко-територијалне припадности и доминантне гравитацијске центре. Пут од Софије и Ћустендила водио је преко превоја Деве Баир до Скопља, Видин је близу источне Србије, а најкраћи каравански пут између Цариграда и Драча ишао је трасом вија Егнација. Босански санџак настао је дуж истоименог караванског пута од Звечана преко старовлашких висоравни до Сарајева, а потом до Травника и Бање Луке. Градња бројних одморишта (ханови) дуж ове комуникације и настанак новог урбаног средишта (Сарајево) јасно указују на нове империјалне војно-политичке и економске интересе. Новоформирани Херцеговачки санџак показује очување континуитета цјелокупног Захумља, а као ново урбано средиште настаје Мостар. Саграђен је на траси важног караванског пута између Подриња и Јадрана, на погодном прелазу преко Неретве, који обилује снажним врелима (Радобоља). На сјевероистоку (контакт перипанонске Босне и панонске Србије), обликује се Зворнички санџак. Значај његовог сједишта огледа се у томе што постаје важан војностратешки и саобраћајни чвор (каравански путеви и сплаварење на Дрини). Накнадно ће на значају добити Тузла. У језгру ране Хрватске и касније Брибирске кнежевине, настају два санџака. Клис обухвата Средњедалматинско приморје, Равне котаре, Буковицу, Лику и старо Завршје (била и поља западне Босне) са средиштем у најважнијем упоришту Клису, а накнадно се развија право урбано средиште Ливно, на мјесту старог жупског Хлијевна. Крчки санџак формира се на тлу сјеверне Далмације и личко-крчког подручја са сједиштем у Книну. Поуње је посљедња територија која постаје Бихаћки санџак, а војна функција постаје доминантна.

Историјско-географске посљедице брзог освајања цјелокупног јужнословенског простора виде се у унутрашњости, гдје наступа тзв. „турски мир”, који представља највећу прекретницу у развоју културног пејзажа, а некадашњи утврђени градови – бургови губе своју основну функцију (одбрамбену) и убрзо пропадају. Ово прате два важна процеса, миграције и интензивна исламизација друштва. Миграцијске струје су најизраженије између планинско-котлинског и панонског простора, унутар којег се разликују двије струје. Дио домицилног становништва се, из безбједносних и културно-цивилизацијских разлога, помјера према непокореним подручјима Угарске и Аустрије, а другу струју чине колонисти, тј. ратарско-сточарске групе (динарско становништво) које улазе у стабилизована насеља и градове панонског простора (римска основа и централноевропски утицаји). У новоформираним, као и у освојеним градовима, започиње процес апсорпције (исламизација), трансформације постојећих садржаја и изградње нових културно-етнографских обиљежја која карактеришу настанак новог типа урбанизације – оријенталног града. Он постаје најважније жариште нове исламско-оријенталне материјалне и духовне културе и добија, углавном током XVI в., водећу улогу у новој географској структури културног пејзажа, при чему се већа урбана средишта називају шехери, слабије развијени центри касабе, а мања средишта с војноуправним и трговачким функцијама – паланке. Заједничко обиљежје им је повећање броја становника у односу на раније рударско-трговачко-занатске центре. Оквирне процјене о броју становника шехера (Београд, Сарајево, Скопље) указују на број између 20.000 и 40.000 становника. Ово постају урбана средишта специфичних географских обиљежја која, слично византијским градовима, настају као агломерације социјално-економских и религијски раздвојених група становништва. Физиономски истакнуто утврђење (хисар или кале) симболизује власт над социјално-економски подијељеним квартовима, изграђеним око или испод утврђења.

Унутар оријенталног града постојале су одређене групе које су чиниле олигархијски слој становништва (ајани), као синтеза војноуправних, земљопосједничких и религијско-интелектуалних група, али и бројне групе исламског становништва града са мањим правима, али те групе нису довеле до стварања грађанске класе. Овај тип града ће се развијати слободно у простору, без ограничења и захтјевних фортификација (бедеми, куле, канали), са свим својим разликама (социјалне, религијске и етничке), подијељеним на махале (четврти). Исламски менталитет изражава се у захтјеву строге сегрегације у домену подјеле на јавни и приватни простор, што наглашава потребу ширења репрезентативног стамбеног простора који је ограђен и који настаје на па- динама или на обалама ријеке. Слично је и у домену пословних зона које се вежу уз важне јавне објекте: џамије, базари (трговке), караван-сараји (преноћишта), хамами (јавна купатила), текије (вјерски објекти за дервише – монахе), медресе (исламске школе). Пословна зона (чаршија) јесте агломерација мањих пословних објеката издвојених према групацији специјализованих услуга или заната: абаџије (текстил), демирлије (ковачи), сарачи (ташнари), кундурџије (обућари), кујунџије (златари), вренгијаши (ужари), мутабџије (ткалци) и др.

„Како је овдје било доста метала, стварала су се мјеста за израду оружја и оруђа: у Фојници, Високом, Дежевици код Фојнице, у Коњицу, Сребреници, Јелечу на ријеци Говзи, у Фочи, Мостару, Ливну, Јањићима код Зенице, у Грахову у Босни, Бихаћу, Врбасу (Бања Лука), Тузли (Соли), Милима код Високог, у Олову, Горажду, Добруну, Вишеграду и Зворнику, Сребренику у Усори и другдје” (Бабић, 1983: 83).

 Ове чаршије, које постају језгра привредног развоја овог простора, током првог периода турске управе умногоме су зависиле од трговинске размјене која се почела слободније развијати у условима „турског мира”. Динамична трансформација насеља настала је и као посљедица транзиције сточарске у ратарско-сточарску економију. Доминантна географска оријентација свих трговачких токова из турских санџака постаје Дубровник, који, захваљујући својој аутономији, јача монополски положај главног центра укупне спољне трговине. То доводи и до развоја караванске трговине, која у овом периоду достиже свој врхунац, а то прати развој мреже караванских путева, техничке опреме и укључује изградњу мостова, ханова, караван-сараја (одморишта) и проширење лепеза производа којим се тргује. У највећем дијелу, постоји сличност са робама којим се трговало у претходном периоду (развијени и касни средњи вијек), а од извозних артикала то су сточарски и шумски производи (стока, коже, крзно, восак). У структури увозних роба доминирају мануфактурни производи (робе широке потрошње).

 Посматрајући Угарску, Турска настоји да више привредно активира панонско и перипанонско подручје, које има највећи аграрни потенцијал (ратарске културе), али то не успијева због двије важне чињенице. Низијски терени су били врло ријетко насељени и с неразвијеном пољопривредном производњом (екстензивно сточарство које није стварало тржишне вишкове), а због неповољног економског односа између цијене караванског транспорта и вриједности ратарских култура, није била одржива трговинска размјена. У условима стабилизације политичких прилика, учвршћује се аграрна производња, сточарство и „градска привреда”, као својеврсна компензација смањених прихода због недостатка ратних освајања. То доводи и до промјене друштвеног система, у којем постојећи војно-феудални тимарски систем, заснован на правима (коришћење земљишта) и обавезама (служење војске), исказује одређене слабости. Због бројних узурпација и приватизација државног земљишта и права на убирање разних пореза (ренти), расте број посједника (читлук-сахибија) чији је примарни циљ богаћење и моћ, а овај нови економско-социјални систем назван је читлучки. Ова велепосједничка рента постаје главна економска основа новонастале олигархије (власт), која омогућује власницима посједа да живе у граду (оријентални апсентизам) и остварују максималну паразитску акумулацију прихода земљишне ренте уз минималне напоре за повећање продуктивности. Ова земљопосједничка олигархија или „беговска аристократија” остварује монопол над свим осталим приходима и развија експлоатацију становништва на гори начин него средњовјековна властела, основни узрочник пропасти претходног феудалног система.

„У овим околностима слаби религијска толеранција због ратова с католичким државама (Аустрија, Венеција), а односи између потчињених хришћана (раја) и читлук-сахибија се погоршавају, што, кроз процес исламизације, нераздвојно води друштвеном раслојавању. Исламизација сељачког становништва је везана за задржавање повољнијег социјално-правног положаја седентаризованог и стабилизованог аграрног становништва” (Rogić, 1982: 107).

Током периода стабилизације (XVI в.) долази до прогреса и иновација у домену аграра (узгој ратарских култура и воћарства, наводњавање), саобраћаја (посебно у граничном простору), архитектуре (градња путева, мостова и јавних зграда) и успјешне организације државног апарата. У пограничним крајевима наступају динамичне промјене, изазване сталним пустошењем ових простора, који постаје празан и погодан за насељавање сточара-ратника (углавном Срби). Ова постепена кретања од пашњака до пашњака из подручја динарског краса у перипанонску зону била су присутна и на тлу данашње БиХ, а Цвијић (1966: 128) их је назвао метанастазичка кретања. Када говори о узроцима ових кретања, он их сврстава у три категорије. Под историјским разлозима подразумијева најезду Османлија и бјежање становништва због „унутрашње узбуне коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито када је оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања која се развијају услед притисака и суровости завојевача”. У оквиру ове групе разлога, за овај период турске окупације Цвијић (1966: 145-152) посебно наглашава четири узрока:

1) „Сеобе проузроковане турском најездом (након Маричке и Косовке битке, становништво се из јужних српских покрајина постепено помјерало на сјевер, али и у Херцеговину и Босну);

2) Утицај јаничара на расељавање (становници су прелазили у Аустрију и Угарску да би сачували дјецу старости шест до девет година, а коју су јаничари сваке четврте године одводили у данашњу Турску. Ово страшно отимање најнапредније дјеце названо је „данак у крви”);

3) Миграције због буна (током XVI в. јачање отпора турској тиранији кроз нарастање хајдучких чета широм проучаваног простора. Ова борба је посебно опјевана у српским епским пјесмама, нпр., хајдук Старина Новак са Романије);

4) Ривалитет између фрањевачких жупа (Цвијић посебно наглашава сукобе између рамске и висовачке жупе око тога која ће имати више припадника у Далмацији. Давани су уступци становништву које се пресели из околине Раме и Дувна у област Цетине и Загоре у Далмацији, а значајан број православног становништва је тада и покатоличен).  

Економске разлоге су карактерисали бољи услови за живот у земљама насељавања. Као главне узроке Цвијић наводи: економске нагодбе за стално насељавање (исељавање становништва из економски слабијих у снажније земље у одређеним циклусима. Свакој јачој миграцији претходио је снажнији прираштај становништва који је доводио до аграрне пренасељености динарских планина); климатска колебања (Цвијић напомиње да је усљед климатских колебања долазило до „смене серија влажних и сушних година са серијама сувих и топлих”, што је проузроковало глад у карстним подручјима из којих се становништво јаче исељавало); етапне миграције (као резултат аграрне пренасељености у „етапним земљама, нпр. Старом Влаху, у којем су се старинци и нови досељеници бавили сточарством, а мање земљорадњом”); економски узроци у вези с другим (под овим појмом Цвијић сматра узајамну борбу племена за нову земљу, при чему оно племе које изгуби, бива присиљено на пресељење у друге крајеве. Напомиње примјер исељавања Угреновића и Риђана из Никшићког поља на Гласинац и Херцеговину, почев од XVII в.); кметски режим (условио пресељење становништва по два основа. По првом, Турци су одводили кметове из Босне у новоосвојене земље у Лики, Далмацији и Славонији ради обрађивања земље, а по другом основу, кметови су напуштали једног бега и ишли другом ради повољнијих услова за живот). Под категоријом „случајни узроци – други узроци”, Цвијић је побројао разлоге који би се могли окарактерисати као психолошки, а своде се на појаву крвне освете (након убиства припадника другог племена, породица убице се морала иселити, а често и шира фамилија), исељавање због појаве заразних болести (појава куге), те различитих облика сујевјерја везаног за „нечиста места”.

Османска регресија: од Беча до Једрена

Током XVII в. наступа нова војно-политичка ситуација у БиХ, а коју у основи дефинише повлачење поражене Турске војске из Аустроугарске монархије и са њом муслиманског становништва из тих крајева. БиХ постаје зона одсудне одбране Турског царства, а на њеним границама, са обје стране, започиње додатно утврђивање градова. Крај претходног периода обиљежила су насељавања емиграната дуж граничног појаса, па је ово постао најважнији географски процес на размеђу вијекова. Нова аустријска војнокрајишка организација, чије се релевантно географско значење формира крајем XVI в., имаће далекосежне историјско-географске посљедице. У овом граничном појасу према БиХ, додатно ће се населити и учврстити положај хришћана (Срби) који емигрирају из Турске и постају граничари који ће бранити хришћанство и Хабзбуршку монархију наредна три вијека, а потом ће кроз геноцид (Други свјетски рат) и серију погрома крајем XX в. („Бљесак” и „Олуја”) бити протјерани са ових подручја. Дио проучаваног простора који је тада био ван Османске империје, карактерисао је развој и неаграрне привреде, прије свега: рударства, индустрије пива, стакла, текстила и папира, а повећана је градња млинова и пилана. Ове крупне историјскогеографске промјене биле су видљиве у Приморју, али и у Панонији, гдје је унутар Хабзбуршке монархије посебан значај стекао Карловац. Након пораза Турске у Морејском рату (1683–1699) и Карловачког мира (1699), аустријска Војна крајина је организована кроз пуковније и жупаније, а офанзива Аустријске војске је уништила готово све видљиве елементе културног пејзажа који се вежу за вијек и по дуго османско трајање на простору Паноније. Нестанак свих географски релевантних трагова турске насељске стабилизације (оријентални тип града), одређене јачањем ратарске компоненте у граничним зонама, проширује се на цијели простор до Саве и Дунава. Муслиманско становништво бјежи у паници из ових подручја према југу, а мање групе се покрштавају.

„Вандел сматра да је на простор Босне, након губитка Угарске (1683–1699), пребјегло око 130.000 муслимана. Глад и епидемије су након тога овај број смањиле, али се сматра да су потурчени Словени носили у себи мржњу ренегата против хришћанства и у Босни постали грудобран ислама” (Екмечић, 2010: 82).

Током XVIII в. граница се стабилизује у оквирима суженог Босанског ејалета, а неуспјех хришћанских војски да након Паноније, и у Динарском појасу потисну Турску, веже се за процес стабилизације насеља и карактер друштвено-економских односа. Прекид непријатељстава остварен је кроз мировне преговоре у Сремским Карловцима 1699, којим је утврђена нова граница између Аустрије и Турске: Тиса – ушће Тисе – ушће Босута – Сава – Уна – Пљешевица. Недуго затим, започеће нови рат, који ће завршити Пожаревачким миром 1718, којим ће Турска изгубити цијели Банат и тако ће бити протјерана из Паноније, а граница са Саве ће се спустити јужније („Сува међа”) чиме ће Аустрија осигурати пловност Саве и безбједност важног савског коридора. Та граница се оквирно подудара са оном из римског периода (граница између Паноније и Далмације), а која представља морфолошку границу перипанонског подручја (јужни ободи Приједорске, Бањолучке, Добојске и Зворничке котлине). Интересантност представља да се управо ова морфолошка линија (граница перипанске и динарске области) неколико пута у историја јављала као граница[12]. На југу, Турска ће задржати само два мала излаза на море који ће представљати тампон-зону између Дубровника и Венеције у рејону делте Неретве (Неум–Клек) и Боке Которске (Суторина).

„Аустријска окупација перипанонске Србије након 1718., и поред кратког дводеценијског раздобља, има велико историјскогеографско значење. Оно се састоји у снажењу миграција динарског српског становништва према ријетко насељеној, поново у другом аустријско-турском рату, опустошеној покрајини” (Цвијић, 1966: 159).

У перипанонској Србији ће се водити још два аустријско-турска рата у истом вијеку, али битнијих промјена граница неће бити. Пошто је БиХ и даље „тамни вилајет”, у историјскогеографском погледу, најважнији процеси на Балкану започињу у Србији. То се, прије свега, односи на стабилизацију насеља и јачање идеје о слободи народа. Вук С. Караџић наводи да српско становништво живи у дисперзним насељима и расутим старовлашким засеоцима по крчевинама шумских забити (Шумадија), која су се морала поново обнављати након одмазде Турака. Нова ситуација након Свиштавског мира (1791), условила је да трговачке и културне везе Срба из Аустрије и Турске почну јачати. Дешавају се промјене и повластице у животу Срба у Аустрији због учешћа и заслуга у рату са Турском. То доводи до тога да притисак турског феудалног друштва слаби, развија се пољопривреда, јача трговина, извоз стоке у Аустрију расте, развија се занатство у градовима уз јачање нахијске и кнежевске самоуправе, а то доводи до значајних друштвених промјена. У духовној сфери, „митрополит Стеван Стратимировић у Карловцима ствара ново културно средиште; 1791. основана је прва српска гимназија, потом богословија и штампарија. Српски културни живот се пренуо” (Ћоровић, 1997). Национална свијест и спремност за борбу све више јача, а родоначелник идеја просвјетитељства постаје Доситеј Обрадовић. У тим околностима започиње Први српски устанак, који су подигли Срби у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака. Започео је на Сретење 1804. као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву етапу српске револуције и трајао је до  1813. Устаници предвођени Карађорђем успјели су да ослободе пашалук, а у Другом српском устанку 1815, створили су Кнежевину Србију, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију Обреновића. Ови устанци или Српска револуција 1804–1815. имала је снажан одјек и у БиХ.

„Средином 1804. дошло је до побуне десет села око Сарајева[13], а наредне године избила је побуна у Дробњацима, гдје је пет православних манастира организовало хајдучку војску од 19.000 устаника под вођством 43 харамбаше. Покушаји револуционисања Подриња 1807. и Крајине у Јанчићевој буни 1809. нису успели због дугих ранијих припрема Турака да онемогуће устанак у Босни и повежу га са оним у Београдском пашалуку” (Екмечић, 2004: 163).

Након овога долази до терора над српским становништвом у Босни, а тиме и до његовог демографског слабљења „па се сеоба преко Дрине више никада није зауставила, сем у кратком раздобљу 1918–41.” (Ибидем). По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се опредијелио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обиљежен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Једренским миром (1829). Османлије су дозволиле да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија из провинцијског прешла у статус вазалне кнежевине. Наредних пола вијека проћи ће у даљем јачању институција, наизмјеничној смјени династија Карађорђевић и Обреновић и избацивању Турака из српских градова (1867). У културној сфери, прву половину вијека су обиљежили Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Петар Петровић Његош, Ђура Даничић, Бранко Радичевић и Јован Стерија Поповић. Нови Сад је постао средиште српског политичког и духовног живота у којем настаје Матица српска, најстарија српска културна институција (1826). Српско-турским ратом (1876–1878) Србија стиче самосталност, која ће бити потврђена исте године у Берлину. Војни и дипломатски успјеси Србије у континуитету кроз XIX в., почев од Букурештанског уговора (1812) и Једренског мира (1829), створили су опречна осјећања муслимана и хришћана у БиХ која ће нарушити „турски мир”. Незадовољство домаћих муслимана ће резултирати побуном и жељом за самосталношћу (Хусеин капетан Градашчевић), а код хришћана ће се пробудити нада за праведнијим социјалним статусом. Срби ће због понижавајућег статуса и тешких социјалних услова покренути више устанака, а круну ће чинити Невесињска пушка 1875–1878, након које ће на Берлинском конгресу бити само дјелимично испуњене њихове жеље, јер ће истрошену и декадентну турску власт замијенити агилна и перфидна аустроугарска управа.

 Панонска оријентација простора

Током једног вијека, између половине XVIII и XIX в., на нашем простору владала је политичка расцјепканост, различити нивои достигнутог друштвено-економског развоја и битне културне разлике. То је условило настанак новог историјскогеографског периода, током којег ће наступити нови услови за развој и обликовање нове оријентације овог простора у смјеру Подунавље – сјеверни Јадран. Нове жаришне зоне постају градови, чије се саобраћајно и трговачко повезивање кроз Панонију остварује новим комбинованим (мултимодалним) системом пловних путева и цеста. То је систем који ће постати основа нове географске поларизације и главних силница развоја овог простора. Посебно је наглашен значај периода, током којег се први пут након античког периода поново граде цесте. Географска оријентација новог тежишног простора (Панонија) јасно је дефинисана са два параметра: аграрно најпродуктивнији простор панонских равница у Подунављу и значај сјеверних јадранских лука. Историјскогеографска проблематика БиХ овог раздобља може се представити кроз три карактеристична показатеља.

 Најважнији показатељ је релативно заостајање економског развоја и промјена традиционалне гравитационе оријентације босанског ејалета према Посавини. Ово је резултат развоја нових гравитационих центара на Сави, који је условио процес насељавања и аграрне валоризације перипанонског простора. Организација трговачко-пословних активности мјешовитих компанија (Аустрија) још више утиче на развој сјеверне оријентације цијелог босанског ејалета и сусједних санџака. „Ипак, највећи историјскогеографски значај је имао развој специфичних перипанонских аграрних насеља, при чему покушај „ушоравања” насеља као у перипанонској Србији није успио” (Рогић, 1982). Највећи значај су имала насеља: Бијељина, Брчко, Шамац, Градишка, Дубица и Костајница. У њиховој тлоцртној структури јаче су изражени утицаји метода трасирања нових насеља колониста у прекосавском простору, а Шамац је најизразитији примјер плански развијеног насеља у тадашњој турској Босни, подигнут ради колонизације муслиманских емиграната из Србије.

Други показатељ је цјеловита трансформација културног пејзажа перипанонског простора. У првој половини XIX в. обликује се нова културно-географска физиономија перипанонске Србије. До 1833. наставља се насељавање које је већ током друге половине XVIII в. узроковало постепени процес настајања потпуно нове физиономије културног пејзажа. То доводи до проширења аутономне територије (савремено језгро) на Тимочки басен, Јадар и Рађевину и терене јужно од Западне Мораве, чиме су створени услови за радикалну промјену дотадашњег развоја младе колонистичке структуре дисперзних насеља. Зато је разумљиво зашто након тога долази до наглог развоја новог културно-географског револуционарног процеса, тзв. ушоравања. Ове је најбоље описао Цвијић (1966: 228) као процес трансформације дисперзно и нестално насељених сточарско-степских простора панонске равнице која сада постаје узор за развој сличног пејзажа као у перипанонској Србији. Уважавајући разлике због закасњелог процеса и других услова, умјесто изразите геометријске правилности тлоцрта насеља на територији Хабзбуршког царства, овдје настају нова, неправилно збијена насеља. Цвијић их је подијелио на три групе: збијена, разбијена и мјешовита, а унутар њих је издвојио неколико типова и класа. Села разбијеног типа имају раштркану стамбену структуру, Старовлашки тип карактеристичан је за Стари Влах, Босну и Херцеговину. Оваква насеља имају ширину до 5–6 км, дијеле се на засеоке који су међусобно удаљени и по километар или два. Шумадијска врста  се од XIX в.  нагло развила, засеоци су се развили у посебна насеља, а нарочито су напредовали друмски засеоци, који се дијеле на неколико подврста. Мачванска и јасеничка врста (као и шумадијска) до XIX в. била је у саставу старовлашког типа, а карактеристична је за Мачву, Тамнаву и Колубару. Мачванска села су крстастог, а јасеничка звјездастог облика. Карстни тип карактеристичан је за динарски предио, настао у и на контакту вртача, увала, крашких поља и др. Ибарски тип (Ибар, Рашка и родопски предио) чине „џемати” смјештени на брдима и међусобно одвојени долинама. Села збијеног типа имају густу стамбену структуру, а издвојена су четири типа оваквих насеља. Тимочки тип (од Дунава до Велеса) представља округло и збијено насеље, све улице воде ка центру, гдје је најчешће црква, продавница или чесма. Дијеле се на „махале”. Читлучки тип одржао се до XIX в., а насеља су квадратна, озидана са чифчијским и беговским кућама. У дворишту се налазе „харемлуци” и „селамлуци”. Медитерански тип карактеристичан је за обале Јадранског, Јонског и Егејског мора, а дијели се на три подтипа: грчко-медитерански, далматинско-медитерански и каштелански. Турско-источњачки тип карактеристичан је за све дијелове Балкана гдје су владали Турци. Улице су калдрмисане и кривудаве, са ћорсокацима, куће увучене у дворишта, озидане и без прозора ка улицама. Села мјешовитог типа налазе се на прелазу између збијеног и разбијеног типа, а Цвијић издаваја само један тип оваквих насеља: читлучки тип, који је постојао до XIX в., а затим се трансформисао у неке од горепоменутих типова. Куће су биле озидане, а улице калдрмисане.

Трећи показатељ је промјена територијалне организације, која доводи до слабљења утицаја Дубровника, а јачања утицаја панонских градова. То је резултат постепеног обликовања мреже урбаних средишта на тлу Хабзбуршке монархије (од 1867. до 1918. траје као двојно краљевство Аустроугарска), која непосредно или посредно постају везана за нови систем подунавско-сјевернојадранске оријентације. Од половине XVIII в., Трст се почиње нагло развијати и постаје водећи трговачки град, троструко већи од најмногољуднијих градова нашег подручја. Највећи војвођански градови (1810) јесу: Суботица (22.000), Нови Сад (14.000) и Сомбор (12.000), док Љубљана, Загреб, Ријека, Осијек, Карловац, Задар, Сплит и Дубровник имају између 5.000 и 10.000 становника. У централном планинском простору каравански транспорт је утихнуо, што се негативно одразило на транзитни положај Дубровника, Котора и цијелог јужног приморја. Током овог двовјековног периода, били су карактеристични различити облици миграција, изазавани бројним специфичностима и разлозима. Међу њима, Цвијић посебно апострофира: сеобе проузроковане аустро-турским ратовима (географске посљедице су биле посебно изражене након турског пораза под Бечом, након чега се муслиманско становништво повлачи јужно од Саве и Дунава, а српско становништво због страха од одмазде напушта Косово и јужну Србију и улази у демографски празан простор Паноније); периодске или сезонске сеобе (сточари иду за бољом испашом у удаљена подручја, приморско становништво одлази на трговачке бродове, добри мајстори иду у печалбу или на аргатовање ради веће зараде, нпр. зидари из Хума у ниској Херцеговини, каменоресци са Хвара или мајстори Осаћани из средњег Подриња који праве брванаре и куће); крџалијске хорде или пљачкашке чете (њихов терор над хришћанима током XVIII–XIX в. био је узрок расељавања становништва) и ратови за независност (посебно након Првог и Другог српског устанка, те устанака у другој половини XIX в. у данашњој БиХ. Таква је била буна попа Јовице у Дервенти и више устанака у Херцеговини у трајању од 20 година, а који су завршени Невесињском пушком. Након ових буна, српско становништво се помјерало ка територији слободне Србије, а муслиманско становништво се из некадашњег Београдског пашалука пресељавало на просторе БиХ.[14]

Унутар понуђеног текста, могу се препознати бројни примјери „браздања“, који су довели до друге детериторијализације проучаваног простора. Сам процес је трајао дупло краће од претходне ретериторизације, али је, у односу на њу, био далеко бржи и интензивнији. Главни фактори детериторијализације постали су империјална моћ (османска) и религија (ислам). Поред овог облика детериторијализације, у домену политичкогеографског стратума, могуће је препознати и друге детериторијализоване форме, нпр. покрете југ-сјевер замјењује оријентација исток-запад, средњовјековни град – оријентални град, хришћанско друштво – исламско друштво.

Табела 4.3: Друга детериторијализација 1389-1878.

Р. бр.ТериторијаБраздањеЗемљаПосљедице
1Србија-одсуство стратегијског мишљења хришћанских вођа, -трансверзални покрети прелазе у лонгитудиналне -одбрамбена артикулација, као резултат војних исцрпљивања  -уско кадрирање, сведено само на   два непријатеља (Византија и Угарска) -хришћански начин животаОсма-нско царство-успостављање реда и унификација у широј регији -граница као израз Османске офанзивне моћи -кодификација у форми исламизације друштва -структура заснована на читлучком систему -стабилност као одраз „турског мира“, – раја навикнута на терор  -ограничења за не-муслимане
2Босна
3Херцеговина
4Црна Гора
5Аустрија
6Угарска
7Венеција

На крају, без амбиције да отварамо нови сет питања, желимо нагласити да се у  академској јавности, период османлијске окупације Балкана и његове посљедице,  покушавају појаснити појмовима: балканизација, оријентализам и постколонијализам. Овај период је произвео специфични културни пејзаж са различитим религијским, етнографским и, у најширем смислу, цивилизацијским разликама између његових становника. Оне су уграђене као још једно културно насљеђе или још један стратум, који није само скуп карактеристика наталожених од XIV до XX в., него „континуирани и комплексни процес, који се завршио у XIX в. и почетком XX в. Тренутак у ком се тај процес завршио и тако се претворио у наслеђе, носи пре свега одлике XVIII и XIX в.” (Todorova, 2006: 321). Аутономно тумачење ових историјскогеографских и политичкогеографских, или само културолошких разлика, те постојање различитих наратива који из тога произлазе и егзистирају паралелно, постаће крунски камен за препознавање кохезионих и / или дисинтегративних процеса у наредним временима. Зато се ове разлике могу сматрати парадигматским (три народа као представници три монотеистичке религије), који ће битно одредити историјскогеографске и политичкогеографске процесе на Балкану, простору старе / нове хетеротопије[15].

На основу тога, могу се издвојити географска подручја која имају специфични потенцијал имагинативне географије. Она се данас препознају кроз изражен политичко-географски значај, заснован на комплексности историјско-географског развоја и богатству  културно-географских садржаја, а којег најбоље одсликава фукоовски триједар „простор-знање-моћ“. Један од тих простора је Косово и Метохија, на којем се одсликава  миленијумски процес стабилизације јужне српске границе (демографске, а не политичке), који се може описати као пут од Звечана (XI) до Звечана (XXI в.). Због близине Газиместана[16], он се може тумачити и стилским фигурама. Најчешће је то књижевна метафора о борби за непролазне вриједности, оличене у хришћанском вјеровању у „живот вјечни“ и побједу „неба над земљом“, а на чему је изграђен „косовски мит“, угаони камен савремене српске нације. Други примјер је Сарајево, град који ће због своје (зло)употребе током ХХ вијека попримити далеко шире значење од онога које му, само географски, припада. Међутим, постоји и  контекст који најбоље одсликава Фукоов појам геоепистемологија, који има јасне алузије на мит о Дионису. Маринковић и Ристић (2016: 13) наводе да су у геоепистемологији два појма припојена један другом, а која су „генерацијама била вештачки и насилно раздвојена: гео (простори / географија) и епистеме (епистемологија / знање / дискурси). Понекад је гео повлачило епистеме у дубину, у археологију, у слојеве времена и простора, више наликујући хтонском[17]“. Због тога, дешифровањем елемената ове фукоовске географије на изабраним примјерима, успоставља се археолошка вертикала која јасно указује да су ово простори који имају историјско-географски потенцијал да се генеалошки интерпретирају. Спајањем поменутих књижевних метафора са постструктурализмом Фукоа, приближили смо се геофилозофији Делеза и Гатарија, који су преиспитивали природу мисли као геолошки процес који је у непрекидном контакту са самом земљом.

4. ГЕОФИЛОЗОФИЈА ПРЕМОДЕРНЕ ЦЕНТРАЛНОГ БАЛКАНА ИЛИ ОД ЗВЕЧАНА ДО ЗВЕЧАНА[18]

У уводу смо навели да ћемо геофилозофију, као просторни концепт, примјенити и као допуну географском методу, а с циљем бољег разумјевања историјскогеографске условљености, политичкогеографске еволутивности и дијалектике регионалногеогра-фских форми[19]. Да би посматрани географски простор сагледали цјеловито и конзистентно, неопходно је успоставити јасне методолошке одреднице. Оне се односе на дефинисање просторног оквира и временског трајања, те примјену специфичне историјскогеографске и политичкогеографске методологије у избору, обради и компарацији референтних  просторно-временских јединица. Појам централни Балкан није баш карактеристичан географски термин и нема прецизне географске границе. Ово је више метафорички појам који се односи на простор Босне и Херцеговине (током историје, БиХ је имала различито географско одређење) и сусједних држава (прецизније, пограничних простора према БиХ). У ширем смислу, овај простор можемо географски одредити као неправилни квадрат чије су ивице: јадранска обала на југ-југозападу, Драва на сјеверу, линија Задар-Вировитица на западу, те Дунав, Морава и Дрим на истоку-југоистоку. Овакавим приступом релативизира се постојећи државно-правни систем, јер њихов облик, величина и назив, током историјског периода није, и не може бити, трајна категорија. Овај појам, превасходно, указује на снажну интеракцију и битну условљеност између различитих политичкогеографских јединица (као политички ентитети, током историје су имале различито географско одређење) које су егзистирале на овом простору и нема друго значење.

Поменули смо да је период премодерне, према Питу (1998), дефинисан као период између настанка филозофског мишљења (античка Грчка) и године Хегелове смрти (1831). Јасно је да овај хронолошки распон, апсолутно, не одговара научним приликама у БиХ.  Овај простор улази у свијет историје (појава писма и писаних докумената) тек са доласком Римске империје на Балкан (латински језик и писмо), а достигнути ниво научне мисли у Отоманском царству није посједовао елементе модерности (однос према Хегеловом дјелу, одсуство јединственог филозофског система, појава више филозофских праваца, те окретање проблемима човјека и његовим егзистенцијалним питањима). Јасно је да у феудалном теократском друштву, каква је била Отоманска империја, нису биле присутне овакве идеје. Такође, важно је поменути да су се током овог дугог периода, на одређени начин, шириле извјесне филозофске идеје из сусједних образовних жаришта. Таква мјеста су били политичко-географски центри (ентитети), које би могли просторно – временски одредити као: средњовјековну Србију (од XI в. до XV в.), Дубровачку Републику (XV -XVIII в.) и Аустроугарску монархију (XVIII – XIX в.). Најранији филозофски извор, преко којег су елементи грчке античке логике продрли у византијску црквену филозофију, а посредно и у Српску православну цркву и на овај простор, вежу се за монаха Теодора[20].  У домену природне филозофије, највећи допринос свјетској филозофији свог времена дао је Руђер Бошковић, за којег је Б. Петронијевић[21] казао да је „највећи Дубровчанин и најпознатнији Србин до данас…и да је поред Коперника, Лобачевског и Мендељејева, један од ријетких Словена пред високом науком“.  На крају, Доситеј Обрадовић је био први научник који је донио идеје просвјетитељства на наше просторе (био и први министар просвјете Србије). Из овога је јасно зашто границу премодерне, када је у питању БиХ, треба помјерити на крај ХIХ в.  (Берлински конгрес). У домену избора, обраде и компарације референтних просторно-временских јединица, задржаћемо се на конвенционалној подјели историје на рани (V-X в.), развијени (XI-XIII в.) и касни средњи вијек (XIV – XV в.), те нови вијек (од Колумба до Првог свјетског рата), а у просторној диференцијацији ћемо дати предност историјским провинцијама (хомогене регије) у односу на државне ентитете.

  • СТВАРАЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ

Жељезно доба је представљало завршну фазу у дугом културном ходу кроз праисторију. Његов завршетак на централном Балкану означава два грандиозна догађаја: рођење Исуса Христоса, али и почетак историјског процеса. Први догађај ће свој пуни смисао на Балкану добити тек након једног миленијума (покрштавање Словена), а други се веже за побједу Римске империје у Илирским ратовима. Да би разумјели оквир у којем се одвијала територијализација Балкана, неоходан је летимичан преглед основних карактеристика културног развоја током праисторије. Издвајају се три важне одреднице. Прва се односи на разумијевање развоја првобитних култура, а потом и цивилизација и градова, током којег је пресудну улогу имала стална интеракција различитих културних група унутар ширег медитеранског круга, из које је произлазила нека нова културна стварност (углавном напреднија од претходне, иако су бројни и примјери деструкције постојећих). И стварно, током праисторије су културни утицаји преношени с Блиског истока и из Мале Азије на Европу, углавном преко Егеја и Балкана, при чему су из тих контаката настајале различите форме материјалне културе, а Балкан попримао евроазијске културне обрисе. Ако бисмо ову археолошку стварност жељели пластично исказати језиком географије, онда бисмо се послужили теоријом о географским „особинама спајања и прожимања” и њима супротним „особинама изоловања и одвајања” Ј. Цвијића, која је примијењена на Балканско полуострво и чини основну идеју повезивања у антропогеографији. Она је пројектована у „моделу тачака атракције (у новијој терминологији центара раста) и особинама спајања и прожимања (у савременој терминологији осовина развоја), а у новом добу ће попримити форму модела центар – периферија” (Грчић, 2008: 4-5).

Друга одредница је материјални траг ових култура (артефакти), који је сачуван у тлу, а као резултат разлике у брзини настајања педолошког супстрата и уништавања културних остатака. Процес настајања тла (педогенеза), резултат је утицаја активних (клима и организми) и пасивних чинилаца (рељеф, матични супстрат и вријеме), који су омогућили „конзервисање” материјалних остатака ранијих култура у културном слоју. Дебљина овог слоја је пропорционална укупном трајању културног периода (укупни период боравка човјека на том локалитету), а трајање појединих култура (палеолит, мезолит, неолит…) на датом локалитету одговара дебљини датог хоризонта. Културни слој у Винчи је дебео 10,5 м, при чему хоризонти неолита, енеолита и средњевјековног периода леже сукцесивно један изнад другог. Из археолошког материјала из ових културних слојева „прочитана” је историја културног развоја на датом локалитету.

 Трећу одредницу представља вишеслојна трансформација праисторијског човјека, коју препознајемо прво, као професионалну. Односи се на промјену његовог основног занимања сакупљача плодова – ловца и улогу рибара, потом ратара, сточара и занатлију. Социјална димензија ове трансформације видљива је кроз промјену станишта, које се од првобитне пећине и поткапине премјешта у земунице, сојенице и једноставне колибе, па затим у чврсте објекте од камена, а на крају овог ланца су палате аристократије и, напокон, градови. Културна надоградња је видљива од првобитних цртежа по зидовима пећина, прављења камених фигурина и накита од кости, различитог оружја и оруђа, украшене керамике и предмета од метала. Врхунац овог културног развоја је појава писма, која представља оштру границу према почетку историјског доба. Ово се није десило истовремено у Европи, па ни на Балкану. У Егеју је појава првог „линеарног Б” писма везана за микенску цивилизацију (II миленијум), а настанак грчког алфабета пада у IX в. п. Х., чиме званично почиње историја. Балкан је за ову прилику морао сачекати долазак Римљана у I в., што је био и увод у каснију христијанизацију. Разумљиво, у преисторијском периоду на Балкану нису постојале јасно диференциране географске регије, већ се са ове дистанце може говорити само о подручјима која су насељавале одређене етничке заједнице (Илирска племена).

Територијализација

Сходно претходном опису процеса триторијализације (види дијаграм 1.1) разумијемо да је праисторија представљала „хаотични миље“ из којег су се материја и енергија (у нашем случају популациони суспстрат) прелили у територијални склоп почетком историјског периода. Ту је започела територијализација друштвеног стратума (племенска диференцијација) и његова стратификација (изградња специфичне племенске материјалне културе). О томе више сазнајемо преко археолошких остатака ових културних група, које су истраживали Бенац (1979: 737) и др. Археолошка налазишта на рудокопима жељезне руде у околини Приједора, казују да су Јаподи били вјешти у рударењу и металургији. Такође, на основу истражених бројних тумула (некропола) на Романији, откривени су археолошки остаци Гласиначке групе, који су показали да је међу Аутаријатима, поред сточара, било и добрих мајстора за обраду метала. Ово је била најизразитија група старијег гвозденог доба на Балкану, која се  распростирала у источној Босни, западној Србији, сјеверним дијеловима Црне Горе, а значајно је утицала и на сусједне области. И друга племена су имала своје специфичности, нпр. Делмати су били сточари (била и поља западне Босне), Мезеји су се бавили ратарством и риболовом (Посавина), а Даорси су први направили импозантну мегалитску структуру града (Ошанићи код Стоца). На овај начин, материјална култура је допринијела завршетку процеса територијализације тј. стварању територије.

  • ПРВА ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ОД СИРМИЈУМА ДО САЛОНЕ

Са доласком Римског царства на Балкан, дошло је и писмо, постали смо дио историјског свијета. Такође, ово је била прва империјална организација на Балкану која је успјела постепено остварити успјешан модел просторног уређења, а чију основу су чинила три елемента: саобраћајнице, хијерархија урбане мреже и државна управа. Ови елементи просторне организације били су узрочно повезани, иако њихов развој није настао на основу јединствених планских концепција, већ одређених стратешких и економско-политичких циљева. Главни инструмент и полазна основа за остварење ових циљева била је градња саобраћајница, која је омогућила много ефикаснији транспорт од караванског типа. Претпоставка за то је била војничка контрола територије и неутралисање гусара. То је остварено кроз дуги период, од преко два вијека, током којег су вођена три илирска рата. Потпуно покоравање бунтовног становништва Илирикума биће остварено тек кроз гушење Батоновог устанка (6–9 г. н. е.). Анализу поменутих елемената „просторног уређења Римског царства” започећемо обрнутим редом.

Организација царства

Управна организација царства започета је тек након два и по вијека борби, јер је тек тада Рим загосподарио овим простором, који је назван Илирикум и подијељен на двије провинције: Панонија  (управни и војни центар Сирмијум) и Далмација (Салона). Због опасности од варвара (Германи, Сармати, Дачани), а према Дјуранту (1996: 549),  Рим је „између Рајне и Дунава изградио утврђени пут (лимес), са тврђавом на сваких 9 миља, и зидом дугачким 300 миља. Служио је Римљанима један век, али је био од мале користи када је наталитет Римљана пао далеко испод германског”. Дунав је постао граница, а главни фактор одбране била је војска која је била стално стационирана у Сингидунуму (Београд) и Виминацијуму (Костолац). Током цијелог периода римске управе, напади варвара нису престајали, а тиме су лимеси имали необично важну улогу. То је довело до реформе државне управе (Диоклецијан, 285–305), чиме је уведен систем заједничке владе четворице царева (тетрархија). Захваљујући томе, град Сирмијум (Сремска Митровица) је стварно постао једна од престоница Царства. Тешкоће у управљању нагнале су цара Теодосија да 395. године изврши подјелу царства на два дијела: Западно (Рим) и Источно (Константинопољ).

Муниципијум

Градови су увијек представљали најважнији елемент просторне структуре и, преко показатеља политичке снаге и економске развијености, указивали су на нодално-функцијски значај и утицали на укупни друштвени развој. Приликом организовања урбаног система у провинцијама, римска власт се ослањала на постојећу мрежу урбаних или протоурбаних насеља (опида) које су подигли народи који су већ живјели на новоосвојеном простору, а настављен је и урбани развој градова које су основали Грци у овим дијеловима Средоземља. Мрежа урбаних средишта је била тако оформљена да снажно афирмише панонску и јадранску оријентацију овог простора. Војнички логори на граници (лимесу) постали су тачке око којих су временом никли градови. Сличан значај су имали рудници, бање, који су били, такође, језгра настанка градских насеља. Плодна земља у унутрашњости имала је посебан значај за развој пољопривредне производње, а пољопривредне површине око градова су претрпјеле трансформацију, јер је на њима извршена парцелација и претворене су у облик друштвеног власништва (систем агер). Ови градови имали су доста заједничких урбанистичких елемената: трг (форум), правилан распоред улица, јавне грађевине (базилика, храмови), стамбене и трговачке дијелове, купатила (терме), бедеме око града и гробља. У мрежи римских градова, осим рударских и војних градова, те значајних одмаралишта и љечилишта, то су још и: Салде (Брчко), Ад Салинас (Тузла), Домавиум (Градина код Сребренице), Дилунтум (Столац) и Делминиум (Дувно).

Вија

Трећи елемент просторне структуре су путне комуникације. Римљани су открили да у Босни постоје богата налазишта руда, па су отворили руднике сребра (Сребреница и Сребреник), бакра (Купрес), жељеза (Вареш), олова (Олово) и соли (Тузла). То је потакло изградњу насеља, цеста (via) и војних логора, а главни саобраћајни правци били су лонгитудинални (запад–исток) и пратили су токове Саве, Драве, Дунава и Мораве, односно Јадранског приморја. Највећи значај су имали Војнички пут (вија Милитарис), који је повезивао Панонију (Сисција, Сирмијум), Мезију (Сингидунум, Виминацијум) са центром Источног римског царства (Константинопољ) и центрима Дарданије (Најсус, Улпијана, Скупи) и Македоније (Стоби, Тесалоники). Данас је ово траса Коридора 10 који повезује Подунавље (Београд) преко Ниша и Софије са Истанбулом. Други правац је био Егејски пут (вија Егнација), који је повезивао Константинопољ и Солун (Тесалоники) са јадранском луком Драч (Диракијум) и продужавао је јадранском обалом преко Скадра (Лабајета) и Дукље (Доклеја) до Сплита (Салона) и Трста (Аквилеја). Значајни центри на рубу данашње БиХ били су Епидаурус (Дубровник), Сисција (Сисак) и Нарона (Вид код Чапљине), а најважнија четири путна правца су повезала руднике из унутрашњости са Салоном и Сирмијумом, главним центрима Далмације и Паноније. Први пут је водио правцем: Салона – Екрум (Обровац) – Сабрија (Гламоч) – Сернада (Пецка) – Кастра (Бања Лука) – Сервицијум (Градишка) и тежишно је пратио ток Врбаса. Сервицијум је имао статус муниципијума у провинцији Панонија и био је важно раскршће путева и пристаниште за ријечну флоту на Сави. Други пут према Сави ишао је западније, долином Уне преко Ретинијума (Голубић) до Сисције. Трећи правац се називао вија Аргентарија односно Сребрна цеста и повезивао је долине Цетине, Врбаса и Босне са долином Дрине. Ишао је правцем: Салона – Тилорик (Триљ на Цетини) – Биста Ветус (Бугојно) – Биста Нова (Витез) – Ардуба (Врандук) – Акве С. (Илиџа код Сарајева) – Аргентарија (Сребреница). За вријеме Римског царства, Сребреница је била главни центар за ковање новца. Четврти правац је био најкраћи и повезивао је медитеранске центре: Салона – Бигесте (Љубушки) – Нарона (Вид) – Асамо (Требиње) – Епидаурум (Цавтат). Од њега се одвајао крак долином Неретве преко Благаја (Бона) према Главатичеву код Коњица (Мартар) и Илиџи код Сарајева (Акве С.).

Као што се види, главне саобраћајнице су ишле долинама ријека, које су тада имале латинизована илирска имена: Савус (Сава), Унус (Уна), Санус (Сана), Урпанус (Врбас), Босинус (Босна), Дринус (Дрина) и Наро (Неретва). Постојали су и други трансверзални правци, који су повезивали друге двије јадранске луке (Плоче и Скадар) са центрима у Панонској низији. Поред поменутих праваца из Салоне, који су ишли долинама Уне и Босне, долинама Неретве и Босне повезана је Нарона (Метковић) са рударским мјестима у унутрашњости (Крешево, Фојница). Такође, и од приморских градова Лабејата (Скадар) и Доклеа (Дукља), изграђени су путеви долинама Лима и Дрине до рударских центара (Домавија) и центара Мезије. Сви ови путеви су продужавали ка центру Паноније (Сирмијум), који је био најстарији град на овим просторима, настао одмах по доласку Римљана. Као уређена држава, Рим је законима прописао димензије градских улица и цеста. У зависности од врсте и ширине цесте, разликовали су се итер, актус и вија. Итер је била пјешачка улица ширине до 0,6 м., актус је стандардна улица најмање ширине 1,3 м, док је вија имала исту ширину као и цеста (2,7 м). Њихова изградња била је регулисана низом техничких прописа, а најважнији су били Веспазијанов и Јулијев закон, који су уредили и друга питања везана за изградњу унутар града и бригу државних власти о појединим елементима морфолошке структуре. Једно од главних обиљежја римске државе била је стална просторна експанзија.

Детериторијализација

Прва детериторијализација посматраног подручја је текла постепено и успјешно. Сходно правилима по којима се проводи (види опис теорема на стр. 33), детериторијализација је указала на специфичности овог просторно – временског блока. Просторна логика се помјерила од локалног (племенски оквир) ка глобалном (Римска управа се протезала на три континента), а још револуционарнија промјена се десила с разумјевањем времена. Успостављен је календар и римско рачунање времена (Јулијански календар је вријеме рачунао од постанка Рима). Концепт времена је наслијеђе античке Грчке и аристотеловско-птоломејевске естетске представе о завршеном свијету. У тим представама, свијет је доживљаван као статичан, дио хармоничног космоса у којем је вријеме имало цикличну форму развоја. На основу дијаграма 2.1 (стр. 80), процес детериторијализације можемо представити и табеларно:

Табела 4.1: Прва детериторијализација централног Балкана

ТериторијаБраздањеЗемљаПосљедице
Мезеји-гусарење као облик мишљења -доминација локалних кретања -племенска раздвојеност и уситњеност -културна инфериорност -неадекватна инфраструктураИлирикум  -успостављање муниципијума и државне контроле -дефинисање граница -моћна инфраструктура -унификација преко латинског језика и писма -стабилност привреде -ограничење локалности
Јаподи
Аутаријати
Деситијати
Делмати
Либурни
Даорси

Сада видимо да се детериторизација односи на напуштање постојећих територија како би се формирали нови скупови кроз сталну промјену „мишљења, покрета, артикулација, кадрирања и других начина суживота“. Тамо гдје је присутна детериторијализација, постоје тенденције према „реду, граници, кодификацији, структури, стабилности, навикама и ограничењима“. Поред овог облика детериторијализације у домену друштвеног стратума, могуће је препознати и друге детериторијализоване форме, нпр. утабана стаза – пут (вија), чамац-галија,  међа – лимес, натурална привреда – робно новчана размјена, тумулус – стела, рудокоп – муниципијум.

  • ПРВА РЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА: ОД НИША ДО КРУШЕВЦА

Почетак средњовјековног периода означили су паралелни процеси који су се одвијали вијек и по (325–476) у два најважнија града Римске империје. Док је на истоку царства почео да ниче Константинопољ, најславнији и највећи град Европе у дугом периоду од једног миленијума, вјечни Рим почео је да гасне, да губи снагу под ударима варвара и да коначно пропадне као центар Западног римског царства. С падом Рима, завршава се дуги антички период који је трајао 13 вијекова (од VIII п. Х. до V в.), а који је обиљежен узлетом и пропашћу бројних грчких полиса. Као што је Грчка престала да постоји као самостална држава, али је својим освајачима (Рим) пренијела своје највеће вриједности (хеленска цивилизација), тако је и Рим омогућио наставак трајања још један миленијум преко најврједнијих елемената своје цивилизације (култура, вјера, управа). То се догодило зато што је тек:

„Спајањем хеленистичке културе и хришћанске религије са римском државном формом, настала је она историјска појава коју зовемо Византијским царством. До тог спајања дошло је услед померања тежишта Римске империје на исток, изазваног великим кризама III в“ (Острогорски, 1998: 48).

Потврду тога, он види у христијанизацији Римске империје и оснивању нове престонице на Босфору, чиме започиње византијска ера. Њу је започео цар Константин (рођен у данашем Нишу), а на нашем простору завршио „цар“ Лазар (престони град Крушевац), с којим се, условно, завршава средњовјековни период хришћанске организације државе.

Град

Ова велика историјскогеографска вододјелница између антике и средњег вијека видљива је и на нашим просторима као прекид развоја градова и изградње путева. Ове двије велике тековине римске управе, биле су угрожене упадом варвара (Хуни, крај IV и почетак V в.). Упоредо с државном кризом на западу (Рим), на истоку јача хришћанство (Византија). Велики император Јустинијан I гради Царичин Град (Јустинијана Прима), обнавља градове и подиже нова утврђења на лимесу и успоставља  епископе у градовима. Паралелно с тим процесом, „Словени ће се са хришћанством сусрести непосредно по досељавању на Балкан, а то ће бити свет који је у културном, духовном, и материјалном погледу увелико измењен у односу на класично доба римске цивилизације” (Мишић, 2014: 14). Током средњевјековног развоја препознају се исти елементи управно-територијалне организације на проучаваном простору кроз постојање два хијерархијска нивоа за урбане центре (тргови и градови) и три нивоа за територије (жупе, крајишта и земље). Трг је посебно насеље везано за окупљање на отвореном простору ради трговине на једном мјесту одређеног дана у седмици и разликује се од градског трга. Настали су широм Србије, углавном дуж главних караванских путева (дрински, зетски, босански) или близу приморја. Најпознатији тргови су били: Дријева (Габела на Неретви), Свети Срђ на Бојани, Хоча (Фоча), али и тргови поред рударских градова (Сребреница, Ново Брдо, Зворник, Фојница). Градови су имали најзначајнију улогу у територијалној организацији држава, а Константин Порфирогенет (X в.) наводи у Србији: Стон, Благај, Требиње, Рисан, Врм (Клобук код Требиња), Соли (Тузла), Достиник (Дрсник на Клини) и друге. Градовима и околином управљају жупани, који су потчињени кнезу (владару). Важни градови имали су посебну управу (Ниш, Призрен, Скопље, Ново Брдо), којом су управљале кефалије (по узору на Византију). Након XII в., према начину постанка и степену комуналне развијености, Мишић (2014: 82) је на територији Србије издвојио пет типова градова. Прву групу чине градови у Приморју и Зети који имају античке коријене (Котор, Скадар, Улцињ, Рисан, Бар, Дриваст, Дањ, Сард, Цавтат и Стон). Другу групу чине градови које је Србија освојила од Византије (Призрен, Скопље, Липљан, Велес, Штип, Велбужд, Ниш, Сер). У трећу групу спадају градови на чији су настанак и уређење утицали Саси и развој рударства (Сребреница, Ново Брдо, Фојница, Олово и Зворник). Четврту групу чине јака утврђења на важним стратешким тачкама, а које често карактерише одсуство привредне функције или се она развија у оквиру подграђа. Један од најстаријих градова овог типа је Рас, а то су још: Звечан, Брвеник, Голубац, Соко (изнад саставака Пиве и Таре), сви градови у Полимљу (Милешевац, Ковин, Добрун и др.). Пету групу чине најмлађа насеља, која су се развијала самостално након Косовске битке. Ту спадају престонице Бранковића и Лазаревића: Крушевац, Смедерево, Београд, Сталаћ, Копријан, Лесковац и Прокупље.

 Територија

У домену територијалне организације, најнижу организациону јединицу чинила је жупа. То је код Словена била основна управна и територијална јединица, а Благојевић (1983: 45) сматра да су овакве предјеле запосједали, најчешће, ближи или даљи рођаци, којима је „било најлакше да се организују, и то ради насељавања и ради заштите заједничких интереса, као и да се таква заједница сродника, бар у почетку, називала жупа, а њихов старешина жупан”. Мишић (2019: 15) напомиње да је још Стојан Новаковић примјетио да једну жупу сачињавају села, а он сматра да тој дефиницији садржаја једне жупе треба додати „и бар један град или тврђаву“. Према томе „жупа је управна и територијална јединица која представља и заокружену географску целину, а жупе се углавном простиру у речним долинама и котлинама, крашким пољима и равничарским, култивисаним пределима“. Из овога је јасно да су жупе биле компактне географске цјелине, издвојене према принципу хомогености. Углавном су то биле ријечне долине (Ибар, Лаб, Плива), крашка поља (Попово, Дабар, Имота), равничарски и планински простори (Браничево, Гоњи Ибар, Зета, Подлимље, Хомоље), или градови (Брвеник, Призрен). Жупан је титулу стицао наслијеђем, а имао је надлежности у домену судских и управних послова. Управни апарат чинила су још два члана: казанац (одговоран за државне финансије) и тепчија (водио владареве земљишне књиге). Крајиште је посебно организована територија у пограничним подручјима српске државе, састављена од више жупа, а којом је управљао властелин крајишник. Он је био одговоран за прогон разбојника и одбрану од упада непријатељске војске. Овај статус су имале Крајина између Румије и Скадарског језера (Дукља– Византија), копнени дио Паганије (Србија–Угарска), а помињу се још: Врањско крајиште, Новобрдско, Петруско и др. Земље су настале процесом окупљања више сусједних жупа око једног центра. Неке земље су успјеле да се развију у државе (Рашка, Босна), а неке су се развиле из старих историјских области (Зета, Требиње, Хум). Земљом су владали силни, а духовну власт су имали епископи, јер су неке земље настале на подручју духовне јурисдикције појединих епископија (Рашка, Хвостанска, Сремска, Моравичка, Браничевска, Лимска, Топличка). Неке од земаља су прошириле свој обим (Хум), промијениле име (Травунија), а неке су прошириле своје име на сусједне земље (Усора – Соли, Браничево – Кучево). Миленијумски историјско-географски развој овог подручја могуће је сагледати кроз три периода: рани (V–X в.), развијени (XI–XIII в.) и касни средњи вијек (XIV–XV в.).

            Словенска колонизација, жупе и градови

Период раног средњег вијека је трајао од досељавања Словена на Балкан до стварања првих феудалних државица. Почетком VI в. словенска племена су већ изградила велики број насеља на лијевој обали Дунава, између Ђердапа и његовог ушћа, тако да постојећа византијска утврђења (углавном наставак римских каструма) нису била довољна за одбрану ове границе. Најпознатија утврђења, која су Словени освојили, били су: Ада Сапоја (између ушћа Караша и Нере у Дунав), Рам (Ђердап) и Дробета (Турн Северин). То је условило активност Византије на динамичној обнови и изградњи утврђења на Дунаву (Сингидунум, Виминациjум), али и у унутрашњости Балкана (Ремесиана, Улпиана, Наисус). Словени се стално настањују на цијелом простору Балкана и при томе потискују, а дјелимично и уништавају домицилно становништво, које се повлачило према Салони, Солуну и, вјероватно, Цариграду. Мишић (2014: 17) напомиње да се „после више векова, ово романизовано становништво појављује на историјској позорници под именом Власи, Мавровласи, Латини, Арбанаси“. Насељавање и размјештај словенских племена на Балкану је трајао више деценија, а трајно насељавање су могли извршити само најбројније и добро организоване скупине, а то су били свакако Срби и Хрвати. Првобитно су населили дијелове Тракије, а потом су се преселили у Паганију, Травунију, Захумље, Конавле и Србију. „Први историјски подаци о Србима потичу из франачких извора 822. год., када се помиње Људевит Посавски, који бјежи од Франака из Сиска и склања се код Срба који држе велики дио Далмације” (Ибидем: 18).

Најзападнија стара српска земља је Паганија, која се простирала дуж јадранске обале, између ушћа Цетине и Неретве. Према Порфирогенету[22], Неретљани су имали четири утврђена града: Мокро (Макарска), Веруља (залив Вруља, али и данашња Горња Брела), Осртог (Заострог) и Славинец (Градац). Поред острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар, која су населили у VIII в., Неретљани су били организоавани у три жупе. Растоца и Мокра су се пружале дуж приморја, а Далена је обухватала простор у унутрашњости. Јужно од Паганије, налазило се Захумље, које је обухватало простор од Неретве до Дубровника. Чинили су га градови: Бона (Благај), Хум (нејасна убикација), Стон на Пељешцу, Мокрискик (можда село Мокро у Мостарском блату), Јосли (село Ошље), Галумаиник (село Глумине) и Добрискик (село Дабар)[23]. У овој области су се налазиле жупе: Стон, Попово, Жабско или Зажабље (око планине Жабе), Лука (доњи ток Неретве), Дубрава (између Стоца и Мостара, долина Брегаве), Дабар (Дабарско поље), Велика (крај око Љубушког), Горимота – Имота (Имотско поље) и Веченике – Вечерић (од ушћа Требижата до Мостарског блата уз десну обалу Неретве). Травунија се простирала од Дубровника до Котора, а имала је утврђене градове: Требиње, Врм (Клобук), Рисан, Лукавете (извор Љуте у Конавлима) и Зетливи (Градац и село Застоље у Конавлима). Према поменутом Љетопису, ова област била је подијељена на жупе: Требиње, Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица (залеђе Херецег Новог), Конавли и Жрновница (Жупа дубровачка). Називи ових жупа су сачувани и није их тешко убицирати. Дукља се простирала од Котора до Драча, а имала је утврђене градове: Градац, Новиград и Лонтодокла (ниједан се не може са сигурношћу убицирати). Жупе су биле лоциране око Скадарског језера (Лушка, Подлужје, Купелник, Црмница, Горска и Облик) и у приморју (Прапратна, Кучева и Грбаљ). Љетопис помиње и Подгорје као посебну област, унутар које су се налазиле жупе: Оногошт (Никшић), Морача, Комарница, Пива, Гацко, Невесиње, Неретва, Рама, Вишева, Идбар (Прењ) и Ком (Главатичево). Ове жупе су касније припадале Зети, Рашкој, Босни и Хумској земљи.

Србија се на југу граничила са Дукљом и Травунијом и, вјероватно, жупама које се помињу у Подгорју. Сјеверну границу Порфирогенет не помиње директно, али се сматра да је била на Сави и Дунаву. На западу, долина Врбаса је припадала Србији, а граница са Хрватском је била између Цетине, Ливна и Пливе. Источна граница је била нејасна, а вјероватно је обухватала долине Ибра, Западну Мораву и Колубару. Насељени градови су били: Рас (код Новог Пазара), Дестиник (село Дрсник на Клини), Чернавуск (жупа Црна Стена код Пријепоља), Међурјечје (могуће град Соко код саставка Пиве и Таре или код Устипраче), Дреснеик (Дрежник код Ужица или Пљеваља), Лесник (Лешница у Јадру) и Салинес (Тузла), те Котор (Которац код Сарајева) и Десник (Сутјеска код Какња). Љетопис помиње да се Сурбиа (Србија) дијели на Босну (од Борове планине до Дрине) и Рас (од Дрине до Лаба и Липљана). Државна организација овог простора тада није била чврста и сматра се да је Србија (послије смрти кнеза Часлава) трпила дуготрајни притисак Бугарске и Византије, као што је  Угарска потчинила Хрватску, западни дио Србије, односно Босну (почетак  XII в). У управној организацији, више жупа је формирало веће цјелине – земље (Дринска, Лимска, Моравица, Соли и Усора, Срем), које ће се накнадно осамосталити и формирати посебне државе (Рашка, Босна). Процес окупљања, раздвајања и груписања ових области – земаља – држава, уз промјенљиве притиске с вана (Угарска, Византија), трајао је од IX до краја XI в., када се снажно уздижу Рашка и Босна.

У историјскогеографском погледу, на проучаваном простору, рани средњи вијек је обиљежен словенском колонизацијом, која је остварила потпуну превласт своје демографске масе, а остало романизовано и германизовано становништво је асимиловала. Главна обиљежја овог простора, према Рогићу (1982: 77-78), своде се на два доминантна процеса. Први је политичкогеографска подијељеност између првих аутохтоних словенских политичко-територијалних центара (који су се одржали и даље развијали) и осталог пространог појаса доминације словенског становништва без чврсте властите организације (Склавинија, Славонија или Словиња). Друга одредница је сложени процес обликовања новог типа руралних културних пејзажа који се обављају у склопу натурално-економских односа. То је простор без градских средишта, развијене трговинске размјене и без успостављених путних комуникација и саобраћаја. Једини изузетак чине сачувани и обновљени јадрански градови, који размјењују сточарске и шумске производе са сусједном Италијом. Географски утицаји тих остатака развијене античке трговачке размјене су придонијели јачању првих аутохтоних језгара словенских политичко-територијалних цјелина у залеђу далматинских романичких градова (Дубровник, Сплит, Трогир, Задар) и три главна острвска центра: Осор[24], Крк и Раб.

Развијени средњи вијек: прве државе и прва хетеротопија

Да би појаснили значај и пресудну важност ове фазе у историјскогеографском развоју нашег простора, неопходно је додатно освијетлити опште културно-географске прилике. Почетак овог периода обиљежила је велика шизма или раскол у хришћанској цркви (1054). Овоме чину су претходили вишевјековни спорови око разних теолошко-догматских и црквено-управних питања, а посљедица је био прекид заједништва између Римокатоличке и Православне цркве. Главни теолошки спор се односио на западно учење о двоструком исхођењу Светог духа од „Оца и Сина“ или кратко описано као Филиокве (Filioque лат.  везник „и“), а који није прихваћене од стране источних хришћана. Други велики разлог  (црквено-управни) односио  се на нарушавање начела црквене саборности, тј. амбицију Римске цркве (папа) да наметне своју власт читавом хришћанском свијету. Овај догађај ће снажно обиљежити карактер свих „неспоразума“ на релацији Запад- Балкан, а који трају цијели миленијум, и препознају се у бројним процесима, од крсташких ратова до политике прозелитизма[25]. Управо из ове перспективе, Балкан је „очима Запада“ (Ватикан, Венеција, Аустрија, Мађарска) посматран као другачији простор. Језиком постмодерне, то би могли описати фукоовским појмом  хетеротопија или прелазно стање за које је карактеристично друштвено неприхватљиво понашање тј. мјесто које ремети устаљени поредак и цивилизацијске принципе. Истовремено, Е. Соџа је овај Фукоов појам означио као Трећи простор који представља доказ о инвентивности шароликог свијета.

Током развијеног средњег вијека је дошло до сложеног развоја и јачања феудално-властелинске привредне структуре и новог типа политичкогеографске диференцијације овог простора. То је условило трансформацију културног пејзажа претходног раздобља, на основу чега Рогић (1982: 84-92), препознаје шест словенских аутохтоних политичко-територијалниих језгара која у потпуности мијењају своје историјскогеографско значење. За нас су посебно важна четири, која представљају специфичне политичко-територијалне цјелине: Рашка, Босна, јадранско и панонско подручје. Крајем XI в. владари Рашке воде активну антивизантијску политику са жељом да прошире своје посједе на југоисток према Косову и јужном Поморављу. Граница са Византијом била је на Косову пољу, између утврђених градова Звечан (Србија) и Липљан (Византија). У неколико наврата (1093–1106) успјели су освојити Липљан и проширити свој утицај на југ и исток до јужног Поморавља. Тиме се унутар државе нашла плодна жупа Морава (између Чачка и Краљева), као и жупе Лаб, Топлица и Расина, што доводи до учвршћивања српске етничке свијести у долини Велике Мораве, Косову и Метохији. У другој половини XII в. успоставља се светородна династија Немањића, која ће бити под снажним утицајем Византије. Сукоб Византије и Венеције (1171) Немањићи ће искористити за учвршћивање своје власти, а у овом периоду су ранији градови, дјелимично, изгубили на важности (Рас, Ново Брдо, Звечан). Од некадашњих античких градова, поново ће већи значај добити на југоистоку Ниш, Призрен, Скопље и Липљан, а у приморју (Дукља): Скадар, Бар, Улцињ, Котор и Будва.

Унутар планинског језгра, а као ново политичко-територијално жариште, током X в. први пут помиње се Босна. То није била државна категорија, већ географска област уз истоимену ријеку од Врандука до Саве, са племенском ратничко-сточарском организацијом. У вријеме краља Бодина, Босна је признавала власт Дукље, након чије смрти започиње самосталан развој ове земље „коју Дрина одваја од остале Србије”[26]. Ово је био географски неповезан простор унутар којег су се разликовале области Босна, Усора, Соли и Доњи Краји. Процеси обликовања културних пејзажа текли су споро, а јачи развој ратарске производње одвијао се фрагментарно. Спорадично настају важнији рударски градови испод Вранице (Фојница, Крешево, Дусина, Бусовача) и у средњем Подрињу (Сребреница, Саси, Чагаљ). Главна трговачка средишта настају у централној Босни (Бобовац, Подвисоки, Травник и Градац), Подрињу (Фоча, Горажде и Вишеград), на Сани (Кључ), Врбасу (Јајце) и Неретви (Коњиц).

Унутар јадранског подручја, географски појам Далмације шири се на градове и на њихово аграрно подручје, а њихов број се шири са неколико приморских градова и на залеђе. Стара и нова насеља чврсто се функционално повезују с аграрном околином, а карактеристични медитерански пољопривредни пејзажи (ручна обрада житарица и повртарских култура) захватају простор некадашњих античких агера, али и нове површине. Такав простор је флишна зона унутар средњедалматинског приморја од Сигета до Стобреча са Загором, као појас најповољнијих услова традиционалне аграрне валоризације на мјесту старог и најзначајнијег античког агера између Трогира и Сплита. Ипак, економско и културно значење јадранских градова блиско је повезано с развојем трговине између Европе и Блиског истока, а добар примјер је Дубровник, који остварује успјешну транзитно-трговачку дјелатност у домену поморства (Венеција и Византија) и караванске копнене трговине (доминантно према рудницима и градовима Босне и Србије). Ова саобраћајно-трговачка активност доводи до јачања привреде и ширења градске територије на сусједна острва и терене између Конавала и Пељешца.

Панонско и перипанонско подручје је широка област унутар које се издвајају двије географске регије: источна и западна. Током развијеног средњег вијека, источне дијелове пространог степског подручја карактерише, у економском погледу, покретно сточарство. Прелазак на ратарску производњу представљао је стабилизацију насеља и сигурност услова производње коју гарантује само снажна политичка власт. Превласт ових покретних сточарских група није током овог периода обезбиједила такав развој, па је постојање утврђених и снажних градова остало непознато, осим у дунавском појасу (Бач, Шаренград, Сланкамен, Илок). У западном дијелу панонске и перипанонске области, историјскогеографски услови су омогућили постепено претварање старог Словиња (Славоније) у ново и водеће политичко-територијално језгро Хрватске. То је резултат нове феудалне организације са краљевским жупанијама и утврђеним сједиштима управне организације (некадашњи римски каструми). Њихова политичка афирмација је омогућена развојем традиционалне аграране поликултурне економике. Унутар овог простора настају утврђени градови – бургови, а најзначајнији су: Загреб, Вараждин, Вировитица, Вуковар, Осијек, Крижевци, Пожега и Ђаково. Пошто је број ових бургова опадао идући од запада ка истоку, логично је закључити да су разлози за то политичко-географске природе (Панонска низија, Угарска краљевина, Католичка црква, одсуство спољних непријатеља), историјско-демографских фактора (број, густина, размјештај), економско-социјално преобликовање културних пејзажа (сточари, ратари) засновано на економској снази (трговина) и управно-територијалној организацији простора (рани феудални односи). У просторној структури средњовјековног града препознају се доминантни фортификацијски (одбрамбени) елементи распоређени у два низа (спољашњи и унутрашњи), а доминантни објекти су: куле и цитадела (простор за смјештај војника који је добро повезан са осталим дијеловима замка и омогућује кретање по врху одбрамбеног зида и има назубљену ограду и функцију грудобрана на врху одбрамбеног зида). Завршетак спољне одбране замка представља улазна капија (затвара је велика и масивна решетка) са одбрамбеним кулама. Унутрашње фортификацијске елементе чине: унутрашњи одбрамбени простор замка, пјешачки и покретни мост и донжон или централна кула. Ови елементи су били присутни и у градовима на нашим просторима. Често се око града правио и систем земљаних фортификација које су отежавале кретање непријатеља, а углавном су их чиниле: дрвене ограде (палисади), канали испуњени водом или широки ровови (шанчеви).

Касни средњи вијек: путеви и градови

Током овог периода развијају се различити типови градова, настали под доми- нантним културним утицајима из сусједних подручја. На југоистоку настају урбана средишта под утицајем византијског урбаног феномена, а на сјеверозападу, то су утицаји средњоевропског урбаног подручја. У централном планинском простору развијају се урбана средишта са прелазним особинама ова два типа, али је физиономски и функционално (краљевско утврђење, подграђе с различитим групама трговаца), ближе византијском типу. То се види и кроз постојање колонија трговаца (Дубровчани), као и доминантног значења рударства и специфичне караванске трговине. У склопу нових политичких цјелина подижу се нови градови, а значење појединих центара се с временом просторно мијења. Језгро новог урбаног развоја почивало је на новим основама, функцијама и у склопу новог друштва које карактерише интензиван демографски развој, који води појави нове друштвене класе, којој положај није био јасно одређен унутар нефлексибилне организације феудалног друштва.

Главни грађевински материјал у средњовјековном граду било је дрво, а само су репрезентативне, сакралне и јавне градске грађевине, те ријетке куће, биле грађене од камена. Фортификацијски елементи означавали су простор политичке власти града и физички су одвајали град од околног простора. Унутар њих, у заштићеним просторима, развијао се нови облик друштвеног, културног и привредног живота. Специфичност одбрамбеног система је његова асиметричност и прилагођавање конфигурацији терена. Унутар овог ограђеног простора настала је неправилна мрежа улица, као посљедица спонтаног развоја и физичкогеографских обиљежја градског земљишта. У новонасталим градовима, Рогић (1982: 97) наводи да им је, без обзира на њихово језгро и тип града (средњоевропски или византијски), заједничка карактеристика „недовољно развијена снага аутохтоне привредне иницијативе грађанске класе у настајању”. Ту иницијативу снажно развијају и задржавају само јадрански градови, а посебно Дубровник, као најразвијенији пословни центар. Његов друштвени развој обиљежен је настајањем својеврсне организације аристократске републике, као интерне социјалне диференцијације градског становништва. Дубровник је најбољи примјер приморског града који је развио функције главног центра поларизације економског живота за највећи дио унутрашњости, чиме је његов гравитациони утицај обухватао цјелокупан простор Србије и Босне, а осјећао се и у Бугарској и Румунији. Најважнији производи који су се извозили из овог простора преко Дубровника били су: жива стока, кожа дивљачи (јелен, вук, зец, куна), восак, мед, специфични дрвени производи (весла), али и грубе тканине. Због неповољног односа вриједности и тежине робе, житарице се нису извозиле. Главни увозни артикли били су: со и готови вреднији производи (наоружање, занатски производи и луксузна роба). Специфичност демографског развоја у овом периоду биле су и својеврсне присилне миграције становништва због вјерских неслобода, тј. протјеривање припадника богумилских заједница које су биле бројне на тлу данашње БиХ. То је био резултат политике римских папа и мађарских краљева, који су их сматрали „јеретицима” и против њих водили крсташки рат и насилно их покрштавали. Погрешно је тумачење по којем су само ови становници сахрањивани испод масивних камених плоча (стећци), а који су управо најбројнији на тлу БиХ. Овдје је важно поменути значај Босне у историји српске државности о којој пише Благојевић (2011), који не оставља простор „за постојање Босанаца који нису Срби“. Наводи да њен владар носи титулу бана, а постојање „удеоних владара, казнаца и тепчија, исто је као и у Србији“ и било је под влашћу Угарске и Византије. Он напомиње да су банови своје поданике називали Србима.

Културно насљеђе средњег вијека: историјскогеографске посљедице

Од бројних и различитих културних трагова из средњовјековног периода, својим значајем и бројношћу се посебно истичу сакрални (црквени) споменици. То су најви- дљивији остаци споменичке баштине средњег вијека, који су грађени у различитим историјским стиловима и најчешће одсликавају јединство културних потицаја, који су долазили из окружења (Византија, Венеција, Угарска), са специфичностима локалног политичког и културног (религијског) развоја. Они и данас плијене нашу пажњу својим оригиналним архитектонским рјешењима, која препознајемо и као историјске стилове. На тлу БиХ откривени су споменици из периода касне антике (до 476 г.) и ранохришћанског периода (200–500/700 г.), који, углавном, припадају византијској умјетности. Највећи број су цркве из V–VI в., које се налазе на више локалитета. У централној Босни највећи број је откривен у околини Травника (Турбе, Велики и Мали Мошуњ, Оборци), Крешева (на брду Градац), Вареша (село Дабравине), те код Зенице и Брезе. У западној Босни пронађени су остаци цркава у Дувну (локалитет римског Делминијума), Бихаћу (село Заложје), Котор Вароши (село Шипраге), Мркоњић Граду (село Мајдан), а у источном дијелу, најзначајнији локалитет су Скелани. На тлу Херцеговине, најзначајнији остаци цркава пронађени су у околини Стоца (село Видоштак и Благај), Витине (село Бораси), Чапљине (Могорјело и село Тасовчићи) и Мостара (село Потоци). Од сличних споменика из истог периода, највећи значај на тлу данашње Србије имају Царичин Град или Јустиниана Прима (Лебане) и Улпиана (између Грачанице, Приштине и Липљана). У сливу Мораче и Зете и око Скадарског језера, налазила се Дукља (Диоклиа), која се од XI вијека зове Зета. Средиште је било Доклеа (код Подгорице), у којој се налазило више базилика, а ту је пронађена и стаклена чаша. Значајније цркве су биле и у селу Дољани (Подгорица), селу Тополница (Бар), селу Готовуша (Пљевља). На тлу Јадранског приморја, највећи значај су имала два локалитета која су, поред доминантно византијских, имала и стилске одреднице прероманике. Истра је била под влашћу Равене (византијски егзархат), а најзначајнији споменици су Еуфразијева базилика у Поречу, цркве и мозаици у Пули, Фажани, Врсару и Брионима. Други локалитет је средња Далмација, а највећи број споменика био је у античкој Салони (најпознатија базилика Константијана), али и у Трогиру, Задру, Дрнишу и Сињу. Ипак, најмонументалније цркве, у византијском стилу (IX – XIV в.), изграђене су на простору Вардарске Македоније и вежу се византијску Охридску архиепископију. Најљепши примјери ових цркава се налазе у Охриду и околину: Св. Наум, Св. Софија, Св. Пантелејмон, Св. Јован Канео.

 Велики значај за развој умјетности на нашем простору представљао је продор нових умјетничких достигнућа (XI в.) који је назван романика. Ова умјетност препознаје се у црквеној архитектури по низу посебности, од начина градње до општег склопа. Поред монументалности, карактеристачна форма је троброда базилика у облику издуженог (латинског) крста, а примјери ове градње се налазе на Јадранском приморју и у Рашкој (углавном XIII в). Одређени романички елементи могу се препознати на стећцима (крст, лукови, сунце, полумјесец и др.). Нешто бројнији споменици романичке умјетности постоје на приморју, а као репрезентативни сматрају се катедрала Св. Стошије у Задру, катедрала у Сплиту, портал (улаз) катедрале у Трогиру, црква Св. Трифуна у Котору и др. За развој овог стила најзаслужнији су монаси Бенедиктинци из јужне Италије (Монте Касано), који су били највећи градитељи оваквих цркава на нашем простору. Ове цркве ће оставити значајан траг на архитектуру и српских споменика у унутрашњости Рашке. Почетком XIII в. јавља се готички стил. Слично претходном, на тлу БиХ има само фрагмената на културним споменицима који су изграђени у овом стилу. Препознатљивост овог стила чине контрафори или потпорни лукови, преломљени или шпицасти лук и крстасто-ребрасти свод. У овом стилу је изграђен кров самостана Краљева Сутјеска, на којем се препознају контрафори. Такође, на стећцима се могу препознати неки украсни елементи који указују на готичку умјетност (шиљасти лук, коњаници, штит, мач, љиљан).

На територијама данашњих држава Србије, БиХ, Црне Горе и дијелом Хрватске, у овом периоду била је доминантна византијска умјетност, тј. стара српска црквена архитектура. О њој свједоче бројне цркве и манастири Српске православне цркве, као најзначајнији споменици овог периода. За многе од њих нема тачних података о градњи или обнови, али се на основу писаних докумената може стећи слика о постојању ових најважнијих споменика средњег вијека, који имају троструку умјетничку вриједност. Прво, важни су као архитектонски споменици који су грађени од различитих материјала и у различитим стиловима. Друга вриједност је сликарска, јер су већину ових споменика живописали највећи сликари тог доба (нпр. Лонгин и Георгије Митрофановић), а сликарске композиције на зидовима рађене су техником фрескописања и значајан број фресака је очуван до данас. Поред фресака, израђиване су и иконе (најчешће представе светаца на дрвету техником уљаних боја), које имају највећу музејску вриједност и налазе се у бројним црквеним и народним музејима широм БиХ, од којих су најважнији: Музеј Старе православне цркве на Башчаршији (Сарајево) и музејска збирка „Карађорђев конак” у оквиру манастира Добрун (Вишеград). Трећу вриједност имају умјетнички предмети који представљају резултат филигранског украшавања и разних минијатура (дрвени и метални крстови који су украшени племенитим металима), резбарских радова (иконостаси, царске двери), црквено посуђе које је лијепо обрађено и украшено (свијећњаци, калежи, пехари), различити дијелови одјеће и опреме владика (жезло, панагија, митра). Према стилској особености и начину грађења црквених објеката, Симић (2000: 163) дијели овај временски распон српске црквене архитектуре на пет периода: пренемањићки, немањићки, Милутиново доба, Моравска школа и период турске окупације.

Пренемањићки период карактеристичан је за двије српске области. У првој, коју чине Зета, Захумље и дио приморја, настали су споменици од почетка IX до краја XII в. Значајнији споменици ове групе су: Црква Св. Петра у Чичеву (код Требиња), Црква Св. Миховила (Стон), Црква Пречисте Крајинске (Скадарско језеро), Манастир Св. Срђа и Вакха (код Скадра), Манастир Св. арханђела Михаила (Превлака код Тивта). Другу област чини континентални дио српске државе, а најважнији споменици су из периода Х – ХII в. Највећу вриједност има црква Св. Петра и Павла (Рас – Нови Пазар) у којој је поново крштен Стефан Немања (родоначелник светородне династије Немањића). Огроман значај има црква Св. Петра (Бијело Поље), сједиште хумских епископа, на којој се налази најстарији ктиторски натпис једног српског владара (кнез Мирослав, Немањин брат). Од осталих споменика поменућемо Зањевачку цркву код Зајечара и цркву у Ђунису. Други период се назива немањићки или Рашка школа , а „ове  цркве су изграђене по општој православној византијској концепцији, али су споља обрађене на романски начин и назване су рашком стилском групом“ (Симић, 2000: 164). Овој групи припада и неколико споменика из каснијег периода, као што су: Бањска, Дечани и Св. арханђели код Призрена. Из овог описа видљиво је да су рашке цркве одраз симбиозе источног и западног начина грађења, а неке од најважнијих цркава које је подигао Стефан Немања су: Св. Богородица (Куршумлија), Ђурђеви ступови (изнад Раса, код Новог Пазара) и Студеница (три цркве код Ушћа на Ибру). Манастир Жичу (Краљево) подигао је краљ Стефан Првовјенчани са својим братом Св. Савом. Милешеву код Пријепоља подигао је краљ Владислав (син Стефана Првовјенчаног), а ктитор манастира Морача (Зета) био је кнез Стефан (Вуканов син). Сопоћане (на извору Рашке код Новог Пазара), подигао је краљ Урош I, а манастир Градац (код Рашке) задужбина је краљице Јелене Анжујске (супруге краља Уроша I). Манастир Бањска главна је задужбина краља Милутина, припада наредном периоду, али је фасада обрађена на романички начин, као и код Дечана (започео краљ Стефан Дечански, а завршио његов син цар Душан) и Св. арханђела (главна задужбина цара Душана).

Доба краља Милутина (српско-византијска стилска група) карактеристична је за период XIV в., када је у српској црквеној архитектури дошло до велике промjене, јер се тада, за разлику од рашких споменика, цркве граде по угледу на византијске узоре (у облику уписаног крста). „До ове промене дошло је услед ширења границе српске државе према југу, која дуго није прелазила Липљан на Косову. Краљ Милутин је ослободио Скопље, Штип, Полог и био је не само одличан владар него и наш највећи градитељ цркава” (Ибидем: 233). Његово започето ширење српске државе, наставио је цар Душан, који је заузео цијелу Македонију, Епир и Тесалију, цијели простор до Коринта. Након тога проглашен је краљем Срба, Грка, Бугара и Арбанаса (у Скопљу, на Васкрс 1346). Најљепши примјер ове групе је манастир Грачаница (Косово), која се увијек узима као примјер српско-византијског стила. Најважнији споменици изграђени овим стилом су: Пећка патријаршија (три цркве), Црква Св. Димитрија (Пећ), Црква Св. Одигитрије (Пећ), Милутинова црква (Св. Богородице) у Хиландару (Света Гора), Богородица Љевишка (Призрен), Студеница (Краљева црква) и Св. Николе (код Прибоја).

„Ослобађањем ових наших јужних крајева и Македоније од византијске власти, на територији српске државе нашле су се многе византијске цркве које су се истицале својом лепотом. Срби су се сада још више сродили с византијским духовним наслеђем и за обнову постојећих, као и за подизање нових цркава, ктитори су узимали грчке и домаће мајсторе, а све ређе их тражили у Приморју. Споменици ове групе имају све одлике византијског стила, које су по облику биле правоугаоне, са уписаним крстом и једно или петокуполне” (Ибидем: 234).

Моравска стилска група развијала се након пропасти Српског царства  (1389). Турци су прво освојили јужне крајеве, док су се на сјеверу и у Поморављу (држава кнеза Лазара, његовог сина Стефана Лазаревића и унука по кћери, деспота Ђурђа Бранковића), одржала све до пада Смедерева (1459), када је Србија дефинитивно покорена. Централна област ове државе налазила се у сливу Мораве (Велике, Јужне и Западне), са главним градовима Крушевцем, Београдом и Смедеревом. Иако су српски деспоти морали стално да ратују, понекад и на страни Турака, стара традиција грађења цркава и манастира и даље се одржавала. У тим неповољним приликама, саграђен је велики број цркава, по свом стилу најоригиналнијих и највише српских у нашој средњовековној архитектури. Главни споменици ове групе су: Раваница (код Ћуприје), Лазарица (Крушевац), Љубостиња и Каленић (код Трстеника), Манасија (или Ресава, код Деспотовца) и др. У доба турске владавине грађење и украшавање цркава постало је веома отежано, али није престало. Потреба подизања цркава била је дубоко усађена у свијест нашег народа и нови, недовољно јаки ктитори, свјесни немогућности да стварају нова велика градитељска дјела, у поједностављеним облицима настављају стару архитектуру својих славних предака.

„Основне карактеристике моравских цркава су: облик уписаног крста, пјевничке апсиде преузете из архитектуре Свете Горе, које са олтарском апсидом образују трикхонос (тролист), једна или пет купола, веће цркве су грађене без западне припрате, која им је накнадно додавана, а оне мање увек су грађене с припратом одвојеном од наоса пуним зидом. Најоригиналнија је спољна обрада фасаде, која је каменим испустима подељена хоризонтално и вертикално (Ибидем: 277).

Пети период се односи на вријеме турске окупације. Турци су забрањивали градњу нових цркава, осим ако је то на мјесту старих цркава које су постојале прије њиховог доласка. Такође, према легенди, условљавали су њихову висину (морају бити ниже од околних џамија), а њихова  ширина да не прелази величину волујске коже.  Стога су ктитори, да би добили дозволу за градњу, доказивали да је црква постојала тамо где је није било, па се отуда многе цркве овог периода, по традицији, сматрају немањићким задужбинама. Примјер локалне сналажљивости су градитељи Старе цркве у Сарајеву. Она је укопана у терен, тако да висином не прелази околне објекте, а њену величину су одредили волујском кожом коју су исјекли на уске пруге и тако кожу максимално проширили. Цијели овај период у историји српске умјетности, дијели се на три раздобља[27]. Најтежи услови грађења били су у првом раздобљу, а нешто интензивнија дјелатност постојала је тада само у Херцеговини (подигнут манастир Тврдош и више малих цркава). После обнове Пећке патријаршије, повољнији услови омогућили су обнављање и подизање цркава и манастира на цијелом подручју Патријаршије у форми групе манастира: фрушкогорски, подрињски, овчарско-кабларски, манастири у Славонији и Хрватској, Старој Херцеговини, Босни, Македонији. „Неки од ових скупине манастира постали су значајни верски и културни центри, познати као ,свете горе’, од којих су најпознатије фрушкогорска и овчарско-кабларска. Пошто у овом периоду није било имућних појединаца, ктитори најзначајнијих манастира били су митрополити, племенски кнезови, спахије-хришћани, игумани са манастирским братством, имућније занатлије, а најчешће сами мештани” (Ибидем: 299).

Према монаху Игњатију (Марковић, 2010), на територији БиХ данас постоји двадесет и девет живих манастира, од којих је већина настала током средњовјековног периода, а свега четири су настала недавно. За неке од њих не постоје поуздани историјски показатељи о времену градње, па ћемо их побројати и указати на историјско предање. Најзначајнији споменици из овог периода на тлу данашње БиХ могу се подијелити на три географске цјелине (Херцеговина, Крајина, Подриње), али их је правилније подијелити према актуелним епархијама. На тлу Дабробосанске митрополије, налазе се манастири Добрун, Возућица и Гостовић (планина Озрен код Добоја), а код Сокоца се налази манастир Кнежина. У близини садашњег манастира, по народном предању, изграђена је првобитна црква на чијим темељима је накнадно саграђен други вјерски објекат. „Предање каже да је манастир саградио Андријаш Мрњавчевић, брат Марка Краљевића, у XIV в.” (Ибидем). Поред ових бројних манастира, на тлу БиХ постоје и цркве, од којих је већина саграђена током XIX и XX в. Ипак, један од најстаријих и и најврједнијих свједочанстава о историји, трајању и културном уздизању Срба на подручју Сарајева је Стара православна црква на Башчаршији. По предању, изградио ју је поменути Андријаш, током XIV в., а турски дефтери (пописи) с краја XV в. помињу број хришћанских и муслиманских кућа, те поповског сина. Сматра се да је постојећа црква изграђена на темељима старије цркве.

Захумско-херцеговачка и приморска епархија има најбројније и најврједније споменике из овог периода, а то су: манастир Тврдош и црква Св. Михаила на гробљу у Аранђелову (код Требиња), манастир Завала (Попово поље), манастир Житомислић (код Мостара), Црква Св. Николе у Срђевићима (Гацко), манастир Тријебањ (код Стоца). Постојање манастира Дужи и Петропавловог манастира (код Требиња) „помиње Љетопис попа Дукљанина (XII в.), а легенда повезује ове манастире са ранохришћанским базиликама и мисионарским путовањем апостола Павла” (Ибидем). Слично је и са манастиром Добрићево, за који легенда каже „да га је саградио цар Константин, а пронађени су манастирски печати из 1232. и 1283. год.” (Ибидем). Ктитори манастра Тврдош били су митрополити Висарион и Јован, а живопис је урадио Дубровчанин Вицко Ловров. Ктитори манастира Житомислић су спахија Милорадовић и невесињске војводе из породице Милорадовић Храбрен, а дио унутрашњих радова је направио мајстор Радул. Најврједније сликарске радове на неколицини херцеговачких цркава (Добрићево и Завала) живописао је хиландарски монах Григорије Митрофановић. Неки од ових манастира подигнути су на темељима ранохришћанских базилика из перода IV–VI в., нпр. манастир Тврдош, о чему свједоче темељи који се виде испод стаклених плоча на поду цркве. Због градње ХЕ Грнчарево, манастир Добрићево је у цијелости пренијет на нову локацију у селу Орах.

Најважнији манастири Бањолучке епархије су: Гомионица и Крупа на Врбасу (код Бање Луке), Моштаница (код Дубице), Ступље (код Прњавора) и Липље (код Теслића). Сматра се да је краљ Драгутин ктитор манастира Липље, да су многи манастири били порушени након доласка Турака, а монаси протјерани, нпр. такав је манастир Ступље, чији су темељи откривени тек 1994. и потом је на њима саграђен садашњи манастир. На подручју Бихаћко-петровачке епархије налазе се три манастира: Рмањ (код Мартин Брода), Глоговац (код Шипова) и Клисина (код Приједора). Наважнији манастири Зворничко-тузланске епархије су: манастир Озрен, који се налази на истоименој планини, један је од највећих у овој регији, помиње се крајем XV в.; манастир Тавна, који се налази код Бијељине, те манастири Св. Архангела Гаврила (код Угљевика), Ловница и Папраћа (код Шековића) и Сасе (код Сребренице). Као ктитор ових манастира помиње се краљ Драгутин са синовима Владиславом и Урошем.

Када је у питању средњовјековно културно насљеђе Римокатоличке цркве на тлу БиХ, оно је вишеструко мање по броју споменика у односу на споменичко насљеђе Српске православне цркве. Најстарија католичка институција на тлу БиХ је бискупија Трибунија са сједиштем у Требињу.

„То се догодило негдје у другој половици бурног X стољећа. Године 1089. Требињска бискупија подвргнута је метрополити у Бару. Пред долазак Турака, велик дио католика ове бискупије преселио је у Дубровник. Најстарији писани спомен Босанске бискупије са сједиштем на подручју данашњег Сарајева је була протупапе Клемента III од 1089. год. којом ову бискупију као већ постојећу подвргава метрополити Барске надбискупије (Zovkić, 2012: 127).

Једна од првих католичких цркава на тлу БиХ изграђена је 1244, „катедрала Св. Петра у жупи Врхбосни, на Брду” (Ibidem: 128). Босански бискупи су своје сједиште из Врхбосне пренијели у Ђаково (Славонија) 1252. и одатле су управљали бискупијом све до успостављања викаријата у Босни 1735. год. За вјерски живот католика у БиХ током овог периода, најзаслужнији су фрањевци. То је ред који је основао Фрањо Асишки (XIII в.) и који су дошли у Босну 1291. „Формирали су се у Босанску викарију 1340, која је због политичких прилика под отоманском влашћу 1514. подијељена на Босанску и Хрватску, али су већ 1517. подигнуте на разину одвојених провинција” (Ibidem: 151). Први фрањевачки самостан подигнут је у Сребреници одмах по њиховом доласку у БиХ и по том граду су дали назив својој провинцији Босна Сребрена (Босна Аргентина). Први монаси су били Нијемци, Италијани и Мађари, а њихов долазак се веже и за рударе Сасе (Саксонци, долазе у Босну ради рударства).

Материјални извори који указују на развој друштвених процеса током средњег вијека на простору данашње БиХ врло су ријетки. То се односи на писане документе, на основу којих је креирана и историјскогеографска слика овог простора. Поред поменутог дјела Константина VII Порфирогенета „О управљању државом” (De administrando imperio) из X в., најважнији домаћи извор је „Љетопис попа Дукљанина” или „Барски родослов” непознатог аутора из XII в. Глагољица је прво словенско писмо, а њен састављач је Константин Филозоф, један од солунске свете браће, зачетник словенске писмености. Самарџић (2015) наводи да је у средњовјековној Босни, глагољица присутна од X в. у форми „обле, угласте или полуобле глагољице – која управо карактерише босанске средњовјековне споменике, као варијанта глагољичког система писма“. Познати глагољски споменици су: Хрвојев мисал, Гршковићев и Михановићев одломак, Сплитски одломак из XIII в. Остаци глагољице налазе се и на епиграфским споменицима из најранијег периода, као нпр. натпис са Манастиришта код Градишке (X–XИ в.), симбол на Кулиновој плочи (XII–XIII в) и др. Ћирилица је друго словенско писмо, а сматра се да је њен састављач Климент Охридски. Настала је у X в. на тлу Самуилове државе. Самарџић наводи да постоје три групе ћирилске писмености, од којих су из прве групе (црквене књиге) најзначајнији докуменати Мирослављево јеванђеље (настало крајем XII в. у Хуму) и Чајничко јеванђеље (настало прије 1415). Другу групу споменика чине акти административног и правног карактера, од којих се издваја Повеља Кулина бана из 1189, а од споменика треће групе (епиграфски споменици), то су натписи на надгробним споменицима. Најстарији сачувани ћирилски натпис са подручја БиХ је Хумачка плоча, а поред писма, важно је поменути и  језик. У периоду X – XIX в. тј. од Константина и Ћирила па до Вука, Самарџић (2019: 69) наводи да су код Срба, поред народног српског језика, била у употреби и четири књижевна језика[28]. У домену културних потицаја који су се развијали у окружењу БиХ, важно је напоменути зачетак хуманизма на Јадранској обали (Дубровник). Односио се на разне области стваралаштва и културе, и под његовим утицајем промјенио се поглед на свијет. Извориште му је било у обнављању античких идеала у свим сферама мишљења. Кратко је трајао и настао је као рефлексија на утицаје италијанских узора, али се није пренио на тло БиХ. Оно што има највећу културну вриједност, а пренијело се и трајно остало, то је архитектонско наслијеђе свијетлих узора, оличено у српској црквеној баштини.

Након опширног приказа средњевјековних историјскогеографских садржаја унутар проучаваног простора (колонизација Словена, појава хришћанства и писма, формирање националних држава, њихов успон и коначан пад под Отоманску управу), промјене у просторној структури проучаване територије можемо јасније сагледати у свјетлу геофилозофије, тј. процеса његове прве ретериторијализације. Она је посљедица дјеловања различитих сила „хаоса, нереда, варијација, ослобађања, покретљивости и бесконачности“, а којe су произвеле нову политичкогеографску реалност, тј. стварање првих словенских политичко-територијалних заједница.  У домену утицаја ових сила у систему простор – вријеме, најзначајније промјене препознајемо у домену становништва. Процесом етногенезе унутар комплексног словенског стратума (вјероватно, и припадника других етничких заједница: Авара, Хуна, Скита, Гота…) и аутохтоног становништва (илирска племена), започета је диференцијација појединих културних група, које ће након дугог периода изграђивања (врхунац ће бити формирање националне државе) постати народи. У домену простора, одиграваће се стална диференцијација и промјена назива, а с јасном идејом да се остваре три циља: одбрана од спољне агресије (Угарска или Византија), ефикаснија државна управа и реализација идентитетских питања (веза државе, религије и народа). То се види на примјерима свих политичко-територијалних таксономских јединица, од Паноније и Далмације (Илирикум) па до словенских заједница (од жупе и крајишта до земље и државе). Промјене у домену појма  вријеме већ смо описали (види поглавље 2.2.1), али још једном наглашавамо ту епохалну новост која је водила из „заробљеног круга цикличности“ (антика) у „линеарно напредовање времена“ (хришћанство) у којем историја има почетак, трајање и крај.

Општи утисак о овом миленијумском периоду и разлозима пропасти Римског царства није једнозначан. Са географског аспекта, намеће се чињеница о промјени виталне статистике. Стопа наталитета становника Рима је била у опадању, насупрот  повећаном природном расту народа који су опсједали лимес и тражили начин да заузму богатије земље. Нормално, унутрашње слабости царства су само убрзале процес распада, који је оставио велике историјскогеографске посљедице. На једној страни је то био значајан пад општег нивоа знања и представа о свијету, праћен одсуством техничког знања и одсуством способности за квалитетну државну организацију. Словенима ће требати четири вијека да створе прве обрисе држава на тлу некадашњег Илирикума, при чему ће инфраструктурну основу тих новонасталих државица, увелико, чинити Римско наслијеђе (путеви, градови, рудници…).

Табела 4.2: Прва ретериторијализација централног Балкана

Р. бр.ЗемљаПоравнавањеТериторијаПосљедице
1Илирик-упади варвара и неред, -варијација стопе наталитета -хаос након пада Рима, -војна покретљивост, – идеја ослобађања  кроз државну супериорност -идеја бесконачности у форми цикличног временаРашка Дукља Босна Херцеговина Славонија Далмација-стабилизација насеља -популациони раст и асимилација -прве државотворне словенске заједнице -аграрна покретљивост – хришћанска идеја о спасењу и вјечном животу – вријеме као линеарно кретање ка крају свијета

Другу димензију одсликавају духовне представе као узвишени хришћански идеали. У домену научних спознаја, заснованих на догми, географске представе су имале значајно нижи ниво у односу на античке узоре. Изгубило се латинско писмо, а долазак Ћирила и Методија ће се десити тек у IX в. Почела се полако градити свијест о томе да само најјаче и најбоље организоване културне групе могу опстати, а зато им је била потребна држава. Срби су то урадили први и радили су то најдуже и најбоље, у окружењу. На карају, ове посљедице разазнајемо и на основу бројних примјера, ретериторијализованих појмова, а које можемо препознати у елементима урбане и политичке географије: царство – провинција, град – трговиште, војска – неорганизоване групе, каструм – село, лимес – рушевина, вија – каравански пут. 

4.4 ДРУГА ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА  И ДРУГА ХЕТЕРОТОПИЈА:

ОД КОСОВА ДО БЕРЛИНА

Крај средњовјековног периода ће обиљежити настајање, развој и ширење Отоманског царства на југоистоку Европе, а које ће прекинути самостални развој наших држава, покорити их и тиме наметнути други културно-цивилизацијски оквир током наредна четири вијека. Биће то у миленијумској државној традицији и култури ових простора највећи и најболнији период, који ће оставити неизбрисиве историјско-географске посљедице на каснији друштвени развој. Оваквој ситуацији су допринијели бројни фактори, од снаге моћног царства у настајању (Турска), међусобне супротстављености и сукоба разједињених феудалних заједница (владарске породице, кнезови) до лицемјерног односа и неспремности хришћанских народа централне Европе да помогну недовољно јакој српској војсци у одсудним биткама. Метафорички, све наше битке могу се представити Косовом (војничке) или Берлином (дипломатске). Истовремено, овај простор из угла Запада поприма још израженије обрисе хетеротопије, простора који ремети устаљени поредак  или цивилизацијске вриједности. Овдје се мисли на религијску подвојеност између хришћанског (католичког) Запада и православно – муслиманског оријента, тј. Балкана.

Оcманска окупација: од Марице до Беча

Прва фаза турских освајања наступила је крајем XIV в. послије битака на Марици (1371) и Косову (1389), након којих су настале вазалне политичко-територијалне заједнице које су укључене у османски војно-политички систем. На тај начин Турска је постала доминантан политички фактор у овом дијелу Европе, а преузела је и насљеђе византијске империјалне традиције, којој су тежиле Србија и Бугарска. Један од њених највећих успјеха је прелазак Дунава као сјеверне границе. Израстањем нове османске државе, која је након превладавања унутрашњих криза започела своју класичну фазу, одиграва се паралелни процес у коме умјесто феудално-властелинског система настаје нови и виталнији тимарски систем. Важан историјскогеографски елемент овог времена биле су демографске промјене, видљиве кроз миграције које су се односиле на долазак несловенског становништва из Анадолије на Балкан. Граница на Сави и Дунаву се помјера на сјевер, започиње серија аустријско-турских ратова, а након побједа код Београда (1521), Мохача (1526) и Будима (1541), Турска се значајно проширила на сјевер и сјевероисток, на Влашку (Румунија) и Молдавију. Врхунац ширења је остварен током друге опсаде Беча (1683), након чега опада моћ Царства и наступа фаза „болесника са Босфора”. У домену управно-територијалне организације, освојени европски простори су постали дио пашалука (ејалета) Румелија, чије средиште је било Једрене, а потом Софија. Освајањем цјелокупног планинско-котлинског простора који постаје дио јединственог Румелијског ејалета, онемогућава се квалитетна повезаност и управљање, па се током XVI в. у сјеверном и сјеверозападном дијелу издвајају два нова ејалета: Будимски и Темишварски. Из истих разлога ће се формирати нови Босански ејалет (1580) у централном планинско-котлинском простору. Пружаће се између Новог Пазара и Војнића и од мора до Саве, а сједиште ће му бити Сарајево (1463–1583), а потом Бања Лука (1583–1686). Нижи таксономски ранг представљали су санџаци, а дијелове нашег простора су првобитно захватали Софијски и Видински санџак. Положај њихових урбаних средишта је одређен трасом некадашњих римских и потоњих караванских путева, с обзиром на традицију политичко-територијалне припадности и доминантне гравитацијске центре. Пут од Софије и Ћустендила водио је преко превоја Деве Баир до Скопља, Видин је близу источне Србије, а најкраћи каравански пут између Цариграда и Драча ишао је трасом вија Егнација. Босански санџак настао је дуж истоименог караванског пута од Звечана преко старовлашких висоравни до Сарајева, а потом до Травника и Бање Луке. Градња бројних одморишта (ханови) дуж ове комуникације и настанак новог урбаног средишта (Сарајево) јасно указују на нове империјалне војно-политичке и економске интересе. Новоформирани Херцеговачки санџак показује очување континуитета цјелокупног Захумља, а као ново урбано средиште настаје Мостар. Саграђен је на траси важног караванског пута између Подриња и Јадрана, на погодном прелазу преко Неретве, који обилује снажним врелима (Радобоља). На сјевероистоку (контакт перипанонске Босне и панонске Србије), обликује се Зворнички санџак. Значај његовог сједишта огледа се у томе што постаје важан војностратешки и саобраћајни чвор (каравански путеви и сплаварење на Дрини). Накнадно ће на значају добити Тузла. У језгру ране Хрватске и касније Брибирске кнежевине, настају два санџака. Клис обухвата Средњедалматинско приморје, Равне котаре, Буковицу, Лику и старо Завршје (била и поља западне Босне) са средиштем у најважнијем упоришту Клису, а накнадно се развија право урбано средиште Ливно, на мјесту старог жупског Хлијевна. Крчки санџак формира се на тлу сјеверне Далмације и личко-крчког подручја са сједиштем у Книну. Поуње је посљедња територија која постаје Бихаћки санџак, а војна функција постаје доминантна.

Историјско-географске посљедице брзог освајања цјелокупног јужнословенског простора виде се у унутрашњости, гдје наступа тзв. „турски мир”, који представља највећу прекретницу у развоју културног пејзажа, а некадашњи утврђени градови – бургови губе своју основну функцију (одбрамбену) и убрзо пропадају. Ово прате два важна процеса, миграције и интензивна исламизација друштва. Миграцијске струје су најизраженије између планинско-котлинског и панонског простора, унутар којег се разликују двије струје. Дио домицилног становништва се, из безбједносних и културно-цивилизацијских разлога, помјера према непокореним подручјима Угарске и Аустрије, а другу струју чине колонисти, тј. ратарско-сточарске групе (динарско становништво) које улазе у стабилизована насеља и градове панонског простора (римска основа и централноевропски утицаји). У новоформираним, као и у освојеним градовима, започиње процес апсорпције (исламизација), трансформације постојећих садржаја и изградње нових културно-етнографских обиљежја која карактеришу настанак новог типа урбанизације – оријенталног града. Он постаје најважније жариште нове исламско-оријенталне материјалне и духовне културе и добија, углавном током XVI в., водећу улогу у новој географској структури културног пејзажа, при чему се већа урбана средишта називају шехери, слабије развијени центри касабе, а мања средишта с војноуправним и трговачким функцијама – паланке. Заједничко обиљежје им је повећање броја становника у односу на раније рударско-трговачко-занатске центре. Оквирне процјене о броју становника шехера (Београд, Сарајево, Скопље) указују на број између 20.000 и 40.000 становника. Ово постају урбана средишта специфичних географских обиљежја која, слично византијским градовима, настају као агломерације социјално-економских и религијски раздвојених група становништва. Физиономски истакнуто утврђење (хисар или кале) симболизује власт над социјално-економски подијељеним квартовима, изграђеним око или испод утврђења.

Унутар оријенталног града постојале су одређене групе које су чиниле олигархијски слој становништва (ајани), као синтеза војноуправних, земљопосједничких и религијско-интелектуалних група, али и бројне групе исламског становништва града са мањим правима, али те групе нису довеле до стварања грађанске класе. Овај тип града ће се развијати слободно у простору, без ограничења и захтјевних фортификација (бедеми, куле, канали), са свим својим разликама (социјалне, религијске и етничке), подијељеним на махале (четврти). Исламски менталитет изражава се у захтјеву строге сегрегације у домену подјеле на јавни и приватни простор, што наглашава потребу ширења репрезентативног стамбеног простора који је ограђен и који настаје на па- динама или на обалама ријеке. Слично је и у домену пословних зона које се вежу уз важне јавне објекте: џамије, базари (трговке), караван-сараји (преноћишта), хамами (јавна купатила), текије (вјерски објекти за дервише – монахе), медресе (исламске школе). Пословна зона (чаршија) јесте агломерација мањих пословних објеката издвојених према групацији специјализованих услуга или заната: абаџије (текстил), демирлије (ковачи), сарачи (ташнари), кундурџије (обућари), кујунџије (златари), вренгијаши (ужари), мутабџије (ткалци) и др.

„Како је овдје било доста метала, стварала су се мјеста за израду оружја и оруђа: у Фојници, Високом, Дежевици код Фојнице, у Коњицу, Сребреници, Јелечу на ријеци Говзи, у Фочи, Мостару, Ливну, Јањићима код Зенице, у Грахову у Босни, Бихаћу, Врбасу (Бања Лука), Тузли (Соли), Милима код Високог, у Олову, Горажду, Добруну, Вишеграду и Зворнику, Сребренику у Усори и другдје” (Бабић, 1983: 83).

 Ове чаршије, које постају језгра привредног развоја овог простора, током првог периода турске управе умногоме су зависиле од трговинске размјене која се почела слободније развијати у условима „турског мира”. Динамична трансформација насеља настала је и као посљедица транзиције сточарске у ратарско-сточарску економију. Доминантна географска оријентација свих трговачких токова из турских санџака постаје Дубровник, који, захваљујући својој аутономији, јача монополски положај главног центра укупне спољне трговине. То доводи и до развоја караванске трговине, која у овом периоду достиже свој врхунац, а то прати развој мреже караванских путева, техничке опреме и укључује изградњу мостова, ханова, караван-сараја (одморишта) и проширење лепеза производа којим се тргује. У највећем дијелу, постоји сличност са робама којим се трговало у претходном периоду (развијени и касни средњи вијек), а од извозних артикала то су сточарски и шумски производи (стока, коже, крзно, восак). У структури увозних роба доминирају мануфактурни производи (робе широке потрошње).

 Посматрајући Угарску, Турска настоји да више привредно активира панонско и перипанонско подручје, које има највећи аграрни потенцијал (ратарске културе), али то не успијева због двије важне чињенице. Низијски терени су били врло ријетко насељени и с неразвијеном пољопривредном производњом (екстензивно сточарство које није стварало тржишне вишкове), а због неповољног економског односа између цијене караванског транспорта и вриједности ратарских култура, није била одржива трговинска размјена. У условима стабилизације политичких прилика, учвршћује се аграрна производња, сточарство и „градска привреда”, као својеврсна компензација смањених прихода због недостатка ратних освајања. То доводи и до промјене друштвеног система, у којем постојећи војно-феудални тимарски систем, заснован на правима (коришћење земљишта) и обавезама (служење војске), исказује одређене слабости. Због бројних узурпација и приватизација државног земљишта и права на убирање разних пореза (ренти), расте број посједника (читлук-сахибија) чији је примарни циљ богаћење и моћ, а овај нови економско-социјални систем назван је читлучки. Ова велепосједничка рента постаје главна економска основа новонастале олигархије (власт), која омогућује власницима посједа да живе у граду (оријентални апсентизам) и остварују максималну паразитску акумулацију прихода земљишне ренте уз минималне напоре за повећање продуктивности. Ова земљопосједничка олигархија или „беговска аристократија” остварује монопол над свим осталим приходима и развија експлоатацију становништва на гори начин него средњовјековна властела, основни узрочник пропасти претходног феудалног система.

„У овим околностима слаби религијска толеранција због ратова с католичким државама (Аустрија, Венеција), а односи између потчињених хришћана (раја) и читлук-сахибија се погоршавају, што, кроз процес исламизације, нераздвојно води друштвеном раслојавању. Исламизација сељачког становништва је везана за задржавање повољнијег социјално-правног положаја седентаризованог и стабилизованог аграрног становништва” (Rogić, 1982: 107).

Током периода стабилизације (XVI в.) долази до прогреса и иновација у домену аграра (узгој ратарских култура и воћарства, наводњавање), саобраћаја (посебно у граничном простору), архитектуре (градња путева, мостова и јавних зграда) и успјешне организације државног апарата. У пограничним крајевима наступају динамичне промјене, изазване сталним пустошењем ових простора, који постаје празан и погодан за насељавање сточара-ратника (углавном Срби). Ова постепена кретања од пашњака до пашњака из подручја динарског краса у перипанонску зону била су присутна и на тлу данашње БиХ, а Цвијић (1966: 128) их је назвао метанастазичка кретања. Када говори о узроцима ових кретања, он их сврстава у три категорије. Под историјским разлозима подразумијева најезду Османлија и бјежање становништва због „унутрашње узбуне коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито када је оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања која се развијају услед притисака и суровости завојевача”. У оквиру ове групе разлога, за овај период турске окупације Цвијић (1966: 145-152) посебно наглашава четири узрока:

1) „Сеобе проузроковане турском најездом (након Маричке и Косовке битке, становништво се из јужних српских покрајина постепено помјерало на сјевер, али и у Херцеговину и Босну);

2) Утицај јаничара на расељавање (становници су прелазили у Аустрију и Угарску да би сачували дјецу старости шест до девет година, а коју су јаничари сваке четврте године одводили у данашњу Турску. Ово страшно отимање најнапредније дјеце названо је „данак у крви”);

3) Миграције због буна (током XVI в. јачање отпора турској тиранији кроз нарастање хајдучких чета широм проучаваног простора. Ова борба је посебно опјевана у српским епским пјесмама, нпр., хајдук Старина Новак са Романије);

4) Ривалитет између фрањевачких жупа (Цвијић посебно наглашава сукобе између рамске и висовачке жупе око тога која ће имати више припадника у Далмацији. Давани су уступци становништву које се пресели из околине Раме и Дувна у област Цетине и Загоре у Далмацији, а значајан број православног становништва је тада и покатоличен).  

Економске разлоге су карактерисали бољи услови за живот у земљама насељавања. Као главне узроке Цвијић наводи: економске нагодбе за стално насељавање (исељавање становништва из економски слабијих у снажније земље у одређеним циклусима. Свакој јачој миграцији претходио је снажнији прираштај становништва који је доводио до аграрне пренасељености динарских планина); климатска колебања (Цвијић напомиње да је усљед климатских колебања долазило до „смене серија влажних и сушних година са серијама сувих и топлих”, што је проузроковало глад у карстним подручјима из којих се становништво јаче исељавало); етапне миграције (као резултат аграрне пренасељености у „етапним земљама, нпр. Старом Влаху, у којем су се старинци и нови досељеници бавили сточарством, а мање земљорадњом”); економски узроци у вези с другим (под овим појмом Цвијић сматра узајамну борбу племена за нову земљу, при чему оно племе које изгуби, бива присиљено на пресељење у друге крајеве. Напомиње примјер исељавања Угреновића и Риђана из Никшићког поља на Гласинац и Херцеговину, почев од XVII в.); кметски режим (условио пресељење становништва по два основа. По првом, Турци су одводили кметове из Босне у новоосвојене земље у Лики, Далмацији и Славонији ради обрађивања земље, а по другом основу, кметови су напуштали једног бега и ишли другом ради повољнијих услова за живот). Под категоријом „случајни узроци – други узроци”, Цвијић је побројао разлоге који би се могли окарактерисати као психолошки, а своде се на појаву крвне освете (након убиства припадника другог племена, породица убице се морала иселити, а често и шира фамилија), исељавање због појаве заразних болести (појава куге), те различитих облика сујевјерја везаног за „нечиста места”.

Османска регресија: од Беча до Једрена

Током XVII в. наступа нова војно-политичка ситуација у БиХ, а коју у основи дефинише повлачење поражене Турске војске из Аустроугарске монархије и са њом муслиманског становништва из тих крајева. БиХ постаје зона одсудне одбране Турског царства, а на њеним границама, са обје стране, започиње додатно утврђивање градова. Крај претходног периода обиљежила су насељавања емиграната дуж граничног појаса, па је ово постао најважнији географски процес на размеђу вијекова. Нова аустријска војнокрајишка организација, чије се релевантно географско значење формира крајем XVI в., имаће далекосежне историјско-географске посљедице. У овом граничном појасу према БиХ, додатно ће се населити и учврстити положај хришћана (Срби) који емигрирају из Турске и постају граничари који ће бранити хришћанство и Хабзбуршку монархију наредна три вијека, а потом ће кроз геноцид (Други свјетски рат) и серију погрома крајем XX в. („Бљесак” и „Олуја”) бити протјерани са ових подручја. Дио проучаваног простора који је тада био ван Османске империје, карактерисао је развој и неаграрне привреде, прије свега: рударства, индустрије пива, стакла, текстила и папира, а повећана је градња млинова и пилана. Ове крупне историјскогеографске промјене биле су видљиве у Приморју, али и у Панонији, гдје је унутар Хабзбуршке монархије посебан значај стекао Карловац. Након пораза Турске у Морејском рату (1683–1699) и Карловачког мира (1699), аустријска Војна крајина је организована кроз пуковније и жупаније, а офанзива Аустријске војске је уништила готово све видљиве елементе културног пејзажа који се вежу за вијек и по дуго османско трајање на простору Паноније. Нестанак свих географски релевантних трагова турске насељске стабилизације (оријентални тип града), одређене јачањем ратарске компоненте у граничним зонама, проширује се на цијели простор до Саве и Дунава. Муслиманско становништво бјежи у паници из ових подручја према југу, а мање групе се покрштавају.

„Вандел сматра да је на простор Босне, након губитка Угарске (1683–1699), пребјегло око 130.000 муслимана. Глад и епидемије су након тога овај број смањиле, али се сматра да су потурчени Словени носили у себи мржњу ренегата против хришћанства и у Босни постали грудобран ислама” (Екмечић, 2010: 82).

Током XVIII в. граница се стабилизује у оквирима суженог Босанског ејалета, а неуспјех хришћанских војски да након Паноније, и у Динарском појасу потисну Турску, веже се за процес стабилизације насеља и карактер друштвено-економских односа. Прекид непријатељстава остварен је кроз мировне преговоре у Сремским Карловцима 1699, којим је утврђена нова граница између Аустрије и Турске: Тиса – ушће Тисе – ушће Босута – Сава – Уна – Пљешевица. Недуго затим, започеће нови рат, који ће завршити Пожаревачким миром 1718, којим ће Турска изгубити цијели Банат и тако ће бити протјерана из Паноније, а граница са Саве ће се спустити јужније („Сува међа”) чиме ће Аустрија осигурати пловност Саве и безбједност важног савског коридора. Та граница се оквирно подудара са оном из римског периода (граница између Паноније и Далмације), а која представља морфолошку границу перипанонског подручја (јужни ободи Приједорске, Бањолучке, Добојске и Зворничке котлине). Интересантност представља да се управо ова морфолошка линија (граница перипанске и динарске области) неколико пута у историја јављала као граница[29]. На југу, Турска ће задржати само два мала излаза на море који ће представљати тампон-зону између Дубровника и Венеције у рејону делте Неретве (Неум–Клек) и Боке Которске (Суторина).

„Аустријска окупација перипанонске Србије након 1718., и поред кратког дводеценијског раздобља, има велико историјскогеографско значење. Оно се састоји у снажењу миграција динарског српског становништва према ријетко насељеној, поново у другом аустријско-турском рату, опустошеној покрајини” (Цвијић, 1966: 159).

У перипанонској Србији ће се водити још два аустријско-турска рата у истом вијеку, али битнијих промјена граница неће бити. Пошто је БиХ и даље „тамни вилајет”, у историјскогеографском погледу, најважнији процеси на Балкану започињу у Србији. То се, прије свега, односи на стабилизацију насеља и јачање идеје о слободи народа. Вук С. Караџић наводи да српско становништво живи у дисперзним насељима и расутим старовлашким засеоцима по крчевинама шумских забити (Шумадија), која су се морала поново обнављати након одмазде Турака. Нова ситуација након Свиштавског мира (1791), условила је да трговачке и културне везе Срба из Аустрије и Турске почну јачати. Дешавају се промјене и повластице у животу Срба у Аустрији због учешћа и заслуга у рату са Турском. То доводи до тога да притисак турског феудалног друштва слаби, развија се пољопривреда, јача трговина, извоз стоке у Аустрију расте, развија се занатство у градовима уз јачање нахијске и кнежевске самоуправе, а то доводи до значајних друштвених промјена. У духовној сфери, „митрополит Стеван Стратимировић у Карловцима ствара ново културно средиште; 1791. основана је прва српска гимназија, потом богословија и штампарија. Српски културни живот се пренуо” (Ћоровић, 1997). Национална свијест и спремност за борбу све више јача, а родоначелник идеја просвјетитељства постаје Доситеј Обрадовић. У тим околностима започиње Први српски устанак, који су подигли Срби у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака. Започео је на Сретење 1804. као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву етапу српске револуције и трајао је до  1813. Устаници предвођени Карађорђем успјели су да ослободе пашалук, а у Другом српском устанку 1815, створили су Кнежевину Србију, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију Обреновића. Ови устанци или Српска револуција 1804–1815. имала је снажан одјек и у БиХ.

„Средином 1804. дошло је до побуне десет села око Сарајева[30], а наредне године избила је побуна у Дробњацима, гдје је пет православних манастира организовало хајдучку војску од 19.000 устаника под вођством 43 харамбаше. Покушаји револуционисања Подриња 1807. и Крајине у Јанчићевој буни 1809. нису успели због дугих ранијих припрема Турака да онемогуће устанак у Босни и повежу га са оним у Београдском пашалуку” (Екмечић, 2004: 163).

Након овога долази до терора над српским становништвом у Босни, а тиме и до његовог демографског слабљења „па се сеоба преко Дрине више никада није зауставила, сем у кратком раздобљу 1918–41.” (Ибидем). По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се опредијелио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обиљежен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Једренским миром (1829). Османлије су дозволиле да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија из провинцијског прешла у статус вазалне кнежевине. Наредних пола вијека проћи ће у даљем јачању институција, наизмјеничној смјени династија Карађорђевић и Обреновић и избацивању Турака из српских градова (1867). У културној сфери, прву половину вијека су обиљежили Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Петар Петровић Његош, Ђура Даничић, Бранко Радичевић и Јован Стерија Поповић. Нови Сад је постао средиште српског политичког и духовног живота у којем настаје Матица српска, најстарија српска културна институција (1826). Српско-турским ратом (1876–1878) Србија стиче самосталност, која ће бити потврђена исте године у Берлину. Војни и дипломатски успјеси Србије у континуитету кроз XIX в., почев од Букурештанског уговора (1812) и Једренског мира (1829), створили су опречна осјећања муслимана и хришћана у БиХ која ће нарушити „турски мир”. Незадовољство домаћих муслимана ће резултирати побуном и жељом за самосталношћу (Хусеин капетан Градашчевић), а код хришћана ће се пробудити нада за праведнијим социјалним статусом. Срби ће због понижавајућег статуса и тешких социјалних услова покренути више устанака, а круну ће чинити Невесињска пушка 1875–1878, након које ће на Берлинском конгресу бити само дјелимично испуњене њихове жеље, јер ће истрошену и декадентну турску власт замијенити агилна и перфидна аустроугарска управа.

 Панонска оријентација простора

Током једног вијека, између половине XVIII и XIX в., на нашем простору владала је политичка расцјепканост, различити нивои достигнутог друштвено-економског развоја и битне културне разлике. То је условило настанак новог историјскогеографског периода, током којег ће наступити нови услови за развој и обликовање нове оријентације овог простора у смјеру Подунавље – сјеверни Јадран. Нове жаришне зоне постају градови, чије се саобраћајно и трговачко повезивање кроз Панонију остварује новим комбинованим (мултимодалним) системом пловних путева и цеста. То је систем који ће постати основа нове географске поларизације и главних силница развоја овог простора. Посебно је наглашен значај периода, током којег се први пут након античког периода поново граде цесте. Географска оријентација новог тежишног простора (Панонија) јасно је дефинисана са два параметра: аграрно најпродуктивнији простор панонских равница у Подунављу и значај сјеверних јадранских лука. Историјскогеографска проблематика БиХ овог раздобља може се представити кроз три карактеристична показатеља.

 Најважнији показатељ је релативно заостајање економског развоја и промјена традиционалне гравитационе оријентације босанског ејалета према Посавини. Ово је резултат развоја нових гравитационих центара на Сави, који је условио процес насељавања и аграрне валоризације перипанонског простора. Организација трговачко-пословних активности мјешовитих компанија (Аустрија) још више утиче на развој сјеверне оријентације цијелог босанског ејалета и сусједних санџака. „Ипак, највећи историјскогеографски значај је имао развој специфичних перипанонских аграрних насеља, при чему покушај „ушоравања” насеља као у перипанонској Србији није успио” (Рогић, 1982). Највећи значај су имала насеља: Бијељина, Брчко, Шамац, Градишка, Дубица и Костајница. У њиховој тлоцртној структури јаче су изражени утицаји метода трасирања нових насеља колониста у прекосавском простору, а Шамац је најизразитији примјер плански развијеног насеља у тадашњој турској Босни, подигнут ради колонизације муслиманских емиграната из Србије.

Други показатељ је цјеловита трансформација културног пејзажа перипанонског простора. У првој половини XIX в. обликује се нова културно-географска физиономија перипанонске Србије. До 1833. наставља се насељавање које је већ током друге половине XVIII в. узроковало постепени процес настајања потпуно нове физиономије културног пејзажа. То доводи до проширења аутономне територије (савремено језгро) на Тимочки басен, Јадар и Рађевину и терене јужно од Западне Мораве, чиме су створени услови за радикалну промјену дотадашњег развоја младе колонистичке структуре дисперзних насеља. Зато је разумљиво зашто након тога долази до наглог развоја новог културно-географског револуционарног процеса, тзв. ушоравања. Ове је најбоље описао Цвијић (1966: 228) као процес трансформације дисперзно и нестално насељених сточарско-степских простора панонске равнице која сада постаје узор за развој сличног пејзажа као у перипанонској Србији. Уважавајући разлике због закасњелог процеса и других услова, умјесто изразите геометријске правилности тлоцрта насеља на територији Хабзбуршког царства, овдје настају нова, неправилно збијена насеља. Цвијић их је подијелио на три групе: збијена, разбијена и мјешовита, а унутар њих је издвојио неколико типова и класа. Села разбијеног типа имају раштркану стамбену структуру, Старовлашки тип карактеристичан је за Стари Влах, Босну и Херцеговину. Оваква насеља имају ширину до 5–6 км, дијеле се на засеоке који су међусобно удаљени и по километар или два. Шумадијска врста  се од XIX в.  нагло развила, засеоци су се развили у посебна насеља, а нарочито су напредовали друмски засеоци, који се дијеле на неколико подврста. Мачванска и јасеничка врста (као и шумадијска) до XIX в. била је у саставу старовлашког типа, а карактеристична је за Мачву, Тамнаву и Колубару. Мачванска села су крстастог, а јасеничка звјездастог облика. Карстни тип карактеристичан је за динарски предио, настао у и на контакту вртача, увала, крашких поља и др. Ибарски тип (Ибар, Рашка и родопски предио) чине „џемати” смјештени на брдима и међусобно одвојени долинама. Села збијеног типа имају густу стамбену структуру, а издвојена су четири типа оваквих насеља. Тимочки тип (од Дунава до Велеса) представља округло и збијено насеље, све улице воде ка центру, гдје је најчешће црква, продавница или чесма. Дијеле се на „махале”. Читлучки тип одржао се до XIX в., а насеља су квадратна, озидана са чифчијским и беговским кућама. У дворишту се налазе „харемлуци” и „селамлуци”. Медитерански тип карактеристичан је за обале Јадранског, Јонског и Егејског мора, а дијели се на три подтипа: грчко-медитерански, далматинско-медитерански и каштелански. Турско-источњачки тип карактеристичан је за све дијелове Балкана гдје су владали Турци. Улице су калдрмисане и кривудаве, са ћорсокацима, куће увучене у дворишта, озидане и без прозора ка улицама. Села мјешовитог типа налазе се на прелазу између збијеног и разбијеног типа, а Цвијић издаваја само један тип оваквих насеља: читлучки тип, који је постојао до XIX в., а затим се трансформисао у неке од горепоменутих типова. Куће су биле озидане, а улице калдрмисане.

Трећи показатељ је промјена територијалне организације, која доводи до слабљења утицаја Дубровника, а јачања утицаја панонских градова. То је резултат постепеног обликовања мреже урбаних средишта на тлу Хабзбуршке монархије (од 1867. до 1918. траје као двојно краљевство Аустроугарска), која непосредно или посредно постају везана за нови систем подунавско-сјевернојадранске оријентације. Од половине XVIII в., Трст се почиње нагло развијати и постаје водећи трговачки град, троструко већи од најмногољуднијих градова нашег подручја. Највећи војвођански градови (1810) јесу: Суботица (22.000), Нови Сад (14.000) и Сомбор (12.000), док Љубљана, Загреб, Ријека, Осијек, Карловац, Задар, Сплит и Дубровник имају између 5.000 и 10.000 становника. У централном планинском простору каравански транспорт је утихнуо, што се негативно одразило на транзитни положај Дубровника, Котора и цијелог јужног приморја. Током овог двовјековног периода, били су карактеристични различити облици миграција, изазавани бројним специфичностима и разлозима. Међу њима, Цвијић посебно апострофира: сеобе проузроковане аустро-турским ратовима (географске посљедице су биле посебно изражене након турског пораза под Бечом, након чега се муслиманско становништво повлачи јужно од Саве и Дунава, а српско становништво због страха од одмазде напушта Косово и јужну Србију и улази у демографски празан простор Паноније); периодске или сезонске сеобе (сточари иду за бољом испашом у удаљена подручја, приморско становништво одлази на трговачке бродове, добри мајстори иду у печалбу или на аргатовање ради веће зараде, нпр. зидари из Хума у ниској Херцеговини, каменоресци са Хвара или мајстори Осаћани из средњег Подриња који праве брванаре и куће); крџалијске хорде или пљачкашке чете (њихов терор над хришћанима током XVIII–XIX в. био је узрок расељавања становништва) и ратови за независност (посебно након Првог и Другог српског устанка, те устанака у другој половини XIX в. у данашњој БиХ. Таква је била буна попа Јовице у Дервенти и више устанака у Херцеговини у трајању од 20 година, а који су завршени Невесињском пушком. Након ових буна, српско становништво се помјерало ка територији слободне Србије, а муслиманско становништво се из некадашњег Београдског пашалука пресељавало на просторе БиХ.[31]

Унутар понуђеног текста, могу се препознати бројни примјери „браздања“, који су довели до друге детериторијализације проучаваног простора. Сам процес је трајао дупло краће од претходне ретериторизације, али је, у односу на њу, био далеко бржи и интензивнији. Главни фактори детериторијализације постали су империјална моћ (османска) и религија (ислам). Поред овог облика детериторијализације, у домену политичкогеографског стратума, могуће је препознати и друге детериторијализоване форме, нпр. покрете југ-сјевер замјењује оријентација исток-запад, средњовјековни град – оријентални град, хришћанско друштво – исламско друштво.

Табела 4.3: Друга детериторијализација 1389-1878.

Р. бр.ТериторијаБраздањеЗемљаПосљедице
1Србија-одсуство стратегијског мишљења хришћанских вођа, -трансверзални покрети прелазе у лонгитудиналне -одбрамбена артикулација, као резултат војних исцрпљивања  -уско кадрирање, сведено само на   два непријатеља (Византија и Угарска) -хришћански начин животаОсма-нско царство-успостављање реда и унификација у широј регији -граница као израз Османске офанзивне моћи -кодификација у форми исламизације друштва -структура заснована на читлучком систему -стабилност као одраз „турског мира“, – раја навикнута на терор  -ограничења за не-муслимане
2Босна
3Херцеговина
4Црна Гора
5Аустрија
6Угарска
7Венеција

На крају, без амбиције да отварамо нови сет питања, желимо нагласити да се у  академској јавности, период османлијске окупације Балкана и његове посљедице,  покушавају појаснити појмовима: балканизација, оријентализам и постколонијализам. Овај период је произвео специфични културни пејзаж са различитим религијским, етнографским и, у најширем смислу, цивилизацијским разликама између његових становника. Оне су уграђене као још једно културно насљеђе или још један стратум, који није само скуп карактеристика наталожених од XIV до XX в., него „континуирани и комплексни процес, који се завршио у XIX в. и почетком XX в. Тренутак у ком се тај процес завршио и тако се претворио у наслеђе, носи пре свега одлике XVIII и XIX в.” (Todorova, 2006: 321). Аутономно тумачење ових историјскогеографских и политичкогеографских, или само културолошких разлика, те постојање различитих наратива који из тога произлазе и егзистирају паралелно, постаће крунски камен за препознавање кохезионих и / или дисинтегративних процеса у наредним временима. Зато се ове разлике могу сматрати парадигматским (три народа као представници три монотеистичке религије), који ће битно одредити историјскогеографске и политичкогеографске процесе на Балкану, простору старе / нове хетеротопије[32].

На основу тога, могу се издвојити географска подручја која имају специфични потенцијал имагинативне географије. Она се данас препознају кроз изражен политичко-географски значај, заснован на комплексности историјско-географског развоја и богатству  културно-географских садржаја, а којег најбоље одсликава фукоовски триједар „простор-знање-моћ“. Један од тих простора је Косово и Метохија, на којем се одсликава  миленијумски процес стабилизације јужне српске границе (демографске, а не политичке), који се може описати као пут од Звечана (XI) до Звечана (XXI в.). Због близине Газиместана[33], он се може тумачити и стилским фигурама. Најчешће је то књижевна метафора о борби за непролазне вриједности, оличене у хришћанском вјеровању у „живот вјечни“ и побједу „неба над земљом“, а на чему је изграђен „косовски мит“, угаони камен савремене српске нације. Други примјер је Сарајево, град који ће због своје (зло)употребе током ХХ вијека попримити далеко шире значење од онога које му, само географски, припада. Међутим, постоји и  контекст који најбоље одсликава Фукоов појам геоепистемологија, који има јасне алузије на мит о Дионису. Маринковић и Ристић (2016: 13) наводе да су у геоепистемологији два појма припојена један другом, а која су „генерацијама била вештачки и насилно раздвојена: гео (простори / географија) и епистеме (епистемологија / знање / дискурси). Понекад је гео повлачило епистеме у дубину, у археологију, у слојеве времена и простора, више наликујући хтонском[34]“. Због тога, дешифровањем елемената ове фукоовске географије на изабраним примјерима, успоставља се археолошка вертикала која јасно указује да су ово простори који имају историјско-географски потенцијал да се генеалошки интерпретирају. Спајањем поменутих књижевних метафора са постструктурализмом Фукоа, приближили смо се геофилозофији Делеза и Гатарија, који су преиспитивали природу мисли као геолошки процес који је у непрекидном контакту са самом земљом.

[1] Ово је метафора за миленијумску борбу, а која се односи на стабилизацију српске јужне границе. Овдје је рашки жупан Вукан (XI в) почео грчевиту одбрану Србије и која још није завршена. Може се представити и као архетипска имагинација, својствена сваком од балканских народа, али и међусобно различита.

[2] Историјскогеографски оквир за овај додатак, представља други дио књиге: Г. Мутабџија, Регионална географија Босне и Херцеговине, 2016.

[3] Жуњић (2011) наводи да је „Припрема“ монаха Теодора (VI в.), први текст који о томе свједочи, а који је заједно са дијеловима „Дијалектике“ Јована Дамаскина, преко Бугарске, дошао у Рашку (ХI в.).

[4] Аћимовић (2011) наводи ријечи једог од највећих српских филозофа ХХ в., а који је поводом 200-те годишњице рођења Р. Бошковића, говорио на Универзитету у Београду 1911.

[5] Константин Порфирогенет, De administrando imperio (види поглавље 2.2)

[6] Податке о Захумљу налазимо у Љетопису попа Дукљанина (Gesta Regum Sclavorum или Барски родослов), словенском документу из XII в., који је нестао, али се у XVII в. појавио латински превод у којем су описане приморске области (Маритима – ријеке теку према мору) и загорске (Трансмонтана или Сурбиа, ријеке теку према Дунаву).

[7] Заједнички назив за Црес и Лошињ.

[8] Насилно превођење на католичку вјероисповијест. На нашим просторима је то проводила Аустрија, а најизраженији процес је био у XIX в. (нпр. у Далмацији).

[9] Према Благојевићу (1983) ово су наводи писца Барског родослова и Јована Кинама, византијског аутора који је описао ратовање цара Манојла I Комнина против Срба 1150.

[10] Од пада Смедерева до обнове Пећке патријаршије (1459–1557), од 1557. до патријарха Пајсија, те до Велике сеобе Срба (1614–1690).

[11] Старословенски, српскословенски (српска редакција старословенског), рускословенски и славеносрпски.

[12] Између римских провинција Далмације и Паноније у I в., „сува међа“  између Аустрије и Турске 1718, али и као међуентитеска линија између Републике Српске и Федерације БиХ 1995.

[13] Екмечић помиње села: Хаџићи, Пазарић, Дрозгометва, Сканска, Раковица, Кулијаш, Вогошћа, Нахорево, Бутмир и Црна Ријека. Говорило се и о ширењу буне на Пале и Трново.

[14] Овакве примјере смо видјели и на крају ХХ в. (грађански рат у БиХ), када се српско становништво помјерало са подручја под контролом Армије БиХ и ХВО према Републици Српској (најбоље примјере пружају градови: Сарајево, Мостар, Зеница и Тузла), а истовремено, муслиманско-бошњачко становништво се из Републике Српске помјерало ка данашњој Федерацији БиХ.

[15] Фукоов термин којим се обично означавају постколонијална друштва, а која су колонизатори „учинили ненормалним“, да би на тај начин своју улогу представили као цивилизаторску, а своја друштва успјешним.

[16] Мјесто код Приштине, гдје се одиграла Косовска битка (1389).

[17] Хтон је подземно божанство у грчкој митологији.

[18] Ово је метафора за миленијумску борбу, а која се односи на стабилизацију српске јужне границе. Овдје је рашки жупан Вукан (XI в) почео грчевиту одбрану Србије и која још није завршена. Може се представити и као архетипска имагинација, својствена сваком од балканских народа, али и међусобно различита.

[19] Историјскогеографски оквир за овај додатак, представља други дио књиге: Г. Мутабџија, Регионална географија Босне и Херцеговине, 2016.

[20] Жуњић (2011) наводи да је „Припрема“ монаха Теодора (VI в.), први текст који о томе свједочи, а који је заједно са дијеловима „Дијалектике“ Јована Дамаскина, преко Бугарске, дошао у Рашку (ХI в.).

[21] Аћимовић (2011) наводи ријечи једог од највећих српских филозофа ХХ в., а који је поводом 200-те годишњице рођења Р. Бошковића, говорио на Универзитету у Београду 1911.

[22] Константин Порфирогенет, De administrando imperio (види поглавље 2.2)

[23] Податке о Захумљу налазимо у Љетопису попа Дукљанина (Gesta Regum Sclavorum или Барски родослов), словенском документу из XII в., који је нестао, али се у XVII в. појавио латински превод у којем су описане приморске области (Маритима – ријеке теку према мору) и загорске (Трансмонтана или Сурбиа, ријеке теку према Дунаву).

[24] Заједнички назив за Црес и Лошињ.

[25] Насилно превођење на католичку вјероисповијест. На нашим просторима је то проводила Аустрија, а најизраженији процес је био у XIX в. (нпр. у Далмацији).

[26] Према Благојевићу (1983) ово су наводи писца Барског родослова и Јована Кинама, византијског аутора који је описао ратовање цара Манојла I Комнина против Срба 1150.

[27] Од пада Смедерева до обнове Пећке патријаршије (1459–1557), од 1557. до патријарха Пајсија, те до Велике сеобе Срба (1614–1690).

[28] Старословенски, српскословенски (српска редакција старословенског), рускословенски и славеносрпски.

[29] Између римских провинција Далмације и Паноније у I в., „сува међа“  између Аустрије и Турске 1718, али и као међуентитеска линија између Републике Српске и Федерације БиХ 1995.

[30] Екмечић помиње села: Хаџићи, Пазарић, Дрозгометва, Сканска, Раковица, Кулијаш, Вогошћа, Нахорево, Бутмир и Црна Ријека. Говорило се и о ширењу буне на Пале и Трново.

[31] Овакве примјере смо видјели и на крају ХХ в. (грађански рат у БиХ), када се српско становништво помјерало са подручја под контролом Армије БиХ и ХВО према Републици Српској (најбоље примјере пружају градови: Сарајево, Мостар, Зеница и Тузла), а истовремено, муслиманско-бошњачко становништво се из Републике Српске помјерало ка данашњој Федерацији БиХ.

[32] Фукоов термин којим се обично означавају постколонијална друштва, а која су колонизатори „учинили ненормалним“, да би на тај начин своју улогу представили као цивилизаторску, а своја друштва успјешним.

[33] Мјесто код Приштине, гдје се одиграла Косовска битка (1389).

[34] Хтон је подземно божанство у грчкој митологији.

РЈЕЧНИК ФИЛОЗОФСКИХ ПОЈМОВА[1]

 А

a priori, lat. лат. полазећи од ранијег, од унапред; логички: оно што претходи „од природе“ или према суштини; психолошки: временски предстојеће, урођено; теоријскисазнајно: што је независно од искуства и омогућује га (супротно: ↑a posteriori); уз то  ˂das˃ apriori  новокантовци уотребљавају за укупност онога што важи независно од искуства.

a posteriori, супротно од ↑a priori, лат. „полазећи од каснијег“ и „полазећи од ранијег“: појмови које су увели схоластичари за опонашање речи које је употребио Аристотел („касније“ и раније“), помоћу којих је он означавао  „од природе“ и “за нас“. Алберт Велики је разликовао доказ ex prioribus  или ex causis (полазећи од последица  или дејстава). Изрази a priori и a posteriori за ове видове доказа уопштени су тек почев од Алберта од Саксоније у ↑схоластици. Филозофи XVIII в. попут Г. В. Лајбница, Кр. Волфа, Д. Хјума подразумевали су под сазнањима a posteriori она која су створена на основу, стечена из искуства, а под онима ↑ a priori она створена на основу већ задобијених ↑увида из ума, сазнања докучена путем закључака.  ↑урођене идеје и делимично такође и знање створено чисто из појмова, независно од независно од сваког искуства. Уз помоћ ових појмова И. Кант разматра трансцендантално логичко питање о извору и могућности нашег сазнања (↑трансцеденталан). A posteriori је код њега сазнање дато путем чула, емпиријско и случајно, а a priori (↑чисто) напротив, општеважеће и нужно сазнање, добијено искључиво из разумских и умствених појмова, које не потиче из искуства, али које уопште тек номогућује научно искуство. Ово потоње претходи, методолошки гледано, оном које је посредовано помоћу чула. У посткантовској филозофији се колеба схватање обају појмова; они се разумеју делом у трансцеденталном смислу (нпр. код Ј. Г. Фихтеа, Г. В. Фр. Хегела), делом у психолошком (Ј. Ф. Фрис, А. Шопенхауер), делом пак и у растегљивом смислу  „стеченог“ (a posteriori) и наслеђеног (a priori, тако код Ч. Р. Дарвина, Х. Спенсера). У ↑новокантовству је спроведено трансцеденталнологичко тумачење као једино које одговара критицизму И. Kанта (↑емпиризам, ↑нативизам). ˂Das˃ aposteriori у новокантовству употр. за означавање укупности сазнања  a posteriori или се кроз неко такво сазнаје.

aнтрополоgija <Anthropologie> кованица из грч. речи ἄνθρωπος = човек и  λόγος = наука, наука о човеку. Бави се биолошким питањима  (хумана биологија, физичка антропологија), нпр. развој човека из животињског царства (↑антропогенија), с анатомским, физиолошким, ембриолошким и патолошким обележјима  човека (антропоморфологија). На енг. и франц. говорном подручју „антроплогија“ се такође употребљава као синоним за етнологију. Антроплологија је филозофски оријентисана, утолико што основна питања о инваријантама односа човека према његовом ↑свету и суштини човека помера у средиште филозофског испитивања. Филозофска антропологија је правац настао тек у XX в. истовремено означава и филозофску дисциплину. Оснивачи фил. aнтропологије (М. Шелер, Х. Плеснер, А. Гелен) заједнички полазе од тога да се  одређење човека не нможе схватити телеолошки из довршења неког развоја (било из развоја као испуњење бож. стварања, било из неког детерминистичког биол. правца еволуције). Заступници фил. антропологије  отуда дају предност одређењима која човека обележавају као „недостатно биће“ ( с недовољном физ. oпремом, упор. А. Гелен) или као „отворено према свету“ (М. Шелер). Или као „ексцентрично биће (Х. Плеснер), понекад омеђено насупрот животињског створења. У фил. антр. се убрајају и правци егзистенцијалистичке антр., који као предмет имају људско биће и деловање у односу на циљна и вредносна одређења, граничне ситуације, одлуке итд. (↑филозофија егзистенције), затим поставке за једну културноисторијску антр., која настоји да суштину и постојање човека закључи на основу његових историјских достигнућа (културна антропологија). Тзв. теолошка антр. посматра човека  с обзиром на Бога: она се између осталог бави његовом изворном богоналиковању (↑праштање), његовом стеченом грешношћу (↑наследни грех) и његовом двоструком природом (месо и дух) као условом ↑милости. – Такође се говори о социјалној, политичкој, педагошкој антр. и др. подручјима. Историја западне антропологије  започиње задуго  пре појма антропологије који је постао уобичајен прво у филозофији Новог века, заснованој на људ. ↑субјекту, који најпре наступа код М. Иноа (M. Hunot, Anthropologium …1501) и код О. Касмана (O. Casmann, Anthropologia psychologica, 1594), а  Н. Малбранш га је свесно користио у супротности према теологији. Она почиње с освешћењем човека о самом себи као ↑особи. Сажет преглед природно-научних, психолошких и етнол. гледишта пружа И. Кант у „Антроплогија и прагматички поглед“ (1798); он разликује између физиолошке антр., која се управља на истраживање онога „што природа чини од човека“, и прагматичке антр., која обрађује „оно што човек као слободно делајуће биће чини од самог себе или може и треба да чини“. Код Г. В. Фр. Хегела (у: „Филозофија светске историје“) човек се појављује као смисао и циљ, укупног природног и духовног развоја света. Антр. се одређује као део филозофије субјективног духа (упор. Enc. §§ 387ff)

апстракција ˂Abstraktion˃, лат. abs-trahere = одвлачење, лишавање; процес или пак исход одлажења од посебног, случајног, небитног, да би се задобило опште, нужно, суштинско. Уз то: ↑апстраховати. Аристотел је као први имао логичко-метафизички појам апстракције;  код њега се апстрактним називају форме лишене материје, а посебно математичке величине (Anal. post 81b); апстракцији је супротставио конкрецију (лат. determinatio.). Психолошки појам апстракције као чина представљања, као постепеног заједничких својстава из многострукости предмета, први је развио Џ. Лок („Оглед о људском разуму“, 1690). Од XVIII в. се заступници тада новонастајуће немачкојезичке филозофије окрећу против „апстракција разума“: Ј. Г. Хердер против Просвјетитељства и И. Канта, историјска школа укључује Л. Ф. Ранкеа против Просвјетитељства и Г. В. Хегела; и Хегелову критику „празне“ апстракције и његову теорију конкретних појмова ваља разумети само на основу ове конфронтације. Хегел одобрава апстракцију као метод, принцип да би се појава свела на суштинско (↑апстраховати); али је он одбија као исход, ако се ово опет не прихвата у кретању мишљења, него учвршћује, апсолутизује или у својој апстрактности и непосредно „окреће на стварност“: „апстракцијама“, попут слободе, једнакости, братства, „у стварности прибавити  важење значи разорити стварност“ (Историја филозофије, III, погл. И. Кант). – У модерној логици апстракцијом се означава једна операција којом се путем инваријантног говорења о предметима добијају нови предмети. Нпр. Ђ. Пеано је (Le difenzioni per astrazione, 1915) бројеве дефинисао као апстракције  из агрегата предмета, који су међусобно бројно једнаки, при чему сваки од ових агрегата важи као репрезентација истог броја.

Б

биће <Sein> , грч. τὸ ὄν; лат. esse, у логици копула “је(сте)” или “(је)су”, помоћу које се два појма повезују у ↑суду којим се изражава да ли између њих постоји неки логички однос. У ↑онтологији се појам бића почесто примењује за разграничавање у неком тренутку конкретног ↑бивствујућег, од ↑постојања и ↑такобића појединачних ствари и углавном означава егзистенцију ствари уопште. Филозофиje у којима jе биће као уникат постало предмет теоријског обликовања до сада су биле развијане само у јез. културама у којима се копула “jе” користи за уобичајене исказне реченице у чијој се синтакси појављује и инфинитив “бити”. Тако у већини индоевропских, а, на против, у мало словенских језика (sic!) и нпр. не у језицима семитског порекла. Западно- и средњеевропске филозофије (↑онтологија) при том се готово безизузетно ослањаjу на античке и средњевековне традиције у којима је биће било уведено као пренумерички збирни појам за “бивствујуће”. Диференцију између бића и ↑бивствујућег, напротив, наглашава М. Хајдегер (↑онтолошка диференција), који је у 20. в. поново прихватио разликовање Томе Аквинског између ↑ехіistentia-e и ↑essentia-e (упор. такође ↑есенцијализам, ↑егзистенцијализам) и изнова га формулисао као разликовање између бића и бивствујућег, макар за приступ човека бивствујућем (човска М. Хајдегер назива ↑постоjањем/тубићем; упор. такође  и у-бићe y значењу “бити-у-свету”). У правцима који се данас придружују ↑филозофији егзистенције биће тумачи човек полазећи од теоријске и практичке закључености света. ↑Света као увек индивидуалног животног простора као и заједничке ↑околине. (људско) “тубићe” M. Хајдегер стога схвата као ону суштину која једина може изложити  одношење према бићу и отуда наc једина може докучити “смисао” бићa (исти, Бићe и време, 1. изд. 1927. -Супротни одн. комплементарни појмови: 1. ↑суштина (↑essentia), ово важи за средњевековну ↑метафизику (нпр. код Томе Аквинског De ente et еssentia, oтприлике око 1250.) и за неке ауторе модерне филозофије егзистенције (нпр. Ж.-Г Сартр, “Je ли егзистенцијализам хуманизам?”, франц. 1. изд. 1940 (прев.: Егзистиенцијализам је хуманизам, “Веселин Маслеша”, Сараjево, 1964;B и у: Сартр, Философски списи, Изабрана дела, књ. 8, Нолит Београд, 1981, стр. 257-286));  2. небићe, ↑ништа за реалист. филозофи 3. имање, посебно код Е. Фром (Имати или бити, 1. изд. енгл.  нем. 1976. (српски у оквиру Сабраних дела, Напријед, Загреб, 1979).

бивствујуће <das Seiende>, лат. епs, оно што jесте; оно о чему се исказује да јесте (↑биће).

Бог <Gott>, изв. средњег рода (das Gott), тек под хришћ. утицајем мушког рода; у одр. религијама (нпр. у рим. и грч. Антици) обично у множини. Уколико се Бог промишља као индивидуа, као уникат, тада искрсава проблем Бога 1. каo jединства многострукости свих искустава и тиме као један од прапроблема ↑метафизике. Питање о Богу се појављује 2. као питање о трајном, вечном с обзиром на промењиви след појава (↑вечност). Пошто је 3. питање о суштини Бога нераскидиво повезано с питањем о свету, онда разлике о схватању Бога настају због разноликости у начину на коjи се промишља однос јединства мноштвености или супротстављености. У ↑хеленизму, с изузетком његовог најкаснијег раздобља, с представом Бога као оностраног ypeђивача света, светског градитеља (↑демијурга), што уобличава пратвар која му jе дата споља, успостављена је апсолутна супротност између обликујућe моћи и твари коjу треба обликовати. Ниједно од та два начела не своди се на друго, оба су једнако вечна (Платон, “Тимеј, 28f., ‘Филеб 22с; Аристотел. “Мет.“, 1073а 27). Мноштво је само aпстрактно ујединњено у представи ступњевитог уpеђења бића које <уpeђење> јe проузроковао Бог градитељ, успињања тамне ↑материје у све виша и њему све сличнија уобличења (еволуција у спекулат. смислу), која ипак на основу своје затворености у твар и чистоте градитеља од целокупне твари остаје вечно искључена из њега. Jеднако тако дуалистичка остаjе замисао ↑еманације залазеће Антике, која уместо успињања света, поучава опадање: из праједног се биће сурвава ступањ по ступањ и смањује cе све до материје (Плотин, Енеаде, VI, 7, 9 (прев.: I-VI, Књижевне новине, Београд, 1984)). Овом учењy о еволуцији и еманацији супротставило се хришћанство својим учењем о ↑стварању као ↑сreatio ex nihilo: Бог више није само градитељ света, него и стваралац света, који yобличава стварност из ↑ничега, тј.  из не-нечега, не из ма коje унапред дате твари за кoју jе везан, него и ову, као и све друго, производи из сопствене моћи. Док се теол. изражено мишљене високог Средњег века трудило да у погледу рационалних покушаја опхођења с појмом Бога (↑доказ [постојања] Бога), нем. мистика је први пут развила jедан језик у којем се јединственим појмом обухватају творци свет творевина. Код J. Бемеа се Бог не може истински разумети без природе, а природа без Бога. “Само је jедан једини корен из којег све проистиче.” (Mysterium magnum, погл. 2, $$5-6). Па ипак, ни код њега Бог није једно са светом, него Бог стоји изван њих као неоткривени ↑бездан. У нововек. филозофији је затим поново превладало аналитичко-рационално опхођење с тезом o егзистенцији Бога (↑докази [постојања] Бога, ↑деизам, ↑теологиja, ↑теодицеја, ↑атеизам, упор. и ↑стварање, ↑Алах, ↑ислам, ↑јевреjство, ↑монотеизам, ↑хенотеизам). Појам Бога хришћанске теологиje обухвата ↑acеитет, савршеност (↑добар) и стварање, одржавање и управљање светом. (упор. ↑свемoћ, ↑свезнање, ↑свесадашњост, ↑creatio continuа,↑провиђење).

Г

генерализација <Generalisation>, лат. Generalis = који се односи на род, старији појам за yопштавање, за поступак ↑индукције путем којeг ce из појединачних случајева добија опште правило. У психологији учена озн. за претпоставку да cе научене реакције на раније доживљене дражи могу реактуелизовати и таквим дражима које су исте сличне овим дражима; у медицини ширење болесних симптома или стања на друге делове организма или на читаво тело.

гeоцентрички <Gеоzentrisch>, кованица астронома 16. века из грч. γέα = Земљаи лат. Сentrum = средиште, за озн. положаја звезда за посматрача замишљеног као да се налази у средишту Земље, онда у супротности према ↑хелиоцентричком за озн. ↑слике света у којој Земља образуje средину свемира.

грађанин <Bűrger>, изв. бранилац утврђења, становник утврђења, града, лат. сіvis, urbanus, cрвиснем. bуrger, burgaere, cрлат. burgensis, франц. bourgeois, становник поседа, сitoyen, грађанин града, грађанин државе; у Ср. веку становник града са ↑гpaђанским правом, од Х века грађанин задржава два разл. знач.: 1. становник поседа, припадник неког занат. сталежа, такoђе буржуј, 2. грађанин државе, у једној држави правно слободан сопственик држављанства, сопственик посебних ↑грађанских права (нпр. изборно право, припадност држави), за разлику од осталих становника неке земље: прид. грађански (birgerlich) y оба знач.: 1. који се убрајa у класу (занат.) грађанства, 2. ↑цивилни, у смислу државнограђанског, такође: за разлику од војног; такође се грађанско друштво употр. у двоструком смислу 1. као друштвени
поредак којим влада класа ↑грађанства, 2. као ↑цивилно друштво, организовано друштво које контролишу или њим владају правно слободни грађани државе, за разлику нпр. од ↑аристократија с наследним племством и др. полит. облика владавине у феудалним друштвеним порецима.

Д

дедукција <Deduktion>, лат.  de-ducere = вођење надоле, одвођење, извођење посебног и појединачног из општег, сазнање једног конкретног случаја посредством неког општег закона; супротност: ↑индукција. У ↑логици и математици данас исто што и ↑извођење неког става из других ставова, посебно из ↑аксиома или ↑дефиниција. У класичној логици је као логички облик дедукције важио силогизам (↑силогистика) и ↑доказ који се састоји из силогизама. -И. Кант jе разликовао трансценденталну дедукцију категорија од емпиријске: “Објашнњење начина како се појмови а priori могу односити на предмете називам трансценденталном дедукцијом истих.” (“КЧУ, В 117). Под метафизичком дедукцијом категорија И. Кант подразумева “извор категорија а рriori yопште, утврђен путем њиховог потпуног подударања с општим логичким функцијама мишљења” (“КЧУ, В 159).

детерминизам <Determinismus>, франц, detenminisme, y природним наукама претпоставка једне свеопште узрочне везе свих процеса у свету, такође и душевних доживљаја вољних поступака; у етици претпоставка неког одређења воље унутарњим или спољашњим узроцима, која искључује ↑слободу воље; у теологији учење да људ. хтење потпуно проузрокује и одређује Бог. У теорији науке се детерминизам примењује и као радна хипотеза: претпоставка тока свих догађаја свеопште одређеног путем закона (нпр. ↑природних закона) омогућyва предвидивост, прорачунљивост догађaja. Тиме сe jедновремено противречи ирационалист. претпоставци да постоје необјашњива подручja стварности. Детерминизам као модел научног образовања теорија примењиваo cе не само у природним наукама, него (већ y 18. веку код Ж. Ламетрија и П. Холбаха) и на хуманистичке науке, посебно на ↑антропологију и ↑теорију друштва. Супротност: ↑индетерминизам.

дијалектика <Dialektik>, rрч. διαλεκτική τέχνη  = вештина разговарања, филоз. напор да се покажу и превладају противречности у мишљењу и бићу. Дијалектику су још Eлејци упражњавали као индиректан поступак доказивања; као њен проналазач важи Зенон (Диоген Лаертије, IX, 5). Код Сократа је она суштина да се води филоз. ↑дијалог који је управљен на заједничко истраживанье истине (одавде ваља разумети и дијалошки облик Платонове филозофије). Поврх тога, код Платона: логички поступак образовања појма, рашчлањавања појма и повезивања појмова и у разговору душе са самом собом (↑мишљење). Стога код Платона дијалектика важи као највиша наука (Филеб 58а). У Средњем веку је дијалектика била као логика једна од седам слободних уметности (↑artes liberales). За Канта је она “логика привида” (“КЧУ,  86), јер верује да сазнања може добити радом с појмовима и начелима без обазирања на искуство. Кантова трансцендентална дијалектика јесте “критика дијалектичког привида” (Ибид., 88; ↑антиномије, ↑паралогизми). Код Г. В. Фр. Хегела је дијалектика део кретања спекулативног мишљења, који посредујe опречни развој ума преко противречности. Ово кретање не треба да буде само “иманентни ритам појмова”, него и “ритам органске целине” саме природе и историје, дакле у исти мах мисаона дијалектика и тзв. “реална дијалектика“. Овим обједињавањем светског збивања и људског мишљења дијалектика је уопште “допуштање да влада ствар или општи ум у нама, који jе идентичан са суштином ствари” (Г. В. Фр. Хегел, “Енц,, $ 11). Упор. ↑апсолутан, ↑апстрактан, ↑другост. Ова дијалектика Хегела била је у 19. в. делимично оспоравана, како код С. Кјеркегора са становишта “aпсолутне субјективности”, а делимично преузета, као код К. Маркcа, који ју је применио на привреду и друштво, тако што јy je учинио поприштем различитих економских интереса  и социјалистичких схватања (↑класна борба; ↑дијалектички материјализам; ↑историјски материјализам; ↑марксизам)

демијург <Denmiurg(os)>. грч. δημιουργός = занатлија, уметник, код Платона (Тимеј 28f.) градитељ света, стваралац света, код Плотина истозначно космологији ↑гностичара, творац чулног света различит од највишег бога, управитељ најнижет ступња духовног света који је путем свог додиривања с ↑xaоcом створио телесни свет и људима дао једну …; код црквених отаца исто што и ↑логос. У нововек. филозофији се божанство озн. jош и као демијург ако се оно не промишља као творац света, него само као градитељ света (којем je унапред дата нека светска твар) (упор. ↑стварање).

догма <Dogma>, грч. δόγμα = веровати, од истог глагола и веровање, мњење, 1. оно што се држи за добро или истинито: 2. пресуђено као добро или исправно, одлука, наређење; 3. од касније грч. филозофије поставка, неопозиво подржавано начело неког филозофа или филозофске школе, које је суштинско или карактеристично за изградњу односног система; 4. у хришћ. теологији став вере, појмовни израз вере, у католичанству схваћен као истина откровена на натприродан  начин, коју црква обjављује с обавезивањем да се претпоставља без задршке, у протестантизму (који цркви одриче право да располаже ↑откровењем) као људско формулисање у вери (↑sola fide) искушене речи, воље и светог плана Бога за употребу заједнице. Уз то догматика, грч. “наука која се односи на поставке”; у античкој медицини од Галена озн. за уметност исправног опхођенња са догмама у смислу уопштених ставова који се могу добити из појединачних искустава (↑индукција); у античком jезику правне науке преузето и данас се предаје још под озн. правне догматике: у Новом веку најпре озн. за ону дисциплину јуриспруденције која утврђује општа правила за законодавство; од 19. в. у прошир. знач. примењивана као озн. за јурист. учење о методима. У филозофији изворно наука о начелима (аксиомама) и поставкама (теоремама) филоз. система; у католичкој теологији теор. приказивање свеукупних истина, датих у натприр. откровењу, такође и у протестантској теологији употр. за систематско разматрање ставова вере претпостављаних као ваљаних. Догматичари, изв. у супротности према ↑скептичарима, они грч. и рим. филозофи који, уместо устрајавања у ↑сумњи, постављају одређена тврђења, поставке и начела; од И. Канта <догмати> заступници ↑догматизма у  филозофији. Уз то: догматски, 1. исто што и ↑методички, примерен поучавању, 2. непроверен, некритичан.

друштвени уговор <Gesellschaftsvertrag>, y правној науци уредба неког друштва с описаним чврстим придржавањем на основу неког уговора или на осн. више објединњених статута, при чему се морају утврдити макар друштвена сврха и врста принудног гоњења, нпр. прилога чланова. У полит. филозофији (изв. од преведенице франц. ↑сопtrat social) ↑yговор на којем према схватању ↑учења о природном праву ↑Просвјетитељства почива уједињавање претходно, у тзв. ↑природном стању, осамљених људи у неки друштвени савез, посебно у ↑државу. Вeћ je средњевековна теорија вишеструко претпостављала да је власт владара од укупности народа, неким уговором пренета на владара. Из спајања овог учења с оним о уговорном настаjању самог
народа путем уговора закљученог између свих појединаца изникло је учење о државном уговору, који или пада уједно са друштвеним уговором или, осим овог, треба да обухвати још један “уговор о владавини”, од њега доста различит. Док се на уговорно преношење владарске власти путем већ некако удруженог народа (↑народни суверенитет) углавном гледало као на историјски основану чињеницу, друштвени уговор је вишеструко био само мисаоно помагало да cе легитимише правна структура социјалног савеза, његово извођење из самог слободног чина воље узајамно повезаних. Главни заступници овог учења бипи су Jox. Алтузијус (Politica, 1603), X. Гроцијус (De jure belli ac pacis, 1625), Т. Хобс (Левијатан, 1651 (прев.: 1-1, ‘Култура, Београд. 1961; “Градина, Ниш, 1990)), С. Пуфендорф (De јure naturae et gentium, 1672), Џ. Лок (“Две расираве о власти, 1693) и др. све док, коначно, преко Ж. Ж. Русоа није доспело до
светскоисторијског значења (↑сontrat social). Према И. Канту друштвени уговор је једна “регулативна идеја”, према којој се jедино може промишљати о правоваљаност државе (“Мет. морала, I, $47). J. Г. Фихте је друштвеном уговору у свом првом социјалнофилоз. спису придао индивидуалистички смисао. Према њему, од нахођења сваког појединца зависи објашњење неговог уласка и свакако његовог изласка, с обзиром на државни савез („Основи природног права“, 1796). Касније је и темеље кривичног права одређивао уговорнотеоријски: огрешења против постављених наредби повређуjy “уговор држављана”, дакле не смеју се отплаћивати помoћу казни, него путем слободно обједињених мера испаштања („Систем правне науке“, 1812, 3. део, 1. одс.). – И у полит. теоријама ХХ века државни устави легитимисани путем изјашњавања народа често сe означавају као друштвени уговори, уколико се узме у обзир да се вера у законе пореди с представом својевољне вере у уговор уговорних страна.

Елејска школа <eleatische Schule>, грч. филозофска школа коју је основао Ксенофан (poђ. око 580. пре Хр.) у Елеји (јужна Италија), која је цветала око 500 г. пре Хр., чија је учења преносио пре свега Парменид кроз свој поучни спев „О природи“ (грч. и нем. прир. Дилс, 1897 (прев.: „Фрагменти елејаца“, БИГЗ, Београд, 1982)); њој је припадао и Зенон (↑Ахил/еј). Главна учења Елејске школе јесу: супротстављање мишљења и мњења (↑докса), истинитоносни садржај мишљења и варљивост чулног опажања, изједначавање мишљења и ↑бића, те порицање сваке промене и кретања с обзиром на биће. Сходно томе, као елејство означава се свако филоз. учење што произлази из апсолутног бића, које се може схватити само мишљењем и њему супротставља постајање и видљиви свет као привид; по томе различито од ↑хераклитовства. Елејци (или: елеaћани) беху филозофи три нараштаја у 6. и 5. в. пре Хр. (отприлике 550-450), који су заступали учење о јединству и непромењивости бивствујућег и порицали постојање многострукости, кретања и постаjања. Њихов најстариjи заступник Ксенофан из Колофонта је том учењу дао теолошки облик, тако што је сузбијао грчки ↑политеизам и ↑антропоморфизам, који су тврдили јединство, вечност, непромењивост и духовност божанског и пантеистички изједначавали свемир са божанским. Други елеjац, Парменид из Елеје, ученик Ксенофана, уобличио је елејско учење y једну теорију о бићу и небићу. Према њему “jесте” само ↑биће: оно је ненастало, вечно, једно, непроменљиво и непокретно, лопта која континуирано испуњава ↑простор, а биће и мишљење се код њега мисле као једно и исто. Небиће није; нема никаквог настајања; све мноштвено и мењајуће само је ↑привид, а целокупно чулно сазнање само је ↑варка. Треће поколење образују Зенон и Мелис, који беху ученици Парменида. Касније cу били означавани каo ↑дијалектичари Елејске школе, утолико што су настојали да измире опречности у теорији. Они су индиректно бранили учење Парменида доказима против тезе о мноштвености и о кретању свега бивствујућег (као нпр. у дилеми ↑Ахил/еj/a; упор. пример летећe стреле). Сви Елејци, дакле, имају као заједничко супротстављање народној религији, одбацивање искуственог знања, развoj појмова бића и небића, порицање мноштвености и кретања. Унутар грчке филозофије учење Елејаца је деловало највише на Платона, који cе с њим cаглашавао у претпостављању неког “вечног бивствујућег” и у критици искључивог полагања права на истину чулног сазнања (упор. ↑учење о идејама).

емпирија  <Empirie>, грч. ἐμπειρία = искуство; често, за разл. од свакодн. ↑искуства, употр. за нayчио контролисано прикупљање података, у овом контексту различито и од ↑сазнања помoћy ↑теорије. Емпирист, онај који мисли и делује на основу искуства, који у науци, посебно при својим  претпоставкама, полази од искуства и признаје га као једини извор сазнања. Емпириокритицизам, сковао Р. Авенаријус (Критика чистог искуства (Kritik der reinen Erfahrung), 2 тома, 1888-90, 1907) за озн. “филозофије стварности”, која се заснива на критички схваћеном појму искуства и одбија метафизику. Емпиријски, заснован на искуству, примерен искуству, код И. Канта употребљавано нарочито у супротности према ↑интелигибилном. Емпиричар, онај који проучава на осн. научно упућеног искуства: такође заступник теоријске филозофије која почива једино на искуству. Емпиризам, филозофија или наука која као извор знања допушта да важи искуство, а као научни метод једино полажење од ↑посматрања и ↑експеримента. Класични протагонисти: Фр.  Бекон, Џ. Лок и Стј. Мил; супротност: ↑рационализам. Логички емпиризам, теоријскосазнајна позиција која даље наставља класични емпиризам коjy cy од 1920.-их година заступали Берлински круг око X. Рајнебаха и, пре свега, ↑Бечки круг око Р. Карнапа, која на искуство и ↑логику гледа као на искључиве изворе cазнања: математика се схватала као логички утемељива (↑логицизам). Приврженици овог правца, који стоји у тесној повезаности с ↑аналитичком филозофијом, пружила је суштинске доприносе логици и ↑теорији науке (упор., рецимо, ↑верификација, ↑потврђивање, ↑критеријум смисла). После одсељавања Р. Карнапа у САД, логички емпиризам је постао делотворан, пре свега, на англосаксонском подручју и ту cе повезао с прагматистичким струјањима (↑прагматизам).

И

идеализам  <Idealismus>, као кованица уз ↑ideal: 1. у практичко-етичком смислу стремљење према остварењу ↑ideala, управљеност према идеалима, обузетост идеалима, такође склоност да се стварност не посматра каква је према мишљењу ↑realista, него кава би требала да буде; отуда  idealist: човек који указује на оно што треба да буде: 2. као кованица уз “идеја” (енгл. idea) примена за једну нововековну тeоријскосазнајнy школу. У метафизичком смислу идеализам jе најпре учење Платона и Плотина о идејама као правој стварности, од које наша чула опажају само сенке (↑идоли). Утолико што су у ↑платонизму управо идеје оно стварно, метафизика Средњег века, која почива на њему, називала се ↑реализмом. У ширем смислу се идеализмом онда ословљава свака филозофија која у просторно-временском свету нашег ↑опажања уочава само привидни свет, иза којег стоји нама несазнатљиви „свет-по-себи“ или нека само замишљена духовна стварност. Ову замисао идеализма најрадикалније је изразио Ч. Баркли (↑еsse est percipi). И. Кант не пориче егзистенцију неког спољног „света-по-себи“ независног од нас, али његов критички или трансцендентални идеализам оспорава да га ми као таквог можемо сазнати. Немачки идеализам, који се у суштини ослања на Г. В. Лајбница, пто су га припремили Г. Е. Лесинг. J. Г. Хердер и др., али пре свега Фр. Шилер и Фр. Хелдерлин, проширује  теоријскосазнајно становиште И. Канта у шире спекулативне погледе: према J. Г. Фихтеу ↑спољни свет је и сам производ ↑ја, које ra cеби супротставља као ↑не-ја, да би се с њим обрачунавало: субјективни идеализам; у ↑филозофији идентитета Фр. В. Ј. Шелинг гледа спољашњу и унутарњу стварност као стране неке целине (↑индиференција); Г. В. Фр. Хегел својим динамичким схватањем настоји да покаже развијање ума у природној и историјској стварности: објективни идеализам, упор. такође ↑реализам, ↑материјализам, ↑дуализам, ↑монизам.

идеја <Idee>, грч. ἰδέα = слика, руководна мисао, угледна слика, узор, праслика која лежи у основи неке индивидуалне стварности, код Платона истинско бивствујуће, остајуће, вредно, опште, суштина ствари (↑по себи); ствари само учествују у вечним прасликама; постоји онолико идеја колико има ↑родова ствари. Највиша идеја је идеја добра. До овог учења о идејама (↑платонизам) Платон доспева од сократовске и од питагорејске филозофије; отуда за њега носиоци идеја касније постају бројеви. Аристотел напада учење о идејама као удвајање стварности: идеје не би имале никакву делотворност. На њихово место ступа ↑ентелехија. У Средњем веку се у спору о суштини и пореклу ↑универзалија заступа час платонско (↑појмовни реализам), час аристотеловско (universalia in re), час ↑номиналистичко становиште (↑спор око универзалија). У енглеској и француској филозофији Новог века појам идеје се ограничава на психолошка значења једне ↑представе; спор се одвија око питања ↑урођених идеја. За И. Канта су идеје умствени појмови, чији се предмет не може сусрести ↑искуству., али који нису својевољно изумљени. Као што ↑категорије руководе употребу разума, тако се ↑трансцеденталне идеје односе на употребу разума  у целини и тиме на повезаност нашег сазнања. ↑сврсисходност животних појава Кант признаје као ↑регулативну идеју моћи расуђивања за разумевање живота. Метафизичке идеје ↑Бога, ↑слободе и ↑бесмртностине дају се теоријски показати, али се могу оправдати пред практичким умом (↑постулат). У ↑филозофској естетици се од Канта говори и о естетичкој идеји. Полазиште њеног одређења јесте субјективна општост као специфично обележје ↑укуса да је истовремено субјективни суд и захтев за општим важењем.  Момент општег у ↑суду укуса чини нужним одношење на појмове. Ови не могу бити разумски појмови (категорије), пошто би из ових произлазио неки одређујући сазнајни суд. Умствени појмови (идеје), напротив, према Кантовој ↑критици сазнања скривају проблем што не могу бити дати у ↑опажају. Отуда припада пуко рефлектујућој ↑моћи уобразиље да предметом рефлексије учини неки неодређен појам „од натчулног супстрата појава“  (КМС, 1790, 57). Умствена идеја као таква је „недемонстрабилна“ (недоказива) , (њој не одговара никакав могући предмет искуства), а естетичка идеја је, напротив, „неекспонибилна“ (непоказива): као представу моћи уобразиље разум не може схватити. Свој симболички приказ оне налазе у уметности , „пошто се једном појму који може мислити само ум и којем не може бити примерен никакав чулни опажај подмеће један (такав) опажај“. Кантов појам естетске идеје снажно је утицао на разумевање уметности немачке класике, која свој филозофски врхунац достиже  у Г. В. Фр. Хегеловим „Предавања о естетици“: уметнички лепо, одн. ↑идеал као естетска идеја , јесте субјективизовано јединство појма с његовом стварношћу. Тиме ↑лепо  има не само једно рефлексивно одношење на идеје, него постаје њихов објективни чулни начин појављивања  (упор. „Предавање о естетици“, Заоставштина, прир. Хото, 1. део)

индукција <Induktion>, од лат. inductio, увођење, увео Цицерон превед. грч. “вођење на горе”, насупрот ↑дедукцији, научни метод који од посебних појединачних случајева закључује на општи случај, на неку закономерност. Индуктивни поступак је, наводно, први примењивао Сократ (Аристотел, Mет. XIII, 4, 1087b 28), тако што је тежио да од појединачних случајева примене појма доспе до адекватних општих појмова. Платон је ово спознавао као једну страну сазнања, али је, тиме што је на знање гледао као на ↑сeћање, према узору математике, предност препуштао дедуктивном методу. Аристотел је индукцију сматрао пре за популаран начин сазнања; јер је  за њега као научна важила само потпуна индукција (касније inductio completa), наспрам које не сме постојати ниједан изузетак. Једну систематску теорију индукције први је изложио Фр. Бекон (Нов. Орган. И, 105 (прев. Напријед Загреб, 1964, 1986): он захтева методичнији поступак од пуког набрајања  појединачних случајева, наспрам којег се увек дају навести други.  Логички је убедљива индукција само онда када је потпуна, тј. када су свеукупни случајеви познати и узети у обзир. У искуственим наукама то углавном није могуће, нити пак у аритметици. Овде индуктивно правило гласи: „исказ који важи за n=1 и, у случају да важи за n, онда и за n + 1, важи за све природне бројеве“. Непотпуна индукција је могућа једино онда када је већ претпостављена  нека закономерност стања ствари  на које се она односи. (у савременим теоријама индукције нпр. Карнаповој, индукција се одређује као расуђивање од познатог ка непознатом, које се онда самим тим не одликује извесношћу закључка; тако се онда у индуктивне облике увршћује абдукција и аналогија).

интелигибилни <Intelligibel>, од лат. intelligibilis, caзнатљив само за ↑интелект, ↑разум, помоћу мишљења или ↑интелектуелног (насупрот чулног) опажаја; интелигибилни карактер, према И. Канту слободна воља човека као суштинско одређење, карактер као каузалитет из ↑слободе; супротност: емпиријски ↑карактер; интелигибилни свет (лат. тundus intelligibilis), израз заступан најпре код Филона из Александриjе за озн. Само духовно опажљивог света идеја Платона, као праслике и обрасца чулно опажљивог света, онда код новоплатоничара и схоластичара, за разлику од ↑интелектуалног света духовних сила, свеукупност објективно духовног, идејa, које су помишљане од стране ових духовних сила, касније свеукупност само мишљеног, мисаоних ствари, идеалних предмета.

искуство <Erfahrung>, најпре кол Парацелзуса за лат. ехperientia (према којем је још Ноткер употр. глагол “искусити”), уопште узев, испитано органима чулног опажана, за разлику од пуко мишљеног (↑рационализам), претпостављеног на основу ↑ауторитета (↑догма) и историјски предатог (↑традиција); отуда у нововек. научном мишљењу како пут (↑метод) тако и исход проучавања и сазнавања које почива на ↑опажању, ↑посматрању и ↑експерименту (↑емпирија). Појмовима искуства називају се код И. Канта (КЧУ. В 595) такви појмови разума који “ce  приказују in concreto, ако се примене на појаве”. –Судови искуства су према И. Канту (Пролег. $18) ↑синтетички судови a posteriori, који се од пуких судова oпажања разликују по томе што садрже појмове који “свој извор имајy cасвим а priori y чистом разуму, под које се пре свега супсумира свако опажање и онда се њиховим посредством могу претворити у искуство.  Емпиријски судови, уколико имају објективно важење, јесу искуство; али такве који важе само субјективно називам пуким судовима опажања“. Искуственим наукама  називају се, за разлику од “умствених наука”, попут логике и математике, такве науке које своја
сазнања стичу најпре из опажаја, посматрања и експеримента, како су добијени најпре из физике и хемије. И ↑психологија се од 19. в. убраја у искуствене науке. У ↑филозофији уметности се данас говори о естетском искуству. Утемељење за усмеравање ↑естетике не више на биће, него на дејство лепог, извршио је И. Кант у својој теорији ↑укуса: лепо према њему извире из чулног утицаја естетског предмета на субјект и просуђивања овог опжања помоћу рефлексије, чији је критеријум ↑допадање. Естетско искуство значи контемплативан став према његовим предметима, који није управљен ни на научно сазнање ни на практичне сврхе, него настаје једино из уживања у чистој ↑игри сазнајних моћи и специфичног јединства многоструког, које оно производи у рефлексији (КМС, 1790, $9). И. Кант у својој теорији ↑укуса: лепо према њему извире из чулног утицаја естетског предмета на субјект и просуђивана овог опажања помоћy peфлексијe, чији је критеријум ↑допадање. У 20. веку је заокрет естетике ка субјекту водио томе да cе уметност више не разуме првенствено као у себи одpeђено дело, него као искуство уметности: тако код Џ. Дјуијa (Уметноси као искуcтво <Art as Experience>, 1934, нем. 1980) и пре свега у филозофској ↑xeрменеутици. У њој се естетска искуства истичу наспрам теоријско-научног појма искуства, а као њена средишнња средства наглашавају историjа и језик (Х. Г. Гадамер, Wahrheit und Methode, 1960, 329фф. <прев.: Истина и метода, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1978): У естетском искуству наступају једно за другим, посредована језиком, различита историјска искуства у неком једнократном узајамном одношењу: да естетско искуство увек значи сингуларну ↑рецепцију естетског предмета, дакле не приказује првенствено неку теорију овог предмета, него његово дејство на субјекта.

К

кантовство <Каntianismus>, филозофија која полази од И. Канта и нени заступници, кантовни: 1. непосредни присталице Канта (посебно они који су на истеку 18. в. предавали у Јени, Ерх. Шмит, К. Л. Pајнхолд и др., а не на крajу и Фр. Шилер) и новокантовци (↑новокантовство); 2. у 19. в. су поједини историографи филозофије у кантовство убраjали и оне који се мање или више позивају на Канта. али су заправо од њега удаљени заступници нем. идеализма (J. Г. Фихте, Фр. В. J. Шелинг, Г. В. Фр Хereл), и А. IШопенхауера.

когнитивно, чинове пријема и прераде информација, схеме и појмове који воде сазнању путем осећања, опажан мишљења, представлљања, сећања Когнитивне науке (Кognitionswissenschaften, cognitive science(s)): озн. за дисциплине које пружају теор. и емпиријске доприносе проучавању когниције: физиологија мозга, психологија, теорија информација, филозофија, рачунарска лингвистика.

космогонија <Kosmogonie>, грч. κοσμογονία, „настајање света”, приповедање (↑мит) или учење о настанку света (упор. ↑теогонија); данас тема ↑космологијe; уз то космогонијски, који припада настанку света. 

космополит (Kosmopolit), грч, …, “грађанин ↑космоса тј. природног света, за разлику од градски, регионално или национално свесног поданика, „патриота”; уз то космополитизам, учење о човеку као грађанину света, светско грађанство. Космополитима су се испрва називали Диоген и ↑киничари. Космополитски начини мишљења били су унапређивани већ y доба Александра Вел., али посебно у ↑империјализму и ↑универзализму Римског царства, као и католичке цркве. У 17. и 18. в., насупрот раниjем националнодржавном и конфесионалном раздвајању и у вези с идејом ↑хуманости и ↑толеранције, развијала се представа о просвјећеном  светском грађанству. Космополитизам је био важан у слободнозидарскoj пракси васпитања, а у Франц. револуцији се повезао с идеалима ↑једнакости и слободе, и наставио се y 19. в. у “интернационализму” радничког покрета.

космос <коороҫ>, (Кosmos), грч. (лат. mundus) 1. украс, 2. уpеђење, распорeд 3. од Питагоре и Емпедокла пренесено: уређење света <светски поредак>, свемир, а посебно небо с небеским телима, 4. од хришћанства (нпр. Jов. 15, 19; B 1. Jов. 4, 5) такође земаљско насупрот божанском. Тај појам је у нем језику био преузет у смислу свемира (А.ф. Хумболт је нпр. у свом Нацрту једног физичког описа света, 5 томова, 1845-58, дао наслов Космос) и употребљаван у вишеструким везама; космоцентрички, који се односи на ↑свет као сцвеукупни систем.

 Л

либералан <liberal>, нововиснем. из лат. liberalis, “који се одн. на слободу”, “који доликује слободном човеку”, слободно промишљен, беспредрасудан у религијском и полит. одношењу; уз то, либерализам, од почетка 19. в. најпре искљ. у покудном смислу употр. за начин мишљења и поступања који потиче из духа ↑просвјетитељства, који смера на одрешење индивидуе од религијских и државних обавезаности, дакле екстремно индивидуалистички; данас за оно схватање државе и друштва које у ↑слободи индивидуе од државних и друштвених обавезаности, привредни види идеал којем треба стремити у “слободној игри сила”. Основним захтевима политичког либерализма припадају признавање ↑људских права, ↑подела власти, слободна трговина, слобода привређивања, слобода надметања. У новијој ↑филозофији државе либерализам има два различита корена: индивидуалистичко учење о држави и друштву просвјетитељства, како се изгрaђивало у учењу о ↑друштвеном уговору, државном ↑природном стању и “уpoђеним” људским правима која појединци задржавају при напуштању овога, нарочито код енгл. филозофа Џ. Лока, као и етику и правно учење И. Канта с његовим основним појмом морално слободне личности, којa сама себи даје општи закон. Према овом схватању слобода се састоји превасходно у нечему негативном, наиме у независности од неке друге и за њега принудне власти, а премa овом у нечему позитивном: у могућности самоодговорног деловања. Отуда слобода у овом последњем смислу укључује према идеји једну друштвену одговорност сваког појединца. Али, оба схватанња се подударају у томе што државу ограничавају на функцију ↑правне државе у ужем смислу и, уопште узев, хоће да границе њене делотворности повуку толико уско колико је могуће. Привредни либерализам је свој научни израз нашао превасходно у учењима класичне енглеске теорије народне привреде (Ад. Смит, 1723-1790). Она почива на убеђењу, које проистиче из ↑деизма, да се мора добити лимит равнотежа сила, нека врста ↑хармоније друштва и живота, која са собом дугорочео доноси највећу корист за све. Ово отуда одбацује све државне субвенције и интервенције, заштитне царине, обавезивања цена и слободном надметању. Привредном либерализму се у 19. веку супротставио ↑социјализам, стремљењем према управљању привреде на социјалне циљеве заједнице, а политичком либерализму ↑конзервативизам, стремљење према признавању и обазирању на надиндивидуалне заједничке вредности и историјски израсле животне форме. Либерализам је често био критикован због незнатног вредновања социјалне заједнице, које долази до изражаја већ у његовој теоријски поставци, а као његова снага честе cе истицало наглашавање неотуђивих права личности. Упор. ↑држава, ↑ (устројство) устав.

логос <Logos>, грч.  Λόγος = људски говор приказан словима, а који се разлаже на реченице, реченичне делове, речи, слогове и гласове; у грч. реторици говор, прозно приповедање, фабула неког спева; у грч. логици исказна реченица, логички суд, такођe и дефиниција и дефинисани појам; у грч. психологији и метафизици ум који је садржан у човеку, ↑микрокосмосу, који руководи и управља преосталим деловима душе као изговорена или неизговорена мисао, који се схвата као део, цепање (алботаона) светског ума који влада и прожима ↑макрокосмос, a у грч. теологији је важио као сам највиши Бог или као његова прва и највиша сила. Вероватно побуђен теологијом јевр.-грч. филозофа Филона (рођ. око 25. пре Хр.), који је у логосу видео стваралачку реч старозаветног Бога и његов ум који производи и прожима свет, тај појам је преко пролога Јовановог јеванђеља (погл. 1) и кроз њега доспео у хришћ. теологију и филозофију, где логос важи каo Божја реч и стваралачка снага, а Христос као оваплоћена реч, али и у смислу грч. филозофије као светски ум, као стваралачка замисао Бога која у себи садржи и остварује све идеје (упор. ↑voig, ↑демијург).

М

мајеутика <Мảеutik>, грч. μαιευτική τέχνη = бабичка вештина Сократа (према  Платону, “Теетет, 149b ff.) исказана као озн. поступка да се у разговору други воде сазнањима, тако да ови мисле да су их стекли из себе самих, а да Сократ изгледа као да je само вршио службу порађања, изношења на светло (↑сократика).

материјализам <Materialismus>, кованица од ↑материја, поглед на свет према којем нема никакве друге стварности осим материје, тако да се и дух, душа и мишљење схватају као силе или кретање ↑материје. Разликује се теоријски и практични материјализам. Теоријски материјализам је или природнонаучни и опире се на делимичне резултате физикалног и хемијског истраживања , или историјски; овај је обзнанио пре свега К. Маркс, отуда прозван ↑марксизмом (↑историјски материјализам). Практични материјализам је животни назор  према којем се материјалне вредности, а нарочито новац, посед и чулно уживање, претпостављају духовним. Појам материјализма се да прво потврдити код Х. Мора  (Divine Dialogues, 1668, eng. 1679, lat.). На немачком говорном подручју он се прво јавља у преписци између С. Кларка и Г. В. Лајбница. Он је изв. означавао представу да ↑космос функционише опут ↑машине  и да је саздан према механичким законима. Ова теза материјализма је остала оспорена преношењем овог модела на организме, а такође и на човека (посебно код Ж. Ламетрија, L’ homme machine, 1748, prev. Човек машина, Култура, Београд, 1955). Теза материјализма изв. названог „механичким“, према којем је све бивствујуће материјално , била је у каснијим варијантама овог правца ограничена; у ↑дијалектичком материјализму се не-материјално поима као ↑супстрат ↑материје, дакле, идеално се поима само као резултат, али не и као припадајуће тварној материји. Материјализам је такође збирна ознака за антиидеалистичка схватања историјског описивања (↑историјски материјализам у проширеном значењу). У ХХ веку се нарочито утицајном показала теза о паралелизму психичког и физичког, тако нпр. у тзв. „теорији идентитета“ (заступали је изм. осталог Х. Фајгл као и Д. М. Армстронг). По овој позицији феномени свести су идентични с процесима у мозгу; према њој  су искази о феноменима свести неадекватни све док се не расветле у структури њихових можданих процеса. Ова позиција одступа од старије материјалистичке тезе да духовни или душевни феномени нису ништа друго него епифеномени материје. Као материјализам се, према томе, заступају не само позиције у којима се материји приписује егзистенција првенствена и претходећа у односу на не-материјално.

метафизика <Metaphysik>, изв. озн. које у збирци Аристотела стоje после Физике (грч.
edта ко Fuerd td фuoiка), што су обрађивале “прву филозофију или офба-у. којy je Apистотел (Мет. 12, 982)  дефинисао као “науку о првим начелима и узроцима”. Новоплатоничари (↑новоплатонизам) су израз “метафизика” тумачили тако да је њен предмет “оно што превазилази природу”, или је “иза природе” као оно што лежи као њен узрок и права је стварност. Сходно томе се под метафизиком подразумева учење о последњим разлозима бића, његовој суштини и смислу. Она се рашчлањује на учење о самом бивствујуһём (↑онтологија), о суштини света (↑космологија) и о егзистенцији и суштини божанства (↑теологија): Метафизика образује суштински саставни део ↑nогледа на свет, а разноврсност погледа на свет има свој основ у различитим преддoзима решеньа за метафизичке проТо Ж и а. блеме. Према томе да ли метафиsику треба тумачити од неког врховног општег темеьног става иs er ce npедузима извођенье свеу- (купне стварности, или се настоји да 3. cе путем саглёдања свих научних резултата оцрта збирна слика света, говори се о ↑спекулативној или ↑индуктивној метафизици. У теоријама 20. века метафизика се у крит.-разграничавајућој намери 1. за традиционалне облике религијског или пак филозофског мишљења, 2. за позиције у којима се разл. употр. тврди унутарње циљно или сврховито усмеравање бивствујућег (↑телеологија). 3. такав теоријски образац заснивања у језику неке филозофије према којем се као истинита претпостављају сазнања пре сваког емпиријсконаучног проверавања. метафизичке тачке (metaphysische Punkte), франц. points metaphysiques, називао је Г. В. Лајбниц ↑монаде.

метод <Меthodе>, грч. μέθοδος = пут којим се долази циљу, научном продужавању неке замисли, поступак истраживања, начии проучавања, у науци ипр. Поступак ↑индукције, ↑дедукције, анализе и сл: у ↑педагогији врста поучавања, наставни поступак, нпр. преносећи, дијалошки (↑сократовски метод). Метод ↑прагматизма (“learning by doing“) и др.  Методика, такође методологија, наука о методима, учење о методу (у српској терминологиjи јe ова прва искључиво педагошка дисциплина, а ова друга логичка): методолошки (methodologisch), који cе одн. на метод или учење о метолу (у немачком се чешће користи реч “methodisch” методски).

Н

натчулан <ubersinnlich>, који не потиче из сазнања путем чула, није дат у чулном опажају, него добијен мишљењем; натчулно, независно од нашег чулно условљеног сазнања и његових облика, које се, додуше, може мислити , али не и осећати: натчулно другачије схвата хегел (Фен. духа) као појаву за разлику од чулног света као „саме реалне ставрности“ (↑појава)

наука <Wissenschaft>, грч. ἐπιστήμη, лат. scientia, y најширем смислу “укупност онога што се зна, поглед на ↑знање пренето писмено и поучавањем, те утолико истозначно с појмом наука, који се користи у множини (понекад се ово изражава паралелом знаност-науке); у ужем смислу одређена (појединачна) наука, која систематски истражује и уређyje омеђено предметно подручје према њему примереним ↑методима, те настоји да потпуност тако добијених сазнања сведе на обухватна начела и објасни је из њих. Подела све финије рашчлањених и умножених наука стварно произлази из њихових предмета и њихове особености (идеалне, реалне, духовне, природне, друштвене науке итд), а методски према постављању питања, гледишту, начину истраживања и циљу (експериментална, теоријска физика, психологија итд: дедуктивне и индуктивне науке, аналитичка, синтетичка reометрија; физиологија, морфологија итд, чисте и примењене науке). Начела поделе се делимично пресецају. Упор. ↑систем. духовне темеље западне науке створили су грч. филозофи. природњаци и лекари. У Среднем о веку су се ови темељи користили за изградњу грађевине теолошког учења (↑схоластика); научно истраживање било је подвргнуто црквеним налозима. Од ↑ренесансе наука је узела замах, те пренела природнонаучно-математичко мишљење и на подручја органског и душевног живота. Другачије  поставке (Парацелзус, J. Беме), као и про-тивљења механи(сти)чком или каузалноаналитичком  објашњењу феномена живота (нпр. код Г. В. Лајбница, Ј. Г. Хердера, Ј. В. ф. Гетеа) нису продирали. У 19. в. природнонаучно мишљење је доживело, посебно учешћем које је имало у победоносном походу ↑технике, страховит успон; али се тиме наука раздвојила у готово већ непрегледан број појединачних наука, од којих би свака хтела да буде сама себи сврха. Наука би требало да буде вредносно неутрална (↑вредносна неутралност; ↑спор око вредносних судова), беспретпоставна (↑беспретпоставност наука), а њена ↑објективност једино што обавезује

ноуменон <noumenon>, грч. νούμενον = оно што је мишљено, према Платону (Држава, 508ц фф) оно што треба сазнати духом (↑воус), за разлику од онога што треба видети очима, ↑појаве; множ.; воујева…; код И. Канта (Пролег., 32-35) „разумска бића“, тј. мишљени предмети могућег искуства.

О

онтологија <Ontologie>, кованица Р. Гоклена (R. Goclenius, Lexicon philosophicum, 1613) од грч.  ὄντως  = биће и λόγος = наука, картезијанац Жан Клобер (Clauberg, Metaphysica de ente, 1656) звао је и онтозофија, учење о ↑биhy као таквом, о  најопштијим појмовима бића, значењима бића и одpeђењима бића. У 17. и 18. в., тако код Кр. Волфа (Оntologia, 1730) оно важи као део ↑метафизике, и то као синоним за ↑mеtaphysica generalis, којa ce бави одређењима ↑бивствујућег уопште, за разлику од области “metaphysica-e  specialis” (рационална ↑космологија, рационал ↑теологија и рационална ↑психологија). Најпознатији покушај рехабилитовања питања онтологије у 20. в. предузеo jе М. Хајдегер (прво y: “Биће и време, 1927), да би доспео до отварања “питања о бићу које лежи пре сваког вербализовања проблема, он у средиште своје феноменолонтологије (↑биће, ↑онтол. диференција, ↑фундаментална онтологија, ↑феноменологија) ставља начин на који човек (овде означен онтол. појмом ↑постојање тубиће, који он ближе одређуje помоhy ↑бити-у-свету) изворно поставља свој однос према “биhy”. И у оквиру ↑егзистенцијализма се традиционалном дисциплина онтологије претреса начин на који човек мора “егзистирати“. Тако Ж.-П. Сартр (најпре у: Бuћe u ништа(вило), 1. изд. франц. 1943, (прев.: 1-1, Нолит, Београд, 1983) развија једну теорију пуке предметности као “бића-по-себи” (синоним за “биће” у ужем смислу) и супротставља позицију неантизације (пеantisation, “поништавање”, ↑негапиja), прекорачивања “ничега” као односа према бићу практично делујућег човека (упор. ↑ништа). Сви ови покушаји већ полазе од тога да се традиционална питања онтологије у 20. в. више не дају обрађивати као питања једне ↑метафизике. Право да се филоз. питања егзистенције уопште обрађују као теме jедне онтологије од почетка су оспоравали представници ↑Бечког круга . Р. Карнап (“Еmpiricism, semantics and ontology“; нем. прешт. у: Вedeutung und Notwendigkeit, 1972. <тај текст је заправо додатак Карнаповој књизи на енгл. из модалне логике Meaning аnd Necessity: срп. прев.: “Емпиризам, семантика и онтологија”, Трећи програм Радио-Београда, бр. 8, зима 1971, стр. 91-109) разликује између “унутарњих питаньа егзистенције дефинисаних за неки одр. јeз. оквир и “cпољашњих” проблема, који се постављају при питању о егзистенцији једног таквог оквира (нпр. о свету бројева), те доспева до резултата да се ова питања традиционалне онтологије која ваља сврстати као “спољашња” могу  обрађивати само као практ. проблеми (нпр. који jезичко специф. оквир треба да претпостави нека формулација проблема). За разлику од тога, каснији заступници ↑аналитичке филозофије, као изм. ост. В. В. О. Квајн (Оntological Relativiry and Other Essays, 1969), позивају се на то  да појам егзистенције није даље подложан експликацији путем покушаваних разликовања између “унутарњих” и”спољашньих” постављања питања и да теорије можемо истраживати само у оквиру онтологија претпостављених у неком тренутку. Питање о могyћности једне онтологије као “науке о бићу” с тим, додуше, остаје отворено, па ипак ce y оквиру једне аналитичке онтологије могу логичким и језичкоаналит. средствима прецизирати проблеми  различитих могућности дефиниције и јез. нормирања за корелате таквих појмова као што су “биће” и “егзистенција”.

ортодоксија <Orthodoxie>, кованица из грч. ορθοδοξία, од речи ортос = исправан и докса = мишљење или учење, исправан,  мњење; 1. правоверност, снажна или тврда вера; супротност: ↑xетеродоксија. 2. збирна ознака за црквено учење и теологију цркава у источној и јужној Европи које се позивају на византијски обред (тј. православље).  бреоs буоs (orthos logos), грч. “прави (тачан) (раз)ум” (лат. Recta ratio), y етику увео Еудем, ученик Аристотела; код ↑стоичара озн. општег светског закона, који је заједнички боговима и људима, који jе људима био дат од природе и коjи следи мудрац.

орфика, орфичари <Оrрhik, Orphiker>, од грч. Ὀρφικά = приврженици Орфеја, грч. мистеријска заjедница чија су учења о бесмртности ↑душе, њеном пореклу из звезданог света, њеном затварању у тело, њеном прочишћењьу, кажњавању путем Страшног суда, поновном рођењу, искупљењу и др. деловала на грч. филозофе (↑мистерији). Од орфичких списа сачували у ce jедна збирка химни и старогрч. мистеријских песама, као и бројни фрагменти, извештаји и филоз. тумачења, обухватио испрва код О. Керна: Оrрhicoruит fragmenta, 1922.

 П

парадигма <Раradigma>, грч. Παράδειγμα = пример, образац, модел, праслика, такође: доказ; уз то: парадигматски / парадигматичан. У језикословљу образац деклинације иликонјугације; у античкој ↑реторици осликани догађај као потврда за једну тезу; као појам историје науке употр. га најпре Г. Кр. Лихтенберг за поступак, начело истраживања; показати) касније га Л. Витгенштајн применио на теорију језичке употребе (“Филоз. истраж., постхумно 1953, напосебно $215Г.) као мерило за језичкопракт. просуђивање неког појма при коришћену у сличним ситуацијама. Данас се углавном користи као озн. за теорију централноорганизујућедг начела интерпрета- јиције/тумачења. Т. Кун (Структура научних револуција, 1. из. енгл.1962 <прев.: Нолит, Београд, 1974>) потцртава на примеру ране нововековне физике и астрономије смену у конструкцији ↑слике света према моделу замене једне старе парадигме која се исцрпљује у својој способности решавања проблема неком новом, у којој стандарде за научност изнова успоставља супарничка научн(ичк)а заједница (енгл. scientific commuиniy). Признање нових парадигми Кун изједначава с обредима потчињавања при религијском преобраћању и за њега чини важећим социјалнопсихол. чиниоце попут групног притиска и прилагођавања. Од Куна се за историјсконаучни опис промена темељних теор.претпоставки у неком истраживачком програму, у једном научном правцу или у некој дисциплини усталио појам парадигматске промене.

патристика или патрологија <Patristik/Patrologie>, учење о оцима, наука о животу, о списима и ↑нацијама, учењима ↑црквених отаца и старих ↑црквених писаца све до 8. в., почетка ↑схоластике. Они се од ове разликују тиме што у патристици ни начелно ни чињенично филозофија још није разлучена од хришћ. религије и теологије. Хришh. религија се у патристици и сама посматра као истинска филозофија. Сигурно се при том претпоставља један појам филозофије који не одговара ни античко ном. патристичком филозофијом (изв. франц. појам) назива се унутар историје филозофије филозофија црквених отаца (лат. Patres ecclesiae) која произлази из ↑схоластике и која jе строжим схватањем хришћанског учења и ослања на стару филозофију учинила први покушај утемељења овог учења. Тако су ↑апологети у 2. в. после Хр. трагали за циљем да хришћанску религију препоруче образованима о “истиниту” филозофију духа. слободе и моралности. Исто тако ↑александринци (крај 2. в.) су покушали да доведу у склад науку и хришћанство. Католичка прква убраја у патристику све црквене оце до 13. в., а протестантска црква, напротив, само оне до 8. века.

питагорејци <Рythagoreer>, ученици Питагоре (око 582. до 493. пре Хр.), који се разврставају на старопитагорејце (Филолај, Архита и др.); фрагменти њихових списа код Дилса/Кранца, Фрагменти пресократоваца (прев.: 1-I, Напријед. Загреб, 1983) и на заступнике ↑новопитагорејства. Као питагорејци су се у старини означавали и учењаци који су неговали научну математику и астрономију. Питагорејство, учење и начин живота Питагоре и питагорејаца, нарочито тумачење стварности на основу једног постављеног значења ↑бројева.

принцип <Prinzip>, грч. ἀρχή, лат. principium = почетак (почело), извор, темељ, такођe “елемент”, у општој језичкој употреб.и углавном исто што и општи путоказ деловања. У контекту античке филозофије под принципом се подразумевају темељни и непромењиви елементи из којих је састављена сва ↑материја (рецимо вода, ватра, ваздух и земља или већ према позицији, такође, једна једина од ових ствари као “пратвар”). Данас се као принципи пре означавају веома уопштени ставови из различитих подручја. Принципи логике у овом смислу су, рецимо, принцип искључења трећег (↑рrincipium exclusi tertii) и принцип забране противречности (↑рrincipium contradictionis). Kao принцип физике важи, рецимо, став одржања енергије. Принципи чисто формалних дисциплина (упор. ↑формалан), попут начела логике, понекад се називају формалним принципима, a они из емпиријских наука, попут физике, материјалним принципима.- У традиционалној метафизици се трага за тзв. принципима бића или pеалним принципима, а у теорији сазнања за принципима сазнања; у етици принципи наступају нпр. као веома yопштено формулисана упутства за деловање (мисли се, рецимо, на кантовски ↑категорички императив). Да се разумети, рецимо, основни став, који потиче од Виљема Окамског, према којем при објашњењима стања ствари, уопште узев, не треба као постојећe претпостављати више објеката него што је безусловно потребно. принцип двовредносности (Prinzip der Zwеiwertigkeit)

природа <Natur>, грч. Φύσιςлат, лат. natura  = pодити се, настати, од 13. в. нем. учена реч (срвиснем. паture), poђено, настало и оно што се увек опет изнова рађa, производеће; све што се развија без туђег суделовања и према снагама и законима који пребивају у њему. Отуда се природом назива 1. настало, израсло на неком посматраном предмету, 2. његова унутарња ↑суштина, његова сопствена врста насупрот вештачком, извештаченом, 3. свеукупност најпре свих живих бића, а потом 4. укупност васцеле стварности која настаје од себe, без нашег суделовања, и која се подвргава само природним законима, за разлику од људског дела, творевина људског духа и ↑културе (↑историја). 5. Jедно наредно схватање појма природе чини нужним разликовање на oрганску (оживљену) и анорганску (беживотну) природу; ова супротност ишчезава при претпоставци свеопште оживљености природе у ↑монистичким и ↑пантеистичким системима. Супротстављање природе и ↑духа води темељној подели наука на природне и ↑друштвене науке. У прве спадају према И. Кантовом појму природе сви могући предмети чулног и истовремено појмови искуства (Пролег. 816). Природи важи jе за њега “постојање ствари уколико је оно одређено према општим законима” (ibid., $14). Bреднујући став према природи колеба се, и зависно од преовладавајућeг ↑светоназора и мена у схватању саме природе, између поштовања и највишег уважавања, и унижавања у једно начело непријатељско према духу и вредности. За ↑стоичаре је живот сходан природи морални путоказ, при чему се у природи гледа остварење светског ума. Позив који се приписујe Ж.-Ж. Русоу “Натраг природи” уперен је против штета једне болесне културе (Русо, Емил или о васпитању, Знање, Београд, 1950). За Ј. В. ф. Гетеа природа је уметница која уобличава живот, а за А. Шопенхауера никако поштовања достојна објективација слепе воље. И у хришћанству се вредновање колеба према томе да ли се у природи више гледа ↑творевина Бога или след случајности.

природни закони <Naturgesetz>, емпиријски потвpђено правило природног збивања; у ширем смислу и теoрема призната у природним наукама о неком закономерно наступajyћем стању ствари, према којем (у присуству закономерних (нпр. експериментално утврдивих) услова такође треба очекивати да према истој закономерности и у будућности наступају приближни (нпр. исто тако опажљиви) односи. Појам природног закона се испрва појављује н у ↑схоластици (“lex naturae“). За ово стање ствари се свакако прво у овом веку јединствено уводи ознака “↑закон” (у аналогији према правном ставу). Природни закони су ce све до у 17. в. претежно означавали као “regulae” (↑правила). природни језик, такође “обични јeзик” (natirliche Sprache / normale Sprache), yoбичајени језик, којим људи чињенично говоре, попут немачког права, ↑грађанско право).

природно стање <Naturzustand>, појављује се већ у позном Средњем веку, у ↑природноправном учењу Просветительства, разрађена представа о неком преддржавном стању, у којем би људи, слободни од сваке владарске присиле, живели као појединци једни са другима само према таквим законима који им предају њихову “природу”. Према просуђивању људске природе као изв. мирољубиве и доброхотне/благонаклоне или себичне и насилне, природно стање се појављуjе час као pајска невиност (↑пра-стање), час као крајња сировост и насиље (↑belluит отпіит соntra omnes), час као стање још угроженог и несигурног мира, у којем су, додуше, y основи већ у важности природни закони људског заједничког живота, али у којем нико не може сигуно рачунати на његово придржавање, јер још не постоји никакав судија и натчињена (насилна власт), а која би могла осигурати покоравање себи. Због тога, према претпоставкама разл. теоретичара полит. филозофије од раног Новог века, закључењем ↑друштвеног уговора људи излазе из овог стања да би га разменили за грађанско или државно стање. Док је нпр. 1. Лок посматрао прир. стање као стање потврдиво и историјски, и тиме као pеалност, за друге је, нпр. за С. Пуфендорфа и за И. Канта, оно само замишљена претпоставка да би се приказали важење природног права “пре”, тј. независно од свеукупног државног, “позитивног” ↑права, као и значај државе за зајамчење правне сигурности (њена функција као ↑правне државе). За И. Канта је сходно томе постулат “практичког” (тј. морално законодавног) ума да се из “природног стања” пређе у неко “правно” (Мет.морала, 1, $S41, 42). Према Г. В. Фр. Хегелу, напротив, ↑моралност и ↑право су могући само у  заједници и тиме у једном (макар и испрва несавршено образованом) државном бићу; природно стање би отуда могло бити тек неко стање “насиља и неправа”, “о којем се не може рећи и ништа истинито као да је из њега произашло” (Енц., $ 502).

простор <Raum>, ствиснем. срвиснем. rum, заправо неиспуњено (упор. испразнити (гаumen)!), “слободно место”, као представљен празним, простор је услов разликовања и истовремено напоредности неке множине протегнутих ствари, које се за наивног човека налазе и крећy у простору као у неком суду, а и саме имају просторност, “испуњавају неки део простора“, тако да се ↑материја може разумети као простор испуњен супстанцијом. Према И. Канту (КЧУ, О простору) простор није распростртост ствари и измеђy ствари која објективно постоји независно од нашег ↑опажања и ↑представе, него једна “нужна представа а рriori кoja лежи у основи свим спољашњим опажајима”, форма наше “чулности” захваљујући којој је наше искуство тек могуће. И. Кант, дакле, о простору поучава да почива само на нашој моћи опажаја, која нам омогућава искуство спољашњих ствари, али да он “није ништа чим напустимо услов могућности целокупног искуства и поставимо га као нешто што лежи у основи самим стварима по себи”, a ово ученье он назива “трансценденталним идеалитетом” простора. У математици озн. за структурисан скуп елемената који представља aпстракцију опажајног простора.  Опажајном ростору одговара тродимензионални еуклидски простор, који се одреуђje (a) дефинициом онога што треба подразумевати под “растојаньем ма које две тачке, (6 скупом тројки (х, у, z) рeалних броjева (приказивих “координатама”) који су као “тачке” приказаним вредностима опажајног простора и утолико “описују” простор. Ово одpeђење простора коje овде најпре означен као “тродимензионалан” може се проширити у концепт простора који обухвата произвољно много димензија ако се пођe од неког скупа свих п-торки X1, Х2, … Хп) реалних бројева и сваку п-торку дефинише као тачку Р простора. Димензијама овог конструисаног простора онда одговара брoj координата које су потребне за описивање неке произвољне тачке. Jедну другачију структруу математички урсђеног простора показује простор коjи образује “хомоген континуум” показује простор како га ја конкретно доживљавам. За разлику од првог, он се односи на становиште ја; тј. он је рашчлањен “перспективистички”. Тиме дате разлике близине и даљине, онога горе и доле, предњёг и задњег, десног и левог не доживљавају се само као положајна одступања, него квалитативне ралике од великог животног значаа <а њих у оквиру семиологије и социјалне антропологије проучава дисциплина под називом “проксемика”, од лат. proximus – близак.

просвјетитељство/просвећеност <Aufklarung> (као реч присутна од половине 18. в.), стремљењ према уклањању наслеђених учења, претпостављених само на основу ↑aуторитета, и према новом уобличавању живота на темељу умствених назора и ↑увида, жеља за деловањем помоћу ↑ума. Пошто је И. Кант у свом чланку “Одговор на питање: шта је Просвјетитељство?” <Berlinische Monatschrifi, 1784> 18. в. означио као “доба Просвјетитељства или век Фридриха”, тај израз cе употр. за духовни покрет који је започео у 17. в. у Енглескоj (↑слободни мислиоци), пробијaо се на понекад необичан начин у 18. в. У Француској (↑енциклопедисти) и Немачкој, а   својим дејствима захватио целокупну европску културу и ону коју су одређивали европски народи. И. Кант га је на почетку свог прилога “”Шта јe Просвјетитељство?” окарактерисао као “излазак човека из његове самоскривљене малолетности”. Малолетност је немоћ да се служи својим разумом без вођства неког другог. Ова малолетност је самоскривљена када њен узрок не
лежи у мањку разума, него одлучивања и одважности да се служи себи без вођства неког другог. Sapere aude! Имај одважности да се служиш својим сопственим разумом! jесте, дакле, гесло Просвјетитељства.” Насупрот овој карактеристици већ J. Г. Хаман је доказивао да “немоћ није заправо никаква кривица”, а да, додуше, може бити самоскривљено неко “старатељство”, али не и “малолетност” (Писмо Кр. Ј. Краусу, 1784). Главне ознаке Просвјетитељства јесу формално: рационална јасност, критичка оштрина, емпиријска ширина; а садржински: учење о ↑уму као способности да се човек начини човеком и да се оспособи за морално добро делање (↑рационализам), вера у то да је човек од природе обдарен не само “умом”, него и “добар”, одн. најбољим намерама, из чега настаје вера у могуће деловање, изворност постојаног ↑напретка појединца, као и друштва, према бољем, потпунијем (↑оптимизам, ↑еудајмонизам), захтев за ↑толеранцијом, jеднакошћу свих људи пред законом и ↑слободом појединца с обзиром на припадност сталежу и држави. Из ових темељних ставова следила је, с обзиром на религију, не само критика и разарање ↑вере у ауторитет као и тзв. ↑празноверја, коje ce jош приписивало “мрачном” Средњем веку, у корист једне “природне” неисторијске вере у ум (↑деизам), него и превладавање специфично религијских верских садржаја (↑атеизам), у политици и филозофији државе стављање у питање природно датих и историјски насталих посебних целина у корист поjединца (↑индивидуализам) и човечанства уопште (↑космополитизам).

Р

рационализам <Rationalismus>, кованица у 18. в. из ↑рационалан, духовно држанье, у којем преовладава или се искльучиво врши рационално мишљење и сазнавање; супротан појам: ↑ирационализам. Рационализам се за разлику од ↑емпиризма и ↑сензуализма, окарактерисао као онај методски правац у филозофији који би, полазећи од узора математике, желео да форму и садржај целокупног знања изведе из ↑ratio-a, независно од целокупног ↑искуства или уз пренебрегавање емпиријског проучавања, те да тиме филозофију учини ↑системом појмова, судова и закључака на чијем врху стоје највиша начела. У Новом веку је методски рационализам засновао Р. Декарт (↑соgito ergo sum), Б. Спиноза га је даље уобличио и онда је задуго постао метод филозофије (врхунац у Немачкој: филозофија Кр. Волфа). И. Кант jе настојао да га превлада питањем о могућности искуства и појмом трансценденталног синтетичког јединства ↑аперцепције. Рационализму jе тиме, насупрот  критицизму и ↑скептицизму, било приписано гледиште о неограниченој сазнајној способности човека и потпуној појмљивости света. Рационализам претпоставља да су нам с умственим пoјмовима дате ideae innatae (↑урoђен), нпр. ↑супстанција, ↑каузалитет, ↑истина, којe само треба јасно и разговетно (↑clarus et distinctus) увидети да би постала извесна истинитост сопствених сазнања о стваности. На основу ове извесности биha у мишљенњу рационализам уздиже ratio y opијентациону инстанцију за сва подручја живота. Он је,критикујући историјски дате односе у друштву, држави, цркви, науци, уметности, допринео ↑Просвјетитељству у Француској 18. в. и покопао веру у ↑ауторитете. И у Немачкој cе показао у омеђивању историјски датога. Његов стални противник је тзв. ↑празноверје. Пре свега је рационализам учинио покушај да ↑веру и ↑знање обједини под премисом да се вера управи према “природном уму” (↑lumen naturale), a теологија потчини филозофији. Тиме јe рационализам, 2. у супротности према ↑супранатурализму и ↑фидеизму, онај теолошки правац који у стварима вере не само да употребу ↑ratio-a држи за дозвољену, него чак за апсолутно неопходну: ratio треба да буде критеријум ↑откровења; не би смела постојати ↑двострука истина; “безумно” у вери (↑сredo quia absurdum, ↑чудо, ↑парадокс) треба избацити. Вeћ би се ↑схоластика са својим далекосежним ↑рационализовањем истина вере могла означити као теол. рационализам. У Новом веку он наступа као ↑природна религија (↑деизам), а у Немачкој га уводи Кр. Волфова Theologia naturalis (1737), коју је он супротставио ↑позитивној религији. Њега следе Ј. А. Ернести, Ј. З. Землер, J. Г. Телнер, J. J. Гризбах и др. cа својом критиком Библије и црквене историје. Tеолозима су у нападању цркве старе вере и у покушају да се створи умна вера приступили ↑популарни филозофи, усмерени ка рационализму, чије се гласило, Allg. Dt. Bibliothek, које је основао Фр. Николај, од 1765. залагало за здрави ↑људски разум и тиме за проширивање једне профане ↑мудростии и ↑обичајности. Аналогно теол. правцу у 19.в. је настао 3. насупрот ↑историзму, државноправни или правнофилозофски рационализам, који претпоставља нешто заједничко свим историјским правним системима у једном безвременом ↑природном праву. које треба да буде важећe за сва времена и према којем се просуђују “позитивне” правне облике. Упор. “↑systeme de la пature. <4. у филозофији науке (критички) рационализам означава позицију супротну релативизму, тј. ирационализму, и тврди да се научне теорије могу процењивати на основу интерсубјективних сазнајних (епистемолошких и методолошких) стандарда, те тако и извршити њихов рационално мотивисан избор.>

ренесанса <Renaissance>, франц. “поновно рођење” (препород). енгл.: исто, итал. такође rinascita; y изв. знач. од (лат.) renascita (“поново се родити”), озн. за посвећено поновно рођење у крштенњу; у итал. језичкој употреби као “rinascimento” коришћено већ од Ђ. Вазарија (1511-1574). Као збирну ознаку за уметнички стил и за историјско културну епоху (око 1300. до 1600, почетак у Италији) у германофон. проучавање културне историје увео J. Буркхарт (Die Kultur der Renaissance in ltalien, 1. изд. 1860. (прев.: Култура Ренесансе у Италији, Изд. књиж. 3. Стојановића, Ср. Карловци. 1989). У прош. знач. такође као озн. за поновно оживљавање неког духовног струјања или моде, нир. на аналоган начин за епохе ↑реновације (обнове) у Средњем веку (“каролиншка ренесанса”, “Отонова ренесанса”).

романтика <Romantik>, европ. културна и научна струја измеђy краја 18. и средине 19. в. Појам је изведен од франц. romantique изв. добио знач. romanesque, “pоманичан”. У енгл. варијанти romantic (од око 1770) појам романтичан добија проширено значење “оceћajaн, пун фантазије”; као типска ознака за културну епоху на немачком говорном подручју постао познат пре свега преко X. Хајнеа (Романтичка школа <Die romantische Schule>, 1. изд. 1836) и Ј. ф. Ајхендорфа (О истор. новије романтичке поезије y Немачкој <Zur Gesch. d. neueren romantischen Poesie in Deutschland>, 1846). У одступању од једновремено уведеног епохалног разумевања Г. В. Фр. Хегел као “романтички уметнички облик” озн. заједничко обележје свих европских уметничких епоха од пропасти античког (“класичног”) уметничког облика. Овај нови уметнички облик, испрва настао с хришћанством, одликује се култивисањем “унутарње субјективности” (Г. В. Фр. Хегел, Предавања о естетици, Хото, 2. део, 3. одс.). Романтичком школом се у националној економији и у историјској науци 19. в. називао правац који је проистекао из свеукупног склопа социјалних, културних, економских и политичких односа који треба анализирати и тиме се окренуо против индивидуалист. слике друштва,. Покушаји описивања за каква је била развијена у ↑Просвјетитељству Покушај описивања за ↑друштво били су у романтичкој школи усмерени на модел ↑организма. Jедну социјалну теорију за практ. пресађиване полит. идејa ове школе засновао је испрва А. Х. Милер (Елементи државне вешиине <Elemente der Staatskunst>, 1. изд. 1809).

С

сазнање <Erkenntnis>, код нем. мистичара како природно тако и натприродно налажење ↑истине, од Г. В. Лајбница и Кр.Волфа употр. и као процес и као резултат специфично емпиријско за лат. научног налажења истине. И. Кант у Критици чистога ума разликује процесе код сазнања чула, ↑разума и ↑ума. Све троје мора садеjствовати да би се произвело сазнање (код Канта именица средњег, а не женског рода, као данас) у ужем смислу као систематично уређено знање. У сазнајном процесу разликује се између функција сазнајуће свести (субјекта) и предмета који се сазнаje (објекта). При том, објекти или предмети сазнања могу бити реални или стварни, и идеални или нестварни (попут бројева, геометријских фигура, логичких појмова и њихових веза). А ови идеални (тј. идеелни) предмети нису субјективни, него се сазнајyћем субјекту, без обзира на своју иматеријалност, појављују као нешто објективно, као предмети или стања ствари независни од њега. О директном сазнању cе говори само у оним теоријама у којима се предмети и стања ствари тврде као непосредно уочљиви субјекту, без обзира на своју иматеријалност, појављују као нешто објективно, као предмети или стања ствари независни од њега. О директном сазнању се говори само у оним теоријама у којима се предмети и стања ствари тврде као непосредно уочљиви (евидентни) са својим суштинским цртама. Индиректно сазнање се мора, jер jе и само зависно од теорије, служити средствима логике да би могло “докучити” тражене повезаности својстава и предмета. Основ сазнања, према А. Шопенхауеру (О многоструком корену става о довољном разлогу, 1847, $29f.), начело: “Ако суд треба да изражава неки основ сазнања, он мора имати неки довольни разлог; због овог свoјства он онда одржава предикат истинитим.” (↑основ/разлог); в. предмет: ↑реални основ.-Критика сазнања, код И. Канта наука о могyћности, ваљаности и границама сазнања; касније интегрисана у дисциплину теорију сазнања, појам који се употр. тек од поч. 19. в. као теорије сазнана у нововековном смислу озн. се истраживања о способности чула, разума и ума да досегну “истинита” сазнана: њих су најпре предузели Џ. Лок (An Essay Coпсеrning Нитаn Understanding, 1690). Онда Г. В. Лајбниц (Нови огл. о људском разуму (Nouv. ess. sur I‘entendement humain), 1765), Ч. Баркли (А treatise concerning thе principles of human knowledge, 1710. (прев.: Расирава о принципима људског знанња. БИГЗ. Београд. 1977) и И. Кант (Критика чистога ума), а потом су се постојано дале изводила. За разлику од ↑психологије, која истражуje физиол. и психичке услове сазнања, и
↑логике, која се бави идеалним (идеелним) предметима, мислима и њиховим међусобним повезаностима проверљивим као исправним према формалним критеријима, у теорији сазнања се пита о могyћности, извору, суштини, врстама и о ↑истинитости или пак само “исправности” (у смислу адекватности предмету) сазнања. Реалистичке теориje сазнанња потврђују, а идеалистичке поричу сазнане истине независне од субјекта, док суштински извор сазнања рационалистичка види у разуму и у уму, а емпиристичка у искуству путем чула. Посредан положај заузима на идеалистичкој страни И. Кант (↑трансцендентална филозофија), а на реалистичкој критички ↑реализам. Мoћ сазнања, изв.појам рационалне психологије у 18.
в., од Кр. Волфа, Г. В. Лајбница и И. Канта способности ↑чула, ↑разума, ↑ума, којим ce cазнају предмети и стања ствари.

синкретизам <Synkretismus>, грч. συγκρητισμός, изв. ујединавање странака Крићана против заједничког непријателља, “сакрићавање / синкрићанизам”, пренес.: некритичко мешање разноликих филозофских или религијских система; посебно стапање религија у доба хеленизма; упор. ↑еклектицизам.

синтеза <Synthesis, Synthese>, грч. σύν = заједно и θέσις = положај, је склапање, спајање, повезивање више њих у jединство; у теорији сазнања и логици, насупрот ↑анализи, спајање опажаja, представа и поједних са другима, тако нарочито код Канта. Нарочито синтеза има у ↑дијалектици коју су разв. J. Г. Фихте и Фр. В. Ј. IШелинг, на коју се касније позива и Г. В. Фр. Хегел (а да сам не говори о синтези). Као спекулативна синтеза она значи превазилажење онога што себи противречи и супротстављенога у ↑тези и ↑антитези у неком вишем јединству, обједињавање супротности у некој обухватној целини. У психологијy jе В. Вунт увео поjам стваралачке синтезе, под којомон подразумева продуктивни чин воље несводив на нешто друго, којим cе појединачни ↑осети и оceћajни елементи склапају у нова јединства, која се не могу схватити као пука сабирања осета, него представљау нове творевине, које садрже више него збир елемената из којих cе изграђују (↑целина, ↑лик). У хемији сесинтезом назива вештачко изpaђивање у природи присутних или других хемијских једињења из елемената или простијих јединења.

спиритуалан <spiritual>, новолат., према франц. такође спиритуелан (spirituell), духовни, духован; спиритуалци (Spiritualen), духовници / духовна бића, озн. ↑аскета и мистичара фрањевачког реда y 1. в. његовог постојања. Спиритуализам, метафизичко учење према којем је стварност, одн. основ стварности, ↑дух и једино се уз претпоставку духовне суштине могу објаснити силе (нпр. ↑монаде). Појам је преширок тако да би се могао смислено применити за обележавање ма којer од многих “спиритуалистичких” система филозофије. Упор. супротан појам: ↑материјализам.

стоици <Stoa>, филозофска школа стоичара, названа према шареној сали коју је Полигнот украсио сликама у Атини, у којој је поучавао Зенон, основаној око 300. пре Хр. Разликују се: старија Стоа, коју су представљали Зенон, Клеант и Хрисип, средња Стоа, са свojа два главна заступника Панаитијем и Посејдонијем, и млађa Стоа царског времена, којој припадају Сенека, Ениктет и Марко Аурелије. Дела млађих стоичара суготово целовито очувана, а списи средњих и старих изгублљени, изузимајући наводе код других списатеља те приказе и прераде њихових учења. (Изд. фрагмената старе Стое од J. ф. Арнима: Stoicorum veterum fragmenta, 4 тома, 1903-24, прев. В.Нестлеа, 2 тома, 1923.) Стоицизам, филозофија и уховно држање стоичара, обележени наглашавањем ↑ума, захтевањем умног, природисходног живота без афеката, и учене да је у ↑врлини засновано истинско ↑блаженство и да се врлина да научити.

структура <Struktur>, лат. structura од striere, градити; потекао из грађевинске технике, појам се 1.изв. употр. у анатомији, аналогно општем значењу за ↑састав, изградњу неке састављене творевине према једној водећој идеји или на основу једног владајућег чиниоца. 2. У хемији “структура” значи стање атома у молекулу, у биологији органско рашчлањавање у којем сваки орган има своју функцију нужну за целину, a опет је и сам делимична целовитост, која сe разлаже на подоргане. Изв. телеолошки помишљан појам структуре указивао је на ↑виталистичко схватање живота (↑план изградње), али се користи и независно од тога. 3. У психологији се структуром назива уопште састав душевних и духовних станња који образује неку целину ииндивидуално или типски разнолик према разл. диспозицијама и доживљаје и учинке. Појам је В. Дилтај увео у психологију за уређење према којем су у развијеном душевном животу разл. психичке “чињенице” међусобно закономерно повезане путем унутарњих доживљајних односа (Идеје о описној рашчлањавајућој психол. <ldeen ub. e. beschr. u. zergliedernde Psychol.>, 1.изд. 1894. (делимичан прев. у: Дилтај, Заснивање духовних наука, Просвета, Београд, 1980)) (↑структурна психологија). 4. Појам структуре се у друштвеним наукама употр. у разл. смислу као синоним за поредак, састав (нпр. привредна структура, друштвена структура). Наредна значења: 5. разврставање образаца код вешт. произведених материјала: 6. у jезикословљу: повезаност измеђуелемената неког знаковног систе ма, нпр. фонема, лексема, семема (↑структурализам).

супстанција <Substanz>, лат. substantia = оно што постоји испод, оно што има трајност, самостално, што постоји иза себе, за разлику од не самосталног, постојећег само за друго, својстава (↑акциденција), истрајно за разлику од промењивог, од стања. Оно што се касније зове супстанциjом Платон именује појмом и његову спецификацију налази у општим појмовима или идејама, у издвајању од чулног света. Аристотел, који је идеју тражио у твари, а у појединачном, не долази до неке чврсто одсечне дефиниције супстанције. Супстанцијом он назива, час истрајно, носиоца променљивих афекција (Anal. post, I, 21, 83a)  час самостално (Met, VI, 3, 1029a, 8) час форму која пребива у материји (Me. IV, 8, 1017b, 25), час суштинско (Mеt, VI, 3, 1029a 1), час, такође, појединачну ствар  (Категорије 5, 2а, 18). Он коначно, разликује и три сусостанције: материју, облик и  производ овога двога  (Met. VI, 3, 1029a 2). У Средњем веку се у одређивању појма супстанције прикључивало или Платону (идеје) или Аристотелу (форма). Дефиниције супстанције за најважније за нововековну филозофију јесу Р.Декартова (Principia I, 51): “Под супстанцијом можемо подразумевати само ствар која тако постоји да joj за њено сопствено постојање не треба ниједна друга ствар” и Б. Спинозина (Ethica I, деф. 3): “Под супстанцијом подразумевам оно што je у себи и помоћу себе се поима), оно чијем појму, да би се могао образовати, не треба појам ниједне друге ствари.” Г. В. Лајбниц је суштину супстанције одредио као делатну силу, као представу, те претпоставио бесконачан број супстанција (↑монада). Џ. Лок је први у Новом веку оштро критиковао појам супстанције како је до тада био предат од Антике и Средњег века и при том претпостављао да он не означава ништа друго него сасвим непознатог носиоца извесних својстава. Д. Хјум је онда растворио поjам супстанције управо исто као и појам ↑каузалитета у следећем погледу: помоћy чулних утисака опажају се само стања и могућности, а не супстанције. Једнако тако мало добијамо супстанцију помоћy унутарњег искуства: постојана једнакост атрибута не оправдава претпоставку неког њиховог истрајног носиоца. Супстанција према њему није ништа више него састављеност и повезаност ↑својстава. И. Кант одpeђyje пojaм супстанције као категорију ↑релације заједно с појмом ↑акциденција. За њега је супстанција оно постојано, носилац измењивих акциденција: “При свој промени појаве истрајава супстанција, а њен квантум се у природи нити увећава нити умањује”. Прва аналогија искуства у овом смислу немогућности увећавања и неуништивости квантитета појама супстанције се користи нарочито у природној науци и филозофији природе: ↑маса и ↑енергија, због закона очувања који за њих важе, у физици играју улогу супстанције. Признају ли cе само оне као супстанција, тада се долази до ↑материјализма. Уколико се и души додели карактер супстанције (↑супстанцијализам), тада се доспева до ↑дуализма, како га је формулисао Р. Декарт супротстављањем протегнуте (материјалне) и мислеће (душевне) супстанције. Б. Спиноза је само Бога поставио као супстанцију, а протезање и мишљење објашњавао као њене атрибуте (↑спинозизам). Посматра ли се живот не као физичко-хемијско збивање, тада се грађа на којој ce он одиграва назива “живом” супстанцијом. Пojам супстанције после тога у историји филозофије није нашао никакво општепризнато одрeђење, пре се под њим подразумева било ↑твар било бивствујућа ↑ствар, било ↑сила било↑форма или ↑апсолут или бићe природе или биће духа, или се сасвим одриче егзистенција супстанција. Пуким ↑опажањем се не може изнаћи оно што се назива супстанциjом, за то је пре неопходно неко појмовно образовање уз чију се помоћ, додуше, може мислити бивствујуће, и ако се не запажа. Да ли њој нешто метафизички одговара, било да је то нешто материјално или духовно или апсолутно или нама потпуно непознато или неко “ништа”, једно је од основних питања ↑метафизике и при том један од најчеuhe обрађиваних проблема.

схоластика  <Scholastik>, лат. scholasticus, “који припада школи”, дакле “школско учење”: у Средњем веку су се схоластичарима изворно називали учитељи и ученици ↑artes liberales. Teк у 18. в. “схоластика” постаје епохални поjам за разл. духовне струје Средњег века. Данас се под схоластиком подразумева наука и филозофија ове eпохе како се поучавала у самостанским школама, катедралним школама и на универзитетима. Она се ослања на античку филозофију, а посебно на аристотеловске списе, уколико су они у то време били познати (↑схоластички метод). Она се рашчлањује на рану схоластику од 9. до 11. в., високу схоластику у 12 и 13. в. и позну схоластику од 14. в.све до доласка ↑хуманизма. У оба ранија периода од 9. до 13. в. аристотеловска логика jе удруживана с новоплатонским учењима. У раној схоластици су се истицали Џон Скот Ериугена, Анселм од Кентерберија, Абелар (Повијест невоља / Етика Абеларда и Хелоизе, Напријед, Загреб, 1970) и Петрус Ломбардус; у високој схоластици Албертус Магнус, Тома Аквински и Дунс Скотус. Они су с великом оштроумношћу и високим теор. захтевом обрaђивали догматичка и филозофска питања у њиховом теоријском склопу; посебно их је интересовала суштина ↑универзалија, у које су схватали или реалистички или номиналистички (↑номинализам, ↑реализам). Под неосхоластиком се подразумева изучавање и поновно оживлљавање средњевековне филозофије, а посебно оне Томе Аквинског (↑неотомизам) од 1879.

Т

теологија <Тheologie>, грч. Θεός  = Бог  и λόγος =  наука, учење о ↑Богу; код Грка говорење, учење и певање о боговима; код хришћа објављивање, величање Бога, онда у ↑патристици научно учење о Богу, његовом постојању, суштини и деловању. ↑Схоластичари разликују природну теологију, која настаје из ума као извора сазнавња и откривену, која почива на вери у Свето писмо и традицију цркве (↑откровење). У току столећа теологија се проширила у учење о вери и у научну дисциплину која се бави ставовима вере. У обе хриш. главне вероисповести (еванг. (sic) кат.) образоване су појединачне дисициплине, тако да се свеукупна теологија рашчлањава на историјску (науку о Библији, историју цркве. догми и теологије), систематску (догматику, апологетику, етику моралну теологију, дакле у стављање и одбрану учења о вери и моралу) и практичну тeологијy (хомилетику, катехетику, зитугику, дакле вршење (веро) учитељске и поповске службе) теомонизам (Theomonismus) (↑монизам), поглед на свет према којем учење о пореклу.

трансценденталан <transzendental>, новолат., прекорачујући, код схоластичара исто што и ↑трансцендентан; њихова трансцендентална суштаства су се отуда називала трансценденцијама или трансценденталијама. И. Кант је тој речи дао ново значење: “Називам трансценденталним целокупно знање које се уопште не заокупља предметима, него нашим начином сазнања предмета, посредно уколико овај треба да буде могућ а priori. Cистем таквих појмова би се звао трансцендентална филозофија.” (КЧУ, В 25). Упор. “Проле., додатак: “Реч трансценденталан не значи нешто што превазилази целокупно искуство, него оно што му, додуше, (а priori) претходи, али ипак није одређено ни на шта више него једино да учини могућим искуствено сазнање. Ако ови појмови прекорачују искуство, онда се њихова употреба зове трансцендентном.
Супротност трансценденталном јесте ↑емпиријски; Упор.↑теорија.Трансцендентализам, врста филозофирања која у смислу И. Канта полази од априорних услоства и целокупног сазнавања који леже у самој моћи сазнанња.


У

утилитаризам <Utilitarismus>, (застарело такoђe утилизам), од лат. utilis, “користан”; 1. yопштено: збирна озн. за мишљене о корисности 2. особито и за разлику од тога у филозофији: позиција у ↑етици према којој су заповеђене оне радње које у дато време обећавају да ћe довести до највеће могуће користи (или највеће могуће среће, највеће мог. угодности) за највећи број оних којих се то тиче. Утилитаризам је тиме телеолошки, тј. циљно усмерени облик етике (↑телeологија) при том се ипак не просуђују чињенични поступци, него предвидиве последице неког поступка. Основне замисли утилитаризма потичу већ од Фр. Бекона; систематски су их разрадили пре свега Џ. Бентам (Увод за начела морала и законодавсшва (J. Bentham, An ntroductionto the Principles of Moral and Legislation, 1789) и Ст. Мил. са своjим емпиријским полазиштем (природним стремљењем човека према сpeћи) и својом прагматичком поставком утилитаризам је пре свега paширен у англосаксонском простору, али и изван овог простора има многе приврженике. Средишње теме филозофске рaсправe око утилитаризма извиру изм. ост. из питањa како у датом тренутку ваља конкретизовати формулу “највеће могуће cpehe за највећи мог. број” како се нпр. различите радости, које су, изгледа, достижне на разне начине, дају тако упоредити да се добије неко мерило за рационалан избор? Како изаћи на крај са различитим представама о томе шта подразумевати под ↑сpeћом? Такође jе проблематично што утилитаризам у своjoj класичној формулацији у одређеним констелацијама допушта или чак налаже да се нашкоди појединачним групама; у најновије време сe стога настојало да сe основне претпоставке утилитаризма допуне начелима правде и тако развије један утисак “утилитаризам праведности” (Р. В. Tрап, Некласични утилитаризам <R. W. Trapp, Nicht–klassischer Utilitarismus>, 1988). У току расправе настао је читав низ разних варијанти утилитаризма. Важно разликовање jе између утилитаризма поступака и утилитаризма правила: док се за утилитаризам поступка рачуна корист појединачног поступка у једној конкретној ситуацији, утилитаризам правила вреднује корист коју на дуги рок има придржавање неког чврстог правила (попут нпр.”не треба лагати”). утисак (Eindruck), срвиснем., посебно у мистици, indruc, “утискиване, осет; изнова оживљен прво у 18. веку преко пијетизма, код Кр. Волфа прев. за лат. impressio, енгл. франц. iтpression, ↑oceт (светлост. звук, притисак)

Ф

феномен <Phanomen>, грч. Φαίνεσθαι = оно што се пoјављује, ↑појава која се приказује чулима; онда пренесено на садржаје свести и предмете свих врста који се приказују сазнању; уз то феноменализам, идеалистичко учење, које je испрва заступао И. Кант, према којем се предмети сазнају једино онако како нам се појављују, а не онакви какви су “по себи” (↑појава).

филозофија <Philosophie>, грч. φιλοσοφία = љубав према мудрости. Грч. реч φιλοσ која је садржана у “филозофија”, значи најпре сваку ваљаност која почива на знању ствари и знању, онда сваки склоп стварнога (↑мудрост). Код пресократских филозофа значење речи се ограничава на теоријско знање, које је предуслов за свако умеће, али такође и упражњавање сваке врлине. Господар таквих знања јесте “учитељ мудрости”; касније и: присталица ↑софистике). Аристотел је разликовао прву или праву филозофију (lat. ↑philosophia prima), коју он назива софиа, а касније је названа ↑метафизиком, од целокупне преостале области филоз. знања. Ова прва филозофија није управљена на неку одређену област знања, него има задатак да изучава прве разлоге и начела  бића уопште. ↑Стоичари су раздвајали софиа као сазнање божанских и људских ствари од филозофије у ужем смислу, стремљења према ↑верлини, а знање које служи овом стремљењу разделили на ↑физику, ↑етику и ↑ логику. Из обједињавања стоичарског с аристотеловским и платонским учењима, онда је следовало рашчлањивање филозофије, које се развијало у ↑схоластици , на ↑метафизику, којој су припадале ↑онтологија и ↑теологија, ↑физика с ↑космологијом и ↑психологијом, и ↑етику, којој се приклључивала ↑политика. Критичка истраживана претпоставки и услова сазнања, која започињу са Р. Декартом и код И. Канта досежу свој први врхунац, додају овим филоз. дисциплинама ↑теорију сазнања. А. Г. Баумгартен је у филозофију увео израз и науку појединачних наука, којe се све снажније међусобно разграничавају, од којих се свака трудила око филоз. ↑естетике. Из утемељења својих метода и око уградње својих резултата у филозофију, настале су ↑филозофија природе, ↑филозофија историје и културе, ↑филоз. уметности, ↑филоз. религије, ↑филоз. права, ↑филоз. jезика итд, филозофија математике, привреде, технике итд. Путем овог развоја су се испољила разл. схватања суштине и задатака филозофије. Према једном она треба да буде учење о сазнавању и знању уопште, те учење о начелима појединачних наука, чије основне појмове мора да објасни, чије методе треба да изpaђyje и чије резултате мора довести у систематску повезаност (исто што и: ↑теорија науке). Према једном другом, њен задатак је заснивање и изградња некe ↑слике света, а мора га решити уз помоћ резултата појединачних наука (исто што и: ↑поглед на свет; упор. такођe ↑антропологија). Даљи правци, кao средишнњи задатак филозофије, себи представљају логичку и лингвистичку анализу употребе обичног jезика (филозофија обичног језика, енгл. оrdinary language philosoplhy, такође Оxford philosophy) или пак конструкцију идеално језички формулисаних (формализованих) модела сазнавања, деловања и др. људ. испољавања (филозофија идеалног језика, енгл. ideal language philosophy; упор. ↑аналитичка филозофија). Поред тога, у 19. в. је као посебна грана историјских наука настала историја филозофије.

Х

хаос <Chaos>, грч. Χάος = безоблична маса, касније и озн. за шира стања неуређености; изв., тако нпр. код Хесиода (Теог. 116, 700 (прев.: “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1975),”неизмерни простор који је био пре свих ствари”, те утолико извор свих ствари. Касније је, и то код Анакcагоре, онда код Платона (Тимеј 30a f.) и Овидија (Метам. I 7 (прев.: Метаморфозе, Матица Х., Загреб, 1907; репринт Дерета, 1991)), хаос је прво неуобличена пратвар, сирова маса, која се уређује помоћу духа (↑космос). Оба значења  се преузимају у немачком, нпр. прво у преводу  хаоса (Лк. 16, 26) са “расцеп“ <Kluft> (М. Лутер), а друго, далеко чешће, нарочито од 18. в., као “збрка”, „неред”. У покушају да се хаос опише према критеријима уређења поретка математичари и теоретичари система развили су тзв. теорију хаоса (нпр. В. Мandelbrot, Die fraktale Geometrie der Natur, енгл. 1977, нем. 1986 М. Feigenbaum, Universal Behavior inNon-linear Systems, 1980; H. Haken, Synergetics, an Introduction, 1978). Teорија хаоса покушава да не-линеарне системе истражујe у њиховим динамичким процесима на основу њиховог уређења. У ↑теорији система 20. века хаотичним системом се назива макроскопска структура уређења која настаје из непериодичих флуктуација и важи као неповратна. Теорија хаоса истражује, одступајући у томе од традиционалног значења хаоca, на први поглед неструктурисане феномене на једној описивој структури неког вишег “уређења”, као и прелаз од уређeног у неуређено понашанье. А. Поенкаре је (Нови методи небеске механике <Les Methodes Nouvelles de la Mechanique Celeste>, 1892) као развио математичке моделе за описивање механичких система кокји у временском протоку воде хаотичним кретањима, иако су ова једнозначно детерминисана системима једначина (“детерминистички хаос”). Tooриjа хаоса jе изм. ост. развијана за матем. реконструкцију процеса у динамичким системима који размењују енергију са својим окружењем. (дисипативне структуре, упор. ↑дисипација). У теорији хаоса се претпостављало да интерно “уређење” динамичких система, који се из почетка одликују периодичношћу, подвостручењем периода постепено прелази у хаос. Ова подвостручења периода воде разгранавањима (“бифуркацијама”, у графичком приказу: “поенкареовским пресликавањима”) ових процеса. Према овоме моделу израчунава се да већ после малих бифуркација једно правилно кретање постаје веома нестабилно спрам варијација почетних услова (“ефект лептира”), а при том ипак производи релативно стабилан образац коjи испољава себи слична (“фрактална”) својства, нпр. неку нецолебpојну димензију. Према једном прорачуну М. Фајгенбаума, притом однос одударања две узастопне бифуркације тежи неком броју с вредношћy δ =4,669… (Фајгенбаумова константа), показатељем за то да jе прелаз у хаотично понашање код различитих процеса одређен универзалним правилностима. Осетљивост хаотичних система наспрам почетних услова, додуше, очувава/одржава слаби принцип каузалитета (“Jеднаки узроци имају једнака дејства / последице”), али води порицању јаког принципа “слични узроци имају слична дејства”. Теорија хаоca ce примењује у хидродинамици при физикалном описивању елекгромагнет. и механичких њихања, у метеорологији и климатологији, у еколошким моделима (популациона динамика, епидемиологија). реакционој кинетици, у новије време и при прорачунавању релација измеђy промењивих које припадају разл. системима (нпр. при прогнозама будућности, за које истовремено играју улогу климатски, социјални, технолошки, демографски, економски и биотички чиниоци). Постоје рачунарски програми који допуштају системски неспецифичну симулацију варијанти хаоса.

хармонија <Нarmonie>, грч. ἁρμονία = cавез, спој, слагати се>, склапање, склад; из музике пренето на свако допадљиво јединство неког мноштва, посебно сагласје делова неке састављене целине, да би се у њој означио механичко-органски поредак; престабилизована хармонија (лат. Praestabilire = претходно одређено јединство, израз испрва употр. Г. В. Лајбниц (франц. һаrтоnie preetablie) y једном “унапред установити”, чланку из Journal des Savants ол 4.до 9. априла 1696. ради решења ↑проблема душа-тело. Хармонија сфера, учење потекло од Питагоpe, према којем одређени брoјчани односи седам планета које круже око Земље или око средишнње ватре производе музику по аналогији са седам струна хептакорда, али коју људско ухо не може чути (Аристотел, De caelo, II 9).

хелиоцентрички <Heliozentrisch>, грч. … = Сунце, озн. ↑слике света у којој Сунце важи као средиште свега; супротност: ↑геоцентрички.

хипотеза <Нуpothese>, грч. … подметање; подложено, наслућивање; ↑претпоставка о разлозима узроцима, силама, законима, односима која служи за решење проблема, за испуњавање празнина искуства, за успостављање веза, за опојмљивање закономерности; хипотезом се назива таква објашњавајућа претпоставка посебно онда када јој cе признаје неки вероватни садржај. Начини ли се претпоставка само као покушај, да би се решио неки проблем, говори сe o радној хипотези; ако се она не признаје као исправна, али се ипак показује као практично целисходна за обраду неког проблема, тада се говори ↑фикцији. Уколико је реч о теоријски недоказивом, али за спровођење неке замисли неопходном наслућивању, тада је на делу ↑постулат, или, у случају да примењене појмове не затичемо, него сами производимо, поставка. хипотеза треба да cе поткрепи (↑поткрепљивање, ↑верификација). Hуpothesis, грч., 1. подметање, претпоставка, такође априорни услов искустава, 2. горња премиса неког хипотетичког суда (ако важи А, важи и Б). Уз то хипотетички, који почива на ↑хипотези; у традиционалноj ↑логици cе хипотетичким, поред тога, називају искази облика “ако…, онда…”

холизам <Нolismus>, кованица из грч. … , “цело”, код С. Сматса (J. C. Smuts, Holism and Evolution, 1927), изв. посебна врста учења о целини, које се разуме као превладавање различитих редукционистичких схватања збивања живота (↑монизам, ↑плурализам, ↑механи/ци/зам, ↑витализам). Као семантички холзам озн. се схватање да сe једној поjединачној реченици неког језика не еможе доделити никакво изоловано значење: реченице добијају своје значење пре на основу свог положајa у свеукупном склопу језика. Ову позицију је заступао изм. ост. В. В. О. Квајн и стоји у тесном односу према његовој тези да нема никаквог јасног разликовања изм. аналитичких и синтетичких реченица (“Two dogmas of empiricism“, The Philosophical Review 60/1951. (прев.: “Две догме емпиризма”, у: Н. Мишчевић, М. Потрч (прир.), „Контекст и значење“, ИЦ Ријека, 1987; у: Квајн, Jезик, мисао и стварносш, Дерета, Београд, 2004; y: А. Крон / Ст. Новаковић (прир.), Натурализам, реализам и емииризам, Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду, 2004); упор. такође ↑аналитички. С тим повезани теоријскосазнајни холизам тврди да се нека научна хипотеза никад не може проверити изоловано, него само у контексту једне обухватне теорије. Уколико неки експериментални налаз одступа од очекиваних резултата, тада није унапред јасно где у свеукупном систему теорије ваља предузети ревизије. У основи, ниједна реченица теорије није имуна наспрам таквих ревизија, па чак ни елементарне логичке теореме. У пракси су такви “средишњи” ставови свакако остајали, уопште узев, нетакнути.

хомоген <homogen>, грч. … = истог рода, истог порекла, истоврстан; супротност: ↑хетероген.

хуманизам <Нumanismus>, новолат., први понемчио Фр. И. Натхамер (Спор филантропије и хуманизма у теорији наставе васпитања нашег времена <Der Streit des Philanthropismus und des H. in der Theorie des Erziehungsunterrichts unserer Zeit>, 1808), док је већ од 16. в. у оптицају хуманизам била реч ↑хуманист. Под хуманизмом се изв. подразумевало стремљење према људски достојном уобличавању постојања / тубивствовања на основу (претежно филолошког) закључивања и (у суштини књижевног) оживљавања грчко-римске језичке културе (һumaniora; упор. ↑духовне науке). У појму хуманизма, такође се обједињавају моменти ↑хуманости и ↑хуманистичког образовања. Хуманизам извире из сусрета Римљана с културом позног хеленства; отуда он као културни облик остаје специфично римски; за то су карактеристични пре свега списи Цицерона. У строгом истор. смислу хуманизам је књижевни и научни покрет који испрва наступа у италијанској ↑ренесанси с Петрарком, а непосредно се надовезује за Цицерона; он је, за разлику од ↑схоластике, проучавањем и неговањем античког језика, књижевности, уметности и културе, уопште, и њиховим опонашаньем, достигао самостално општељудско образовање, слободно од црквеноr ayторитета, и доживео врхунац у борби Еразма, Ј. Рoјхлина, Ф. Меланхтона и У. ф. Хутена против теолошко догматичких спутавања свога времена (главни документ с почетка 16. в. Ерistolae obscurorum virorum, “Писма мрачњацима”). “Поновно рађање” хуманизма на немачком језичком подручјy, које је започело с J. J. Винкелманом, убрзали га Г. Е. Лесинг, J. Г. Хердер, Ј. В. ф. Гете, Фр. Шилер (в. Владимир Стаменковић (прир.), Теорија драме. XVIII и XIX век, Универзитет уметности у Београду, 1985, стр. 243-450) и В. ф. Хумболт и наставлљено у Фр. Хелдерлиновом песништву, често се назива неохуманизмом, чије традиције беху оживљене почетком 20. в. управо под насловима “хуманизам” и “неохуманизам”. Он је, с једне стране, водио захтеву за стално понављаним расправљањем с Антиком у смислу повратка на изворе западне култуpe y Грчкој, а са друге стране, упозорењу о опасности да се грч.-рим. култура, особито њени изрази у ликовној уметности, песништву и филозофији, држи напросто за културу. Овај “трећи хуманизам” је пре свега настојао да против филолошког самоограничавања Еразма и против естетског момента Гетеовог времена поново истакне важење етичко-политичког момента Антике, како се нарочито приказује у Платоновој “Држави“, па ипак без опипљивог успеха. Као критичари апсолутизовања ↑идеала хуманизма наступали су у 20. в. заступници протестантске ↑ортодоксије, особито ↑дијалектичке теологије с њеним удаљавањем од нем. ↑идеализма, као и страначки сапутници католичке ↑неосхоластике, затим екстремни заступници филозофије живота (Фр. Ниче) и критичари евроцентричких идеологија (нпр. М. Хајдегер, М. Фуко), као и природнонаучни ↑позитивизам. Једно другачије значење тај појам задржава у хуманизму који је заступао Ф. Ч. С. Шилер (↑хоминизам).

Ц

цивилизација <Zivilisation>, лат. сivis = грађанин, уопште узев, културно стање, заједничко уређење живота, за разлику од стана тзв. природних народа (↑природно стање). У наше време је, међутим, цвилизација постала појам парњак ↑културе. Цивилизација онда подразумева укупност спољашњег живота како се показује путем овладавања природом у техници и путем државне организације, те задовољавања у овим облицима. Цивилизација као мерило самопросуђивања неког друштва била јe уведена тек у раном Новом веку, посебно Француској према идеалу “цивилизованог” понашанња. Франц. Појам civilisation noтиче од сivil = грађански и сivilite = добро грађанство и у франц. друштвеном животу апсолутизма заменио је изв. само дворски идеал сourtoisie–e = yчтивости. Према Н. Елијасу (Der Prozeв der Zivilisation, 2 тома, 1. изд. 1939.
(прев.: Процес цивилизације, Изд. књиж. З. Стојановића, Ср. Карловци, 2001) друштвене ↑норме настаjу и одржавају се увођењем образаца понашања који се више не спроводе једино путем туђе принуде (↑принуда), него се пре интeрнализују самоконтролом (Елијас: “самопринудама”). Према Елијасy ce о цивилизацији може говорити само код друштвених уређења која су развила технике временског и просторног усклађивања понашања својих чланова (јединств. мера за време, календар, саобраћајни путеви, континуирано преношење вести) и ове такође преносе

Ч

чулни <sinnlich>, 1. опажљив чулима, исто што и ↑сензибилан, 1 сензуалан; 2. којим владају телесни, а нарочито еротски ↑нагони. Уз то ↑чулност, увео Кр. Волф за лат. sensibilitas, sensuаlitas, 1. пријемчивост (↑рецептивност) чулних органа за ↑дражи / надражаје из спољног света које производе ↑осете и ↑опажаје. И. Кант дефинише чулност у овом значењу и понекад је увршћуje y ↑сазнајну моћ у “Критици чистога ума (Трансцендентална естетика, $1): “Способност (пријемчивост) да се добију представе помоћу начина на који нас дотичу предмети назива се чулношћу. Посредством чулности, такође, дају нам се предмети, a само нам она пружа опажаје; али сe она помишља разумом, а из њега извиру појмови“. 2. Свеукупно душевно доживљавање, уколико се оно изазива и савладава чулима и чулним опажајима.

[1] Сви појмови (74) су оригинално преузети из:  А. Регенбоген и У. Мајер, Речник филозофских појмова, БИГЗ PUBLISHING, Београд 2004, осим грчког корјена већине појмова, који су преузети из електронског издања:  http://www.filozofija.org/rjecnik-filozofskih-pojmova

Рјечник геофилозофских појмова[1]

СКУП (ASSEMBLAGE)[2]

Концепт скупа (састављања, монтажа, састављање, скупљање) који су развили Делез и Гатари, произилази из енглеског превода њиховог концепта аранжман (фра. аgencement, енг. arrangement) или процеса заједничког договарања, организовања и намјештања. Према Д&Г постоји хоризонтална и вертикална осовина скупа, која је повезана са различитим склоповима. Хоризонтална осовина скупа бави се „машинским склоповима тијела, радњама и страстима“ и „колективним састављањем изговора, дјела и изјава, неплодних трансформација тијела“ (Д&Г 1987: 88). Вертикална осовина скупа има „територијалне или ретериторијалне стране, које је стабилизују, и резне ивице детериторијализације, које је носе“ (Д&Г 1987: 88). Својом мноштвеношћу обликује скуп и дјелује на широк распон прозора. Скупови, како су их замислили Д&Г, су сложене констелације објеката, тијела, израза, квалитета и територија које се окупљају током различитих временских периода како би идеално створили нове начине функционисања. Скупови дјелују кроз жељу као апстрактне машине, или аранжмани, који су продуктивни и имају функцију; жеља је циркулишућа енергија која производи везе. Скупови се претварају у збир сила које се спајају заједно, концепт скупова се примјењује на све структуре, од образаца понашања појединца, организације институција, распореда простора, до функционисања екологије. Скупови нарастају из различитог распореда хетерогених елемената у продуктивни (или машински) ентитет који се може, барем привремено, представити дијаграмом. Дијаграм одређује однос између одређеног скупа сила; дијаграм је, према Делезу, “карта судбине” (Д 1988б: 36). Ефективно, дијаграм је код или распоред којим склоп дјелује, то је мапа функција склопа; склопови производе афекте и ефекте. Машинска димензија скупа наглашава објективност, недостатак одређеног положаја и обезбјеђује примарну улогу, а то је да буду продуктивни темељи за склопове. Територијални аспекти скупова баве се оним силама које уклањају и стварају територије, што Д&Г дефинишу као детериторијализацију и ретериторијализацију. Међусобни однос између територије и сила детериторијализације и ретериторијализације неопходне су за просторно одређивање земље. Унутрашње и спољашње силе, које стварају детериторијализацију и ретериторијализацију, то обављају као посебну функцију територије или као поновно окупљање територије. Специфичне акције могу утврдити, дефинисати и окупити територије, а силе детериторијализације и ретериторијализације саме развијају нове територије. Д&Г, дефинишући територију, наводе да је функционалност производ територије, а не конвенционалније обрнуто (Д&Г 1987: 315-327). Када се појави функција, склоп се појављује; у идеалном случају је иновативан и продуктиван. Резултат продуктивног окупљања је ново средство изражавања, нова територијална / просторна организација, нова институција, ново понашање или нова реализација. Сврха скупа је да произведе нову стварност успостављајући бројне, често неочекиване везе. Као повезницу за скуп, Лајвзи наводи појмове: жеља, детериторијализација / ретериторијализација, простор.

ЗЕМЉА (EARTH / LAND, TERRE)[3]

Као дио онога што Д&Г назвају геофилозофија у „Шта је филозофија?“, у „Хиљаду платоа“ Земља (earth) заједно са земљом (енг. ground, фра. sol) и територијом (енг. territory, фра. territoire)  изражава начине заузимања земаљског простора од стране различитих друштвених машина: ратна машина номада (the nomad war machine), територијално племе (the territorial tribe), прекодирана држава ( the overcoding State). Земља може да значи и виртуелно царство или „Тијело без Органа“ (Body without Organs – BwO), док „нова земља“ (енг. a new earth, фра.  une nouvelle terre), названа је тачком у „Хиљаду платоа“ и представља кључну тачку (focal point) у „Шта је филозофија?“. То подразумјева нове људске односе, почевши од креативних потенцијала материјалних система, који могу да од различитих средстава обликују досљедности (consistencies), ратне машине или ризоме различитог значења. У „Хиљаду платоа“, Брајан Масуми [Massumi] користи двије енглеске ријечи за превод terre (фра), а што може значити и Земља (планета) и земља (у географском смислу култивисана област). Читаоц (англофон) треба имати на уму непосредну близину појма terre (earth и land) са територијом (territory).  Прво, Земља је еквивалентна BwO, а што Д&Г схватају као виртуелну равнину конзистентности на којој се намећу слојееви (Д&Г 1987: 40). Друго, Земља је дио романтизованог система Земља-територија (енг. earth–territory, фра. terre–territoire), која постаје слојевитија (becoming-intensive of strata). Отуда је Земља мјесто окупљања, изван свих територија, свих сила за снабдјевање (силе земље) за интензивне територијалне склопове (виртуелно гледано са становишта територијалних машинских склопова). Треће, „нова земља“ (nouvelle terre) постаје умјетност интензивног материјала. Другим рјечима, “нова земља” (a new land) је узајамна веза (correlate) апсолутне детериторијализације (напуштање свих интензивних територијалних скупова да би се достигла раван досљедности); то је тапкање ‘космичких сила’ (виртуално посматрано са становишта апстрактних машина које га састављају, а не машински склопови који актуелизују избор јединствености). Стога, то означава нове потенцијале за стварање (Д&Г 1987: 423; 509–10). У том смислу, незгодно је што Масуми преводи une nouvelle terre као “нову земљу” (a new land) (Д&Г 1987: 509). Земљиште (енг. land, фра. terre) се састоји од прекомјерног кодирања територија под означавајућим режимом и државним апаратом (Д&Г 1987: 440–1). Земљиште се односи искључиво на прошарани (култивисани) простор и представља терен који се може посједовати, држати као вриједност, дистрибуирати, изнајмљивати, припремити за аграрну производњу и опорезивати. Земљиште се може умрежавати, дистрибуирати, класификовати и категоризовати без физичког искуства, а упечатљив примјер тога је амерички систем који је пружио проширени простор огромном дијелу сјеверноамеричког континента уочи стварне окупације досељеника. Систем чувања територија (држава) не зауставља се на фарми, већ се протеже на шумско земљишта и на неупотребљиве просторе који постају национални паркови, резервати биосфере, и тако даље. Ови простори се сматрају избјеглицама за државне субјекте који желе да побјегну из приватног власништва и пронађу неку врсту земаљске општине. У „Шта је филозофија?“, „нова земља“ постаје растући крик у „геофилозофији“ Д&Г, у којој је „стратификација“ процес у којем убацивање кодова и територија формира доминантна тијела. Ово се противи изградњи ‘нове земље’ која подразумјева нове људске односе према креативним потенцијалима материјалних система да би од различитих средстава створили досљедност (consistency), ратних машина или ризома различитих значења. У изградњи нове земље мора се водити рачуна да се структурална разлика слојева и досљедност не мијеша са априорном моралном категоризацијом, већ се увијек треба задржати прагматична и емпиријска природа дјела Д&Г и вршити етичку евалуацију животног или живахног карактера скупова. Слојеви, заједно са кодовима и територијама, увијек су потребни, само ако обезбједе одморишта за даље експерименте у формирању ратних машина. Слојеви су „корисни у многим аспектима“ (Д&Г 1987: 40), мада морамо бити опрезни да не хвалимо стабилност слојева као инстанцу моралне врлине непромјењивог само-идентитета који заговара платонизам. Сама чињеница да је скуп или тијело политичара одрживо и отпорно, не гарантује његову етичку изборност, јер оно што Д&Г називају „микрофашизмом“ уопште није круто, већ је податно и ослобађајуће политичко тијело. Чак и ако се фашисти ретериторијализују у „црну рупу“ свог субјективитета: „постоји фашизам и када је ратна машина инсталирана у свакој рупи, у свакој ниши“ (Д&Г 1987: 214) и не само оне праксе које ‘намјеравају’ да произведу животни скуп резултирају таквим. Као повезницу за појам „Земља, земља/ земљиште“, Протеви наводи термине: црна рупа, Тијело без Органа, детриторијализација, Платон, виртуелни простор / виртуалност.

ГЕНЕАЛОГИЈА (GENEALOGY)[4]

Генеалогија се односи на трагове линија поријекла или рода. Делезова употреба израза потиче из књиге Ф. Ничеа о генеалогији морала, која прати поријекло наших моралних концепата и пракси. Једна кључна одредница генеалошке методе је да ефекти не морају да личе на њихове узроке, јер се силе које производе феномен могу прерушити у себе саму (нпр. религија љубави може настати из озлојеђености); као друго, споља слични феномени могу имати потпуно различита значења због разлике у силама које их производе (нпр. „добро“ као израз афирмативне воље „господара“ има потпуно другачије значење од „добра“ као израз негативне воље ‘робова’, за које је ‘добро’ само негација зла). Код Делеза, Ничеова генеалогија је повезана с филозофијом иманенције (Анри Бергсон и Барух Спиноза), тако да ‘прошлост’ из које потиче феномен, постаје скуп сила које су иманентне феномену који изражава те силе, а самим тим коегзистира са садашњошћу. Делез разликује снагу и вољу. Силе су или „активне“, у том случају прелази се преко границе онога што могу учинити присвајањем и доминирањем, или „реактивне“, у том случају су одвојене од онога што могу учинити ограничењем које долази или од спољне доминације силе или од окретања себи. Иако је квалитет силе, као активне или реактивне, ништа друго него разлика у количини између супериорне и инфериорне силе (Д 1983: 43), инфериорна сила може побиједити супериорну тако што ће је „разградити“ и учинити је реактивном, тако да генеалог мора процјенити да ли су снаге које су превладавале биле инфериорне или супериорне, активне или реактивне (Д 1983: 59–60). Моћ или воља су или афирмативни или негативни, и означавају диференцијални однос сила које или доминирају (активне) или су доминирале (реактивне), у складу са тим да ли воља афирмише своју разлику од те разлике у којој доминира и ужива, или је негира оно што се од ње разликује и пати од те разлике (често у облику озлојеђености). Афирматив ће, афирмирајући себе, хтети да му се покорава; само подређена воља може да се покорава претварањем „акција“ у реакције на спољну силу, а ово постајање реактивно је израз негативне воље. Генеалогија на тај начин интерпретира и процењује хијерархијску разлику између активних и реактивних сила, означавајући их хијерархијским „генетским елементом“ „Воље за моћи“ која је или афирмативна или негативна. Воља за моћи разликује силе као активне и реактивне, јер кроз њу једна сила доминира или заповиједа другом која је послушна или којом доминира (Д 1983: 49–51). Међутим, воља за моћи није спољна сила које она квалификује или условљава, већ је иманентни принцип сила и односа снага, њихова „унутрашња генеза“ под условима који су непромјењиви условљеним (Д 1983: 91). Генеалогија на тај начин повезује посљедице са премисама, производе са принципом њихове производње, тражећи појаву осјећаја у силама које изражавају (симптомиологија), тумачећи силе као активне или реактивне (типологија) и оцењујући поријекло сила према квалитету као афирмативне или негативне. Нпр. разум, умјесто да буде само дата способност ума, изражава нихилистичку и негативну вољу која негира чула и сензорни свијет да би произвео „истински свијет“ изван изгледа (Д 1983: 91, 125, 145). Делез наставља да користи своју генеалошку методу и у каснијим радовима. У Анти-Едипу он прати памћење и морал према односу дужник-повјерилац и примитивној пракси исказивања физичке боли због неплаћених дугова. Првобитно,  правда је израз потврде да постоји еквиваленција између кредиторовог задовољства због бола који је изазвао дужнику и штете настале због неплаћеног дуга; меморија је производ трагова исписаних на тијелу због дуга који није плаћен, живих подсјетника који стварају способност да се сјети будућег тренутка у којем ће се обећање морати испунити. Због постојања казне, суверени појединац може дати и одржати своја обећања и има моћ над самим собом: како култура тренира и бира своје чланове (Д 1983: 134–7; Д&Г 1983: 144–5, 190–2). Делез, такође, користи генеалогију како би показао да се реактивне снаге и негативна воља коју исказује свештенички тип, такође, изражавају у психоаналитичару; обоје стварају кривицу из бесконачног и неизмиреног дуга, било да је то према Богу који се жртвује за нас, или према аналитичару као лијеку за стање које аналитичар производи (Д&Г 1983: 108–12, 269, 332–3 ; Д&Г 1987: 154). Чак и на основном онтолошком нивоу, као кад проналази „биће разумног“ у „разлици у интензитету као разлогу квалитативне разноликости“ (Д 1994: 57), Делез остаје генеалог, интерпретирајући појаве кроз скривене односе сила иманентних њима. Као повезницу за појам „Генеалогија“, Бо наводи термине: Активна / Реактивна иманенција, Ниче.

НОМАДИЗАМ (NOMADICISM)[5]

Концепти „номад“, „номадологија“ и „номадизам“ су најизразитије описани у „Хиљаду платоа“, али концепт има значајно филозофско насљеђе. Имануел Кант је у предговору „Критике чистог ума“ (1781), приговорио да су догматисти одржали одређени деспотизам разума – дајући разлог „промишљена, али неоправдана правила“ – одређено варварство је дозволило „неку врсту номада који крше сва правила трајне обрада тла“ (К 1998: 99). Делез је све друго осим „кантовски филозоф“, јер Кантов циљ ограничавања принципа разума на закониту и складну употребу супротставља се Делезовом номадском циљу који омогућава да се принципи потисну до своје максималне моћи (Д 1984). Кантово одбацивање номадизма, који би био преоптерећен губитком догматског закона – закона који се унапријед утврђује и одређује простор – одбацује се у „Критици чистог ума“ жалбом на одговарајуће домене било којег принципа; док разум, нпр. има тенденцију да размишља изван сопственог домена (покушавајући да спозна непознато), он би требао да буде садржан у оквиру његовог принципа – он треба дјеловати само у складу с оним што може учинити у смислу доброг и здравог разума. Разум има прави домен, баш као што моћ осјећања има одговарајућу домену (умјетност) која се не смије пренијети у морал. Делез, насупрот томе, одбацује идеју да принцип, или моћ или склоност размишљању, треба да буде ограничен неким појмом здравог разума и дистрибуцијом звука. Номадизам омогућава максимално проширење принципа и овлашћења; ако се о нечему може размишљати, тада ниједан закон изван размишљања, никакво задржавање мисли унутар човјековог ума не би смјело ограничити моћ мишљења (Д 1994: 37). У разлици и понављању, Делез започиње дефиницију номадске дистрибуције од опозиције између номоса и логотипа. Ако, као што Делез инсистира, не можемо имати хијерархију бића – попут доминације ума над материјом, или стварности над потенцијалом, или садашњости над будућношћу – то је зато што је биће једнолично, што не значи да је увијек исто, али да свака његова разлика има онолико колико и свака друга. Немате неку идеалну „бјелину“ или суштину, која је примарна, а затим различити деривати степена; за степене, разлике и интензитети су реални, све су разлике једног бића. Ипак, још увијек постоје и хијерархије, али то се може посматрати на два начина. Прво, гледиште логотипа, дјелује по аналогији: нека бића су заиста стварна (стварна, оно што је присутно, шта остаје исто), док су друга стварна само у односу, или по аналогији. И та потчињеност неких разлика другима, чак је и у овом раном Делезовом раду, повезана са територијама и аграрним питањем; простор је подјељен, распоређен и хијерархизован неким законом, логиком или гласом (логотипом) који је изван или изнад онога што се дистрибуира. Друго, гледиште номоса или номадског закона има свој принцип расподјеле у себи. Односно, још увијек постоје хијерархије, али оне нису одређене посебним принципом; радије снагом самог принципа. То је изузетно важно за Делезову филозофију. Делез се жели ослободити трансцендентних и екстерних критеријума – рецимо, просуђујући филозофију према томе да ли ће нам помоћи да стекнемо преносиву животну вјештину, или преуредимо умјетност према томе да ли ће нас учинити више моралним – али не жели да се ослободимо расподјеле и хијерархије, уопште. Номадска расподјела иманентно суди (Д 1994: 37). Филозофија би била велика филозофија, не ако би се могла поставити унутар одређеног и разграниченог територија разума (као што је тачна и конзистентна логика), већ ако би максимизирала оно што филозофија може урадити, да створи територију: стварање концепата и стилова мисли који су отворили нове разлике и путеве размишљања. Умјетничко дјело би било сјајно, не ако би испунило већ постојеће критеријуме за оно што се сматра лијепим, већ ако би било потребно за стварање љепоте – моћ да нас потакне да се окупамо у разумном – и створимо нове и различите начине суочавања са сензибилитетом. „Разлика и понављање“ Делезовог позивање на “аграрно питање” означава политику номадизма: разлику између иманентних и трансцендентних критеријума. Ако подвргнемо разлику логичкој расподјели, тада имамо принцип који унапријед одређује живот, баш као што би се земља дистрибуирала према неком вањском закону (рецимо, њеном најефикаснијем економском коришћењу или историји власништва према општем закону имовине). Ово је домицилни простор; простор остаје оно што јесте и затим се дијели и дистрибуира. Номадски простор, међутим, настаје његовом дистрибуцијом. Дакле, номадски простор можемо сматрати не простором са унутрашњим својствима који потом одређују односе (на начин на који шаховске фигуре одређују како се покрети могу вршити), већ као простор са вањским својствима; простор се ствара из покрета који том простору дају његов осебујни квалитет (баш као што је то случај у игри Го, комади се не кодирају као краљеви или краљице, већ ступају у односе који производе поље хијерархије). Номадски простор је, у том смислу, гладак – не зато што је недиференциран, већ зато што његове разлике нису разлике у шаховској плочи (унапријед означена, са прописаним потезима); разлике креирају положаје и линије кроз покрет. Племе сања о томе да, прелази и плеше по простору и тиме чини простор изнутра; стварни простор – материјална екстензија коју посједује ово племе, а коју би онда државна структура могла мјерити и квантификовати – била би различита од (и зависна од) виртуелног, номадског простора, јер да се племе кретало даље, плесало и сањало негдје другдје, тада би се првобитни простор већ трансформисао, с обзиром на различиту дубину и проширење, сада дио потпуно новог низа жеља, покрета и односа. А да су друга племена прелазила први простор, простор би се кретао различитим мапама. У номадској дистрибуцији не постоји нити један закон који стоји напољу и одређује простор; закон се производи у кретању простора. Са Гатаријем, у „Хиљаду платоа“, Делез пише манифест за „номадологију“, који је овдје много експлицитније везан за „ратну машину“. Идеја ратне машине има јасан однос с Делезовим ранијим одбацивањем логотипа. Не постоје одговарајућа бића, свако са својим идентитетом, која се тада морају расподјелити у складу са својом суштином и дефиницијом и која тада улазе у однос. Нпр. нема господара који тада доминирају и управљају робовима или ропским; радије, човјек постаје мајстор кроз вјежбање силе и ако се на тај начин постигне однос између господара, постоји одређена дистрибуција у дјелу и кроз њега. Све почиње снагама или ратном машином; Државе немају постојање или моћ изван своје зараћене моћи. Дистрибуција земље или територије – њена употреба, одузимање, заузимање и мјерење – производи различите хијерархије и идентитете. У том смислу, ратна машина није нешто што држава користи, јер суверенитет и закон државе или моћ расподјеле простора мора бити исклесан из радикалне вањске ратности, снага и доминација које држава може или не може да користи као сопствено. Као повезницу за појам „Номадизам“, Колбрук наводи термине: жеља, Кант, Номос, простор, глатки простор.

ОРГАНИЗАМ (ORGANISM)[6]

“Организам” на начин на који то замишљају Д&Г је централизовано, хијерархизовано, само-поправљиво тијело. Сродно је „Божјем суду“ (Онај који пружа модел такве самовоље); то је такође моларизовани и стратификовани животни облик. Организам је настао као ефекат организовања органа на одређени начин, „Један“ који се додаје мноштву органа у „додатној димензији“ (Д&Г 1987: 21, 265). Такође је важно имати на уму да је орган „машина за жељу“, тј. одашиљач и разбијач пролаза, чији је дио сифониран да би ушао у економију тијела. Органи су начин преговора с спољним окружењем, присвајања и регулисања мало енергије-материје. Организам представља обједињујући ефекат повезивања хомеостатских механизама који брзо надокнађују било какве не-просјечне флуктуације испод одређених прагова, да би се тијело вратило у нормално стање (мјерено нормама за све врсте; отуда осећај ‘молар’ за Д&Г). Организам као обједињујући ефекат настајања је слој на Тијело без органа (BwO), дакле конструкција, одређена селекција из виртуелне множине онога што тијело може бити, а самим тим и ограничење наметнуто BwO: ‘ BwO завија: „Направили су од мене организам! Погрешно су ме пресавили! Украли су ми тијело! “(Д&Г 1987: 159). Иако су сва стварна или интензивна тијела „наређена“, то јест, садрже одређену структуру вјероватноће да би пролазили протоци међу њиховим органима (само је виртуелни BwO, при „интензитету = 0“, уклонио све узорке међу својим органима), организам је „организован“, односно његове уобичајене везе су централизоване и хијераризоване. Органи организма су узорковани „ексклузивним раздвајањем“, то јест низом виртуелних сингуларитета који се реализују на такав начин да спречавају актуелизацију других, алтернативних образаца; у теорији сложености, организам је закључан у сливу привлачности или стереотипном скупу таквих базена. Како је такав прилагођени уобичајени образац закључан за нормално функционисање одређено као просјечне вриједности широм врсте, организам умањује креативност живота; то је „оно што живот поставља против себе како би се ограничио“ (Д&Г 1987: 503). Као и све стратификације, међутим, организам има одређену вриједност: „остати стратификован – организован, обиљежен, подвргнут – није најгоре што се може догодити“ (Д&Г 1987: 161), мада је ово корисно, првенствено као одмориште за даље експериментисање. Изградња организма из тијела (централизација или моларизација тијела) је један од три принципа који раздвајају људе од нивоа конзистентности (заједно са значајем и субјективношћу). Као стратум, можемо користити терминологију израза супстанције и садржаја у односу на организме, мада морамо имати на уму да се у органском слоју садржај и експресија морају специфицирати на више различитих скала: гени и протеини, ћелије, ткива, органи, системи, организам, репродуктивна заједница, врсте, биосфера. На нивоу гена и протеина садржана супстанца се састоји од аминокиселина. У међувремену, облик садржаја или кодирање ових киселина може се разумјети као аминокиселинска секвенца или протеин. Експресија је, како се сјећамо, стављање садржаја у рад, тако да је облик изражавања на овој скали састављен од нуклеотидних базних секвенци које специфицирају аминокиселине, док је експресијска супстанца, нова функционална јединица, ген који одређује облик и функција протеина. Важно је напоменути да у овом третману занемарујемо однос ДНК / РНК, зависност гена од ћелијског метаболизма и улогу гена у интервенцији у самоорганизовајућим процесима морфогенезе. Прескачући неколико скала (ћелија, ткиво и орган) ради једноставности, долазимо до нивоа органских система (нпр. нервног, ендокриног и пробавног система), гдје је супстанца садржаја састављена од органа, а облик садржаја је кодирање или регулисање закона унутар тијела и између тијела и вањштине. Облик изражавања на овом нивоу је хомеостатска регулација (прекомјерно кодирање регулације нивоа коју обезбјеђују органи), док је експресијска супстанца организма замишљена као процес који веже функције тијела у цјелину кроз координацију више система хомеостатске регулације. Савремени третман Делезове биофилозофије започиње животом К. А. Пирсона. Други третмани укључују М. Де Ланда, „Хиљаду годину нелинеарне историје“ и интензивну науку и виртуелну филозофију. Док Де Ланда паралелно тумачи Делеза и теорију сложености, М. Хансен сматра да је Делезова и Гатаријева биофилозофија неспојива са теоријом сложености. За девалоризацију организма Хансена, Делеза и Гатарија, иако одјекује с “молекуларном револуцијом” у биологији двадесетог вијека, у великој је супротности са лијечењем организама као непомирљивих у аутопоетичкој теорији Х. Матурана и Ф. Варела, као и валоризација врста као ‘природних врста’ који се налазе у биологији теорије сложености С. Кауфмана и Б. Гудвина. Као повезницу за појам „Организам“, Протеви наводи термине: Тијело без Органа (BwO), стратификација моларних слојева, виртуал / виртуалност

ПЛАТО (PLATEAU)[7]

Умјесто да цртају тачке или уређују поредак, Д&Г су написали књигу „Хиљаду платоа“ као ризоме састављене од „платоа или висоравни“. Они тврде да је округли облик који су му дали био “само за смијех” (Д&Г 1987: 22). Платои се требају читати било којим редослиједом и сваки плато може бити повезан са било којим другим. Д&Г наводе да је ријеч “плато”, употријебио Г. Бејтсон да би то означио као “континуирану, само-вибрирајућу регију интензитета” која се не развија у смислу кулминације или спољног циља. Платои су састављени од елемената региона (нпр. микроосјећаји сексуалне праксе или микро-перцепције начина присуствовања) када они нису подвргнути спољном плану организације. Спољни план намеће одабир одређених веза, а не других, из виртуелних односа међу елементима који би се могли активирати, при томе активирајући различите капацитете који би могли утицати и на њихов процес. Плато настаје када се јединственост појединца или равни, који су раније само „инсистирали“ на конкретном стању поставе у игру кроз актуелизацију веза које пркосе наметању спољних ограничења. Делез и Гатари намјерно су избјегавали да пишу “Хиљаду платоа” у стилу који читаоца пребацује из једног у други аргумент, све док се сви аргументи не могу сабрати у један врхунски аргумент књиге у цјелини. Умјесто тога, представљају петнаест платоа који би требали подстаћи продуктивне везе са свијетом, а који они одбијају да представе. Кроз Делезов рад и његов рад с Гатаријем, стварају филозофске концепте који не желе да прикажу ни кроз једно значење. Умјесто тога, пуштају да њихови концепти одјекну, изражавајући неке од варијација у њиховом смислу кроз промјењиви контекст у коме се користе. У Хиљаду платоа они карактеришу такве појмове као фрагментарне цјелине које могу одјекнути као моћна, отворена цјелина која укључује све концепте на истој равни. Ову равнину они називају равномјерношћу (plane of consistency) или „равнином иманенције појмова, планоменом“ (Д&Г 1987: 35). Д&Г се залажу за конструкцију „Тијела без Органа“ (BwO) и „апстрактних машина“ (са „дијагностичком“ функцијом Д&Г 1987: 189–90) која стављају у игру снаге које нису ограничене уобичајеним облицима личног ја или других „моларних“ облика постојања. BwO је плато изграђен у смислу интензитета који одјекују у складу с логиком која је непромјењива у њиховом властитом развоју, а не конвенционалним границама себе и другог. Апстрактна машина „смјешта промјењиве садржаје и изразе у континуитет“ (Д&Г 1987: 511). Она (нпр. Галилејова апстрактна машина) настаје када се промјењиве радње и страсти (телескоп, кретање клатна, жеља за разумјевањем) ставе у континуирану варијацију са непристрасним чулним догађајима (Аристотелова механика и космологија, Коперников хелиоцентризам), стварајући ефекте који одјекују широм друштвеног поља (Д&Г 1987: 511). Постоје различити начини на који може да се омета капацитет склопа да повећа свој број веза у равни конзистентности; креативне везе могу се замјенити блокадама, слојевима, „црним рупама“ или „линијама смрти“. Склоп који умножава везе приближава се „живој апстрактној машини“ (Д&Г 1987: 513). Као повезницу за појам „Плато“, Лорен наводи термине: актуелност, црна рупа, ризом, цјелина

РИЗОМ (RHIZOME)[8]

Ризом описује везе које се јављају између најразличитијих и најсличнијих објеката, мјеста и људи; необичним ланцима догађаја који повезују људе: осјећај „шест степени одвојености“, осјећај „били смо овдје раније“ и састављања тијела. Д&Г концепт ризома извире из његовог етимолошког значења, гдје „rhizo“ значи комбиновање форме, а биолошки израз „rhizome“ описује облик биљке која се може проширити преко свог подземног хоризонталног коријеновог система и развијати нови биљке. У коришћењу израза Д&Г, ризом је концепт који „пресликава“ процес умрежене, релацијске и трансверзалне мисли и начин да се не „уђе у траг“ конструкције те мапе, као уређеног ентитета (Д&Г 1987: 12). Поред тога, Делез и Гатари описују ризоме као радњу многих апстрактних ентитета у свијету, укључујући музику, математику, економију, политику, науку, умјетност, екологију и космос. Ризом замишља како се свака ствар и свако тијело – сви аспекти конкретних, апстрактних и виртуелних ентитета и активности – могу видјети вишеструко у својим међусобним односима са другим стварима и тијелима. Природа ризома је матрица која се креће, састављена од органских и неорганских дијелова који формирају симбиотске и не-паралелне везе, у пролазним и још неодређеним рутама (Д&Г 1987: 10). Таква реконцептуализација представља револуционарну филозофију за преиспитивање било ког облика хијерархијске мисли, историје или активности. У свијету који гради структуре из економских кругова, разлике и жеља, Делез реагује преиспитујући како су тијела изграђена. Он и Гатари тврде да такве структуре ограничавају креативност и постављају ствари и људе у регулаторне наредбе. У „Хиљаду платоа“, Делез и Гатари су приказали цијелу књигу као низ умрежених ризоматских „платоа“ који дјелују противно историјским и филозофским позицијама које су постављене према систему репрезентације и који је „мисаони“. Умјесто тога, виртуозном демонстрацијом релацијских енергија које се могу конфигурисати кроз често различите облике и системе знања, они нуде читаоцу отворен систем мишљења. Ризоматске формације могу послужити за превазилажење, превртање и трансформацију структура круте, сликовите или бинарне мисли и просуђивања – ризом је „антигенеза“ (Д&Г 1987: 11). Ризом доприноси стварању платоа кроз своје линије постајања, које формирају агрегатне везе. Нема умрежених позиција на умреженим линијама ризома, само повезане тачке које формирају везе између ствари. Ризоматски плато мисли, сугеришу Д&Г, може се постићи разматрањем потенцијала вишеструких и релацијских идеја и тијела. Ризом је било која мрежа ствари доведених у међусобни контакт, која функционише као машина за састављање нових утицаја, нових концепата, нових тијела, нових мисли; ризоматска мрежа је мапирање сила које се крећу и / или имобилизирају тијела. Д&Г инсистирају на томе да тијела непрестано попримају нове димензије својим контактом са различитим ентитетима током времена; на овај начин концепт ‘ризома’ означава дивергентни начин концептуализације свијета који указује на Делезијеву филозофију у цјелини. Умјесто да се о стварности размишља и пише као уређеном низу структуралних цјелина, гдје се семиотичке везе или таксономије могу саставити од цјеловитог ризома до структуре попут стабла, може се пренијети прича о свијету и његовим компонентама, како кажу Д&Г путем ризоматских операција – покрета, интензитета и полиморфних формација. Насупрот еволуционим моделима потомства и класификације, ризоми немају хијерархијски поредак према својим сложеним мрежама. Умјесто тога, делезијско ризоматско мишљење функционише као отворена продуктивна конфигурација, гдје случајне асоцијације и везе, покрећу споредни и апстрактни однос између компонената. Било који дио унутар ризома може се повезати са другим дијелом, формирајући миље који је децентриран, без карактеристичног краја или улаза. Делезеов апарат за описивање афективних промјена је „ризом“. Делез је сваку операцију у свијету доживљавао као афективну размјену ризоматички произведених интензитета који стварају тијела: системе, економију, машине и мисли. Свако тијело се покреће и одржава на безброј нивоа преко афективних сила жеље и његових сила тачки, формирајући склопове, а више путних система се придружује у евентуално неповезаним или поквареним топологијама; заузврат, такви склопови и типологије се мијењају, дијеле и множе кроз различите и сложене сусрете и гестове. Ризом је моћан начин размишљања без прибјегавања аналогији или бинарним конструкцијама. Размишљање у смислу ризома значи откривање више начина на које можете приступити било којој мисли, активности или концепту – оно што увијек донесете са собом су многи и различити начини уласка у било које тијело, састављања мисли и акције кроз свијет. Као повезнице за појам „Ризом“, Колман наводи термине: афект, жеља, Хјум, интензитет, линије лета.

ГЛАТКИ ПРОСТОР (SMOOTH SPACE)[9]

У „Хиљаду платоа“, Д&Г карактеришу живе организме у смислу „унутрашњег миљеа“ (ћелијска формација, органске функције) и „спољашњег миљеа“ (храна за јело, вода за пиће, земља за ходање). Миљеи су врло живи „простор-вријеме блокови“ који настају периодичним понављањем конфигурације сила које их чине оним што јесу (Д&Г 1987: 313). Сви миљеи организма имају своје обрасце и ти обрасци дјелују у интеракцији са обрасцима других средина са којима комуницирају. Ритам интеракције између ових различитих окружења дјелује у смислу хетерогених блокова, а не једног хомогеног простор-вријеме блока. Дакле, организам настаје из хаоса („миље свих миљеа“) као врло живи (вибрантни) миљеи или простор-вријеме блокови који стварају ритмове у организму, као и из окружења спољашњости организма. Територијалне животиње (укључујући људска бића) су природни умјетници који успостављају односе непримјетним и опажљивим силама кроз рефрене пјесме (птице) или покрете и обиљежавања (вукови, зечеви), која стварају ритмове устаљених животних правилности из космичког хаоса. Различити ритмови компоненти људског субјекта и њихови односи према унутрашњим и спољашњим  простор-вријеме блоковима, постају територијални и свјесни о једном организму који живи у ‘прошараном’ простору друштвеног живота, отклањајући аномалне интеракције међу миљеима у том процесу. Конвенционална представа простора, као хомогене цјелине унутар које се одвија кретање, представља за Д&Г, тотализовани конструкт простора који настаје из хетерогених а простор-вријеме блокова. Они разликују свој концепт “глатког простора” са конвенционалнијим појмом простора; ‘Глатки простор’ прогони и може пореметити појаве конвенционалног простора, а он се одвија кроз ‘бесконачну сукцесију веза и промјене смјера’ што ствара помичне мозаике простор-вријеме блокова из разнородних и различитих миљеа. Они разликују свој концепт “глатког простора” са конвенционалнијим појмом простора; ‘глатки простор’ прогања и може пореметити појаве конвенционалног простора, а он се одвија кроз ‘бесконачну сукцесију веза и промене правца’ што ствара померање мозаика простора-времена из разнородних блокова различитог окружења (Д&Г 1987: 494). Д&Г није у интересу замјена једне концепције простора другом, већ у томе како се силе простиру у простор и на који начин развијају друге силе које емитују глатке просторе (Д&Г 1987: 500). У расправи о концепту ‘слике-покрета’ коју је надахнуо Анри Бергсон, Делез разликује покрет од простора: ‘покривени простор је прошлост, покрет је присутан, чин прекривања’ (Д 1986: 1). Простори обухваћени кретањем су дјељиви и припадају јединственом, хомогеном простору, док се кретање квалитативно мијења када се подијели. Кретање, оно што Д&Г у „Хиљаду платоа“ називају детериторијализацијом, то су покрети који се не односе на простор замишљен као једнообразно подручје мјерљивих јединица унутар којих се дешавају промјене. Субјект који се оријентише у погледу покрета, умјесто ретроспективно створене конструкције простора, не доживљава простор у смислу тоталитета за који је везан (ходам преко снијега, пет миља далеко од центра града), већ радије у смислу чистих односа брзине и спорости (снијег под ногама док ходам, а вјетар подиже косу) које указују на моћ да утичу и да се на њих утиче, и стварне и потенцијалне (гурање стопала према земљи, такође може се скочити или трчати). Особа која путује у други град могла би се оријентисати пратећи пут пресликан социјалном конвенцијом из једне тачке у другу. Пустињски  номад у потрази за храном може се другачије оријентисати, не путујући од једне тачке до унапред одређеног одредишта, већ радије путујући од једне назнаке хране до друге, већ како се укаже потреба.У првом случају, локални покрети се цртају у односу на већ одређене тачке (на тај начин намећу се равни организације покретима који се одвијају). У потоњем случају, простор се помјера са сваким покретом у складу са помацима у задовољењу потреба за храном. Ове промјене се не догађају у простору; радије успостављају различите структуре номада, вегетације и пејзажа који се одвијају тражећи храну на глатким просторима. Глатки простор који се дијели са другима, настаје и без помињања „непокретног спољног посматрача“, већ преко тактилних односа било којег броја посматрача (Д&Г 1987: 493). Дакле, то је простор – попут степа, пустиње или поларног пејзажа – окупиран интензитетом, силама и тактилним особинама, без икаквих дефинисаних референтних тачака (Д&Г 1987: 479). Као повезнице за појам „Ризом“, Лорен наводи термине: детериторијализација / ретериторијализација, номадизам, простор, субјективност.

ПРОСТОР (SPACE)[10]

Ноћним погледом на луку, почиње егзистенцијална драма „Луди Пјеро“ (фра. Pierrot le Fou), аутора  Жан-Лик Годара. Управо овај филм (1965.) постаје један од Делезових модела у  раду на временској слици, када главни јунак цитира историчара умјетности И. Фора [Faure] и његов одломак о Веласкуезовој слици “Свемир влада“. Примједба би се могла примјенити на све Делезове радове. За филозофа, простор је оно што се истовремено ствара и исцрпљује или уништава у стварању догађаја. Гдје год филозофија ствара догађаје, враћа се литератури и умјетности уопште. У важном есеју о Семјуелу Бекету, Делез напомиње да је простор богат потенцијалношћу, јер омогућава реализацију догађаја. Поменуата слика или концепт, када се види или ангажује, ствара и расипа простор у времену његове перцепције. Простор је нешто што се налази на ивицама језика. Делез назива схватање простора „исцрпљењем“ значења. Умјетник расипа значење како би учинио простор опипљивим у тренутку кад је и створен и уништен. И за Годара и за Бекета могло би се рећи да су они у улози „исцрпљујућег простора“ (Д 1997б: 163). Тек тада се може видјети и осјетити у неком догађају, у наглом раздвајању, који расипа оно што ми сматрамо стварношћу у којој живимо. Готово мистични тен Делезовог дјела о простору и догађају (посебно у ‘Исцрпљеном’ у Есејима- критичким и клиничким) објашњава се оним што историчар религије Мишел де Серто [Certeau] пише у студији о проналаску свакодневног живота (1984): „Свемир је дискурзивна пракса мјеста. Мјесто је дато подручје, именовано и мапирано, које се може мјерити према површини или запремини. Простор постаје једино када постане мјесто егзистенцијалног ангажмана међу живим агентима који га обиљежавају својим активностима или се повезују са дијалогом и активном перцепцијом. Мјесто је, у овом смислу, еквивалентно Делезовом концепту “било којег простора-било кога” (фра. espace quelconque),  који је одређен и дат оним што јесте, а да на њега корисник или путник не утиче. Задатак филозофа и умјетника је да заузме најобезбјеђеније или неефикасније од свих мјеста и да их фрагментира (чак и атомизира или молекулише) или одузме свој потенцијал. Задатак ствараоца филма је да та мјеста постану видљива прије него што се фрактурирају и распрше креативном манипулацијом. Роберто Роселини, у „Паисану“ (1947) или „Њемачка, година нулта“ (1948), пред очима посматрача протеже ширење било којих простора – било чега, „урбаног рака, равнодушне површине, пустоши“ (Д 1986: 212) који имају своје клишеје у свакодневном животу, а које његова камера чини неодрживим и нехуманим. Према томе, задатак филозофа је да претвори „заједничка мјеста“ у материју за исцрпније нагађање. У њима се рађају други простори који могу бити хипотетички и утопијски или чак виртуелни. Простор се другдје мјери у Делезовим политичким списима према мјерама глаткоће и стрелицама. “Глатки простор” је онај који је безграничан и вјероватно океански, простор без границе или разлике који би привилеговао једно мјесто или мјесто над другим. Не припада прелапсаријанском свијету[11] из ког су људи изашли (као што Русо може тврдити), нити је утопијски ако се не може о њему размишљати у комбинацији са његовим „пругастим“ колегом, простором нацртаним и прожетим линијама подјеле и разграничења. То име, мјери, премјерава и дистрибуира простор према насљеђеним политичким нацртима, историји или економском сукобу. Без граница или мјера, глатки простор је често повезан са несвјесним. “Окупиран је догађајима или приликама више него формираним и перципираним стварима”, и стога је то више простор утицаја или сензација него својстава (Д&Г 1987: 479). Оно је дефинисано снагом сила и стога се доживљава хаптички[12], а не оптички. То је „интензивно“ где је пругасти простор „опсежан“. Тијело без органа (BwO) носи површину глатког простора којем недостају зоне или органи који имају афективну привилегију у односу на друге. Прошарани простор је онај гдје линије и тачке означавају итинерере и путање. Глатки простор се може опажати и кроз пругасти простор, заиста оно што се у свијету види и доживљава, у циљу детериторијализације датих мјеста. У Делезовом лексикону, који се односи на простор и мјесто, детериторијализација и ретериторијализације су основа већине биолошких и филозофских активности. У том погледу номад је особа или мислилац који стално ствара простор премјештајући се са мјеста на мјесто. Номад, филозоф и научник и умјетник, способни су да стварају просторе кроз путање својих пролаза који се крећу од једне територије до друге и из датих пруга на површини свијета до глатких и интензивних подручја, подручја која су једнака. до набора и догађаја који вибрирају у тијелу, само по себи мјесто које се може ефективно опросторити на бескрајне начине. Као повезнице за појам „Простор“, Конли наводи термине: Тијело без Органа (BwO), ретериторијализација, номадизам, глатки простор, утопија, виртуелност.

ДРЖАВА (STATE)[13]

Д&Г имају концепцију државе коју је осмислио антрополог и анархиста Пјер Кластреса. Он се успротивио конвенционалном еволуционистичком приказу настанка државе као облика политичког и друштвеног организовања. Према овом традиционалном опису, држава се може развијати само када друштво достигне одређени степен сложености, о чему свједочи, прије свега, способност да створи и одржи софистицирану подјелу рада. Насупрот том становишту, Кластрес је тврдио да је држава услов за предузимање значајних економских и политичких пројеката и подјеле рада која произилази из тих пројеката, па логичка и емпиријска подјела рада не условљава економске и политичке пројекте. Д&Г слиједе Кластреса у одбацивању ове еволуционистичке теорије. У „Капитализам и шизофренија“, Д&Г сматрају државу свеобухватном снагом која окупља радну снагу и претходне услове за конституисање радне снаге, омогућавајући стварање вишка вриједности. Као резултат тога, постоји конститутивни антагонистички однос између државе и рада, посебно зато што држава снабдјева капитал својим моделима реализације, па тако и нужно постоји антагонизам између капитала и рада. Капитал постоји и наставља се организовати да би оркестрирао и обуздавао овај пролетерски антагонизам. Неопходна пратећа способност државних апарата да се укључи у овај задатак организације је производња вишка вриједности и олакшавање акумулације. Као резултат тога, капитал и држава су под непрекидним унутрашњим притиском да се неутралише и обузда антагонизам који, парадоксално, представља управо оно што му омогућава да постоји. Скупштине које држава и капитал стварају и одржавају, стварају колективни субјективитет који успоставља материјалне аспекте производних снага, које стварају вишак, и на тај начин омогућавају производњу и акумулацију. Упоредо са формирањем колективног субјективитета иде и (држава) моћ потчињености. Капацитет државе да се укључи у формирање колективног субјективитета, потребног да би се рад, као продуктивна снага створио, не остаје исти током историје. Деспотска држава је у раним историјским временима користила ропство и кметство, са пратећим облицима субјективности, за овај задатак; индустријски капитализам користио је ставове масе радника и дисциплинованих друштвених формација; и данас, у доба глобализованог и свеобухватног капитализма, држави је још увијек потребно да регулише производне поступке и да репродукује облике окупљања. Али, та моћ доминације више није посредничка, као што је то био случај с претходним економским дисперзијама, утолико што држави више није потребна за стварање и одржавање класа других друштвених и економских подгрупа. Умјесто тога, функција државе / капитала, у тренутној фази капиталистичке акумулације, јесте да се укључи у подјелу рада, да сегментира, кроз административне процедуре, и користи медије и информационе системе, уједначавајућу снагу коју је развио пролетаријат. Капитал / држава има негативан однос према силама и облицима који му се супротстављају. У садашњем капиталистичком стању ствари, аутори „Капитализма и шизофреније“ кажу да је капитализам независан, свјетски аксиоматик који је попут јединственог града, мегалополиса или „мегамашина“, чији су дијелови државе или сусједства. У том циљу, капитализам ће, чак, створити државе које нису одрживе, попут Сомалије и Руанде, у сопствене сврхе: потчињавање мањинама присилном интеграцијом и истребљењем. У садашњем стању ставри, то јест времену друштава контроле (за разлику од дисциплинованих друштава из претходне епохе), капитал је постао свеприсутни миље који обезбеђује изоморфизам чак и најразличитијих облика (комерцијалних, религијских, умјетничких, итд). У том окружењу је продуктивна радна снага уметнута у сваки дио друштва: универзалност капитала је, истовремено са свеприсутношћу свега што ствара вишак, као што су људски субјективитет, слободно вријеме и игра, итд. инкорпорирана у најновије режиме акумулације. Капитализам је увијек тежио стварању економског поретка који може функционисати без државе, а у својој тренутној фази та је склоност постала очигледнија него икад. Међутим, за Д&Г то није зато што је сама држава укинута, већ зато што се раздвајање државе и друштва сада више не може одржати. Друштво и држава сада чине један и јединствен склоп, а сав капитал је постао социјални капитал. Отуда је изградња социјалне сарадње, коју предузимају, првенствено, услужне и информационе индустрије у развијеним земљама, постала пресудна за капитализам. Д&Г истичу да детерторизациони ефекат државе / капитала само производи још снажнију ретериторијализацију, односно да држава / капитал само крши границе у циљу наметања сопствених ограничења. Као повезницу за појам „Држава“, Сјурин наводи термин капитализам.

ДРЖАВА + ГЕОГРАФИЈА (STATE + GEOGRAPHY)[14]

У књизи „Хиљаду платоа“ државна производња пругастог простора има сложен однос према бројним другим просторним процесима. Међу њима налазимо два позната облика: територије којима управљају примитивна друштва и глатке просторе номада, као и два мање позната облика; умрежавање градова и путујуће металурге који копањем производе свети простор. У овом опису усредсредићемо се на однос просторних процеса државе и ратне машинерије, односно на гланцању и изравнавању, с неком прелиминарном пажњом која се посвећује територијализацији, како то практикују примитивне друштвене машине. Треба нагласити да такви простори никада нису довршени и изоловани производи, већ су резултат процеса који су у сталној међусобној размјени, тако да, нпр. треба да говоримо о ‘уравнавању прошараног простора’ и ‘трљању угланчаног простора“, односно размјене процеса угланчавања и уравнавања (Д&Г 1987: 474-5). Најнепосреднији однос је онај између државе и пруга (стрија). С обзиром на то да државни апарат мора дјеловати на претварању Земље [енг. earth, фра. terre] примитивног друштва и земље [енг. ground, фра. sol]  номада у земљиште [енг. land, фра. terre], орање (striation) је један од основних задатака државе. Пресудне или примитивне територије, које омогућавају стварање слободних покрета тијела, производе режиме територија да би повезали производњу са земљом. Државно орање је резултат прекомјерног кодирања, централизације и хијерархизације примитивних територија. Иако примитивне друштвене машине дјелују по територијама, такође се може рећи да дјелују по глатким просторима у оној мјери у којој омогућавају слободно кретање тела. Орање поспјешује  територијализацију Земље примитивних друштава и претвара је у умрежене парцеле, тако да људи, затим, заузму прецизно означене парцеле земљишта. Тиме се учвршћују земљиште у упоредиве парцеле, а орање омогућава изнајмљивање (Д&Г 1987: 440-1). Размотримо сада однос државе према номадској ратној машини, оштрици која глача пругасти простор. У том смислу, глатки простор је супстанца изражавања чија је номадска ратна машина облик изражавања. Међутим, ратну машину државе су давно присвојиле као своју војску, али овај пораз је тренутак негеографског, односно потпуно друштвеног ширења ратне машинерије: ‘Може ли се десити у тренутку кад ратна машина престане да постоји, коју је држава освојила, да до крајње мјере показује своју нерањивост, да се распрши у размишљање, љубав, умирање или стварање машина које имају на располагању виталне или револуционарне моћи, способне да изазову државу која осваја? “(Д&Г 1987 : 356). Ово није дијалектика или романтизам; креативност коју активира ратна машина није супротна заузимању државе. Ратна машина је та која омогућава не-органски живот. У савременом свијету, ратна машина је преузета сопственим социјалним и технолошким процесом материјалне креативности. Као што пишу Д&Г: „Облици спољашности ратне машине су такве да постоји само у својим метаморфозама; она постоји у индустријској иновацији, као и у технолошкој иновацији, у комерцијалном кругу, као и у религиозној творевини, у свим силама и струјама које само секундарно дозвољавају себи да их присвоји држава“ (Д&Г 1987: 360). Због наглашавања креативности, „рат је попут пада или отказа ратне машине, једини предмет који је преостао за ратну машину након што је изгубио моћ да се мијења“ (Д&Г 1987: 230). Најгори случај за пропалу ратну машину догађа се онда када „сама конструише државни апарат способан само за уништење. Кад се то догоди, ратна машина више не црта мутантне црте моћи, већ чисту, хладну линију укидања“ (Д&Г 1987: 230). Овдје се Д&Г позивају на нацистички режим. У фасцинантној инверзији која је у корелацији са војним аспектом онога што се обично назива глобализацијом, глатки простор је постао режим снага државне безбједности, који се могу спустити на земљу у било којем тренутку након прикупљања података о надзору. Упоредо са изградњом глобалног глатког простора, темељите безбједоносне интервенције свуда су открили непријатељи тероризма. То резултира „макрополитиком друштва и микрополитиком несигурности“ (Д&Г 1987: 216). Производња глатког простора од стране државних безбједносних снага, такође, дјелује на локалном нивоу; то је случај урбаног ратовања. Нпр. Вајзман је скренуо пажњу на начин на који су Израелске одбрамбене снаге користиле Д&Г концепт глатког простора као војну стратегију (В 2007). За крај, треба напоменути да нису само државе у свом политичко-војном аспекту оне које стварају глатке просторе. Савремени капитализам, са својим мултинационалним корпорацијама, употребљава врсту машинског поробљавања, тј. “сложен квалитативни процес увођења у игру начина превоза, урбаних модела, медија, индустрије забаве, начина перцепције и осјећања”. Резултат: стварање новог глатког простора (Д&Г 1987: 492). Узимајући у обзир начин на који функционишу безбједносни поступци, углачавање као војна стратегија и машинско поробљавање савременог капитализма, можемо разумјети зашто Д&Г упозоравају: „никада не вјерујте да ће нам бити довољан глатки простор“ (ХД 2000: 500).

СЛОЈЕВИТОСТ (STRATIFICATION)[15]

Д&Г објашњавају да је „стратификација“ трајни, ризоматски процес који доприноси линији настанка или постајања. Овај процес може (или не мора) довести до нашег одбацивања уједињујућег субјективитета и пригрлити, умјесто заувијек формираног Тијела без Органа (BwO). Међутим, процес / појам ‘стратификација’ такође се односи на оно што је у основи организационог принципа сортирања, чиме он помаже писцима у њиховом покушају да активно примјене – или спроведу у дјело – своје идеје („Хиљаду платоа“ треба да створи низ прагматичних, а не апстрактних теорија). Као такав, термин пружа облик организовања за расправу, као и тему или садржај који садржи овај образац. Д&Г се позивају на процесе (а не само ефекте) из свакодневног искуства, како би показали преплитање путовања између стања свијести и несвјесности, а које обоје предузимамо и рутински понављамо. Ова често заборављена путовања и неке когнитивне одлуке, које прате наша кретања, управо су тамо гдје се може налазити потенцијална линија увида или постајања, при призивању увелико прихваћених државних система, сви процеси постајања – бар у почетку – унутар су ових система. У, можда, најкориснијем и најдоступнијем парадоксу платоа 3 у „Хиљаду платоа“, примарна тачка дискусије појављује се као однос између производње и рецепције језика (путем теорија семиотике). Као парадоксални мета-наративни облици, хаотични принципи који мотивишу одржавање концепата о земљи и Богу функционишу како би дестабилизовали захтјеве за истином или универзалношћу, а који су често повезани са некако несметаним семиотичким теоријама које покушавају да дају уопштено објашњење за све аспекте стварности. Уместо тога, Д&Г показују да језик, као и сви системи и сви аспекти живота, сачињавају низ слојева који традиционално садрже физиохемијске, органске или антропоморфне категорије. Пратећи та поља, језик утиче на сваки аспект универзума контекстуализацијом у једну сферу интеракције. За Д&Г, свака артикулација (или слој) састоји се од апстрактних и дискретних компоненти. У складу с тим, језик (и семиотика као наука о језику) може се јасно посматрати као организациони принцип који претпоставља да има смисла у нашем искуству ових компоненти које, када се комбинују, креирају стварност. Међутим, иако признају да се морају позивати на систем који желе да критикују (језик се мора користити да би се дошло до опште комуникације између писаца и читалаца), Д&Г, такође, показују да се у таквом уопштавању користе језички појмови или знаци, структурални начини на који они престају да функционишу језички у односу на одређену идеју или поље садржаја. Као такав, потписник умјесто тога усваја неку врсту физичке или изразите независности и објективности, чиме се однос између знака и ознаке даље брише. Д&Г тврде да су све артикулације увијек двострука артикулација, јер су састављене двоструким компонентама садржаја и изражавања. То можемо разумјети тако да значи да слојеви долазе у паровима и сами се састоје од двоструке артикулације, која се тада може препознати као моларна и молекуларна (а веже их трећим, још варијабилнијим појмом / номадском линијом), или коју можемо алтернативно размотрите кроз појмове ‘израз’ и ‘садржај’ (они замјењују сосиријевске[16] концепте значења ‘signifier’ и ‘signified’). Међутим, како је назначено уопштено прихваћеним прекидом референтних односа између знака и значења, важно је напоменути да су слојеви, равни или дискретни слојеви садржаја или израза произвољни. Не постоји референтни, значајни запаљиви или узрочно-посљедични однос који регулише њихово настајање или постојање, упркос чињеници да слојеви могу међусобно сарађивати или крварити у циљу стварања нових слојева или линија детериторијализације. Концепт стратификације представља покушај промоције нове врсте размишљања о начину на који језик ствара слику стварности (а сам је рефразиран као производ исте активности). Језик је важна тачка фокуса јер је то обоје, и велики и мали наратив, и организован као организовани принцип кроз који је наша субјективност, само, икада привремено садржана. Као повезницу за појам „Слојевитост“, Протеви наводи термине: настајање, Тијело без органа (BwO), чин бјежања (line of flight), ризом. семиотика, oзначитељ / означено / субјективност

ТЕРИТОРИЈА (TERRITORY)[17]

У „Хиљаду платоа“ Д&Г привилегују идеје просторности (о чему сведочи привилеговани израз „платои“) и географске и картографске групе покрета, представљајући их као неформални протуотров историји (овдје се могу разликовати од М. Фукоа). Чак је и у њиховим геолошким расправама историја представљена као садржана у простору простора; то је значајно за улогу коју време игра у кретању преко поља (на пример, у односу на брзину и спорост), али не и за институционализовани начин категоричког дружења. Умјесто да негирају афективност историје, Д&Г одбацују универзализне хронолошке велике наративне стратегије које су често повезане са њом. У својој преференци према „ чину бјежања и етичким акцијама“ (lines of flight and becoming), они критикују историју као оружје јединственог државног апарата. Ове линије се схватају, не само као потицај који одређује, већ доприносе и просторним, материјалним и психолошким компонентама које сачињавају или деконструишу друштво, групу или појединца (они уређаји који историју чине као живи, искуствени скуп догађаја и околности). Све ове компоненте помажу у стварању концепта „територије“ који истовремено прати концепте „детериторијализације“ и „ретериторијализације“. Концепт „територије“ избјегава олаку категоризацију, јер умјесто да је сједеће мјесто које одржава границе од спољне пријетње, сама територија је пролазно мјесто проласка. Као скуп, оно постоји у стању процеса у којем непрестано прелази у нешто друго. Међутим, она такође одржава унутрашњу организацију. Територија је, такође, скуп који, као неопходна компонента детерторијализације, прати концепт „номадологије“. Територија се односи на покретни и промјењиви центар који се може одредити као посебна тачка у простору и времену. Не повлашћује нити одржава носталгичну или ксенофобичну заштиту било које посебне домовине; умјесто тога, овај центар (који се исправније може назвати „вектор“, јер може боравити изван склопа / територије) изражава искуствени концепт који нема довршен предмет или објект. То није ни симболичко ни репрезентативно, и нема значење. Као скуп, територија манифестује низ непрестано мијењајућих хетерогених елемената и околности које се из различитих разлога окупљају у одређено вријеме. Иако територија успоставља везе из области репрезентације, субјекта, концепта и бића, она се разликује од дефинисане слике, значења или субјективности. Кроз ово можемо видјети да је територија првенствено обиљежена начином на који се кретање одвија преко Земље, а не државним границама. Територија се нужно живи и производи као нејасан ентитет због ове жеље да се избјегне категоризација на основу језика или других државних апарата. Дакле, уско је повезана са молекуларно – когнитивним и некогнитивним модусима кретања. Територија не спутава процес детериторијализације, нити јој пружа супротни или дихотомни израз (Д&Г тврде да нема потребе да се напусти територија да би слиједила линија детериторијализације). Нити једна територија не пружа основни или изворни израз (дом) из којег се може догодити детериторијализација. Умјесто тога, то је стална пратња (и чак заговарач који олакшава) од чина бјежања (line of flight) у процесима детериторијализације. Обраћајући се идеји територије, Д&Г разговарају о многим примјерима, од суздржавања птичјем позиву (који описују као начин изражавања како обојица цртају територију и преплићу се у територијалним мотивима и пејзажима) до улоге коју игра умјетников потпис, то се изједначава са стављањем пераја на комад земље. Међутим, они се често враћају на однос између територије и Земље како би показали да територија не излази из одржавања сопственог принципа и структуре организације. Овај примјер се користи да илуструје да такав однос није дихотоман, једноставно у смислу да се један термин може директно разликовати од другог. Умјесто тога, заједно узети, ови појмови показују магнетно привлачење које често дјелује ка накупљању синтезе наизглед дисјунктивних израза. Као такве, територије не могу да садрже или обухватају земљу, али ни земља се не може повезати на једну територију. С друге стране, иако земља обухвата све територије (као низ молекуларних или номадских момената које је сакупило спајање ‘… … и … и … и’ логика која то мотивира), то је такође сила детериторијализације и ретериторијализације јер, се континуираним кретањем развоја и варијација развијају нови односи материјала и снага (проистекли из односа брзине и спорости). Дакле, за разлику од одређеног или локализираног времена и мјеста које нуде територије, Земља нуди алтернативно сложено склапање (и различите продуктивне линије постајања или успостављања) – Тијело без органа. Као повезницу за појам „Слојевитост“, Месиџ наводи термине: Тијело без Органа (BwO), детериторијализација / ретериторијализација, Земља / земљиште, чин бјежања (line of flight), номадизам.

МИСАО (THOUGHT)[18]

У свом ранијем раду, а посебно о разлици и понављању, Делез говори о доминантној „слици мисли“ коју намјерава да призове, истражујући могућност „мисли без слике“. Слика коју Делуз призива је у основи догматична и морална. У том смислу, репрезентативне је природе, јер претпоставља да „сви знају“ шта значи мислити и да је једини предуслов за „мисао“ појединац који посједује добру вољу и „природну способност“ за мисао. Рене Декарт, нпр. претпоставља да сви знају шта се подразумјева под појмовима „сопство, размишљање и биће“. За Делеза, ова мисао као (cognito natura) необично је пријатна. Умјесто тога, он тврди да ријетко и чешће размишљамо под импулсом шока него у узбуђењу укуса за размишљање. Истинско размишљање је нужно антагонистичко према комбинацији здравог разума и здравог разума који чине доксу примљене мудрости и често захтјева нешто више од формулација заједничког језика. Уопштено речено, Делез оспорава претпоставку да је мисао природна сродност с ‘истинитим’. Умјесто тога, он тврди да је мисао чин проблематизације. Мисао на тај начин може имати пророчку улогу у предвиђању снага будућности. Штавише, он може да изнесе „ново“, за разлику од утврђених вриједности. Делез, такође, тврди да постоји нешто што назива “слика мисли” што се кроз историју мијења. Дјела попут „Логика смисла“, „Пруст и знакови“ и „Хиљаде платоа“ доприносе проучавању мисаоних слика или „ноологији“ како то Делез назива. Ноологија се разликује од историје мишљења по томе што се не одупире идеји да у мислима постоји наративни рзвој. Није случај да постоји нека врста дугорочне расправе у току које неке идеје или концепти побјеђују или се неслагања на крају претворе у консензус. Ово би била историја мисли као откривање или конструкција универзалитета. Делез, умјесто тога, говори у смислу ‘геофилозофије’; суперпозиције слојева мисли. Ослањајући се на концепт “пријевременог” код Ф. Ничеа. Делез сугерише да оно што је ново у филозофском дијелу остаје ново, а реактивација тих преурањених елемената важан је елемент Делезовог дјела. Што се тиче ноологије, мисаона слика је систем координата или динамике: својеврсна мапа која показује како се оријентишемо унутар мисли. Мартин Хајдегер је имао утицај на Делеза; његова тврдња да мислити значи бити на путу, и то на путу који треба очистити за себе, мада неко не може имати на уму одређено одредиште. Према Делезу,  прво морамо донијети одлуку о својој оријентацији у односу на вертикалну и хоризонталну осовину. Да ли би требало да се испружимо и следимо „чин бјежања“ (line of flight) на водоравној оси или бисмо требали да поставимо вертикалне осе? Другим рјечима, ово представља избор између иманенције и трансценденције. Ако одаберемо трансценденцију, ово подразумјева даљи избор између три врсте „универзалног“: контемплацију, рефлексију или комуникацију. Чинило се да је Имануел Кант спреман да преокрене слику мисли, али на крају је био посвећен оријентацији у којој ће мисао имати усправну природу. Делез тврди да филозофи имају тенденцију да измисле ‘концептуалне личности’ које ће помоћи филозофу да договара и успостави нову слику мисли која произлази из низа интуиција. Концептуална личност функционише попут детектива у злочину. Он је свако ко се мора оријентисати унутар слике мисли. Тако нпр. Делез показује како је ‘рационални’ човјек сколастичке мисли замјењен картезијанским ‘идиотом’, кога касније замјењује руски ‘идиот’. Овај ‘подземни човјек’ има оно што Делез у карактеристично кривој изјави назива, ‘потребном скромношћу’ да не успије да зна шта сви знају. Он је попут лика у руском роману, парализован и заглављен координатама проблема који не одговарају репрезентативним претпоставкама. Мисао можда нема историју, али има dramatis personae[19]. Овај приступ размишљању доводи Делеза до тога да вреднује и промовише ‘приватног мислиоца’, за разлику од ‘јавног професора’. Модел ове врсте мислилаца је Барух Спиноза, који води штедљив и путујући животни стил, и на тај је начин у стању избјећи замку збуњивања своје сврхе са државом или религијом. Умјесто модела мишљења и консензуса, Делез преферира оно што назива „номадским“ или „тајним“ обликом размишљања. Једини облик „комуникације“ који је погодан савременом свијету је Ничеова стрелица или Адорнова „порука у боци“. Мисао је црвена попут стрелице, у нади да ће други мислилац – „пријатељ“ – моћи да покупи стрелицу и користи је заузврат. Као повезнице за појам „Мисао“, Маркс наводи термине: чин бјежања (line of flight), номадизам, ноологија, Спиноза.

ТРАНСВЕРЗАЛНОСТ (TRANSVERSALITY)[20]

„Трансверзалност“ је критички концепт за литерарну критику, који је увео Делез у другом издању књиге „Пруст и знакови“. Концепт се односи на врсту комуникације која одговара трансверзалној димензији машинске књижевне продукције. Трансверзалност дефинише модеран начин писања који одступа од трансценденталних и дијалектичких претпоставки Платоновог модела сјећања и умјесто тога, предвиђа иманентну и сингуларну верзију. Такође, названа „анти-логотип“, трансверзалност саставља хетерогене компоненте под обједињујућим гледиштем, што је далеко од укупног умањивања. За разлику од платонског колеге који настоји да имитира Идеју и тако репродукује оно што је и стабилно и трансцендентно, Прустово сјећање се одмиче од субјективних асоцијација и кулминира у изворном гледишту. Критика Платона усредсређује се на питање интелигенције које се увијек догађа раније, гдје дисјунктивна употреба факултета служи само као увод у обједињавање дијалектике која се налази у једном логу. Дисјунктивна употреба Прустових факултета одваја се од овог трансцендентног и дијалектичког модела и дјелује на иманентни принцип гдје увијек долази интелигенција. Трансверзална димензија функције у основи се супротставља принципима свијета атрибута, логотипа, аналитичког израза и рационалне мисли са карактеристикама свијета знакова и симптома, патоса, хијероглифа, идеограма и фонетског писања. Тамо гдје се ред срушио у државама свијета, гледиште пружа формулу помоћу које функција може да формира и реконструише почетак свијета. Такав почетак је нужно сингуларизовање; попречна димензија или никад виђено стајалиште црта линију комуникације кроз хетерогене комаде и фрагменте који одбијају да припадају цјелини, који су дијелови различитих цјелина или који немају цјелину осим стила. Ефемерне слике, сјећања и знакови мириса, облика и нацрта одређених поставки прелазе се разним ритмовима и брзинама у стварању нетоталитарне попречне димензије функције, која није репродуктивна, имитативна или репрезентативна, већ зависи искључиво од њеног функционисања. Делез проналази треће стране које ће аберантно комуницирати између подјељених парцијалних објеката хермафродитских тијела и биљака. Овдје се показује чувени Делезов бестијар[21]. Али, трансверзалниопрашивајући инсект није једноставно природан или органски, јер је то тропски логотип. Уместој тога, продуктивно пролази линија пролаза, цик-цак замагљивања или чак приповиједање ненамјерне меморије. Трансверзалност је машинска. Литерарна машина производи дјелимичне предмете и резонанције између њих. Споменуто гледиште, схваћено као суштинска посебност, је супериорније од подјељених објеката, али не и изван њих, јер самозаваравајућа књижевна машина дјелује у себи и на себи. Као повезнице за појам „Трансверзалност“, Брикс и Геноско наводе термине: Гатари, психоанализе.

[1] На основу: A. Parr, The Deleuze Dictionary – Revised Edition 2010, аутор је изабрао и прерадио 17 појмова.

[2] Овај појам је обрадио Грахам Лајвзи [Livesey]

[3] Овај појам је обрадио Џон Протеви [Protevi].

[4] Овај појам је обрадио Брус Бо [Baugh].

[5] Овај појам је обрадила Клер Колбрук [Colebrook].

[6] Овај појам је обрадио Џон Протеви.

[7] Овај појам је обрадио Тамсин Лорен [Lorraine].

[8] Овај појам је обрадио Фелисити Ј. Колман [Colman].

[9] Овај појам је обрадио Тамсин Лорен.

[10] Овај појам је обрадио Том Конли [Conley].

[11] Библијски мотив, односи се на живот човјека у еденском рају

[12] Осјећај путем додира

[13] Овај појам је обрадио Кенет Сјурин [Surin].

[14] Овај појам је обрадио Џон Протеви.  

[15] Овај појам је обрадио Кајли Месиџ [Message]

[16] Фердинанд де Сосир, швајцарски лингвиста који је својим поставкама утемељио модерну лингвистику

[17] Овај термин је обрадио Кајли Месиџ.

[18] Овај терми је обрадио Џон Маркс [Marks].

[19] Маска коју је носио глумац  (антика), пренесено значење подразумјева особу иза маске која игра неку улогу.

[20] Овај термин су обрадили Адам Брикс [Bryx] и Гери Геноско [Genosko].

[21] Описни или анегдотски трактат о разним стварним или митским врстама животиња.